Kominterna

Kominterna (Komunistička internacionala), ili Treća internacionala, je bila nastavak Internacionala koje su ranije imale svrhu komunističke organizacije. Do formiranja Kominterne, postojale su dve internacionale, stvorena na zasedanju u Bazelu i Kopenhagenu.

Kominterna Komunistička internacionala
Vođa	Vladimir Lenjin Lav Trocki Josif Staljin
Predsednik	Grigorij Zinovjev
Generalni sekretar	Georgi Dimitrov
Osnivač	Vladimir Lenjin
Slogan	"Proleteri svih zemalja, ujedinite se"
Osnovana	4. mart 1919.
Raspuštena	15. maj 1943.
Sedište	Moskva
Ideologija	komunizam marksizam socijalizam lenjinizam staljinizam trockizam
Boje	crvena

Kominterna je nastala po ideji Lenjina. Ukupno je od osnivanja, pa sve do raspuštanja Kominterne 1943. godine održano sedam kongresa.

Drugi kongres je održan jula-avgusta 1920, treći juna i jula 1921, četvrti novembra i decembra 1922, peti juna i jula 1924, šesti jul-septembar 1928. i sedmi, poslednji jul-avgust 1935.

Kao rezultat stvaranja Kominterne, stvoreno je jedinstvo radničkih partija Evrope i uspostavljen je kolosek na novom društvenom uređenju u mnogim zemljama-socijalizmu.

Osnivanje Treće Internacionale

Nakon sloma Centralnih sila u Prvom svetskom ratu i revolucionarnih pobuna u zemljama nekadašnjeg imperijalnog bloka, stvorena je baza za objedinjavanje komunističkih (radničkih) partija u Treću Komunističku Internacionalu (Kominternu)

4. marta 1919. u Moskvi, na Prvom kongresu komunističkih partija raznih zemalja na inicijativu Lenjina i boljševika osnovana je Treća Komunistička Internacionala (Kominterna)

Na kongresu je prisustvovalo 310 delegata, a kongres je Lenjin otvorio, nakon čega je primljen novi program partije. Kongres je formirao Izvršni komitet Kominterne (IKKI). Na taj način način stvorena je međunarodna revolucionarna proleterska organizacija novog tipa.

Za predsednika Kominterne izabran je Grigorij Zinovjev, a za sekretara Georgi Dimitrov. Do Lenjinove smrti aktivnost Kominterne je bila velika i značajna, jer je u njoj već bilo uključeno 65 članica. Izborom Staljina na čelu sovjetske države i generalnog sekretara CK SKP (b) (Centralni Komitet Sovjetske Komunističke Partije Boljševika)došlo je do prvih nesuglasica sa Lenjinom koje su skrivane od javnosti.

Tako će Lenjin pred svoju smrt napisati pismo kojim će kritikovati Staljinovu politiku i tražiti njegovu smenu. Pismo će biti pročitano tek na XX Kongresu SKP (b) 1956. kada će se osuditi „Kult Staljinove ličnosti“ i Staljinizam kao sistem.

Kominterna u uslovima blokade Rusije

Događaji vezani za Oktobarsku revoluciju i dolazak boljševika na vlast u Rusiju, uticalo je da snage Antante izvrše vojnu intervenciju i vrate pređašnje stanje.

Lenjin i Staljin

Tako je u Rusiji počeo Ruski građanski rat između komunista i belogardejaca.

Kontrarevolucionarne snage belogardejaca, koje je predvodio general Aleksandar Kolčak poražene su. Trupe Crvene armije su zauzele veći deo zemlje, pa su velike sile 1920. obustavile intervenciju.

Novi početak sukoba izbio je kada je general poljski general Jozef Pilsudski krenuo da osvaja Galiciju i Belorusiju. Slom i ovog Vrangelovog pokušaja značio je i završetak intervencije u Rusiji i građanskog rata. U redovima Crvene armije još su se tada proslavili istaknuti komandanti: Mihail Tuhačevski, Semjon Buđoni, Mihail Frunze, Kliment Vorošilov i drugi.

Za to vreme, Kominterna nije imala ni jedan kongres. Novi model celokupnog komunističkog bloka, a posebno SKP (b) biće donet na X Kongresu SKP (b).

