Википедија

Manastir Varag

Manastir Varag (jerm. Վարագավանք; tur. Yedi Kilise — „Sedam crkava”), poznatiji kao Varagavank,[A] bio je jermenski manastir na obroncima planine Erek, 9 km jugoistočno od grada Van, u istočnoj Turskoj.

Manastir Varag
Varagavank, 1913
MestoVan provincija
 Turska
Istorija
Osnovanrani 11. vek
Jermenski monasi i dečaci sa prestolom kralja Senekerim-Hovhanesa u Varagavanku (oko 1880–1892)

Manastir je početkom 11. veka osnovao Senekerim-Hovhanes Artsruni, jermenski kralj Vaspurakana, na već postojećem verskom mestu. U početku je služio kao nekropola kraljeva Artsruni, na kraju je postao sedište nadbiskupa jermenske crkve u Vanu.[2] Ara Sarafijan je manastir opisao kao jedno od velikih manastirskih središta jermenske crkve, a Robert H. Hjusen kao najbogatiji i najslavniji manastir u oblasti jezera Van.

Tokom genocida nad Jermenima, u aprilu – maju 1915. godine, turska vojska je napala, spalila i uništila veći deo manastira. Više je uništeno 1960-ih, mada su neki delovi još uvek prisutni.

Istorija uredi

Poreklo uredi

Prema predanju, u kasnom 3. veku, Sv. Hripsime je na mestu manastira sakrila ostatak Istinitog krsta koji je nosila na vratu. 653. godine, kada je lokacija otkrivena, Katolikos Nerses III Graditelj sagradio je crkvu Surb Nšan (Sveti znak), koju je Robert H. Hjusen opisao kao „jednostavnu isposnicu“. Katolikos Nerses je takođe ustanovio praznik Časnog krsta iz Varaga (Վարագա սուրբ խաչի տոն), koji je Jermenska apostolska crkva slavila u nedelju najbližu 28. septembru, uvek dve nedelje nakon Krstovdana.[3]

Kraljica Kušus, ćerka jermenskog kralja Gagika I i supruga Senekerim-Hovhanesa Artsrunija, budućeg Artsruni kralja Vaspurakana, sagradila je crkvu na tom mestu 981. godine posvećenu Svetoj Mudrosti (Surb Sopi). U kasnom srednjovekovnom periodu pretvorena je u zamak i bila je poznata kao Berdavor („berd“ na jermenskom znači „tvrđava“). Crkva Surb Hovanes (Sveti Jovan) sagrađena je na severu u 10. veku.

 
Pogled na manastir
 
Pogled na manastir 1893. godine
 
Pogled na manastir izdaleka

Osnivanje i srednjovekovni period uredi

Sam manastir osnovao je Senekerim-Hovhanes za vreme svoje vladavine (1003–24) da bi u njemu bila smeštena relikvija Istiniti krst koji se na tom mestu čuvao još od Hripsime. 1021. godine, kada je Vaspurakan pao pod vizantijsku vlast, Senekerim-Hovhanes je odneo relikviju u Sivas, gde je sledeće godine njegov sin Atom osnovao manastir Surb Nšan. 1025. godine, nakon njegove smrti, Senekerim-Hovhanes je sahranjen u Varagavanku i Istiniti krst je vraćen u manastir. U strahu od napada muslimana, otac Varagavanka Gukas je 1237. godine odneo Istiniti krst u region Tavuš na severoistoku Jermenije. Tamo se nastanio u manastiru Anapat, koji je preimenovan u Nor Varagavank. 1318. godine Mongoli su napali region i opljačkali manastir. Sve crkve su uništene, osim Sv. Hovhanesa, koji je imao gvozdena vrata i gde su se monasi sakrili. Između 1320. i 1350-ih, manastir je potpuno obnovljen.

