Википедија

Knjiga izlaska

Knjiga izlaska ili Egzodus (hebr. שמות Šemot - imena; grč. ἔξοδος - odlazak, izlazak; lat. Exodus), je jevrejski religijski spis. Knjiga izlaska je druga knjiga hebrejskog Tanaha, odnosno hrišćanskog Starog zaveta. Grčki i latinski naziv potiče iz Septuaginte iz 3. veka p. n. e.[1]

Knjiga govori o izbavljenju sinova Izrailjevih iz egipatskog ropstva zahvaljujući Bogu (Jehovi), koji je odabrao decu Izraelovu za svoj izabrani narod. Predvođeni prorokom Mojsijem, sinovi Izrailjovi lutaju Sinajskom gorom, gde im je Bog obećao zemlju hanansku („obećanu zemlju“) u zamenu za njihovu vernost. Izraelićani sklapaju savez sa Bogom, koji im daje Deset zapovesti i uputstva za gradnju tabernakla (šatora), kao načina njegovog stanovanja među Izraelićanima i vođenja u obećanu zemlju.

Pošto se autorstvo tradicionalno pripisivalo Mojsiju, poznata je i kao Druga knjiga Mojsijeva (odnosno druga knjiga Mojsijevog Petoknjižja). Međutim, današnji naučnici smatraju da je Knjiga izlaska prvi put napisana tek za vreme Vavilonskog ropstva (6. vek p. n. e.), dok je konačan oblik dobila za vreme persijske vladavine nad Judejom i Izraelom (5. vek p. n. e).[2] Neki naučnici smatraju da je Knjiga izlaska najvažniji deo Biblije, jer onda definiše identitet Izraela: sećnje na prošlost koju su obeležile teškoće i bekstvo, obavezujući savez sa Bogom koji je odabrao Jevreje kao svoj odabrani narod i uvođenja zajednice kao načina života i pravila za njeno održavanje.[3]

Sadržaj uredi

 
"Odlazak Izraelićana“ Dejvida Robertsa, 1829
  • Šemot, poglavlja 1-5: patnja u Egiptu, Mojsije je pronađen i pozvan, Faraon
  • Vaera, poglavlja 6-9: prvih sedam pošasti u Egiptu
  • Bo, poglavlja 10-13: poslednja pošast u Egiptu, prva Pasha
  • Bešala, poglavlja 13-17: razdvajanje Crvenog mora, voda, mana, Amalik
  • Itro, poglavlja 18-20: Jotorov savet, Deset zapoveti
  • Mišpatim, poglavlja 21-24: savez sa Bogom
  • Terumah, poglavlja 25-27: Božja uputstva o šatoru i nameštaju
  • Tecaveh, poglavlja 27-30: Božja uputstva o prvim sveštenicima
  • Ki Tisa, poglavlja 30-34: probrojavanje, pomazanje uljem, zlatno tele, kamene tablice, Mojsijev gnev
  • Vajahel, poglavlja 35-38: Sinovi Izrailjevi prikupljaju priloge da načine šator i nameštaj
  • Mišpatim, poglavlja 38-40: šator je podignut i ispunjen

Struktura uredi

Naučnici nisu saglasni oko strukture Knjige izlaska. Jedna vrlo verovatna mogućnost je da je ona diptih (tj. podeljena na dva dela), sa granicom između dva dela pri prelasku Crvenog mora ili na početku teofanije (pojava Boga) u poglavlju 19.[3] Prema ovoj podeli, prvi deo priča o Božjem spasenju iz Egipta i njihovom putovanju do Sinajske gore (poglavlja 1-19), a drugi deo priča o savezu među njima (poglavlja 20-40).[4]

Priča uredi

Posle Josifove smrti, njegovi potomci mnogo patili u Egiptu, radeći kao Faraonovi robovi, koji su mu podigli gradove Per-Ramzes i Pitom. Faraon, u strahu od velikog broja Izraelićana, naređuje da se svi novorođeni dečaci bace u Nil. Jedna žena iz plemena Levi je spasila svoju bebu tako što ga je stavila u kovčežić od site i ostavila ga u trsci. Faraonova kći je pronašla dečaka, dala mu ime Mojsije i odgajila ga je kao svoje dete. Ali Mojsije je svestan svog porekla, i kada je odrastao, ubio je Egipćanina koji je tukao roba Jevrejina i morao je da pobegne u zemlju Madijamsku. Tu se oženio Seforom, kćerkom Jotora, madijanskog sveštenika, i sreće na brdu Horivu Boga u obliku plamtećeg grma kupine. Mojsije pita Boga za njegovo ime; Bog mu odgovara: „ja sam onaj što jest“. Bog nareuje Mojsiju da se vrati u Egipat i povede Jevreje u Hanan, obećanu zemlju u kojoj „teče med i mleko“.

