Lajoš Košut

Lajoš Košut (mađ. Kossuth Lajos; Monok, 19. septembar 1802 — Torino, 20. mart 1894), bio je mađarski pravnik, političar i vršilac dužnosti predsednika Mađarske u toku 1849. godine. U Engleskoj i Americi je bio je poznat i priznat kao borac za slobodu. Bio je jedan od najistaknutijih vođa Mađarske revolucije iz 1848. godine zajedno sa Sečenjijem i Petefijem.

Lajoš Košut
Lajoš Košut
Datum rođenja	(1802-09-19)19. septembar 1802.
Mesto rođenja	Monok, Habzburška monarhija
Datum smrti	20. mart 1894.(1894-03-20) (91 god.)
Mesto smrti	Torino, Kraljevina Italija
Politička karijera
Mandati Premijer Mađarske 2. maj 1849 — 11. avgust 1849. Prethodnik Lajoš Baćani Naslednik Austrijska okupacija

Porodica

Stolica Lajoša Košuta u protestantskoj crkvi u Debrecinu. (1848)

Lajoš Košut je rođen u Monoku, malom gradiću u županiji Zemplen i bio je najstariji od četvoro dece. Otac mu je pripadao srednjoj plemićkoj klasi, imao je nešto zemlje i bio je pravnik po struci. Porodica Košut je živela u nekadašnjoj županiji kraljevine Mađarske, Turoc, još od 13. veka. Danas se mesto Turoc nalazi u severozapadnoj Slovačkoj. Košut je sebe smatrao Mađarem po nacionalnosti i izjavljivao je da slovačka nacionalnost ne postoji u kraljevstvu. Majka Lajoša Košuta je bila nemačka luteranka poreklom.

Mladost

Kuća u Monoku u kojoj je Lajoš Košut rođen

Košutova majka je vaspitavala decu u strogom luteranskom duhu. Svoje obrazovanje Košut je završio Kolegijumu Pijarista u Šatoraljaujhelju, zatim jednu godinu je išao u kalvinistički kolegijum u Šarošpataku i na kraju uneverzitet u Budimpešti, Univerzitet „Etveš—Lorand“.

Sa devetnaest godina je počeo da radi u očevoj firmi kao pravnik. Pošto je bio popularan u svom okruženju, postavljen je i za upravnika bogatstva grofice, udovice, Sapari (Szapáry) sa sedištem u Pešti.

Politička karijera

Naredni Košutov posao je bio da zastupa grofa Hunjadija u Nacionalnom Savetu. Savet sa sastajao dva puta u tom periodu, 1825-1827 i 1832-1836 u Požonju, tada glavnim gradom mađarske kraljevine. U Savetu je pravo glasa imala samo viša aristokratska klasa i Košut je imao veoma malo ili nimalo uticaja na događaje i odluke. U to vreme počelo je da se javlja pitanje nacionalnog identiteta kod mađara - najglasniji su bili Vešelenji (Wesselényi) i Sečenji. Delom, to je takođe bila borba protiv reformi koje je centralizovana Austrijska vlast počela da sprovodi. Jedna od Košutovih dužnosti je bila da daje izveštaje sa sastanaka Saveta u pismenoj formi, pošto je centralna vlada zabranila davanje javnog izveštaja sa sastanaka. Ovim putem, preko Košutovih pisama, su se izveštavali svi članovi Saveta o događajima. Pošto su pisma, izveštaji, bili visokog kvaliteta došlo je do toga da su počela da cirkulišu i među Liberalnim prvacima. Ovaj način izveštavanja je doveo do organizovanja parlamentarnih novina (Országgyűlési tudósítások), koje su još više razglasile njegovo ime i uticaj. Ove novine su ubrzo bile zabranjene i takođe je zabranjeno slanje izveštaja sa sednica putem pošte, međutim cirkulacija izveštaja je ipak bila nastavljena podelom na ruke.

