Википедија

Mont Everest

највиша планина на Земљи, део Хималаја између Непала и Кине, с врхом од 8.848 метара надморске висине

Mont Everest (takođe tib. Qomolangma, nep. Sagarmāthā, lim. Chajamlungma, kin. Zhumulangma, eng. Mount Chomolungma), najviši je planinski vrh na Zemlji i najviša tačka na zemaljskoj kontinentalnoj kori, prema merenju visine topografskog vrha od 8.848 m iznad nivoa mora. Planinski vrh je deo lanca Himalaja u Aziji. Lociran je na granici između zone Sagarmata u Nepalu, i autonomne regije Tibet u Kini.

Mont Everest
Qomolangma (ཇོ་མོ་གླང་མ),Sagarmāthā (सगरमाथा), Chajamlungma, Zhumulangma (珠穆朗玛峰 Zhūmùlǎngmǎ Fēng) Chomolungma
Mont Everest
Ndm. visina8.848 m m
Geografija
LokacijaTibet,  Kina
MasivHimalaji
Prvi uspon29. maj 1953. Novi Zeland Edmund Hilari
Nepal Tenzing Norgaj
Prikaz reljefa Himalaja i Mont Everesta

Godine 1856, velikim trigonometrijskim premeravanjem Indije je ustanovljena i objavljena visina Mont Everesta, tada poznatog kao „Pik XV“, od 29.002 ft (8.840 m). Godine 1865, Britansko kraljevsko geografsko društvo je vrhu dodelilo službeno englesko ime na predlog Endrua Voa, tadašnjeg glavnog geodetskog nadzornika Indije. Naziv „Čomolangma“, koji je bio vekovima u širokoj upotrebi među Tibetancima, nije mogao da bude predložen, jer su Nepal i Tibet tada bili zatvoreni za strance.

Najviši vrh na svetu privlači penjače svih profila, od iskusnih planinara do početnika koji su spremni da plate znatne svote profesionalnim planinskim vodičima radi uspešnog uspona. Vrh, premda ne postavlja znatne tehničke teškoće pri usponu na standardnoj ruti (drugi vrhunci iznad 8.000 m visine znatno su teži, npr. K2 ili Nanga Parbat), ipak skriva mnoge opasnosti, kao što su visinska bolest, vremenske prilike i vetar. Do kraja penjačke sezone 2008, 2.700 osoba ostvarilo je 4.103 uspona na vrhunac.[1] Penjači su znatan izvor turističkog prihoda u Nepalu, čija vlada uslovljava izdavanje skupe dozvole svim budućim penjačima, po ceni do 25.000 američkih dolara po osobi.[2] Everest je do sada uzeo 210 života, uključujući i osmoro ljudi koji su poginuli 1996. za vreme oluje na velikoj nadmorskoj visini. U „zoni smrti“ uslovi su toliko teški da su mnoga tela poginulih ostavljena na mestu. Neka od njih vidljiva su sa standardnih puteva uspinjanja.[3] Prvi ljudi koji su osvojili ovaj vrh 29. maja 1953. bili su ser Edmund Hilari i šerpas Tenzing Norgaj.

Identifikovanje najviše planine uredi

Godine 1808, Britanci su započeli Veliko trigonometrijsko premeravanje Indije radi utvrđivanja lokacija i naziva najviših svetskih planina. Počevši od južne Indije, ekipe premeravanja postepeno su napredovale prema severu koristeći divovske, 500 kg teške teodolite, (svakog je nosilo 12 ljudi) radi najpreciznijeg mogućeg merenja visina. Dosegli su podnožje Himalaja oko 1830-ih, ali Nepal nije bio voljan da dozvoli Britancima ulazak u zemlju usled sumnji o političkoj agresiji i mogućoj aneksiji, te je nekoliko zahteva merača za ulazak odbijeno.[4]

Britanci su bili prisiljeni da nastave svoja posmatranja iz Teraja, regije južno od Nepala, paralelne s Himalajom. Uslovi u Teraju bili su teški usled žestokih pljuskova i malarije - tri službenika premeravanja je umrlo, dok su još dvojica morala da se povuku radi lošeg zdravlja.[4]