Moderni period uredi

Safavidski car Tahmasp I opljačkao je manastir 1534. godine. 1648. godine, zajedno sa ostalim zgradama u regionu, Varagavank je uništen zemljotresom. Njegovu obnovu započeo je odmah potom otac manastira Kirakos koji je pronašao finansijsku podršku među bogatim trgovcima u Vanu. Prema istoričaru iz 17. veka Arakelu iz Tabriza, četiri crkve su obnovljene.

Arhitekta Tiratur izgradio je 1648. kvadratni narteks (pripratu) zapadno od crkve Surb Astvatsatsin (Sveta Bogorodica). Tokom 19. veka funkcionisala je kao crkva, zvana Surb Gevorg. Zapadno od priprate nalazio se trolučni otvoreni trem iz 17. veka; na severu je bila crkva Surb Kaš (Časni krst); dok je na jugu bila crkva Surb Sion iz 17. veka. Urartski klinasti natpisi korišćeni su kao nadvratnici na njihovim zapadnim ulazima.

Sulejman, princ dvorca Hošap, napao je manastir 1651. godine, opljačkavši Sveti krst, rukopise i blago. Krst je kasnije otkupljen i dodat je Tiramajr crkvi u Vanu 1655. godine. Manastir je propao krajem 17. veka, a 1679. godine mnoga blaga su prodata zbog ekonomskih poteškoća. Nadbiskup Bardughimeos Šušanetsi obnovio je manastir 1724. godine.

Otac Bagdasar vardapet je 1779. godine zidove priprate ukrasio freskama kralja Avgara V, Teodosija I, Svetog Gajana, Hripsime, Hosroviduhta i Gavrila. Prema Muradu Hasratjanu, nepoznati slikar je spojio stilove jermenske, persijske i zapadnoevropske umetnosti.

19. vek uredi

Zid je sagrađen oko manastira 1803. godine, a četrnaest godina kasnije, crkvu Surb Kaš (Časni krst) je nadbiskup Galust potpuno obnovio i pretvorio u depozit rukopisa. 1832. godine Tamur paša iz Vana opljačkao je manastirsko blago i nasmrt zadavio oca Mktriča vardapeta Gahatatsija. 1849. godine Gabrijel vardapet Širojan obnovio je Sionsku crkvu koja je bila uništena zemljotresom i pretvorio je u skladište pšenice.

Mkrtih Hrimijan, budući poglavar Jermenske crkve, postao je otac Varagavanka 1857. godine i učinio je manastir faktički nezavisnim i podređenim samo Jermenskoj carigradskoj patrijaršiji. Osnovao je štampariju i počeo da izdaje Artsvi Vaspurakan („Orao Vaspurakan“), prve novine u istorijskoj Jermeniji, koje su izlazile između 1858. i 1864. Takođe je osnovao modernu školu. U školi su se predavali predmeti poput teologije, muzike, gramatike, geografije, jermenskih studija i istorije; istaknuti romanopisac Rafi nakratko je bio jedan od učitelja. Prve diplomce škola je dala 1862.

Tokom masakra u Hamidijanu 1896. godine, manastir je i opljačkan. Poginuli su neki nastavnici i učenici. Prema savremenom izveštaju jednog Amerikanca iz Vana, „Varak, najpoznatiji i istorijski manastir u celoj ovoj regiji, koji je vekove preživeo, gotovo je sigurno da će izgoreti“.[4]