Savet je tokom 1836. godine bio raspušten ali je Košut nastavio sa svojim izveštajima, ovog puta sa sastanaka županijskih saveta. Ovaj novodošli publicitet je dao županijskim savetima novo značenje. Ovi sastanci su počeli da privlače pažnju viših krugova sve dok nije dostigao nacionalni nivo. Košutova veština ulepšavanja, doterivanja i uklapanja govora Liberala i Reformata je veoma pojačala uticaj njegovih izveštaja na čitaoce. Centralna vlada je uzaludno pokušavala da umanji značaj pisama i zabrani njihovu distribuciju. Ostao je samo jedan način, u maju 1837. godine Košut, Vešelenji i još nekoliko ostalih su uhapšeni pod optužbom veleizdaje. Posle godinu dana čekanja na suđenje u zatvoru u Budimu, Košut je osuđen na još četiri godine zatvora. U zatvoru Košut je, pošto mu je bilo dozvoljeno da čita, izučavao Bibliju, čitao Šekspira i usavršavao svoj engleski.

Košutovo hapšenje je izazvao veliki gnev u mađarskim krugovima. Savet, koji je obnovljen 1839. godine, zatražio je puštanje svih zatvorenika i odbio istovremeno da sprovodi bilo kakve odluke vlade. Meternih je dugo ostao gluv na sve ove molbe i pritiske, ali opasnost od pobune i rata naterale su ga da popusti. Vešelenji je izašao iz zatvora slomljen, ali Košut, koji je imao podršku i česte posete Tereze Meslenj, ostao je duhom onaj stari. Odmah posle izlaska iz zatvora Košut i Meslenj su se venčali. Katolička crkva je odbila da ih venča, pošto Košut nije hteo da pređe u katolicizam. Ovo je još više navelo Košuta da staje u odbranu versko mešovitih brakova.

Novinar i politički vođa

Prva Košutova statua u Mađarskoj Miškolc, Eržebetin trg

Lajoš Košut je sa svim ovim svojim doprinosima postao nacionalni heroj i oporavivši se od posledica boravka u zatvoru, u januaru 1841. biva postavljen na mesto izdavača novih liberalnih novina Peštanske vesti (Pesti Hírlap). Novine su dobile dozvolu od vlasti da se mogu izdavati i ubrzo su dostigle toliku popularnost da su se izdavale u količini od 7.000 primeraka.

Sečenji, koji je bio veliki reformista, je opominjao Košuta da njegovi članci mogu dovesti do sveopšte revolucije. Košuta to međutim nije pokolebalo, on je nastavio zvanično da traži poništenje naslednog zakona, poništenje feudalnog nameta i takse koje je nametnito od strane plemstva. Čak je otišao toliko daleko da je tražio odvajanje od Austrije. Kombinacijom nacionalizma i priznavanjem samo mađara u Mađarskoj, Košut je posejao seme pada ostvarivanja svojih ideja a i svog političkog nasledstva.

Tokom 1844. godine Košut je bio otpušten sa mesta editora iz Peštanskih novina, posle svađe i rasprave oko plate. Veruje se daje ovo bilo iscenirano političkim intrigama. Pošto nije uspeo da otvori sopstvene novine, Meternih je stupio u kontakt sa njim i ponudio mu je državni posao. Košut je to odbio i naredne tri godine je praktično bio bez stalnog posla. U ovom periodu je nastavio svoj politički rad gde je u prvi plan stavljao političku i ekonomsku nezavisnost Mađarske. Osnovao je društvo Vedeđlet (Védegylet) koje se zalagalo za upotrebu i kupovinu samo domaćih proizvoda. Takođe se zalagao za izgradnju mađarske luke u Rijeci.

Tokom jeseni 1847. godine Košut je došao u poziciju da preduzme završne koreke ka ostvarivanju svojih ciljeva. Sa podrškom Lajoša Batanjija, izabran je u Savet kao predstavnik Pešte. Posle izbora je izjavio da će prestati da se bavi agitacijom. Odmah je postao i vođa ekstremnih liberala. Deak Ferenc je bio odsutan a njegovi politički rivali Batanji, Sečenji, Semere i Eetveš su osećali da Košutove ambicije idu toliko daleko da mesto partiskog vođe, položaj u parlamentu Košut koristi da bi postao nacionalni vođa. Košutova priroda je bila takva da je uvek morao sve da tera do kraja, pa makar i po cenu krize ili poraza.

