Мезијска буква

Mezijska bukva (lat. Fagus moesiaca (Domin, Maly) Czecz.) po svojim osnovnim karakteristikama slična je evropskoj bukvi (Fagus sylvatica), pa se dugo vremena i determinisala kao takva. Tek su novija istraživanja tokom 20. veka pokazala da se ona na području Balkanskog poluostrva po mnogim osobinama razlikuje od evropske bukve koja raste u zapadnoj Evropi i one koja raste na istoku, kavkaske bukve (Fagus orientalis).

Mezijska bukva
Listovi mezijske bukve, planina Vojnik, Crna Gora
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Plantae
Divizija:	Magnoliophyta
Klasa:	Magnoliopsida
Red:	Fagales
Porodica:	Fagaceae
Rod:	Fagus
Vrsta:	F. moesiaca
Binomno ime
Fagus moesiaca (Domin, Maly) Czecz.

Bukova šuma na planini Vojnik (Crna Gora)

Stabla mezijske bukve

Mezijska bukva tek u skorije vreme priznata je kao posebna vrsta, koja raste na Balkanskom poluostrvu i po mnogim osobinama se razlikuje od bukve koja raste u zapadnoj Evropi (Fagus sylvatica) i one koja raste na istoku, kavkaske bukve (Fagus orientalis). Otuda se u literaturi još javljaju neslaganja oko starog (Fagus sylvatica subsp. moesiaca (K. Maly) Szafer) i novog imena ovog varijeteta (Fagus moesiaca (Domin, Maly) Czecz.). Problemom mezijske bukve bavili su se mnogi domaći i strani stručnjaci i naučnici. V. Mišić je proučavao bukvu i njenu varijabilnost na teritoriji Jugoslavije i po njemu je na tom prostoru rasprostranjena upravo mezijska bukva. (Fagus moesiaca (Domin, Maly) Czecz.)

Rasprostranjenost

Prostrane šume mezijske bukve nalaze se u centralnom delu Balkanskog poluostrva - Gorskom kotaru, Bosni, Srbiji. Raste uglavnom na visokim planinama i retko se spušta na niže nadmorske visine (Baranja, Podravina, Posavina i područje Đerdapa). Izgrađuje čiste sastojine ili raste u zajednici sa hrastom, javorom, jelom i drugim vrstama drveća.

Mezijska bukva u Srbiji

Bukove šume nekada

Srbija je od početka pa sve do polovine 19. veka bila obrasla gustim neprohodnim hrastovim i bukovim šumama. Njena šumovitost tada je iznosila, prema nekim procenama, oko 80%. Već u drugoj polovini 19. veka uništavanje šuma u Srbiji uzelo je toliko maha da se već tada shvata značaj održavanja i obnavljanja postojećih šuma. U prvoj polovini 19. veka, stvaranjem slobode i državnosti, Srbija privlači mnoštvo stanovništva iz krajeva koji još nisu bili oslobođeni. Sve je to dovelo do krčenja hrastovih šuma radi stvaranja poljoprivrednog zemljišta i četinarskih, u planinskim područjima, za povećanje pašnjačkih površina. Tako je došlo do relativnog, ali i apsolutnog povećanja površina pod bukovim šumama - smanjila se ukupna površina pod šumama drugih vrsta (hrasta i četinara), a bukva je, kao biološki jača vrsta, osvajala prelazna staništa.

Bukove šume danas

Danas mezijska bukva u Srbiji zauzima vrlo široko horizontalno i vertikalno rasprostranjenje. Ne može se naći jedino u ravničarskim predelima Vojvodine. Na svim brdskim i planinskim masivima bukva gradi širok pojas čistih ili mešovitih šuma (najčešće sa jelom, gorskim javorom, smrčom i drugim vrstama), sve do preko 1500 m n.v. Pored toga može se naći i na vrlo malim nadmorskim visinama, u okolini Negotina) i na 70 m n.v. Tako široko horizontalno i vertikalno rasprostranjenje nema nijedna druga naša vrsta, što ukazuje na izuzetno veliki značaj mezijske bukve vrste za šumarsku privredu Srbije. Danas od skoro 2.500 000 ha pod šumom u Srbiji, čiste i mešovite bukove šume zauzimaju 50% površine, dok u zapremini drvne mase bukove šume učestvuju sa oko 60%.