Napuštanje uredi

Dana 20. aprila 1915. godine oko 30 žandarma je stiglo u Varagavank i ubilo dva monaha manastira, zajedno sa četvoro njihovih sluga. Manastir je ostao pod njihovom okupacijom do 30. aprila, kada su se, iz nepoznatih razloga, žandari povukli i vratili u grad Van. Ovo povlačenje se poklopilo sa dolaskom na planinu Varag oko 3000 jermenskih izbeglica iz doline Hajatzor, koji su izbegli masakre koji su se tamo dogodili nekoliko dana ranije. Ubrzo im se pridružilo oko 3000 preživelih iz masakra na drugim mestima i zajedno su našli privremeno utočište u jermenskim selima i manastirima na planini, uključujući i Varagavank. Jedinice za samoodbranu su takođe postavljene u pokušaju da zaštite sela - oko 250 ljudi, gotovo polovina snaga, bilo je smešteno u Varagu, a većina ostalih smeštena je u obližnjem manastiru Šušants. Po naređenju guvernera Vana, Dževdeta bega, turske snage su se vratile, sa 300 kalvarijanaca, 1000 milicajaca i tri baterije artiljerije. Prema Kevorkijanu to je bilo 8. maja. Šušants je brzo pao nakon slabe odbrane i izgoreo je. Varagavank je pao nedugo zatim i takođe je izgoreo. Većina seljana i izbeglica uspela je da pobegne u Van noću. Turske snage nisu pokušale da ih spreče da uđu u delove grada pod kontrolom Jermenije; pretpostavlja se da su im namerno dozvolili da iskoriste ograničene zalihe hrane branitelja.[5] [6] [7]

Tačan datum paljenja manastira nije pouzdano poznat. 27. aprila 1915. godine, poruka koju su američki misionari u Vanu, Klarens Ušer i Ernest Jarou poslali „Amerikancima ili bilo kom stranom konzulu“ bila je: „Sa našeg prozora mogli smo jasno da vidimo kako Šušants gori, i manastir Varak, sa neprocenjivim zalihama drevnih rukopisa, je u dimu“.[8] Međutim, koleginica misionarka, Elizabet Barous Ušer, supruga Klarensa Ušera, zapisala je u svom dnevniku da je manastir 30. aprila napalo 200 konjanika i pešaka, ali su odbijeni. Navela je 4. maj kao dan kada je manastir spaljen.[9] Druga učiteljica misionara, Grejs H. Knap, ispričala je, međutim, da je „8. maja videla to mesto u plamenu, a manastir Varak u blizini, sa svojim neprocenjivim drevnim rukopisima, takođe je bio u dimu“.[10] [11]

Trenutno stanje uredi

 
2008
 
2009
 
Ostaci manastira 2005. godine

Značajan broj struktura koje su preživele razaranja 1915. godine uništen je 1960-ih. Od 2006. godine ostaci manastira korišćeni su kao štala.[12] Prema istoričaru Ari Sarafijanu, od 2012. godine, „dobri delovi su jedva preživeli do naših dana“. Doktorka Dženi B. Vajt napisala je 2013. godine da su se tokom njene posete ostaci manastira „sastojali od ničega više do nekoliko ciglenih svodova u kojima su se nalazile koze usred gomile ruševnih kurdskih domova“.[13] Najočuvaniji deo manastira je crkva Surb Gevorg (Sveti Georgije),[14] o kojoj sada brine domar. Kupola je delimično srušena i sadrži neke tragove preživelih fresaka. Kupola crkve Surb Nšan je potpuno nestala.[15]

U februaru 2010. godine, posle obnove katedrale Svetog krsta na ostrvu Akdamar u jezeru Van, Halil Berk, zamenik guvernera provincije Van, objavio je da je guvernerska kancelarija tražila način da obnovi Varagavank i manastir Ktuts na ostrvu Čarpanak. U junu te godine guverner je takođe izjavio da će manastir na ostrvu Čarpanak i Varagavank biti obnovljeni „u bliskoj budućnosti“.[16] U oktobru 2010. godine, Radikal je izvestio da će obližnja džamija, izgrađena 1997. godine, biti srušena kako bi se otvorio prostor za obnovu Varagavanka.[17]