Namesnik-predsednik Mađarske

Košutov spomenik u Budimpešti

Košutov spomenik u Debrecinu

Košutov spomenik u Pečuju

Kriza u Evropi se nazirala. Ubrzo posle stizanja vesti o revoluciji u Francuskoj, Košut je 3. marta 1848. godine je održao govor u kome je tražio osnivanje parlamentarne vlade u Mađarskoj i konstitucionu vladu za ostatak Austrije. On je takođe apelovao na tada 17. godina starog nadvojvodu Franca Jozefa da nastavi slavu Habzburške dinastije koji su tradicionalno da udovoljavali stremljenjima slobodnih ljudi. Odjednom, Košut izbio u prvi plan i postao je vođa evropske revolucije. Njegovi govori su čitani na ulicama Beča od mase koja je zbacila Meterniha i kada je delegacija Saveta išla da preda svoje zahteve Ferdinandu, Košut je bio taj koji je primio ovacije od okupljene mase. Batanji, koji je oformio novu vladu, postavio je Košuta za ministra finansija.

Sa svojom neiscrpnom energijom Košut je počeo reforme u svim segmentima i porama mađarskog društva. Izdao je novu valutu i koristio sva moguća sredstva da podigne nacionalnu svest. Međutim i tu je stavio svoj pečat, nova valuta je kao najistaknutiji zapis u referenci imala njegovo ime; pokrenuo je novine koje su se zvale Košutove vesti (Kossuth Hirlapja), tako da se od početka Košut nametnuo kao prva ličnost revolucije. Tokom godine kada je porasla opasnost od kontrarevolucije i odgovora od strane Beča, prvo što je kao odgovor padalo ljudima na pamet je bilo Košutovo ime. U svom velikom govoru od 11. jula je tražio da se nacija naoruža i spremi za samoodbranu i tražio je 200.000 boraca za predstojeće bitke, što je bilo popraćeno gromoglasnim odobravanjem od strane okupljene mase. Kada je Ban Jelačić krenuo sa vojskom na Peštu, Košut je išao od mesta do mesta, od sela do sela i držao govore i tražio od ljudi da se podignu na borbu protiv vladajućeg režima i nadolazeće vladine armije. Tada je i nastala popularno nazvana vojska za odbranu otađbine Honved (Honvéd). Kada je Batanji podneo ostavku, Košut je zajedno sa Semerijem postavljen da nastavi sa upravljanjem vlade i već krajem septembra je postavljen za predsednika Komiteta za narodnu odbranu (Országos Honvédelmi Bizottmány).

Sa dobijanjem pozicije predsednika Košutova moć je porasla i on je praktično upravljao celokupnom situacijom. Pored ove nove moći, došle su do izražaja i njegove slabosti, upravljanje vojskom. Kao predsednik je imao i tu funkciju da kontroliše i određuje sve što se događa u vojsci, ali tu nije imao nikakvog iskustva i njegovi govori mu tu nisu puno pomagali u ovim kritičnim situacijama kada je rat bio u toku. Generali koji su vodili vojsku, nisu bili potpuno pod njegovom kontrolom tako da je svaki od njih donosio svoju odluku nezavisno od centra. Jedan od generala, Artur Gergej, je bio tipičan primer i pored priznatih sposobnosti odbijao je da prima naređenja od Košuta. Košut ga je dva puta skidao sa mesta komandanta i morao ga je, zbog kritične situacije, oba puta da ga vrati na poziciju. Za razliku od Košuta koji je bio mekan, za Gergeja se govorilo da je bezkompromisan, što je u vreme revolucije i bilo potrebno biti. Košut je ovde pokazao da voditi politiku, gde je bio neprevaziđen, i voditi revoluciju nije isto, jer revolucije su dokazale da je za tako nešto potrebno biti spreman na žrtve, brutalnost i represalije koje u normalnom životu se smatraju nezamislivim.

