Karl Rener

Karl Rener (nem. Karl Renner; Donje Dunajovice, 14. decembar 1870 — Beč, 31. decembar 1950) bio je austrijski socijaldemokratski političar i pravnik. Rođen je u mestu Donjim Dunajovicama u Češkoj a umro u Beču. Posle Prvog svetskog rata učestvovao je u stvaranju vlade Austrije u kojoj je postao i prvi kancelar Prve austrijske republike i predvodio je austrijsku delegaciju na pregovorima u Sen Žermenu. Takođe je bio i prvi kancelar i predsednik Austrije posle Drugog svetskog rata, pa ga zbog toga još nazivaju i "ocem republike".
Rener se smatra za dobrog pisca knjiga koje se bave sociologijom zakona. Njegovi pseudonijumi kao pisca su bili Sinoptikus i Rudolf Springer.

Karl Rener
Lični podaci
Datum rođenja	(1870-12-14)14. decembar 1870.
Mesto rođenja	Donje Dunajovice, Moravska, Austrougarska, sada Češka
Datum smrti	31. decembar 1950.(1950-12-31) (80 god.)
Mesto smrti	Beč, Austrija
Nacionalnost	Austrijanac
Politička karijera
Politička stranka	Socijaldemokratska partija Austrije
Mandati 1. kancelar Austrije 12. novembar 1918. — 7. jul 1920. Predsednik Karl Zajc Prethodnik Uspostavljena pozicija Naslednik Mihael Majr 17. kancelar Austrije 27. april 1945. — 20. decembar 1945. Prethodnik Artur Zajs-Inkvart; Anšlus (Adolf Hitler kao šef države i kancelar Velike Nemačke). Naslednik Leopold Figl 4. predsednik Austrije 20. decembar 1945. — 31. decembar 1950. Prethodnik Vilhelm Miklas; Anšlus (Adolf Hitler kao šef države i kancelar Velike Nemačke). Naslednik Teodor Kerner

Biografija

Detinjstvo i studije

Rener je odrastao u siromašnoj porodici koja je živela u južnoj Moravskoj. On je bio 18. dete svojih roditelja koji su bili farmeri. Zbog svoje inteligencije dozvoljeno mu je da se upiše u gimnaziju, gde mu je jedan od profesora bio i Vilijam Jerusalim. Od 1890. do 1896. godine studira na univerzitetu u Beču gde je diplomirao sa najvišim ocenama. Godine 1895. je bio jedan od osnivača "Naturfreunde" (Prijatelja prirode), organizaciji kojoj je osmislio logo i koja danas ima oko 500.000 članova širom sveta. Već tokom ovih ranih godina otvara nove perspektive u analizi nacionalnih sukoba i privatnog prava. Nakon diplomiranja, uspeo je da dobije konačnu poziciju funkcionera u biblioteci Carskog saveta.

Politička karijera

(1896—1918)

Karl Rener 1905.

Rener je oduvek bio zainteresovan za politiku, a 1896. godine se učlanjuje u socijaldemokratsku partiju Austrije. U svom prvom velikom poslu za stranku on se posvetio ključnom pitanju rešavanja problema državljanstva. Njegovo rešenje se sastojalo u tome da pripadnost naciji ne treba da bude regulisano prema teritorijalnoj rasprostranjenosti čoveka, već prema njegovoj ličnoj tački gledišta.

Godine 1910. napisao je veliki spis o poljoprivrednim zadrugama i zadrugama uopšte. Zahvaljujući tome izabran je 1911. godine za predstavnika zadruga federacije centralne Austrije. Da bi oslobodio finansijski nestabilne zadruge od zavisnosti velikih banaka srednje klase, 1912. godine je osnovana kreditna federacija austrijske radničke klase, koja je 1922. godine pretvorena u banku radničke klase. Ova banka je raspuštena 1934. godine, posle krize u kojoj se našla vlada pod kancelarom Dolfusom, a ponovo je osnovana 1947. godine kao banka za rad i privredu. Rener je predstavljao svoju stranku u austrijskom delu parlamenta Austrougarske od 1907, pa sve do njenog raspuštanja 1918. godine.

(1918—1934)

Posle 1918, nakon propasti Austrougarskog carstva, Rener je postao prvi šef male novonastale države u kojoj se pričao nemački jezik, a koja nije htela da bude naslednih Hazburške dinastije. Zbog toga je predložio da se nova država zove „Noriška republika“ ili republika Norik, ime koje se odnosi na Norik, kraljevinu koja je zauzimala približno istu teritoriju kao ova nova država, koja je kasnije pripojena Rimskom carstvu kao njena provincija. Njegov predlog nije usvojen, jer je uzeto ime "Republik Deutsch-Österreich" ili republika Nemačka Austrija, ime koje je na pregovorima u Sen Žermenu bilo zabranjeno od strane Antante kada su poništili rezoluciju ustavotvorne narodne skupštine u Beču da će Nemačka-Austrija biti deo republike Nemačke. Čak i pre propasti Austrougarske monarhije Rener je predložio buduću zajednicu Austrije sa Nemačkom, upotrebljavajući čak i reč Anšlus.