Uprkos tome, 1847. Britanci su ustrajali i započeli detaljna posmatranja himalajskih vrhunaca sa osmatračkih stanica na udaljenosti do 240 km. Vremenske prilike ograničavale su rad na tri zadnja meseca u godini. Novembra 1847, glavni britanski geodetski nadzornik Indije Endru Voa, izvršio je posmatranja iz stanice Savajpor, locirane na istočnom kraju Himalaja. U to se doba Kangčenjunga smatrala najvišom planinom na svetu, te je s zanimanjem primetio vrhunac iza te planine, na oko 230 km udaljenosti. Džon Armstrong, jedan od Voaovih službenika, takođe je video vrh sa lokacije dalje na zapadu, i nazvao ga Vrh „b“. Voa je kasnije zapisao da su posmatranja ukazala da je Vrh „b“ viši od Kangčenjunge, ali radi velike udaljenosti mesta posmatranja, bila su potrebna bliža posmatranja radi verifikacije. Iduće godine, Voa je poslao službenike premeravanja nazad u Teraj radi bližih posmatranja Vrha „b“, ali oblaci su sprečili sve pokušaje.[4]

Godine 1848, Voa je u područje odaslao Džejmesa Nikolsona, koji je obavio dva uspešna posmatranja iz Džirola, sa udaljenosti od 190 km. Nikolson je poneo najveći teodolit i zaputio se na zapad, sprovevši preko 30 posmatranja s pet različitih lokacija, s najbližim na 174 km od vrha.[4]

Nikolson se povukao u Patnu na Gangu radi potrebnih proračuna baziranih na posmatranjima. Prvi neobrađeni podaci dali su Vrhu „b“ približnu visinu od 9.200 m, ali nije uzet u obzir lom svetlosti koji izvrće podatke. Ipak, podaci su jasno ukazivali da je Vrh „b“ viši od Kangčenjunge. Nažalost, Nikolson se zarazio malarijom, te je bio prisiljen da se vrati kući s nedovršenim proračunima. Majkl Henesi, jedan od Voaovih asistenata, započeo je privremeno imenovanje vrhova rimskim brojevima, s Kangčenjungom nazvanom Vrh IX, dok je Vrh „b“ tada postao poznat kao Vrh XV.[4]

Godine 1852, Radhanat Sikdar, indijski matematičar i merač iz Bengala, stacioniran u glavnom sedištu premeravanja u Dehradunu, prvi je, trigonometrijskim proračunima baziranim na Nikolsonovim podacima, identifikovao Everest kao najvišu planinu na svetu.[5] Službena objava da je Vrh XV najviši, bila je odgađana nekoliko godina radi ponovnih verifikacija. Voa je 1854. započeo obradu Nikolsonovih podataka, i zajedno sa svojim osobljem proveo je skoro dve godine u proračunima, baveći se problemima loma svetlosti, barometarskog pritiska i temperature preko velikih udaljenosti koji su morali biti rešeni. Konačno, marta 1856. objavio je svoja otkrića u pismu svome zameniku u Kalkuti. Kangčenjunga je bila proglašena visokom 8.582 m, dok je Vrhu XV određena visina od 8.840 m (29.002 ft). Voa je zaključio da je Vrh XV „najvjerovatnije najviši na svetu“.[4] U stvarnosti, izračunato je (mereno u stopama) da je Vrh XV visok tačno 29.000 ft (8.839,2 m), ali javno je objavljena visina od 29.002 ft (8.839,8 m). Proizvoljno su dodate dve stope (61 cm) radi izbegavanja utiska da visina od 29.000 ft (8.839,2 m) nije ništa drugo do zaokružena procena.[6]

Naziv uredi

Sa ustanovljenom visinom, sledeći izazov bio je kako nazvati planinu. Dok su premeravanja nastojala da sačuvaju lokalne nazive ukoliko je to bilo moguće (npr. Kangčenjunga i Daulagiri), Voa je tvrdio da nije mogao naći bilo koje lokalno ime u opštoj upotrebi. Potraga za lokalnim nazivom bila je sprečena zatvorenošću Nepala i Tibeta za strance u to doba. Postojalo je mnogo lokalnih naziva, od kojih možda najpoznatiji Čomolungma, jer se koristio vekovima u Tibetu, a i pojavio se već 1723. na karti francuskog geografa D'Anvila, objavljenoj u Parizu. Ipak, Voa je smatrao da je s preobiljem lokalnih naziva teško odabrati jedan nauštrb svih ostalih, te je odlučio da će Vrh XV biti nazvan po Džordžu Everestu, njegovom prethodniku na mestu glavnog britanskog geodetskog nadzornika Indije.[4][7] Zapisao je:

Moj cenjeni šef i prethodnik, pukovnik ser Džordž Everest, učio me je da svakom zemljopisnom objektu dodelim istinski lokalni ili domaći naziv. Međutim ovde je planina, najverovatnije najviša na svetu, bez ijednog lokalnog naziva koji možemo otkriti, čiji lokalni nazivi, ako ih uopšte ima, neće najverovatnije biti ustanovljeni pre nego nam se dozvoli ulazak u Nepal. U međuvremenu privilegija, kao i dužnost zapada mi da dodelim ... ime po čemu će biti poznata među građanima i geografima i postati uobičajen naziv među civilizovanim nacijama.[8]

Džordž Everest se usprotivio nazivu koji je predložio Voa, te je 1857. rekao Kraljevskom geografskom društvu da reč Everest nije moguće napisati na Hindskom, niti je Indijci mogu izgovoriti. Voaovo predloženo ime prevagnulo je uprkos primedbama, te je 1865. Kraljevsko geografsko društvo službeno prihvatilo naziv Mont Everest kao ime najviše planine na svetu.[4] Zanimljivo je da savremeni izgovor reči Everest /ˈɛvərɨst, ˈɛvrɨst[9] u stvari drukčiji od izgovora prezimena ser Džordža Everesta -/ˈiːvrɨst/.[10]

 
Pogled na vrh Everesta, s jasno vidljivom barijerom Yellow Band, koja deli sedimentne stene na vrhuncu od tamnih metamorfnih u podnožju

Na Tibetanskom naziv Mont Everesta je Chomolungma ili Qomolangma (ཇོ་མོ་གླིང་མ, što znači „Sveta majka“), dok je kineska transliteracija Zhūmùlǎngmǎ Fēng (pojednostavljeni kineski: 珠穆朗玛峰, tradicionalni kineski: 珠穆朗瑪峰) s značenjem Majka zemlja. Kineski prevod je Shèngmǔ Fēng (pojednostavljeni kineski: 圣母峰, tradicionalni kineski: 聖母峰), što znači Sveta majka. U skladu s engleskim izveštajima iz sredine 19. veka, lokalni naziv u Daržilingu bio je Deodungha (značenje „sveta planina“).[11]

Krajem 19. veka, mnogi evropski kartografi pogrešno su verovali da je lokalno ime za planinu Gaurisankar[12], radi zamene Mont Everesta s planinom Gauri Sankar, koja gledano iz Katmandua, stoji tačno ispred Everesta.

Početkom 1960-ih, nepalska vlada dodelila je Everestu službeno ime Sagarmāthā (सगरमाथा).[13] Naziv nije bio prethodno korišten - lokalni stanovnici planinu su poznavali kao Chomolungma. Planina nije bila poznata ili imenovana među Nepalcima (tj. u dolini Kathmandu i okolnim područjima). Vlada je odlučila da pronađe nepalsko ime za planinu, jer Šerpski/Tibetanski naziv nije bio prihvatljiv, pošto je protivan ideji ujedinjenja (nepalizacije) zemlje.

Godine 2002, kineski „Narodni dnevnik“ (Rénmín Rìbào), objavio je članak koji se izjasnio protiv neprestanog korištenja engleskog naziva planine u zapadnom svetu, smatrajući da treba da bude nazvana tibetanskim imenom. Dnevnik je obrazložio da je kineski (u stvarnosti tibetanski) naziv stariji od engleskog, jer je Mount Qomolangma zabeležen na kineskoj karti pre 280 godina.[14]

Premeravanje uredi

 
Avio snimak Mont Everesta s juga, s planinama Loce desno i Nupce levo

Godine 1856, Endru Voa objavio je visinu Everesta (tada poznatog kao Vrh XV) od 8.840 m (29.003 ft), nakon nekoliko godina proračunavanja podataka prikupljenih za vreme Velikog trigonometrijskog premeravanja.