Bukove prašume

U Srbiji se nalaze i tri bukove prašume: Vinatovača, Felješana i Malinik. Ove tri prašume predstavljaju najvrednije bukove prašume, ne samo u Srbiji već i na širem području ovog regiona. U njima u dogledno vreme, a u nekima nikada nije bilo seča. One su značajne kao prirodna retkost, ali i kao poligon za naučna istraživanja sa ciljem dobijanja određenih saznanja o proizvodnim i ostalim mogućnostima bukve na konkretnom području. Najpoznatija među njima, Vinatovača i sama je malo poznata široj javnosti, pa zbog toga mnogi misle da je jedina. Nalazi se u istočnoj Srbiji, u regionu Gornje Resave, na 37 ha zemlje, na nadmorskoj visini od 640 do 800 m. U njoj rastu bukve starije od 350 godina, a ljudska ruka ništa nije uređivala, sekla niti pošumljavala od najstarijih vremena kad je šuma nastala.

Ekonomski značaj

Ovi podaci mezijsku bukvu svakako svrstavaju u kategoriju nacionalne vrste u Srbiji, a svakako je čine i jednom od najznačajnijih šumskih vrsta za srpsku drvnu industriju. Značajan razvoj prerade drveta Srbije počinje posle Drugog svetskog rata, tako da je drvna industrija Srbije 1990. godine izvezla 191.000 m³ rezane građe bukve, 1.609 m³ bukovog furnira, 14.819 m³ lesonit ploča od drveta bukve, 6.891 m³ furnirskih ploča od drveta bukve i 38.617 tona nameštaja sa značajnim učešćem bukovog. Drvna industrija u Srbiji je bila među vodećim privrednim granama. U poslednjoj deceniji 20. i početkom 21. veka drvna industrija Srbije, kao i ostala prerađivačka industrija, beleži značajnu recesiju. Razlozi za to su brojni i oni su kako ekonomske, tako i političke prirode.

Uslovi staništa

Mezijska bukva je planinska vrsta prilagođena umerenoj i vlažnoj klimi. Najviše joj odgovaraju senoviti položaji pa u brdskim predelima najčešće raste na severnim padinama. Najbolje uspeva na krečnjačkoj i silikatnoj podlozi, na svežem i bogatom zemljištu, ali može rasti i na siromašnom i kiselom. Vrlo je osetljiva na klimatske ekstreme, posebno rane i kasne mrazeve. Slabo podnosi sušu, kao i suv vazduh. Najbolje uspevaju na umereno vlažnim staništima, bez sušnih perioda.

Na osnovu visinskog rasprostranjenja izdvojene su: brdske bukove šume, planinske šume bukve, šume bukve i jele i subalpijske šume mezijske bukve. Na osnovu edafskih uslova izdvojene su: bazifilne šume bukve i crnog graba, bazifilne šume bukve i mečje leske i acidofilne šume mezijske bukve. Zabeleženo je i opisano 39 asocijacija bukovih šuma u Srbiji, što pokazuje veliki fitocenobiodiverzitet, jedan od najvećih u Evropi.

Izgled

Mezijska bukva je, kako je već rečeno, po mnogo čemu slična evropskoj. Dostiže visinu 30-40 m i prečnik stabla do 2 m. Kora je tanka, siva i glatka. Korenov sistem je u početku vertikalan, sa izraženom žilom srčanicom a kasnije, kada se formiraju snažne bočne žile, srcast.

Pupoljci su vretenasti, zašiljenog vrha, dugi do 2 cm, na granama spiralno raspoređeni. Listovi su jajastog oblika, dugi 4-10 cm, po obodu celi ili blago nazubljeni, ponekad blago valoviti. Lice lista je tamno zeleno, sjajno i golo, a naličje svetlije, u mladosti dlakavo duž nerava i po obodu. Specifičnost u odnosu na evropsku i kavkasku bukvu je u tome sto se kod mezijske bukve javlja razlika između listova svetlosti (koji liče na listove evropske bukve) i listova senke (koji liče na listove kavkaske bukve).