U redovima Internacionale su se javila i prva suprotna gledišta po pitanju lenjinističkog učenja. Na Kongresu je donet prelaz na novu ekonomsku politiku, poznatiji kao plan „NEP“.

Ovakva linija biće prihvaćena i na IV kongresu Kominterne (1922), u Lenjinovom referatu.

Kominterna u državi SSSR

U decembru 1922. održan je I Svesavezni kongres Sovjeta gde je na predlog Lenjina i Staljina državna zajednica sovjetskih naroda dobila naziv Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR)

Lav Trocki

Došlo je do novih borbi unutar same organizacije kada je Lav Trocki počeo da napada boljševističku partiju i prikuplja uza se veći broj komunista koji su napustili lenjinističko učenje.

Već 1924. godine, Trocki štampa članak „Pouke Oktobra“ u kojima je pokušao da da lenjinizam zameni novim pravcem, koji je kasnije bio prisutan kod svakog vida odstupanja od komunizma-trockizmom.

Veliku teškoću komunista predstavljala je Lenjinova smrt 21. januara 1924. u Gorkama kod Moskve.

Najveći problem Kominterne po Lenjinovoj smrti bio je trougao Zinovjev-Trocki-Sokoljnikov.

U vezi s tim, XV partijska konferencija SKPJ (b) (novembra 1926) i prošireni Plenum IKKI (decembra 1926) stavljaju u prvi plan kako se boriti protiv ovog bloka, kojeg su predstavljali ljudi visoko rangirani u komunističkoj hijerarhiji.

Na zajedničkom sastanku CK i IKKI 14. novembra 1927. isključeni su iz partije Lav Trocki, Sokoljnikov i Zinovjev kao frakcionaši i razbijači.

Posle Zinovjeva, mesto predsednika se dodeljuje Nikolaju Buharinu do 1928, kada njegovo mesto preuzima Dimitrov.

Sedmi Kongres Kominterne

Sedmi i poslednji kongres Kominterne je počeo 25. jula, a završio se 20. avgusta 1935. godine u raskošnom zdanju carske porodice Romanov u Moskvi.

Na kongresu je učestvovalo 65 partija, od 76 učlanjenih u Komunističku Internacionalu.

Na ovom kongresu KPJ je predstavljalo mnogo delegata. Njeni zvanični članovi bili su: Milan Gorkić, (u ime CK) i Blagoje Parović. Kao partijski predstavnici u radu kongresa učestvovali su još i Vladimir Čopić i Josip Broz Tito, sa pseudonimom „Valter“, koju je tada radio u Balkanskom sekretarijatu Kominterne.

Na poslednjem kongresu Kominterne su donete odluke koje su uticale na snažan zaokret u politici komunističkog pokreta u svetu.

Kominterna za vreme velikih čistki

Godine 1936. i 1937. uzele su velike razmere staljinističke čistke koje su prepolovile komunistički blok i odnele preko milion ljudi. Prema knjizi koju je objavio jugoslovenski komunista Živojin Pavlović „Bilans sovjetskog termidora“, u velikim čistkama su stradala i 600 jugoslovenska komunista. Samo 1937. godine, u roku od dva meseca postreljano je 10% osuđenika u samom Sovjetskom Savezu. Čistke unutar partije, Staljin je sprovodio preko službe NKVD, koja je vršila masovne egzekucije osuđenika.

Pored toga, za vreme čistki, radili su i gulazi smrti širom Sovjetskog Saveza: Lubjanka (kod Moskve), Ježovščina (nazvana po vođi NKVD Nikolaju Ježovu, koji je i sam pao u čistkama), Krasnojdarsk i Sibirski gulazi.

Presude za likvidaciju su donošene uglavnom na tajnim partijskim suđenjima, gde su ljudi proglašavani za: kulake, trockiste, buharinovce, malograđane, buržuje, petokolonaše, frakcionaše, nacionaliste itd.

Najviše je stradala politička populacija, pa zatim vojna i na kraju civilna. Sudski procesi su često bili javni. U ovim velikim čistkama nastradalo je najviše sovjetskih komunista: Grigorij Zinovjev (1936), Nikolaj Buharin (1938), Lav Kamenjev (1936), Mihail Tuhačevski (1937), Grigorij Ordžonikidze (1937), Nikolaj Ježov (1940), Genrih Jagoda (1938) i mnogi drugi koji su se zamerili Staljinovoj diktaturi.