Bio je na čelu privremene i ustavotvorne narodne skupštine zemalja koje su bile zastupljene u carevinskom savetu (formalan opis austrijske polovine dualizma) koje su uglavnom govorile nemačkim jezikom. Odlučio je i da oformi naciju u ugledu na ostale nacionalnosti koje su to uradile po završetku Prvog svetskog rata. Pošto na pregovorima u Sen-Žermenu Antanta nije prihvatila ime Nemačka-Austrija usvojeno je ime republika Austrija koja je uz to proglašena i za odgovornog naslednika carske Austrije. Rener je tamo morao da prihvati da je ovoj novonastaloj državi zabranjena bila kakva politička saradnja sa Nemačkom. Takođe je morao da prihvati i gubitak teritorija na kojima se većinom pričao nemački: Južnog Tirola, veliki deo Bohemije i Moravske, provincije u kojoj je i rođen. Zbog toga je morao da se odrekne i udela u roditeljskoj farmi ako je, „seljak vlasnik koji je postao marksista", hteo da ostene oficir u austrijskoj vladi.

Rener je bio kancelar Austrije u prve tri koalicije kabineta i ministar inostranih poslova od 1918—1920, a od 1931—1933. bio je predsednik Nacionalnog veća Austrije (donjeg doma) u Parlamentu Austrije. 1931. je održao govor u kojem prihvata da po prvi put u istoriji narod na izborima bira predsednika Austrije. Međutim, do toga nije došlo, jer je narodna skupština 9. oktobra 1931. ponovo izabrala Vilhelma Miklasa za predsednika. Rener se tokom ovih godina zalagao za saradnju sa Hrišćanskom socijalnom partijom. Međutim, kada mu je 1931. tadašnji predsednik Hrišćanske strane Ignac Zajpel ponudio tu saradnju, on ju je odbio.

U martu 1933. nastao je argument zbog nepravilnosti u postupku glasanja u kome je Rener imao kontroverznu ulogu. On je podneo ostavku da bi mogao da glasa kao član parlamenta, na šta su ga nagovorila dva potpredsednika saveta Oto Bauer i Karl Zajc, koju su takođe podneli ostavke zbog glasanja. Zahvaljujući tome parlament nije mogao da zaključi sednicu. To je donelo do situacije koja nije bila definisana u dnevnom redu parlamenta. Tu situaciju je iskoristio Engelbert Dolfus koji je ostavke sva tri člana uzeo za primer da je Nacionalno veće postalo nepraktično, izveo je državni udar i uspostavio jednopartijsku diktaturu.

(1934—1945)

U doba austrofašizma, od 1934. kada je njegova stranka zabranjena, on je čak i podržavao Anšlus, smatrajući da je nacizam prolazni fenomen, koji neće biti gori od diktature koja je vladala Austrijom i koju su sproveli Dolfus i Kurt fon Šušnig. Posle aneksije Austrije od strane Nemačke 13. marta 1938, Rener je dao intervju za broj bečkog dnevnog lisa koji je izašao 3. aprila 1938. U prilogu koji je objavio pod naslovom "Ich stimme mit Ja" (slažem se sa Da), u kojem se distancira od načina na koji je veza između dve zemlje uspostavljena, izjavio je:

„ Ipak, od 1919. ja sam se u bezbrojnim zapisima i na bezbrojnim sastancima borio za vezu ove dve zemlje. Iako sam svojim sredstvima radio na tome, priznajem da ova veza nije sprovedena zahvaljujući njima, ali je ipak istorijska činjenica da je ovo istinska satisfakcija za poniženja koja smo doživeli u Sen Žermenu i Versaju. Morao bi da poreknem celu svoju istoriju kao pionira teorije o samoopredeljivanju naroda i nemačko-austrijskog državnika ako ne bi dočekao ovu veliku istorijsku akciju ponovnog ujedinjenja nemačkog naroda srećnog srca.(...) Kao socijaldemokrata, a samim tim kao zastupnik samoopredeljenja naroda, kao prvi kancelar Nemačko-Austrijske republike i kao bivši predsednik mirovne delegacije na pregovorima u Sen-Žermenu slažem se sa da. ”

Tokom Drugog svetskog rata Rener se potpuno povukao iz politike i to vreme je proveo u kućnom pritvoru, u Glognicu. Nacisti su kućni pritvor smatrali veoma velikodušnim s njihove strane. Takođe mu je bilo dozvoljeno i pisanje. Za to vreme on je napisao svetski pogled na moderan svet, obiman epski stih u prilog Lukreciju.

(1945—1950)

Bista Karla Renera u Beču.