U novije vreme, ustanovljena je visina od 8.848 m (29.029 ft), premda postoje neke varijacije u merenjima. Dana 9. oktobra 2005, nakon nekoliko meseci merenja i proračuna, državni ured za merenja i kartografiju NR Kine službeno je objavio da je visina Everesta 884.443 m (2.901.716 ft) s preciznošću od ± 0,21 m (0,69 ft), uz tvrdnju da je to bilo najpreciznije i najtačnije merenje do tada.[15] Visina se ne temelji na snegu i ledu koji pokrivaju vrhunac, već na aktualnoj najvišoj tački stene ispod padavina. Kineski tim takođe je izmerio dubinu snega i leda na vrhuncu od 3,5 m (11 ft),[16] što je u skladu s ukupnom nadmorskom visinom od 8.848 m (29.029 ft). Debljina snega i leda menja se tokom vremena, što merenje definitivne debljine snežnog pokrivača čini nemogućom.

Visina od 8.848 m prvi je put određena indijskom merenjem 1955, s manje udaljenosti od planine, takođe korištenjem teodolita, što je potvrđeno kineskim merenjima 1975.[16] U oba je slučaja merena visina snežnog pokrivača umesto skrivene stene. Maja 1999, američka ekspedicija predvođena Bradfordom Vašbernom, postavila je GPS uređaj u najvišu stenu, pomoću kojeg su izmerene visina stene od 8.850 m, i sneg visine 1 m.[17] Premda nije službeno priznata u Nepalu,[18] ta cifra se vrlo često navodi. Geoidna undulacija baca sumnju na preciznost oba merenja.

Detaljnu fotogrametrijsku kartu (u skali 1:50.000) regije Khumbu, uključujući i južnu stranu Mont Everesta, izradio je Ervin Šnajder kao deo Međunarodne himalajske ekspedicije 1955, koja je takođe pokušala uspon na Loce. Još detaljnija topografska karta područja Everesta izrađena je krajem 1980-ih pod direkcijom Bradforda Vašberna, obilnim korištenjem vazdušne fotografije.[19]

Smatra se da tektonika ploča u području nadodaje planini visinu te je pomiče severoistočno. Dva izvještaja navode razmere promena od 4 mm godišnje u visinu, i 3 do 6 mm severoistočno,[17][20] ali druga procena navodi više poprečno kretanje (27 mm/1,1 in), te je čak uzeta u obzir i mogućnost stezanja.[21]

Poređenja uredi

 
Upoređenje Mont Everesta sa vulkanom Olimp na Marsu i vulkanom Mauna Kea na Havajima, prikazanog od podnožja na dnu okeana

Everest je planina čiji vrh dostiže najveću distancu iznad nivoa mora. Nekoliko drugih planina ponekad se naziva alternativnim „najvišim planinama na svetu“. Mauna Kea na Havajima najviša je ako se visina meri od podnožja,[22] uzdiže se preko 10.200 m mereno od dna usred okeana, ali dostiže samo 4.205 m nadmorske visine.

Jednakim merenjem od podnožja[22] do vrha, Denali, na Aljasci takođe je viši od Everesta. Uprkos nadmorskoj visini od samo 6193,6 m, Denali smešten je na strmoj ravnici s elevacijama od 300 do 900 m, što stvara visine iznad podnožja od 5.300 do 5.900 m, s 5.600 m kao najčešće navođenom visinom.[23] Radi upoređenja, prihvatljive elevacije za Everest merene od podnožja kreću se od 4.200 m na južnoj strani do 5.200 m na Tibetanskom platou, s visinama iznad podnožja u rasponu od 3,650 do 4,650 m.[19]

Vrh vulkana Čimboraso u Ekvadoru, 2.168 m je udaljeniji od središta zemlje (6.384,4 km) u odnosu na Everest (6.382,3 km), usled ispupčenja Zemlje na ekvatoru. Međutim, Čimboraso se uzdiže samo 6.267 m iznad nivoa mora, te prema tom kriterijumu nije čak ni najviši vrhunac Anda.