Manastir je oštećen usled zemljotresa u Vanu 2011. godine.[18] [19] Prema Ari Sarafijanu, „delovi glavne crkve su se srušili, dok su drugi delovi bili znatno oslabljeni. Stare pukotine su se povećale, pojavile su se nove“. Turski inženjeri su ga navodno pregledali i najavili da će započeti restauratorske radove na proleće 2012. godine. Sarafijan je napisao da su „takva obećanja data u prošlosti i da treba biti malo skeptičan. Trenutno stanje crkve čini takav rad mnogo težim nego bilo kada u prošlosti“. U članku iz 2012. primetio je da su lokalne i pokrajinske vlade podržale očuvanje i obnovu manastira. U oktobru 2012. umetnik Rafi Bedrosijan, koji je doprineo restauraciji crkve Svetog Giragosa u Dijarbakiru, izjavio je da se nadao restauraciji Varagavanka i dodao da su se „i Ankara i Van složili da pokrenu projekat obnove, ali socijalne i prirodne prepreke su odložile proces“.[20] 2017. godine dokumentovano je da lokalne vlasti redovno uklanjaju preostalo kamenje manastira kako bi sa njima izgradile lokalnu džamiju i druge građevine.[21]

Vlasništvo uredi

Taraf je u septembru 2012. godine izvestio da je manastir u vlasništvu turskog novinara i izvršnog direktora za medije Fatiha Altajlija. U intervjuu, Altajli je rekao za novine da je manastir pripadao njegovom dedi i nasledio ga je od oca.[22] [23] Manastir je oduzet tokom genocida nad Jermenima.[24] Grupa Jermena u Turskoj, koju je predvodila aktivistkinja Nadja Ujgun, pokrenula je peticiju tražeći od njega da se „prijavi Jermenskom patrijarhatu Turske i prenese vlasnički list crkve dotičnoj fondaciji jermenske zajednice“. Altajli je rekao Agosu da je spreman da ga dodeli jermenskoj patrijaršiji u Carigradu,[25] ali nijedno vladino telo mu se nije obratilo da odgovori na njegovu ponudu da vrati crkvu njenim vlasnicima i da oni ne pokazuju interesovanje za saradnju. Aktivisti Revolucionarne Socijalističke radničke partije demonstrirali su početkom oktobra 2012. godine pred Haberturk sedištem u Bejoglu, Istanbul, zahtevajući povratak manastirskog zemljišta Jermenima.[26] [27] Od septembra 2014. nije bilo napretka. Tokom 2017. godine zabeleženo je da je turska vlada aktivno pokušala da sruši ostatke manastira kako bi izgradila džamiju, kuće i druge zgrade na tom području.

 
Tlocrt Bahmana.[28] 1) Surb Sopia 2) Surb Hovhanes 3) Surb Astvatsatsin (stoji) 4) Surb Gevorg (stoji) 5) Surb Nšan 6) Surb Kaš (stoji) 7) Surb Sion (stoji) 8) Zamatun

Arhitektura uredi

Manastir se sastojao od šest crkava, priprate, i drugih struktura. Glavna crkva Varagavank zvala se Surb Astvatsatsin (Sveta Bogorodica). Datirana je u 11. vek i po planu je bila slična istaknutoj crkvi Svete Hripsime u Vagaršapatu. Najranija građevina bila je na južnom delu skupine i bila je poznata kao Surb Sopia (10. vek). Kraljica Kušuš je na svom zapadnom zidu ostavila natpis (datiran 981. god.).

Rukopisi uredi

U 10. veku, kraljica Mlke, supruga Gagika I, poklonila je manastiru „Jevanđelje kraljice Mlke“, jedan od najpoznatijih jermenskih osvetljenih (zlatom ili srebrom) rukopisa. U 14.-16. veku manastir je postao glavno središte rukopisne produkcije. Određen broj Varagavanskih rukopisa sada se čuva u spremištu Matenadaran u Jerevanu.