Zima 1848—1849. je bila jedna od jačih, ali to Košuta za razliku od drugih nije demoralisalo. Bio je učestvovao u većini odlučujućih bitaka mađarske armije i posle bitke kod Švečata, on je poslao poljskog generala, kasnije i nacionalnog heroja Poljske i Mađarske, Jožefa Bema u Erdelj da vodi dalje borbe. Krajem 1849. kako su se Austrijanci sve više približavali Pešti, Košut je zatražio posredništvo Stajla, američkog izaslanika. Glavni zapovednik austrijskih snaga, Alfred Vindiš, je odbio sve predloge i Savet se zajedno sa vladom povukao iz Pešte u Debrecin. Košut je sa sobom poneo krunu Svetog Stefana, simbol mađara i Mađarske. U novembru 1848. godine Ferdinand je ustupio svoje mesto Francu Jozefu koji je odmah stavio, Košuta i celokupnu mađarsku revolucionarnu vladu, van zakona. U aprilu 1849. godine kada sje mađarska vojska uspostavila ravnotežu i nanizala uspehe, Košut je izdao Deklaraciju mađarske nezavisnosti. Ovaj korak je bio karakteristišan za Košuta, koje je voleo dramatizaciju i ekstremne poteze. Ovaj Košutov postupak, ma koliko da je bio popularan u narodu, još više ga je razdvojio od bliskih saradnika, koi su u stvari za početak samo želeli autonomiju u okviru stare države. Njegovi neprijatelji su ovaj proglas iskoristili da ga optuže da želi da sebi izdejstvuje kraljevsku poziciju. Pošto je buduća moguća mađarska vlada još bila u formiranju, Košut je dobio mest i zvanje predsednika-namesnika, da bi zadovoljio obe strane rojaliste i republikance. Uspehe i nadu u pobedu na bojnom polju je pomračila ruska vojna intervencija. Ruska carska armija je ređala pobedu za pobedom na bojnim poljima protiv mađarske revolucionarne vojske. Košut je 11. avgusta abdicirao sa svog položaja predsednika-namesnika i prepustio ga je Gergeju sa objašnjenjem da samo general može da spase naciju i revoluciju. Međutim i Gergej je morao da kapitulira, položio je oružje pred rusima, u mestu Vilagoš, koji su celokupnu mađarsku armiju predali austrijancima. Na insistiranje Rusije Gergej je bio pošteđen ali je ostatak članova armije bio kažnjen. Košut je sve do svoje smrti ostao pri tvrdnji da je Gergelj izdao revoluciju i da je on odgovoran za poniženje i poraz.

Bekstvo i odlazak u Veliku Britaniju i Ameriku

Statua Košuta na milenijumskom trgu, Budimpešta

Lajoš Košut, (litografija iz 19. veka, Ploscinski)

Poraz revolucije je doneo i kraj Košuta i njegovog političkog života u mađarskoj. Postao je begunac iz sopstvene zemlje. Prvo je prebegao u Tursku, koja je u to doba bila pod britanskim uticajem. I pored zahteva Austrije da se Košut izruči, Turska to nije uradila. U januaru 1850. godine je prebačen iz Vidina u Šumlu (Shumla) a kasnije u Kitaju (Kütahya) u Maloj Aziji, gde su mu se pridružila i deca, pošto mu se supruga još ranije pridružila.

U septembru 1851. godine Košut je napustio Tursku, na američkoj fregati USS Misisipi. Prvo se iskrcao u Marselju, gde je bio dočekan sa ovacijama od strane mase ali princ-predsednik Luj Napoleon je odbio da mu da dozvolu za prolazak kroz Francusku.

U Sauthempton je stigao 23. oktobra i proveo je tri nedelje u Britaniji gde je bio veoma lepo primljen. Održao je svoje poznate govore, na engleskom jeziku, u Sauthemptonu, Birmingemu i još nekoliko gradova gde je pobliže upoznao slušaoce o prilikama u Mađarskoj

Pošto je engleski jezik usavršavao čitajući Šekspira, za engleze je to bilo veoma zanimljivo i arhaično. Tajms, koji baš nije mnogo mario, niti podržavao revolucionare iz 1848. nije ostao ravnodušan na Košutove tročasovne goveore, za koje je pisao da su veoma jasni i da kada upadne u vatru objašnjavajući poraz mađarskih aspiracija, to ipak ne smanjuje efektivnost njegovog izražavanja.