Cvetovi su jednopolni. Muški su grupisani u loptastim cvastima a ženski su u kupuli u pazuhu lista. Kupula (ovoj, čaura) bukvice nastaje razrastanjem drške cvasti. Za vreme cvetanja kupula je meka, posle otvrdne i postane drvenasta, a stipule se pretvore u duge bodljike ili ljuske. Zrela kupula puca na 4 dela. U kupuli su dva ploda, koji se zovu bukvice. Bukvice su trouglaste i smeđe, dug 10-16 mm. Mezijska bukva cveta istovremeno sa listanjem, a plodovi dozrevaju tokom septembra-oktobra. Plodovi otpadaju sa grana posle prvih mrazeva, u oktobru ili početkom novembra. U jednom kilogramu ima 3.600 do 6.800 bukvica. Punim urodom bukva rađa svake 7. do 12. godine. Počinje da plodonosi na uzrastu od 40 do 50 godina.

Razmnožavanje

Mezijska bukva se uspešno razmnožava generativnim i vegetativnim putem. Obilan urod javlja se periodično, a učestalost plodonošenja zavisi od uslova sredine i nadmorske visine i iznosi 3-4 (ređe 5-10) godina. Vegetativno razmnožavanje bukve je veoma izraženo. Posle čiste seče javlja se veliki broj izdanaka iz panja. Prirodno podmlađivanje bukve u čistim i mešovitim šumama je u skladu sa njenim bioekološkim karakteristikama, što se odražava na njenu zastupljenot i visinsko rasprostranjenje u Srbiji. Prirodno podmlađivanje je jedini način obnove bukovih šuma, jer veštački podignute bukove šume ili šumske kulture u Srbiji ne postoje.

Bolesti mezijske bukve

Na stablima u šumama bukve konstatovano je 147 vrsta gljiva. Od gljiva koje izazivaju bolesti najštetnije su vrste iz roda Nectria. Gljiva Nectria coccinea, zajedno sa insektom Cryptococcus fagisuga, uzrokuje tzv. bolest kore bukve. Među gljivama prouzrokovačima truleži drveta daleko najveće ekonomske štete izazivaju Fomes fomentarius (trud) i Hypoxylon deustum. Ove gljive naseljavaju živa stabla, a nastavljaju razaranje drveta i po obaranju stabala, tj. na mrtvom drvetu.

• 
  Nectria coccinea
• 
  bolest kore bukve
• 
  Trud (Fomes fomentarius)
• 
  Hypoxylon deustum

Lažno ili crveno srce jedna je od glavnih mana bukovog drveta. Uzrok ove pojave nije u potpunosti objašnjen, ali svi se u načelu slažu da su u pitanju oksidacioni procesi u parenhimatičnim ćelijama. Lažno srce se mnogo ranije javlja na stablima izdanačkog nego semenog porekla.

U sastojinama bukve na području Srbije ukupno su do sada nađene 142 fitofagne insekatske vrste. Veliki ekonomski značaj kao štetočine sastojina bukve ima 6 insekatskih vrsta, od kojih su tri (Phyllaphis fagi L., Cryptococcus fagisuga Lind. i Rhynchaenus fagi L.) oliofagne i specifične za bukvu, dok su preostale tri (Lymantria dispar L., Operophthera brumata Hbn. i Erannis defoliaria L.) široke polifagne i prilikom masovnih namnoženja pričinjavaju štete i u sastojinama bukve.