Kraj rata Austrija je dočekala bez vlade zahvaljujući odbijanju austrijskih socijalista koji su se nalazili u inostranstvu da sarađuju sa drugim izbeglim austrijskim političkim grupacijama, pa zbog toga nije uspostavljena vlada u izgnanstvu. Sovjetski Savez je to upražnjeno mesto hteo što pre da popuni sa vladom koja će njoj odgovarati, a Rener je bio jedan od ljudi za koje je Staljin lično imao nameru da bude na vlasti u Austriji. Ove namere su se krile od zapadnih saveznika, zato što su Sovjeti znali da su oni hteli da, deo po deo, prenesu političku odgovornost Austrijancima posle rata. 4. aprila 1945. vojni izvori su preneli vest da je Karl Rener iz svog doma u Glognicu najavio da se uključio u pregovore o novoj vladi. Kasnije je o tome napisao :

„ Uključio sam se u pregovore koji su se mogli završiti tako što bi ukaljao svoje ime i političku čast, kao i političku čast cele socijaldemokratske partije... Posle dužeg razmišljanja bio sam spreman da preuzmem sav rizik na sebe i eventualno dam šansi Austriji da samostalno rascepa bilo kakvu vezu sa Hitlerovom Nemačkom. S druge strane sam bio svestan da ovu misiju nikada ne bi mogao da preuzmem kao predstavnik Rusije i da je sprovedem u delo. Naređenje bi moralo da dođe iz same Austrije. ”

SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo su saznali za sovjetski projekat tek 26. aprila 1945. na konferencija ministra inostraniih poslova Rusije Andreja Višinskog. Britanci su odmah uložili protest. Amerikanci nisu protestovali, ali su takođe odbili da prizanju Renerovo ministarstvo. 27. aprila počela je sa radom Renerova privremena vlada u kojoj su bili članovi tri političke stranke: Socijaldemokratske partije, Austrijske narodne stranke (naslednik Hrišćanko socijalne partije) i Komunističke partije Austrije. Istog dana privremena vlada je izdala deklaraciju u kojoj su odvojili Austriju od Nemačke i započeli kampanju da zemlja bude priznata kao nezavisna država. Kao rezultat Renerove akcije Austrija je uveliko napredovala u očima zapadnih saveznika, jer je s tim ispunila uslove moskovske deklaracije u kojoj se navodi da se ne priznaje Anšlus i u kojoj se poziva na osnivanje slobodne Austrije posle pobede nad nacističkom Nemačkom, pod uslovom da Austrija dokaže da je preuzela odgovarajuće postupke i korake ka tom pravcu. Tako je Austrija, koja je napadnuta od strane Nemačke, bila tretirana kao neželjeni učesnik i prva žrtva nacističke Nemačke. Iako su izneli pozitivan stav zbog ove Renerove akcije, zapadni saveznici su oklevali pola godine da priznaju vladu na čelu s Renerom, jer im je bilo sumnjivo da su Rusi u Beču tako brzo priznali Renerov kabinet. 20. oktobra 1945. sve četiri pobedničke sile u ratu su prizanle Renerovu vladu, a samim tim i Renera kao prvog kancelara Austrije posle Drugog svetskog rata. Krajem godine je izabran i za prvog posleratnog predsednika Austrije.

Karl Rener je umro 31. decembra 1950. godine i sahranjen je na centralnom groblju u Beču.

Publikacije

• Pod pseudonijumom Sinoptikus:

1. Staat und Nation (Država i narod), Beč 1898.

• Pod pseudonijumom Rudolf Špringer:

1. Der Kampf der Nation um den Staat (Borba naroda za državu), 1902.
2. Grundlagen und Entwicklungsziele der österr.-ungar. Monarchie, die Krise des Dualismus (Baze i razvojni ciljevi Austrougraske monarhije, kriza dualizma), 1904.

• Pod svojim pravim imenom:

1. Österreichs Erneuerung (Obnova Austrije) - 3. vol 1916/1917.
2. Marxismus, Krieg und Internationale (Marksizam, rat i internacionala), 1918.
3. Die Wirtschaft als Gesamtprozess und die Sozialisierung, 1924.
4. Staatswirtschaft, Weltwirtschaft und Sozialismus (Državna ekonomija, svetska ekonomija i socijalizam), 1919.
5. Die Rechtsinstitute des Privatrechts und ihre soziale Funktion (Pravni instituti privatnog prava i njene društvene funkcije), 1929.
6. Wege der Verwirklichung, 1929.
7. An der Wende zweier Zeiten. Lebenserinnerungen(memoari), 2. vol, Beč: Braumüller 1946.
8. Wandlungen der modernen Gesellschaft‎: Hundert Jahre Karl Marx: Erbe und Auftrag, 1947.
9. Arbeit und Kapital, 1950.

Vidi još

• Savezni kancelar Republike Austrije

Literatura

• Panzenböck, Ernst (1985). Ein deutscher Traum. Europaverlag. ISBN 978-3-203-50897-9.