U Sauthemtonu je sa balkona održao govor pred nekoliko hiljada slušalaca, koji su nosili zastavu Mađarske republike. Njegov put kroz London, od zgrade Londonskog Korporejšn do Gildhola, je bio uveličan špalirom građana koji su ga pozdravljali. Posle je obišao gradove Vinčester, Liverpul, Mančester i Birmingem. U Birmingemu ga je dočekalo, po nekim procenama čak 75.000 ljudi.

Po povratku u London, opet je odražao nekoliko govora. Nekih 12.000 ljudi je učestvovalo u paradi na Rasel skveru i marširalo u njegovu čast. Na Kopenhagen Fildu u Islingtonu, gde je održao glavni govor, je bilo najmanje, prema Tajmsu, 25.000 ljudi, dok su novine Morning Kronikl, procenile da je bilo ukupno i svih 50.000.

Ministar spoljnjih poslova za Komonvelt, Henri Templ (engl. Henry Temple, 3rd Viscount Palmerston, Lord Palmerston), koji se već dokazao kao simpatizer i prijatelj gubitnika iz revolucije 1848. je odlučio da primi Košuta na svom seoskom imanju u Brodlandsu. Ovaj njegov postupak je razbesneo kraljicu Viktoriju i ona je prvo preko Kabineta glasanjem izdejstvovala zabranu ovog susreta a od premijera Džona Rasela (engl. John Russell, 1st Earl Russell, Lord John Russell) je tražila da lord Palmerson podnese ostavku. Prvobitno lord Rasel je uspeo da ubedi kraljicu Viktoriju da odustane od toga, ali kada je lord Palmerson, umesto Košuta, primio i sa simpatijama saslušao delegaciju junionista iz Islingtona i Finsberija (koja je na tom sastanku sa oduševljenjem govorila o Košutu i protiv vlade Austrije i Rusije) zajedno sa prethodnim podržavanjem Luja Napoleona, je bila kap koja je prelila čašu i lord Raselova vlada je pala a lord Palmerson je morao da da ostavku.

Iz Britanije, Košut je otišao za Ameriku gde je od mase takođe bio veoma srdačno primljen. On je bio drugi strani državljanin kome je bilo odobreno da održi govor u nacionalnoj statuarnoj dvorani, prvi je bio Lafajet takođe revolucionar. Pre dolaska Lajoš Košut je primio podršku od abolicionista, slobodnih masona i protestanata, dok su katolici, naročito irski, i pristalice iz južnih država, ropstva, bili protiv Košuta.

Danijel Vebster, državnii sekretar, je hteo da ima Košuta kao pomoć u nadolazećim predsedničkim izborima i mogućnošću razvijanja američkog republikanskog modela u Mađarskoj. Tadašnji američki predsednik, Milard Frimor se zbog ovoga javno izvinio Austriji. Brod sa kojim je Košut došao za Ameriku je bio pozdravljen, kada je prolazio pored Džerzija a ogroman broj ljudi je u Njujorku izašao da pozdravi prve Košutove korake na američkom tlu.

Najavljen kao mađarski Džordž Vašington, priređen mu je kongresni banket, primljen je u Beloj kući i Predstavničkoj kući Sjedinjenih Američkih Država.

U početku boravka u Americi Košut je uživao ogromnu popularnost i bivao rado primljen i viđen u visokim američkim političkim krugovima. Međutim napravio je nekoliko grešaka, tako da je okrenuo pojedine abolicioniste protiv sebe, ponajviše Vilijama Lojda Garisona, koji je napisao otvoreno pismo gde ga je čak proglasio kriminalcem.

Izgnanstvo i smrt

100 mađarskih forinti iz 1975.

