Maksimilijan Robespjer

Maksimilijan Robespjer (franc. Maximilien François Marie Isidore de Robespierre; Aras, 6. maj 1758 — Pariz, 28. jul 1794) je bio najpoznatiji vođa Francuske revolucije i faktički se može reći da je bio vladar Francuske nakon pada monarhije. Njegovi sledbenici znali su ga kao „nepotkupljivog“, zbog njegove moralne posvećenosti revoluciji. Bio je na čelu Pariske komune, vođa vladajuće partije Jakobinaca, a zatim istaknuti član Komiteta javne bezbednosti, i jedan od pokretača Vladavine terora, koja je okončana njegovim hapšenjem i pogubljenjem na giljotini u 36-oj godini. Za vreme Vladavine terora za 9 meseci na giljotini je ubijeno preko 50.000 Francuza po Robespjerovoj naredbi. Takođe, za vreme Robespjera započet je rat između Francuza i Austrougarske, kao i građanski rat u francuskoj pokrajini Vandeji, gde je život izgubilo preko 200.000 ljudi. Robespjer je politički bio vođen idejama Žan-Žaka Rusoa i prosvetiteljstva. Robespjer je metamorfozirao iz mladog, visoko inteligentnog, idealističnog i ambicioznog mladića u paranoidnog, deluzivnog i beskrupuloznog tiranina. Njegova kontroverzna i intrigantna figura i dalje fascinira istoričare. Robespjer je jedna od najpoznatijih ličnosti moderne francuske istorije.

Maksimilijan Robespjer
Anonimni portret Maksimilijana Robespjera, oko 1793.
Lični podaci
Datum rođenja	(1758-05-06)6. maj 1758.
Mesto rođenja	Aras, Francuska
Datum smrti	29. jul 1794.(1794-07-29) (36 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Mandati Predsednik Jakobinaca Predsednik Francuske 1792−1794
Potpis

Detinjstvo i mladost

Rođen je 6. maja 1758. u Arasu u Francuskoj. Porodica mu je irskog porekla, a iz Irske su izbegli u doba protestantske reformacije oko 1607. Drugi tvrde da mu je porodica od srednjeg veka u severnoj Francuskoj. Otac mu je bio advokat, a Maksimilijan je najstariji od petoro dece. Brat mu je bio Ogisten Robespjer. Majka mu je umrla 1767. Otac mu je lutao Evropom do smrti u Minhenu 1777. Deca su odrasla kod majčinog oca i tetaka. Maksimilijen je pohađao koledž u Arasu, a 1770. je na preporuku biskupa dobio školarinu za gimnaziju Luj Veliki u Parizu. Tu je naučen idealizovanoj slici Rimske republike i njenih velikih govornika Cicerona i Katona. Kada je gimnaziju posetio kralj Luj XVI Robespjer je održao pozdravni govor.

Portret Robespjera (1786)

Rani politički život

Završio je studije prava sa odličnim uspehom i primljen je u advokatsku komoru 1781, pa se vratio u Aras. Bio je cenjen, pa ga je biskup od Arasa postavio da bude sudija crkvenog suda u Arasu u martu 1782. Bio je sudija do 1788. Izabran je 1783. u akademiju u Arasu, a 1784. je dobio odlikovanje od akademije u Mecu za esej o tome da li rođaci osuđenog kriminalca treba da snose posledice sramote. Postao je poznat tokom 1788. kada učestvuje u diskusijama o načinu kako treba da se bira Skupština staleža. Uspeo je da bude izabran kao poslanik trećeg staleža u skupštinu staleža. Kada se sastala Skupština staleža 5. maja 1789. Robespjer je bio jedan od vodećih radikala. Robespjer je bio vatreni sledbenik ideja Žan-Žaka Rusoa i počeo ih je oblikovati u svoju viziju. Kada je Ustavotvorna skupština provincijskih pravnika i bogate buržoazije počela sa nacrtom ustava, Robespjer se okrenuo narodu Pariza. Bio je čest govornik na Ustavotvornoj skupštini. Govorio je preko 150 puta do 1791. Kada je Robespjer shvatio da njegove ideje nisu popularne u skupštini, okrenuo se Društvu prijatelja ustava, poznatom kao klub jakobinaca. U početku su oni predstavljali samo delegate iz Bretanje, ali kad je skupština došla u Pariz primali su različite vođe pariske buržoazije. Prišlo im je mnogo malih trgovaca i zanatlija. Robespjer je našao publiku i sledbenike. Kada su se bogati buržuji Pariza i umereni deputati odvojili u poseban klub, smanjio se uticaj starih vođa jakobinaca. Grupa jakobinaca se odvojila 1791. zalažući se za ustavnu monarhiju. Posle toga Robespjerovi sledbenici su počeli dominirati jakobincima. Smrt Miraboa je ojačala uticaj Robespjera u skupštini.