• 
  Cryptococcus fagisuga
• 
  Phyllaphis fagi
• 
  Rhynchaenus fagi

Uzrok pojave sušenja šuma bukve posledica je istovremenog negativnog uticaja delovanja klimatskih (promena klime), gazdinskih i biotičkih činilaca. Među ovim faktorima posebno mesto zauzima i čovek, koji je neracionalnim iskorišćavanjima bukovih šuma u prošlosti u Srbiji površinu pod šumama skoro prepolovio. Seče bukovih šuma u prošlosti (pogotovo neposredno posle Drugog svetskog rata) nisu ni na koji način bile seče obnavljanja šuma, već su skoro isključivo imale eksploatacioni karakter. Ovakvi postupci sa bukovim šumama doveli su do poremećaja u biocenoskom odnosu pa je šuma ostala osetljiva na napad brojnih štetnih abiotičkih i biotičkih faktora.

Upotreba i značaj

Bukovo drvo kao sirovina čini osnovu zѕ veliki deo drvne industrije, industrije papira i celuloze, a posebno veliku primenu nalazi u proizvodnji rezane građe, železničkih pragova; bukovo drvo koristi se i za izradu nameštaja, šperovanog drveta i furnira. Takođe, zbog velike kalorične vrednosti, bukovo drvo se koristi i kao ogrev. Međutim, bukovo drvo ima malu trajnost u spoljašnjim uslovima i slabijeg je kvaliteta u odnosu na drvo drugih drvenastih vrsta (hrast, četinari) pa je sve do druge polovine 20. veka smatrano gotovo korovskom vrstom, te je i manje korišćeno. Tek sa razvojem tehnologije zaštite (parenje, impregniranje) bukovo drvo postaje vredna sirovina. Međutim, šira upotreba bukovog drveta delimično je ograničena njegovom kratkotrajnošću. Bukovo drvo je neotporno i predstavlja povoljnu podlogu za razvoj mnogih saprofitskih i parazitskih organizama. Takođe, šira upotreba bukovog drveta, posebno za izradu železničkih pragova, ograničena je i pojavom tzv. "lažnog (crvenog) srca bukve."

Plod bukve, bukvica ili bukov žir, je kvalitetna hrana za uzgoj stoke, naročito svinja. Kvalitetnija je od hrastovog žira, jer sadrži više masti a manje gorkih sastojaka, ali je manje kvalitetna od zrnevlja žitarica. Kao i žirom i bukvicama se stoka može hraniti u šumi, ili se one mogu sušiti i na taj način čuvati za zimu ili proleće.

Bukvica se koristila u ljudskoj ishrani od praistorije, a i danas zauzima značajno mesto među pobornicima upotrebe samoniklog jestivog bilja u ljudskoj ishrani. Kod mnogih evropskih naroda, pa tako i naroda na Balkanu i u normalnim vremenima a ne samo tokom "gladnih godina", samoniklo bilje imalo velikog značaja i udela u ishrani posebno kod siromašnijeg seoskog stanovništva. Upotreba bukovih (i hrastovih) plodova bila je uobičajena pojava do polovine 20. veka.

Bukvice nije dobro jesti sirove u većoj količini, jer sadrže alkaloid fagin. Pečenjem na temperaturi većoj od 100 °C, fagin se raspada, pa se pečeni plodovi mogu jesti u neograničenoj količini, poput plodova pitomog kestena. Plod se takođe može koristiti i kao zamena za kafu, ili mleven, kao dodatak hlebnom brašnu. Iz ploda se može cediti jestivo ulje, koje je dobro i u tehnici. Ulje ne sadrži fagin, a od kilograma ploda dobija se oko pola kilograma ulja.

List je bogat vitaminom C i može jesti (kad je mlad) u nestašici druge hrane, ali se može pripremiti i kao ukusna i zdrava salata.

Bukove šume su, osim drveta, značajan izvor i ostalih proizvoda šuma, kao što je lekovito, začinsko i aromatično bilje, šumski plodovi i gljive. Poseban značaj imaju i zaštitne funkcije bukovih šuma. Njihova uloga u zaštiti poljoprivrednog zemljišta u brdsko - planinskom području nemerljiva je. Takođe je značajna i zaštita saobraćajnica, kao i zdravstveno - rekreativna i turistička funkcija. Veliki značaj imaju vode u području bukovih šuma.