Putevi uspona uredi

 
Južni i severni putevi uspona, pogled iz Međunarodne svemirske stanice

Mont Everest ima dva glavna puta uspona, jugoistočni greben iz Nepala, i severoistočni greben iz Tibeta, kao i mnoge druge manje korištene rute.[24] Između dve glavne rute, jugoistočni greben je tehnički jednostavniji i najčešće korišteni put. Tim putem koristili su se 1953. Edmund Hilari i Tenzing Norgaj, prvim prepoznatim putem uspona, od petnaest otkrivenih do 1996.[24] Ipak, jugozapadni greben kao glavni put ka vrhu, bio je odabran uglavnom iz političkih razloga, a manje stanjem na terenu, jer je kineska granica 1950-ih, nakon kineskog zauzimanja Tibeta, bila zatvorena za zapadni svet.[25]

 
Pogled iz svemira na južnu i severnu rutu

Većina pokušaja uspona preduzima se u maju pre letnje sezone monsuna. Dolaskom sezone monsuna, promena u mlaznim strujama, tada usmeravanim severno, smanjuje prosečnu brzinu vetrova visoko u planini.[26][27] Dok se ponekad pokušaji uspona preduzimaju nakon monsuna u maju i oktobru, kada je mlazna struja ponovo privremeno usmerena severno, dodatni sneg koji su takvi vetrovi položili, i nestabilne vremenske prilike (rep monsuna) čine uspone izvanredno teškima.

Jugoistočni greben uredi

Uspon preko jugoistočnog grebena započinje pešačenjem do baznog logora na 5.380 m s južne strane Everesta u Nepalu. Ekspedicije najčešće lete iz Katmandua u Luklu (2.860 m), te prolaze kroz Nejmč Bazar. Penjači tada pešače do baznog logora, obično šest do osam dana, što omogućava pravilnu visinsku aklimatizaciju radi sprečavanja visinske bolesti.[28] Planinarsku opremu i zalihe nose jakovi, dzoovi (hibridi jaka) i ljudski nosači do baznog logora na ledniku Khumbu. Hilari i Tenzing, svoj uspon 1953. započeli su iz doline Katmandu, jer tada nije bilo cesta dalje na istoku.

Penjači provedu nekoliko nedelja u baznom kampu, aklimatizujući se na visinu. Za to vreme, Šerpe i nekoliko penjača postave kanape i merdevine na nesigurnom strmom delu lednika Khumbu. Gromade razlomljenog leda („serak“), pukotine i putujući blokovi leda, strminu lednika čine jednim od najopasnijih delova rute. Mnogi penjači i Šerpe poginuli su na tom mestu. Radi smanjenja rizika, penjači uobičajeno započinju uspon znatno pre zore kada izvanredno niske temperature led zadržavaju na mestu. Iznad strmine na 6.065 m nalazi se Kamp I.

Od Kampa I, penjači napreduju uzbrdo snežnom Dolinom tišine (Western Cwm) do podnožja strane Loce, gde je na 6.500 m postavljen Kamp II ili Napredni bazni kamp (ABC). Dolina tišine relativno je ravna, blago uspinjuća glacijalna dolina, obeležena golemim poprečnim ledenim pukotinama u središtu koje sprečavaju direktan pristup prema gornjim predelima Cwma. Penjači su prisiljeni da prolaze na krajnjoj desnoj strani blizu podnožja Nuptsea, malim prolazom poznatim kao „Nuptse corner“. Western Cwm se naziva „Dolina tišine“ zbog topografije područja koja uglavnom uklanja vetrove s penjačke rute. Velika visina i vedar, bez vetra dan mogu Dolinu tišine učiniti nepodnošljivo vrućim za penjače.[29]

Od Kampa II, penjači se uspinju po strani Loce osigurani konopima do Kampa III, lociranog na maloj izbočini na 7.470 m. Od tamo, još je 500 m do Kampa IV na južnom prevoju, na 7.920 m. Od Kampa III do Kampa IV, penjači su suočeni s dva dodatna izazova: ogrankom „Ženeva“ i barijerom „Yellow Band“. Ogranak „Ženeva“ je izbočina crne stene oblika nakovnja, tako nazvana od strane švajcarske ekspedicije 1952. Fiksirani kanapi pomažu penjačima u veranju preko tog snegom pokrivenog stenovitog sloja. „Yellow Band“ je odsek isprepletenih slojeva mramora, filita i škriljca, koji takođe zahteva oko 100 m kanapa za prelazak.[29]

Na južnom prevoju, penjači ulaze u zonu smrti, te uglavnom raspolažu s najviše dva ili tri dana, koliko mogu izdržati na tim visinama za pokušaj osvajanja vrhunca. Vedro vreme i slab vetar ključni su faktori u odluci o pokušaju uspona na vrh. Ukoliko vreme nije povoljno unutar tih nekoliko dana, planinari su prisiljeni da se vrate, mnogi sve do baznog logora.