Robespjer je 15. maja 1791. predložio da oni deputati koji su u ustavotvornoj skupštini ne treba da budu u sledećoj skupštini. Posle neuspelog pokušaja bega i hapšenja kralja Luja XVI Robespjer je rekao da on nije ni monarhista ni republikanac.

Poprsje Robespjera, rad Desena (1792)

Robespjerovo suprotstavljanje ratu sa Austrijom

Francuska je novim ustavom iz 1791. postala ustavna monarhija. Kralj je delio vlast sa zakonodavnom skupštinom.

U Zakonodavnoj skupštini (Nacionalnom konventu) Žak Briso iz partije Žirondinaca zahtevao je da Francuska objavi rat Austriji. Žan Pol Mara i Robespjer su se suprotstavljali jer su se bojali mogućega militarizma, koji bi mogao ići u prilog reakcionarnim silama. Za rat su se zalagali kralj, desnica i žirondinci. Kralj se nadao da će se ratom povećati njegova popularnost, a žirondinci su se nadali da će ratom proširiti revoluciju po Evropi. Žirondinci su bili razočarani tim otporom od očekivanih saveznika i zbog toga se među njima javlja neprijateljstvo. Rat Austriji je objavljen 20. aprila 1792.

Tokom ljeta 1792. ni žirondinci ni Robespjer nisu aktivno učestvovali u rušenju monarhije. Bilo Varen i Žorž Danton uz pomoć pariske komune su predvodili pobunu 10. avgusta 1792. i zauzeli su kraljev zamak Tiljerije. Kralj i kraljica su bili zarobljeni. Robespjer se tada priključio Pariskoj komuni. Vođe komune su bile zadovoljne da imaju Robespjerovu pomoć. Već 16. avgusta Robespjer je tražio od Zakonodavne skupštine da uspostave revolucionarni tribunal i da sazovu Konvent. Krnja Zakonodavna skupština sa samo trećinom delegata suspendovala je monarhiju. U njoj su bili samo jakobinci. Robespjer nije uspeo da spreči septembarski masakr i to je pokazalo da komuna više veruje Bilou nego njemu. Kada je sazvan Nacionalni konvent 20. septembra 1792. Robespjer je ponovo izabran kao prvi delegat Pariza. Robespjer i njegovi saveznici su bili u klupama koje su bile odostraga, pa su bile uzvišene. Zbog toga su dobili naziv montanjari. Ispod njih su bili žirondinci pomešani sa nezavisnima.

Na Konventu žirondinci su odmah napali Robespjera da je želeo diktaturu. Robespjer je odgovorio na optužbe.

Pogubljenje Luja XVI

U svom govoru od 3. decembra 1792. Robespjer je tvrdio da je kralj izdajnik, kad je pokušao da pobegne. Tvrdio je da kralj predstavlja opasnost po zemlju. Razvila se debata u kojoj su se žirondincima i nekolicini rojalista suprotstavljali Robespjer, Žan Pol Mara, Žorž Danton, Antoan de Sen-Žist. Žirondinci su zahtevali suđenje. Glasanjem u konventu sa 721:0 (29 odsutnih) proglasili su kralja krivim. Žirondinci su se suprotstavljali pogubljenju kralja i zahtevali su da se njegova krivica stavi na narodni referendum. Robespjer i njegovi saradnici su naglašavali da zahtevom za referendum žirondinci pokazuju simpatije za kralja i da odgađaju pogubljenje. Rezultat glasanja je bio 424:283 protiv referenduma. Kralj Luj XVI je pogubljen na giljotini 21. januara 1793.

Uništenje žirondinaca

Nakon pogubljenja kralja rastao je uticaj Robespjera i Dantona na račun žirondinaca. Politika je postala radikalnija, a jakobinci su podstrekavali javnost protiv žirondinaca. Udružuju se sa siromašnim radnicima. Velika masa naoružanih iz pariske komune došla je u Nacionalni konvent i uhapsila 32 žirondinska poslanika pod optužbom za kontrarevoluciju.

Osnivanje komiteta javne bezbednosti

U Parizu je 11. marta 1793. osnovan revolucionarni tribunal. Jakobinci su državnim udarom 31. maja 1793. preuzeli vlast uz pomoć podrške javnosti i najsiromašnijih radnika. Komitet javne bezbednosti je osnovan 6. aprila. Imao je devet članova. Nacionalni konvent je 27. jula 1793. izabrao Robespjera u komitet, iako ovaj to nije tražio. Komitet opšte bezbednosti je bio zadužen za unutrašnju policiju.