Bukove šume imaju veliki značaj i za lovstvo kao privrednu delatnost. Na staništima bukovih šuma u Srbiji živi značajan broj divljih životinja, među kojima je lovna divljač veoma raznolika. Ukupna lovna površina u zajednicama bukovih šuma prostire se na preko milion hektara. Prirodni uslovi za gajenje divljači na ovim područjima su povoljni, kako klimatske prilike, tako i bogatsvo voda i velika količina prirodne hrane, naročito u vegetacionom periodu.

Značaj u ozelenjavanju

Bukva ima veliki značaj u ozelenjavanju, posebno za velike parkovske površine. Pogodna je za formiranje velikih grupa i sastojina, ali može biti nezamenjiva i kao soliterno stablo ili u kombinaciji sa drugim vrstama. Dobro podnosi orezivanje, pa se od nje mogu formirati guste žive ograde.

Varijeteti

Mezijsku bukvu karakterišu i niži taksoni, a to su tri ekološke rase, četiri varijeteta i dve forme:

• Ekološke rase (Mišić, V. 1957) su: brevipedunculata, macrocarpa i longipedunculata.
• Opisani varijeteti mezijske bukve su: var. aurea (Obrad. 1982 em. B. Jov., 1978), var. rotundicarpa (Mišić, V., 1957), var. microcarpa (Mišić, V., 1957), var. quercoides (Tucović, A. et Jovanović, M., 1964) i var. aurea serbica (Tošić, 2004.).
• Dve posebne forme bukve su: f. leucodermis (Korać, M., 1971) i f. pendula (Ostojić, D. i Dimović, D., 1999). Mezijska bukva se u zapadnoj Srbiji meša sa evropskom bukvom (Fagus sylvatica), a u istočnoj Srbiji sa istočnom bukvom (Fagus orientalis), na Staroj planini, Suvoj planini i Miroču, i dr.

Varijeteti različite boje listova (crveni, žuti, prošarani i sl.) odavno se uzgajaju kao dekorativni kultivari i rado se koriste u pejzažnoj arhitekturi za postizanje kontrasta sa zelenim okruženjem. Prema tvrdnji dr Mihajla Tošića iznesenoj u izlaganju „Novi varijetet bukve Fagus moesiaca (K. Maly) Czecz. sa zlatno-žutim lišćem” u Evropi su do sada otkrivena samo dva varijeteta mezijske (balkanske) bukve sa zlatno-žutim lišćem:

• Zlatna bukva - „Zlata vlasinska” (Fagus moesiaca (K. Maly) Czecz. var. aurea Obrad., 1892 em. Jov. = Fagus sylvatica ’Zlatia’ L. Späth) i
• Bukva sa zlatno-žutim lišćem - „Žuta bukva” (Fagus moesiaca (K. Maly) Czecz. var. aurea serbica Tošić)

Zlatna bukva - „Zlata vlasinska”

Glavni članak: Zlata vlasinska

Zlatna bukva (Fagus moesiaca var. aurea = Fagus sylvatica ’Zlatia’), u narodu poznata kao „Zlata vlasinska” je varijetet mezijske bukve (Fagus moesiaca) zlatno-žutog lišća. Od osnovne vrste razlikuje se po boji lišća koje je u različitim nijansama žute i zelene boje, od zlatno-žute na perifernim, osunčanim delovima krošnje zelene u senovitim delovima (Jovanović, 1978). Razmnožava se isključivo vegetativnim putem (kalem-grančicama).

Kultivar zlatna bukva proizveden je vegetativno, kalemljenjem grana bukve žutog lišća koja je slučajno otkrivena 1890. godine na Vlasini. Zahvaljujući meštanima koji „...ponesoše nekoliko grančica od „žutije” sobom, da ih pokažu načelniku. Načelnik... odredi, da se donese više grana od „žutije” i da se pošalju u Ministarstvo narodne privrede u Beograd na stručnjačko ispitivanje... (gde) zaključiše da pošalju grančice od „žutije” nekom profesoru u Monakovo, da jim ovaj kaže, kakvo li je ovo čudo božje...” (Obradović–Ličanin, 1892). Inženjer šumarstva Milan Obradović-Ličanin predosetio je korist za nauku i praksu pa je ispitao žutu bukvu, okalemio kalem-grančice i 1892. godine objavio rad o zlatolisnoj bukvi na Vlasini, koju je opisao kao „... neki odrod ili suvrst naše obične bukve”.