Faraon nije dozvolio odlazak Jevreja, ali uz Božju pomoć Mojsije učini mnoga čuda, i tako uspe da izvede narod iz Egipta. Putovanje Jevreja u obećanu zemlju trajalo je četrdeset godina. Išli su preko pustinje, hranili se manom, čudesnom hranom sa neba, zahvaljujući kojoj nikada nisu osećali glad. Odeća i obuća nisu im se cepale.

Bog je Mojsiju, na gori Sinaju, predao Deset zapovesti, koje glase:

  1. Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih Bogova osim Mene.
  2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.
  3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog.
  4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i obavi sve poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.
  5. Poštuj oca i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
  6. Ne ubij.
  7. Ne čini preljube.
  8. Ne ukradi.
  9. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
  10. Ne poželi ništa što je tuđe.


 

Kompozicija uredi

Autorstvo uredi

Jevrejska i hrišćanska tradicija smatra Mojsija kao autora Knjige izlaska i celog Petoknjižja, ali do kraja 19. veka porastom svesti o odstupanjima, nedoslednosti, ponavljanja i druge karakteristike Petoknjižju je učinilo da naučnici napuste ovu ideju.[3] Prema sadašnjim mišljenjima, prvi nacrt Knjige izlaska (Jahvistička predaja) je verovatno napisana u 6. veku p. n. e. za vreme Vavilonskog ropstva, a njega je zamenila i dopunila Sveštenička predaja na samom kraju 6. veka ili tokom 5. veka,[2] a dalja prilagođavanja i manje revizije činjene su sve do kraja 4. veka.[5]

Izvori uredi

Knjiga izlaska nije istorijsko predanje u bilo kom modernom smislu.[6] Moderna istoriografija zahteva kritičku ocenu izvora, i ne prihvata Boga kao uzrok događanja.[1] U Knjizi izlaska, sve je predstavljeno kao Božje delo, koji se često lično pojavljuje, a istorijske okolnosti su veoma nejasno opisane.[7] Cilj knjige nije da zabeleži šta se zaista dogodilo, već da odražava istorijsko iskustvo jevrejske zajednice u Vavilonu, i kasnije u Jerusalimu, suočena sa zarobljeništvom i potrebom da pomire svoja shvatanja o Bogu.[6]

Iako su mitski elementi nisu istaknuti u Knjizi izlaska kao u Knjizi postanja, drevne legende su od presudnog značaja za razumevanje porekla knjige i njene namena. Na primer, priča o spasavanju Mojsije iz Nila ima svoju osnovu u ranijoj legendi o akadskom kralju Sargonu. Isto tako, savez na Sinaju ima značajne sličnosti i u sadržaju i strukturi sa Hamurabijevim zakonikom. Ovi uticaji daju potporu zaključku da je Knjiga izlaska nastala za Vreme Vavilonskog ropstva u 6. veku p. n. e. ali nisu svi izvori su mesopotamski; priča o Mojsijevom begu u zemlju madijamsku posle ubistva egipatskog nadzornika može poticati iz egipatske priče o Sinuhu.[5]

Istorijska tačnost uredi

Arheolozi su do početka 1970-ih prestali da smatraju Knjigu izlaska istorijski vrednim izvorom.

Areheološki izvori za hananske, a ne egipatske, korene nastanka kraljevstava Judeja i Izrael ne ostavljaju mesta za izlazak iz Egipta i četrdesetogodišnje lutanje nekoliko stotina hiljada ljudi kroz sinajske divljine."[8] Kultura najstarijih izraelitskih naselja je hananska, njihovi verski predmeti potiču od hananskog boga Ela, grnčarija je u lokalnoj hananskoj tradiciji, a alfabet je ranohanaski. Skoro jedini pokazivač koji razlikuje izraelitska naselja od hananskih je odsustvo svinjskih kostiju, pošto je Jevejima bilo zabranjeno da jedu svinjetinu.

Smatra se da je moguće da su se Hanancima pridružili ili su ih vodili male grupe Semita iz Egipta. Kako su se širili, mogli su dolaziti u sukob sa susedima, što bi moglo biti izvor za Knjigu Isusa Navina i Knjigu o sudijama.