Kulturne reference uredi

Rafi spominje manastir u drugoj svesci romana Varnice («Կայծեր», 1883–87).[29] Istaknuti pesnik Hovhanes Tumanijan napisao je članak o manastiru 1910. godine, pedeset godina od kada je Mkrtih Hrimijan postao otac Varaga i naknadnog preporoda manastira kao velikog centra obrazovanja i kulture.[30]

Galerija uredi

  •  
    Ulaz, 2013
  •  
    Narteks, 2013
  •  
    Narteks, 2013
  •  
    Narteks 2013
  •  
    Glavna crkva 2013
  •  
    Varagavank 2009
  •  
    Varagavank, 2011
  •  
    Varagavank, freska, 2011
  •  
    Varagavank, freska, 2011
  •  
    Varagavank, ornament, 2011
  •  
    Varagavank, ornament, 2011
  •  
    Pogled sa krova Varagavanka, 2013
  •  
    Varagavank, natpisi, 2019
  •  
    Varagavank, ornament, 2019
  •  
    Varagavank, 2019
  •  
    Varagavank, freska

Reference uredi

  1. ^ „Թուրքերը Կ՛առաջարկեն Քանդել Վարագայ Վանքի Կողքի Մզկիթը”. Asbarez (na jeziku: jermenski). 30. 11. 2009. 
  2. ^ Minasian, T. H. „Գրիգոր Սկևռացու գրական ժառանգության հարցի շուրջ [To the Question of Grigor Skevratsi's Literary Heritage]”. Lraber Hasarakakan Gitutyunneri (na jeziku: jermenski). Yerevan: Armenian Academy of Sciences (2): 98. Arhivirano iz originala 23. 10. 2014. g. „Վարագա վանքը Վասպուրականի նշանավոր հոգևոր կենտրոններից էր: Այն եղել է եպիսկոպոսանիստ, վանքի վանահայրերը եղել են Վան քաղաքի և շրջակա միջավայրի առաջնորդներ:” 
  3. ^ Divan of the Diocese (23. 9. 2011). „Feast of the Holy Cross of Varak”. Burbank, California: Western Diocese of the Armenian Church. Arhivirano iz originala 15. 10. 2014. g. 
  4. ^ „Weekly--Continuing Christian at Work”. Christian Work: Illustrated Family Newspaper. New York. 61 (1,537): 166. 30. 7. 1896. 
  5. ^ Kévorkian, Raymond H. (2011). The Armenian Genocide: A Complete History. London: I.B. Tauris. str. 325–326. ISBN 978-1-84885-561-8. 
  6. ^ Walker, Christopher J. (1990). Armenia: The Survival of a Nation (revised second izd.). New York: St. Martin's Press. str. 209. ISBN 978-0-312-04230-1. „Their five-week battle with the Turks was not a rebellion, but legitimate self-defence, a reaction to the terrorism of the government's representative, Djevdet, which he had directed against the entire Armenian community.” 
  7. ^ Mayersen, Deborah (2014). On the Path to Genocide: Armenia and Rwanda Reexamined. New York: Berghahn Books. str. 83. ISBN 978-1-78238-285-0. „The events at Van described earlier constitute the most notable case of Armenian resistance.” 
  8. ^ Ussher, Clarence (1917). An American Physician in Turkey: A Narrative of Adventures in Peace and War. Boston and New York: Houghton Mifflin Company. str. 275. 
  9. ^ Barrows, John Otis (1916). In the Land of Ararat. Fleming H. Revell Company. 
  10. ^ Knapp, Grace Higley (1916). The Mission at Van: In Turkey in War Time. Privately Printed. str. 22. 
  11. ^ Toynbee, Arnold, ur. (1916). „The American Mission at Van: Narrative printed privately in the United States by Grace Higley Knapp (1915).”. The Treatment of Armenians in the Ottoman Empire, 1915–1916: Documents Presented to Viscount Grey of Fallodon by Viscount Bryce, with a Preface by Viscount Bryce. London: Hodder & Stoughton. str. 38. 