 
Pogled na Everestov jugoistočni greben. Strmina lednika Khimbu vidljiva je levo. U sredini ostaci helikoptera srušenog 2003.

Od Kampa IV, planinari započinju napad na vrh oko ponoći s nadom u osvajanje vrhunca (još 1.000 m iznad) u roku 10 do 12 sati. Penjači najpre dostignu „balkon“ na 8.400 m, malu platformu gde se mogu odmoriti i videti planine na jugu i istoku u svetlosti rane zore. Nastavljajući uz greben, planinari su suočeni s nizom impozantnih stenovitih stepenica koje ih uobičajeno prisiljavaju da skrenu istočno u duboki sneg, gde postoji velika opasnost od lavina. Na 8.750 m, mala kupola od snega i leda označava južni vrh.[29]

Od južnog vrha, planinari prate vrlo oštar jugoistočni greben duž predela poznatog kao „Cornice traversе“, gde je sneg priljubljen uz razmaknute stene. To je opasnosti najizloženiji predeo uspona, gde bi pogrešan korak ulevo mogao završiti padom od 2.400 m niz jugozapadnu stranu, dok je neposredno desno 3.050 m duboka strana Kangšung. Na kraju tog prelaska, na 8.760 m isprečuje se stenoviti zid nazvan „Hilarijev korak“.[29]

Hilari i Tenzing, prvi planinari koji su prešli tu prepreku, postigli su to primitivnom penjačkom opremom i kanapima. Danas, penjači se uspinju korišćenjem pričvršćenih kanapa koje su prethodno postavile Šerpe. Nakon prelaska, relativno je jednostavan uspon do vrha duž umereno strmih snežnih padina - premda je izloženost opasnosti na grebenu vrlo velika, posebno prilikom prelaska vrlo velikih masa zaleđenog snega koji strši iznad ponora. S povećanjem broja planinara posljednjih godina, „Hilarijev korak“ često postaje usko grlo, s penjačima prisiljenim da čekaju duže vreme na vlastiti prolazak što stvara probleme za uspešan uspon na vrh i kasnije pri silasku. Nakon zida „Hilarijevog koraka“, penjači takođe moraju da pređu vrlo nesiguran stenoviti predeo s vrlo velikim spletom pričvršćenih kanapa što može biti problematično pri lošem vremenu. Planinari uobičajeno provedu manje od pola sata na „vrhu sveta“, radi povratka u Kamp IV do sumraka, lošeg popodnevnog vremena ili ograničenih zaliha pomoćnog kiseonika.

Severoistočni greben uredi

 
Severna strana Mont Everesta iz Rongbuka u Tibetu

Ruta severoistočnog grebena započinje na severnoj strani Everesta u Tibetu. Ekspedicije pešače do lednika Rongbuk, te postavljaju bazni logor na 5.180 m nadmorske visine, na šljunčanoj ravnici neposredno ispod lednika. Pri usponu do Kampa II, planinari se penju središnjom morenom lednika Rongbuk do podnožja Čangtsea, na otprilike 6.100 m. Kamp III (ABC - Advanced Base Camp) smešten je ispod severnog prevoja na 6.500 m. Da bi dosegli Kamp IV na severnom prevoju, na visini od 7.010 m, penjači prilaze ledniku pri dnu prevoja gde se koriste pričvršćeni konopci.

Od severnog prevoja, planinari napreduju stenovitim severnim grebenom da bi postavili Kamp V na oko 7.775 m. Ruta prelazi severnu stranu u dijagonalnom usponu do dna barijere „Yellow Band“ dosezanjem lokacije Kampa VI na 8.230 m. Od Kampa VI, penjači preduzimaju konačni napad na vrh. Planinari se suočavaju s teškom prečnicom od dna prve faze: 8.500 − 8.535 m, do najtežeg dela uspona, druge faze: 8.577 - 8.625 m. (Druga faza uključuje pomoć pri usponu nazvani „Kineske merdevine“, metalne merdevine koje je polu-permanentno postavila grupa kineskih planinara 1975. Od tada skoro su stalno na tom mestu, te ih koriste doslovno svi penjači na ruti). S pređenom drugom fazom, jednostavnija je treća faza na 8.690 − 8.800 m. Jednom iznad tih etapa, sam vrh se osvaja snežnom padinom do 50 stupnjeva nagiba, do krajnjeg grebena duž kojeg se osvaja vrhunac.[30]