Slika iz 19. veka o noći 9. termidora, kada je Robespjer ranjen

Robespjerova uloga u teroru

Istoričari se ne slažu o Robespjerovoj ulozi u teroru. Jedni tvrde da je on imao manju ulogu u komitetu javne bezbednosti. Ipak jasna je uloga Robespjera kao vođe, govornika i najavljivača terora. Robespjer se uobičajeno smatra dominantnom silom u komitetu javne bezbednosti. Bio je jedan od najpopularnijih govornika u Konventu i njegovi pažljivo pripremljeni govori ostavljali su duboki utisak. Njegove pohvale revolucionarne vlade i vrlina pokazivale su njegovo verovanje da je teror bio nužan i neizbežan. Robespjerovo uverenje je bilo da su vrline i politički teror bile povezani i nužni. Iako nije imao diktatorskih ovlasti davao je smer jakobinskoj diktaturi.

Tokom zime 1793—1794 dolazi do sukoba članova komiteta sa hebertistima, koji su bili radikalniji. Bili su ateisti i odlikovali su se zalaganjem za uništenje neprijatelja revolucije. Od 13. februara do 13. marta 1794. Robespjer se zbog bolesti povukao iz Komiteta. Tada je zaključio da bi kraj terora značio i kraj političke moći. Raskinuo je sa Dantonom i herbertistima. Optužio je protivnike za potpomaganje stranih sila. Optužbe protiv Dantona su bile da je korumpiran, da je špijun i da je kovao zaveru za uspostavljanje monarhije. Te optužbe su i po revolucionarnim merilima bile jako neuverljive. Robespjer se 15. marta ponovo pojavljuje na Konventu, a 19. marta se hapse Herbert i 19 njegovih sledbenika. Pogubljeni su 24. marta 1794. na giljotini. Žorž Danton i njegovi prijatelji su uhapšeni 30. marta. Suđeno im je 2. aprila, a 5. aprila su pogubljeni na giljotini.

Posle pogubljenja Dantona, Robespjer je koristio uticaj na jakobinski klub da bi dominirao pariskom komunom preko svojih sledbenika. Dva njegova sledbenika su izabrana za gradonačelnika i zamenika. Pokušao je da utiče i na vojsku preko svoga sledbenika Antoana Sen-Žista, koga je poslao na misiju na granicu. U Parizu je Robespjer ojačao teror. Nadao se da Konvent može izglasati svaku odluku, koju bi on diktirao. Da bi se osigurao za takvu mogućnost njegov prijatelj u komitetu Žorž Kuton 10. juna uveo drastični zakon po kome je tribunal postao sud, koji je osuđivao, a da nisu bili potrebni svedoci. Zbog toga je do Robespjerove smrti na giljotini pogubljeno 1285 ljudi.

Robespjerova potreba za revolucionarnom promenom nije bila ograničena samo na politiku. On je insistirao i na duhovnoj promeni francuske nacije na deističkim verovanjima. Na Robespjerovo insistiranje Konvent je 7. maja 1794. doneo dekret kojim je ustanovljeno Vrhunsko biće. Žan Žak Ruso je ideju Vrhunskog bića izložio u delu Društveni ugovor. U čast Vrhunskog bića održana je proslava 8. juna 1794. Tada je Robespjer održao govor u kome je naglasio da se Vrhunsko biće razlikuje od tradicionalnog boga u hrišćanstvu. Tvrdio je da je Vrhunsko biće radikalni demokrata, kao jakobinci. Tvrdio je da je njegova besmrtna ruka ucrtala u srca svih ljudi pravo i jednakost i da je naredio da svi ljudi treba da su slobodni i da žive u pravdi. Govorio je da nije stvorio kraljeve i popove da zauzdaju ljudsku rasu.