Usledile su rasprave stručnjaka oko toga da li je „Zlata” varijetet obične bukve, sasvim nova vrsta ili samo bolesna biljka, koje su trajale su narednih 20 godina. U međuvremenu je nemački botaničar, vlasnik čuvenog berlinskog rasadnika L. Špet (L. Späth), dobavio kalem-grančice, razmnožio je pod imenom Fagus sylvatica 'Zlatia' L. Späth i proširio ovo dekorativno drvo po evropskim parkovima, baštama i arboretumima. Obradovićevo ime vezano je za ovaj varijetet tek krajem 20. veka, kada je dobio i novo, tačnije ime Fagus moesiaca (K. Maly) Czecz. var. aurea Obrad., 1892 em. Jov.

Početkom 21. veka „Zlata” se osušila, ali se njeni vegetativni potomci mogu naći u mnogim rasadnicima. Procenjuje se da je „Zlata vlasinska“ doživela starost od oko 250 godina.

Bukva sa zlatno-žutim lišćem – „Žuta bukva”

Vegetativna kopija Bukve sa zlatno-žutim lišćem. (Foto M. Tošić)

Glavni članak: Žuta bukva (biljka)

Jedinstveni primerak Mezijske bukve sa zlatno-žutim lišćem (Fagus moesiaca (K. Maly) Czecz. var. aurea serbica Tošić). Nalazi se u blizini Kotor Varoši (Republika Srpska). Ovo je prvi zakonom zaštićeni dendrološki Spomenik prirode u Republici Srpskoj. (Foto M. Tošić)

Bukva sa zlatno-žutim lišćem (Fagus moesiaca (K. Maly) Czecz. var. aurea serbica Tošić), poznata i kao „Žuta bukva“ drugi je varijetet Mezijske bukve sa žutim listovima. Javnosti je otkrivena 2004. godine u selu Zaselje kod Kotor Varoši (Republika Srpska). Razlikuje se od osnovne vrste po listovima koji su izrazito zlatno-žute boje i sjajni. Mlade grane su crvenkaste boje. Osim vegetativno ovaj varijetet se razmnožava i generativno, pri čemu potomstvo u velikom procentu nasleđuje zlatno-žutu boju listova. Starost stabla procenjuje se na oko 250 – 300 godina.

Stablo bukve sa zlatno-žutim lišćem (Fagus moesiaca (K. Maly) Czecz. var. aurea serbica Tošić) je, prema dostupnim podacima, jedinstveni varijetet bukve u Evropi. Zaštićeno je kao spomenik prirode Žuta bukva 2012. godine i prvi je dendrološki spomenik prirode koji je zaštićen prema aktuelnim zakonskim propisima Republike Srpske.

Literatura

• Bukva u Srbiji : (Fagus moesiaca/Domin, Mally/ Czeczoott.). Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2005. ISBN 978-86-906937-0-2. 
• Jovanović, B. (1978), „Zlatolisna bukva vlasinskog jezera u jugoistočnoj Srbiji Fagus moesiaca (K. Maly) Czecz. var. aurea Obrad.,1892 em Jov.”, Hortikultura, Split, 1: 3—9 
• Obradović–Ličanin, M. (1892), „Fagus žutija (zlatica), nova suvrst (varieteta) bukve u Srbiji”, Šumarski list, Zagreb, 8 

Vidi još

• Evropska bukva
• Žir
• Drvo (materijal)
• Listopadne šume

Spoljašnje veze

• Petrović, Momčilo. „Kancelarija na 37 hektara”. blic.rs. Blic online. Pristupljeno 27. 01. 2016. 
• Biljke u gradu - bukva - pristupljeno 25. 01. 2016.
• Evropska zaštita prirode Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. фебруар 2016) - приступљено 25. 01. 2016.