U ovim čistkama osuđeno je pogubljeno takođe i mnogo jugoslovenskih revolucionara koji su radili za Kominternu. Među 600 likvidirana, najznačajniji su:

Vojislav Vujović (1936), Filip Filipović (1938), dr Sima Marković (1938), Stjepan Cvijić (1938), Vladimir Čopić (1939), Grgur Vujović (1937), Kosta Novaković (1938), Jovan Mališić (1938), Milan Gorkić (1937), Antun Mavrak (1938), Horvaj Vilm (1938) i mnogi drugi. Jedan deo jugoslovenskih revolucionara je ubijen i za vreme Španskog građanskog rata.

Kominterna više nije bila u rukama komunista, već jedino u Staljinovom vlasništvu. Kominterni su Staljinovim čistkama naneti teški udarci, jer su većina njenih članova otišli bez prave krivice.

Nakon Staljinove smrti 1953. godine, najveći broj žrtava Sovjetskog termidora biće rehabilitovan.

Literatura

• Carr, E.H. Twilight of the Comintern, 1930–1935. New York: Pantheon Books, 1982. online free to borrow
• Chase, William J. Enemies within the Gates? The Comintern and the Stalinist Repression, 1934–1939. New Haven, CT: Yale University Press, 2001.
• Dullin, Sabine, and Brigitte Studer. "Communism+ transnational: the rediscovered equation of internationalism in the Comintern years." Twentieth Century Communism 14.14 (2018): 66–95.
• Gankin, Olga Hess and Harold Henry Fisher. The Bolsheviks and the World War: The Origin of the Third International. Stanford, CA: Stanford University Press, 1940.
• Haithcox, John Patrick. Communism and nationalism in India: MN Roy and Comintern policy, 1920–1939 (1971).
• Hallas, Duncan. The Comintern: The History of the Third International. London: Bookmarks, 1985.
• Hopkirk, Peter. Setting the East Ablaze: Lenin's Dream of a Empire in Asia 1984 (1984).
• James, C.L.R., World Revolution 1917–1936: The Rise and Fall of the Communist International. (1937). Duke University Press, 2017.
• Kennan, George F. Russia and the West Under Lenin and Stalin (1961) pp. 151–93.
• Lazitch, Branko and Milorad M. Drachkovitch. Biographical dictionary of the Comintern (2nd ed. 1986).
• McDermott, Kevin. "The History of the Comintern in Light of New Documents," in Tim Rees and Andrew Thorpe (eds.), International Communism and the Communist International, 1919–43. Manchester, England: Manchester University Press, 1998.
• McDermott, Kevin. "Rethinking the Comintern: Soviet Historiography, 1987–1991," Labour History Review, vol. 57, no. 3 (Winten 1992), pp. 37–58.
• McDermott, Kevin, and J. Agnew. The Comintern: a History of International Communism from Lenin to Stalin. Basingstoke, 1996.
• Melograni, Piero. Lenin and the Myth of World Revolution: Ideology and Reasons of State 1917–1920, Humanities Press, 1990.
• Priestland, David. The Red Flag: A History of Communism. 2010.
• Riddell, John. "The Comintern in 1922: The Periphery Pushes Back." Historical Materialism 22.3–4 (2014): 52–103. online
• Smith, S. A. (ed.) The Oxford Handbook of the History of Communism (2014) ch 10 on Commintern.
• Taber, Mike (ed.), The Communist Movement at a Crossroads: Plenums of the Communist International's Executive Committee, 1922–1923. John Riddell, trans. Chicago: Haymarket Books, 2019.
• Ulam, Adam B. Expansion and Coexistence: Soviet Foreign Policy, 1917–1973. Second Edition. New York: Praeger Publishers, 1974.
• Worley, Matthew et al. (eds.) Bolshevism, Stalinism and the Comintern: Perspectives on Stalinization, 1917–53. (2008).
• The Comintern and its Critics (Special issue of Revolutionary History Volume 8, no 1, Summer 2001).