Polako, njegov autokratski stil ponašanja i pomanjkanje kompromisa su umanjile njegov uticaj na okolinu. Mađarska dijaspora je počela da protestuje protiv njegovih izjava da je on bio jedini heroj revolucije, grof Batjanj (Casimir Batthyány) ga je javno preko Tajmsa kritikovao a Semere, koji je bio premijer vlade pod Košutom, je objavio javnu kritiku o Košutovom karakteru, optužujući ga za negativan karakter, aroganciju i dvoličnost. Košut se ubrzo vratio u Englesku gde je proveo narednih osam godina i gde je bio blizak sa Đuzepeom Macinijem koji ga je hteo privući da se pridruži revolucionarnom komitetu. Košut i dalje nije odustajao od ideje da oslobodi svoju domovinu od austrijskog uticaja. Tokom Krimskog rata pokušao je da sakupi dobrovoljce za Mađarsku legiju, ali je bio sprečen u tome. Tokom 1859. godine je ušao u pregovore sa Napoleonom III, napustio Englesku i otišao u Italiju gde je započeo da okuplja vojsku, koja je trebalo da se iskrca na obale Dalmacije. Ali Vilafrankanski mir ga je preduhitrio i onemogućio i u ovom pokušaju.

Sahrana Lajoša Košuta u Budimpešti

Nadalje, Košut, je ostao u Italiji. Odbio je da sledi ostale mađarske revolucionare i patriote koji su tada pod vođstvom Deaka, stupili u pregovore i kompromisom iz 1867. su izdejstvovali amnestiju. Međutim za Košuta je jedino bilo važno i jedini cilj mu je bila puna nezavisnost Mađarske. Iako je bio izabran u Savet, nikada nije zauzeo svoje mesto, po njemu za njega nije bilo mesta tamo do god postoje Habzburgovci. Zbog svog čvrstog stava i dalje je ostao veoma popularna ličnost u narodnim masama. Zakon iz 1879, sa kojim je oduzeto državljanstvo svima koji su bili van zemlje više od deset godina, ga je duboko povredio i tako da sledeća amnestija iz 1880. ga više nije ni interesovala.

Tokom 1890. godine grupa mađarskih hodočasnika je snimila kratak govor ostarelog Košuta u Torinu. Originalni govor je sačuvan do današnjih dana na dva voštana cilindra Edisonovog fonografa, mada su pojedini delovi dosta oštećeni. Lajoš Košut je jedna od najstarije rođenih osoba na svetu čiji je glas sačuvan do današnjih dana.

Košut je umro u Torinu 20. marta 1894. godine, posmrtni ostaci su preneti u Budimpeštu, gde mu je govor održao poznati pisac Mor Jokai. Dobrovoljnim prilozima podignut je bronzani kip na grobu na kerepeškom groblju.

Ostao je u sećanju mnogih kao najiskreniji mađarski patriota i veliki govornik.

Vidi još

• Ferenc Pulski

Košutova dela

• Lajos Kossuth na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Uspomene iz mog izgnanstva
• Budućnost nacije
• Košut u Novoj Engleskoj: Potpuni izveštaj mađarskog guvernera prilikom posete Masačusetsu, sa govorima
• Život Lajoša Košuta, mađarskog guvernera, uključujući i događaje iz revolucije, sa govorima u dodatku, &c
• Gesammelte Werke: Aus dem ungarischen "Selected Works" Vol. I
• Gesammelte Werke: Aus dem ungarischen "Selected Works" Vol. II
• Die Katastrophe in Ungarn By Lajos Kossuth
• Meine Schriften aus der Emigration By Lajos Kossuth'
• A Pragmatica sanctio Magyarországban. Történeti, jogi és politikai szempontokból By Charles, Lajos Kossuth
• Felelet gróf Széchenyi Istvánnak Kossuth Lajostól By Lajos Kossuth, gróf István Széchenyi

Spoljašnje veze

• Košut u Škotskoj Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. septembar 2017)
• Košut u severnoj Americi
• Američko Mađarska federacija
• Dobitnici Nobelove nagrade i poznati mađari