Usponi uredi

Prve ideje o usponu se javljaju 1885. Džordž Malori i Endru Irvajn su 8. juna 1924. pokušali uspon preko severoistočne strane, ali se nisu vratili. Malorijevo telo je pronađeno 1999. godine i preovladava mišljenje da oni tom prilikom nisu uspeli da stignu do vrha. Malori je ostao upamćen po izjavi koju je dao kao odgovor na pitanje novinara zašto se penje na Mont Everest. Odgovorio je: „Zato što je tamo“ (engl. Because it is there).

Dana 29. maja 1953. u 11:30 po lokalnom vremenu Edmund Hilari i Tenzing Norgaj su bili prvi ljudi koji su kročili na vrh. Godina 1996. je bila najgora u istoriji osvajanja vrha, kada je stradalo 16 osoba, od toga 8 u nesreći koja se dogodila 11. maja.

Uspon na vrh iziskuje ogromne napore. Pored planinskog terena, najveći neprijatelj su vremenski uslovi. Temperature su toliko niske da svaki deo tela mora biti pokriven da bi se sprečile promrzline. Oblast je konstantno pokrivena snegom i ledom. Velika je opasnost i od visinske bolesti, a na samom vrhu je koncentracija kiseonika smanjena na trećinu normalne. Iz tog razloga većina alpinista koristi boce sa kiseonikom.

Prvi Srbin koji se popeo na Mont Everest bio je Dragan Jaćimović, koji je jedini od dvočlane ekspedicije Vojske Jugoslavije (činio ju je još Goran Ferlan koji je odustao na oko 200 m ispod samog vrha zbog promrzlina) izašao na vrh u 10:15 26. maja 2000. godine.