Pad Robespjera

Krajem juna 1794. Robespjer je izašao iz Konventa i planirao je sledeće poteze. Ponovo se pojavio 26. jula 1794. i držao je dva sata dug govor upozoravajući na urote protiv republike. Optužio je neke poslanike za nepravde i za preterani teror i naglasio je da se komitet javne bezbednosti treba reformisati. U početku se konvent složio sa njim, ali posle govora protivnika konvent je odbio da prihvati Robespjerove ideje, nego su ih dali komitetu na razmatranje. Sledećega dana 27. jula 1794, koji se zvao 9. termidor po revolucionarnom kalendaru, Antoan Sen Žist je počeo da govori u korist Robespjera. Međutim protivnici su ustali i uzviknuli „Dole sa tiranom“. Oko 17:00 naređeno je hapšenje Robespjera, Sen Žista, Kutona i dva mlađa poslanika. Vojska komune odvela ih je u gradsku skupštinu, ali Robespjerovi sledbenici su ga oslobodili. Vojska Nacionalne garde ih je ponovo uhapsila. Pri tome je Robespjer bio ranjen*. Robespjer je 28. jula 1794. izveden pred tribunal i pogubljen je na giljotini bez suđenja. Pogubljeni su i Kuton, Sen Žist i devetnaest sledbenika.

Robespjer je pokušao da izvrši samoubistvo (pištoljem), ali umesto da puca u slepoočnicu, on je sebi pucao u vilicu. Vojnici su ga našli sa slomljenom vilicom i odvezli ga na lečenje preko noći. Sutradan je pogubljen. Da nije pogubljen, uz dobru negu, preživeo bi.

Literatura

• Baker, Keith Michael, ur. (1987). The Old Regime and the French Revolution. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-06935-7.  Very good summary that relies almost entirely on primary source documents with short summarizing essays that explain those documents.
• Carlyle, Thomas (2002). The French Revolution: A History, Volume III: The Guillotine. Cambridge, MA: IndyPublish.com. ISBN 978-1-4043-0398-0.  A Romantic account more useful for historiographical studies than as accurate history.
• Doyle, William, Haydon, Colin, ur. (1999 (hardcover), 2006 (paperback)). Robespierre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN [[Posebno:BookSources/978-0-521-59116-4 (hardcover). ISBN 978-0-521-02605-5. (paperback)|978-0-521-59116-4 (hardcover). [[Međunarodni standardni broj knjige|-{ISBN}-]] [[Special:BookSources/978-0-521-02605-5|978-0-521-02605-5]].[[Kategorija:Cite book]] (paperback)]].  CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak urednika (veza) A collection of essays covering not only Robespierre's thoughts and deeds but also the way he has been portrayed by historians and fictional writers alike.
  • Reviewed by Hilary Mantel in the London Review of Books, Vol. 22, No. 7, March 30, 2000.
• Eagan, James Michael (1978). Maximilien Robespierre: Nationalist Dictator. New York: Octagon Books. ISBN 978-0-374-92440-9.  Presents Robespierre as the origin of Fascist dictators.
• Hampson, Norman (1974). The Life and Opinions of Maximilien Robespierre. London: Duckworth. ISBN 978-0-7156-0741-1.  Presents three contrasting views on him.
• Jordan, David P. (1989). The Revolutionary Career of Maximilien Robespierre. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-41037-1.  Sympathetic but not un-critical left-wing study.
• Lenotre, Georges Robespierre's Rise and Fall, London: Hutchinson & Co. (1927) Critical
• Linton, Marisa. "Robespierre and the Terror" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. mart 2007), History Today, August 2006, Volume 56, Issue 8. pp. 23–29
• Palmer, R.R. (1941). Twelve Who Ruled: The Year of Terror in the French Revolution. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05119-2.  A sympathetic study of the Committee of Public Safety.
• Rudé, George (1976). Robespierre: Portrait of a Revolutionary Democrat. New York: Viking Press. ISBN 978-0-670-60128-8.  Very sympathetic Marxist analysis that compares him with Lenin and Mao.
• Schama, Simon (1989). Citizens: A Chronicle of the French Revolution. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-394-55948-3.  A revisionist account.
• Scurr, Ruth (2006). Fatal Purity: Robespierre and the French Revolution. London: Metropolitan Books. ISBN 978-0-8050-7987-6. 
  • Reviewed Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. jun 2007) by Hilary Mantel in the London Review of Books, Vol. 28 No. 8, April 20, 2006.
  • Reviewed by Marisa Linton in the History Today, June 2006, Volume 56, Issue 6. pp. 66–66.
  • Reviewed by Sudhir Hazareesingh in the Times Literary Supplement, June 7, 2006.
• Sobel, Robert, The French Revolution (1967)
• Soboul, Albert (1954). Robespierre and the Popular Movement of 1793–4. Past and Present. str. 54—70. 
• Thompson, James M. (1988). Robespierre. Oxford: Blackwell Publishers. ISBN 978-0-631-15504-1.  Traditional biography with extensive and reliable research.

Spoljašnje veze

• Les Amis de Robespierre Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. novembar 2019) (Robespierre's Friends: the English version of the site is still under construction.)
• "Robespierre, Terror, and the French Revolution"