Iako se Knjiga izlaska u judaizmu smatra primarnim istorijskim izvorom o nastanku ove religije, njene kulture i jevrejske države, prihvaćeno je mišljenje da je Knjiga izlaska sastavljena u 8. ili 7. veku p. n. e. od priča koje datiraju najranije u 13. veku p. n. e.[9][10]

Osobe koje veruju u istinitost Knjige izlaska su ponudile približni vremenski okvir za izlazak Izraelićana. Džejms Ašer je u svom delu iz 1654. Annales Veteris Testamenti: A Prima Mundi Oigine Deducti izlazak smestio u 1491. p. n. e. u vreme vladavine 18. egipatske dinastije, preciznije za vreme vladavine faraona Tutmosa II, prema standardnoj hronologiji[11], mada bi početak vladavine Hatšepsut i kraj vladavine Tutmosa I bili u opsegu od godina.[11] Imanuel Velikovski je stavio Izlazak u vreme faraona Dudimosea, poslednjeg faraona 13. egipatske dinastije pri kraju Srednjeg kraljevstva. Velikovski je svoj rad zanovao na alternativnoj hronologiji i izlazak smestio u 1447/1446. p. n. e. Vladavina Ramzesa II je dugo bila smatrana kandidatom za Izlazak, zbog biblijske reference na grad Per-Ramzes (Ramesu),[12] koji je izgrađen tokom njegovo vladavine.[13] Ramzesov sin Merneptah se takođe spominje kao faraon iz Knjige izlaska. Međutim, egipatski izvori iz ovog doba uopšte ne pominju važne događaje kao što su glad, kuga ili iseljavanje stanovništva, posebno što bi takvi događaji uzdrmali državu. Za vreme vladavine Hatsepšut, Egipat je bila stabilna država, za vreme njenog naslednika Tutmosa III carstvo je dostiglo najveću površinu. Takođe, vreme Ramzesa II je isto bilo period stabilnosti, a Hanan su kontrolisali Egipat i Hetitsko carstvo. Posle Merneptaha je nastao period borbi za presto, ali ne postoje izvori o nekim katastrofalnim događajima.

 
Crnom linijom je nacrtana tradicionalno putanja Izlaska. Ostale putanje su nacrtane drugom bojom.

Knjiga brojeva daje spisak lokaliteta koje su Izraelićani naselili na Sinaju i okolini tokom Izlaska. Neka od ovih naselja se lako mogu naći zahvaljujući njihovim opisima. Dva takva mesta su Kadeš Barnea, današnji Ejn Kvadis, i Ezion Geber kod Ejlata. Arheolozi su istraživali oba lokaliteta i zaključili da su osnovani krajem gvozdenog doba, ne ranije od 800. p. n. e., uz izuzetak ranih neolitskih i nomadskih aktivnosti.[14] Takođe, mnoga mesta iz Knjige izlaska nisu postojala u istom periodu. Pitom i Par-Razmes, dva grada koja su navodno sagradili Izraelićani, nisu postojala u isto vreme. Pitom nije bio značajno naselje pre 26. dinastije (oko 685-525. p. n. e.). Pre toka, naselje se zvalo Ckenu i tako se nazivalo čak i u ptolemejskom periodu i bio je nebitan grad sa garnizonom, koji je uglavnom, ako ne i samo zbog toga, služio kao početna stanica za egipatske ekspedicije. Čak i u rimsko vreme, grad se retko spominjao u grčko-rimskim zapisima.[13] Per-Ramzez, Razmzesova rezidencija, je bio napušten krajem Novog kraljevstva, nekoliko vekova ranije.[13]`

U Knjizi brojeva pominje se kraljevstvo Edom, ali najranije naselje povezano sa ovom državom je iz 9. veka p. n. e.[15], daleko posle svih predloženih okvira, čak i posle vladavina Davida i Solomona.

Reference uredi

  1. ^ a b Dozeman, Thomas B. (2009). Commentary on Exodus. Eerdmans. 
  2. ^ a b Johnstone, William D (2003). „Exodus”. Ur.: James D. G. Dunn, John William Rogerson. Eerdmans Bible Commentary. Eerdmans. 
  3. ^ a b v Meyers, Carol B. (2005). Exodus. Cambridge University Press. 
  4. ^ Stuart, Douglas K. (2006). Exodus. B&H Publishing Group. 
  5. ^ a b Kugler, Robert; Hartin, Patrick (2009). An Introduction to the Bible. Eerdmans. 
  6. ^ a b Fretheim, Terence E. (1991). Exodus. Westminster John Knox Press. 
  7. ^ Houston, Walter J (1998). „Exodus”. Ur.: John Barton. Oxford Bible Commentary. Oxford University Press. 
  8. ^ Dever, William G. (2002). What Did the Biblical Writers Know and When Did They Know It?. Wm. B. Eerdmans Publishing Company. str. 99. ISBN 978-0-8028-2126-3. 
  9. ^ Hoffmeier 1999
  10. ^ Kitchen 2003, str. 69.
  11. ^ a b Shaw, I (2000), Oxford History of Ancient Egypt, Oxford University Press, Oxford
  12. ^ Druga knjiga Mojsijeva 1:11
  13. ^ a b v Uphill 1968
  14. ^ Finkelstein, I & Silberman, N (2001), The Bible Unearthed, The Free Press, New York
  15. ^ Miller, Dearman & Graham 2001, str. 211.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Књига_изласка&oldid=27551872”