Reference uredi

  1. ^ Full list of all ascents of Everest up to and including 2008 (in pdf format)
  2. ^ „National Geographic Adventure Magazine: Ask Adventure--Tips”. National Geographic Society. 2005. Arhivirano iz originala 15. 12. 2009. g. Pristupljeno 23. 1. 2008. 
  3. ^ Haywood, Ben (5. 6. 2006). „Ethics of Everest”. The Age Education. Arhivirano iz originala 19. 1. 2008. g. Pristupljeno 23. 1. 2008. 
  4. ^ a b v g d đ e ž Gillman, Peter, ur. (1993). Everest - The Best Writing and Pictures from Seventy Years of Human Endeavour. Little, Brown and Company. str. 10—13. ISBN 0-316-90489-3 Proverite vrednost parametra |isbn=: checksum (pomoć). 
  5. ^ „The man who 'discovered' Everest”. BBC. 20. 10. 2003. Pristupljeno 11. 4. 2008. 
  6. ^ Stegman, Charles E.; Bellhouse, David; Ehrenberg, A. S. C.; Mantel, Nathan; Proschan, Frank; Gianola, Daniel; Searle, S. R.; Speed, F. M.; Milliken, G. A. (1982). „Letters to the Editor”. The American Statistician. 36 (1): 64—67. JSTOR 2684102. doi:10.1080/00031305.1982.10482782. 
  7. ^ The Times, section=India and China, day_of_week=Sat, date=4. 10. 1856, page_number=8, issue=22490, column=B
  8. ^ "Papers relating to the Himalaya and Mount Everest", Proceedings of the Royal Geographical Society of London, no.IX pp. 345-351, April-May 1857.
  9. ^ "Mount Everest." Dictionary.com Unabridged (v 1.1). Random House, Inc. 22 Jul. 2009. <Dictionary.com http://dictionary.reference.com/browse/Mount Everest>.
  10. ^ Claypole, Jonty (Director); Kunzru, Hari (Presenter) (2003). Mapping Everest (TV Documentary). London: BBC Television. 
  11. ^ „Mt. Everest 1857”. harappa.com. Arhivirano iz originala 26. 12. 2007. g. Pristupljeno 23. 1. 2008. 
  12. ^ {{cite journal|volume=12|issue=6|issn=0016-7398|url=http://links.jstor.org/sici?sici=0016-7398(189812)12%3A6%3C564%3ATEANNO%3E2.0.CO%3B2-A%7Cdate=1898%7Cdoi=10.2307/1774275%7Cjstor=1774275%7Ctitle=The Environs and Native Names of Mount Everest|journal=The Geographical Journal|pages=564–569|last1=Waddell|first1=L. A.}
  13. ^ Unsworth 2000, стр. 584
  14. ^ „No Longer Everest but Mount Qomolangma”. People's Daily Online. 20. 11. 2002. Приступљено 9. 6. 2005. 
  15. ^ „China says Mount Qomolangma stands at 8844.43”. Xinhua online. Xinhua News Agency. 9. 10. 2005. Приступљено 1. 4. 2007. 
  16. ^ а б „Everest not as tall as thought”. News in Science. Australian Broadcasting Corporation. 5. 10. 2005. Приступљено 1. 4. 2007. 
  17. ^ а б „Elevation of Mount Everest newly defined”. Swiss Foundation for Alpine Research. 12. 11. 1999. Архивирано из оригинала 3. 1. 2007. г. Приступљено 1. 4. 2007. 
  18. ^ „Country Profile”. Government of Nepal. 2001. Архивирано из оригинала 14. 3. 2007. г. Приступљено 1. 4. 2007. 
  19. ^ а б Mount Everest (1:50,000 scale map), prepared under the direction of Bradford Washburn for the Boston Museum of Science, the Swiss Foundation for Alpine Research, and the National Geographic Society. 1991. ISBN 978-3-85515-105-9.
  20. ^ „Roof of the World”. National Geographic Society. 1999. Arhivirano iz originala 12. 07. 2007. g. Pristupljeno 1. 4. 2007. 
  21. ^ „China fears Everest is shrinking”. BBC News. 25. 1. 2005. Pristupljeno 1. 4. 2007. 
  22. ^ a b Podnožje planine uopšte je problematičan pojam, bez univerzalno prihvaćene definicije. Ipak, za vrhunac koji se uzdiže s relativno ravnog terena, kao Mauna Kea ili Denali, „približna“ visina iznad „podnožja“, može se izračunati. U slučaju Everesta situacija je nešto komplikovanija, jer se uzdiže sa severne strane relativno ravnog područja (Tibetanski Plato). Radi toga koncept „podnožja“ za Everest ima još manje smisla u odnosu na Mauna Kea ili Denali, te je broj mogućnosti „visine iznad podnožja“ veći. Uopšte, poređenja bazirane na „visini iznad podnožja“ donekle su neuverljiva.
  23. ^ „NOVA Online: Surviving Denali, The Mission”. NOVA. Public Broadcasting Corporation. 2000. Pristupljeno 7. 6. 2007. 
  24. ^ a b „Ascent Routes on Everest”. EverestHistory.com. Pristupljeno 23. 1. 2008. 
  25. ^ Thompson, Kalee (2. 4. 2003). „Everest Time Line: 80 Years of Triumph and Tragedy”. National Geographic Society. Pristupljeno 28. 3. 2008. 
  26. ^ „Climbing Mount Everest”. The New York Times. 19. 5. 1997. Pristupljeno 24. 10. 2008. 
  27. ^ Everest, Team. „Mt. Everest Information”. Arhivirano iz originala 11. 02. 2010. g. Pristupljeno 24. 10. 2008. 
  28. ^ Muza, SR; Fulco, CS; Cymerman, A (2004). „Altitude Acclimatization Guide.”. US Army Research Inst. Of Environmental Medicine Thermal and Mountain Medicine Division Technical Report (USARIEM-TN-04-05). Arhivirano iz originala 23. 04. 2009. g. Pristupljeno 5. 3. 2009. 
  29. ^ a b v g „The Way to the Summit”. NOVA Online. Public Broadcasting Corporation. 2000. Pristupljeno 28. 3. 2008. 
  30. ^ „The Way to the Summit (North)”. NOVA Online. Public Broadcasting Corporation. 2000. Pristupljeno 28. 3. 2008. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Mont Everest na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Монт_Еверест&oldid=27703872”