  12. ^ Bevan, Robert (2006). „Cultural Cleansing: Who Remembers the Armenians ?”. The Destruction of Memory: Architecture at War. London: Reaktion Books. str. 57. ISBN 1-86189-205-5. „Elsewhere some remains cling on, including the tenth-century chapel frescos at Varak Vank, now a barn.” 
  13. ^ White, Jenny (2014). Muslim Nationalism and the New Turks. Princeton: Princeton University Press. str. 108. ISBN 978-1-4008-5125-6. 
  14. ^ „Yedi Kilise”. The Rough Guide to Turkey. Rough Guides. 2003. str. 941. 
  15. ^ Ekmanian, Harout (30. 9. 2010). „Detailed Report: The Mass in Akhtamar, and What's Next”. Armenian Weekly. Pristupljeno 6. 10. 2014. 
  16. ^ Ziflioğlu, Vercihan. „Akdamar Surp Haç Church in Turkey to host service, but remain museum”. Hürriyet Daily News. Arhivirano iz originala 8. 10. 2014. g. 
  17. ^ „Ermeni kilisesi için geri sayım”. Radikal (na jeziku: turski). 27. 10. 2010. Arhivirano iz originala 6. 10. 2014. g. 
  18. ^ „Turkey Earthquake Delivers Further Blow to Varakavank Armenian Monastery in Van”. epress.am. 31. 10. 2011. Arhivirano iz originala 6. 10. 2014. g. 
  19. ^ „Տխուր պատմություն Վարագավանքից”. nt.am (na jeziku: jermenski). Noyan Tapan. 2. 6. 2012. Arhivirano iz originala 18. 02. 2019. g. Pristupljeno 13. 05. 2021. „Այս անգամ այցելությունը Վարագա վանք շատ տխուր էր, որովհետեւ Վանի երկրաշարժից փլվել էր վանքի մի մասը եւ փակել մուտքը:” 
  20. ^ Ziflioğlu, Vercihan (18. 10. 2012). „Bell to toll once more at Diyarbakır church”. Hürriyet Daily News. Arhivirano iz originala 8. 10. 2014. g. 
  21. ^ „Stones of Armenian church used in mosque construction”. Public Radio of Armenia. 8. 8. 2017. Arhivirano iz originala 18. 02. 2019. g. Pristupljeno 13. 05. 2021. 
  22. ^ Tansel, Sümeyra (22. 9. 2012). „Ne olacak Fatih'in kilisesinin bu hali”. Taraf (na jeziku: turski). Arhivirano iz originala 6. 10. 2014. g. 
  23. ^ http://www.al-monitor.com/pulse/originals/2015/04/turkey-armenia-restitution-of-armenian-property-unsettled.html
  24. ^ „Որտեղի՞ց հայկական եկեղեցի Haberturk-ի գլխավոր խմբագրին”. CivilNet (na jeziku: jermenski). 26. 9. 2012. Pristupljeno 5. 10. 2014. 
  25. ^ Koptaş, Rober. „Manastırı seve seve veririm”. Agos (na jeziku: turski). Pristupljeno 6. 10. 2014. 
  26. ^ Tansel, Sümeyra (3. 10. 2012). „Altaylı kiliseyi geri verecek”. Taraf (na jeziku: turski). Arhivirano iz originala 08. 12. 2015. g. Pristupljeno 5. 10. 2014. 
  27. ^ „DSİP, Fatih Altaylı'dan Ermeni kilisesini geri istedi”. Agos (na jeziku: turski). 2. 10. 2012. Pristupljeno 5. 10. 2014. 
  28. ^ Bachmann 1913, str. 131.
  29. ^ Raffi (1887). Կարծեր [Sparkles] (PDF). str. 46. „...երևում էին և Վարագա կանաչազարդ լեռները, որոնց կուրծքի վրա, խորին ջերմեռանդությամբ գրկված, բազմել էր Վարագա գեղեցիկ վանքը:” 
  30. ^ Tumanyan, Hovhannes (11. 6. 1910). „Վարագա հոբելյանը (Anniversary of Varag)”. Horizon (na jeziku: jermenski) (126). Tiflis: Armenian Revolutionary Federation. 

  

Napomene

  1. ^ Sometimes spelled separately as two words: Varaga vank, Վարագայ վանք in classical spelling[1] and Վարագա վանք in reformed spelling. Pronounced Varakavank' in Western Armenian.

Bibliografija uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Вараг&oldid=26925263”