Википедија

Okupacija Luksemburga u Prvom svetskom ratu

(preusmereno sa Немачка окупација Луксембурга у Првом светском рату)

Nemačka okupacija Luksemburga u Prvom svetskom ratu bila je prva od dve okupacije Velikog vojvodstva Luksemburg u 20. veku. Od avgusta 1914. pa sve do kraja rata u novembru 1918, Luksemburg je bio pod potpunom okupacijom Nemačkog carstva. Nemačka vlada je opravdavala okupaciju potrebom da pruže podršku svojim jedinicama raspoređenim u susednoj Francuskoj, mada su Luksemburžani, kako savremenici tako i njihovi potomci, drugačije tumačili nemačke postupke.

Luksemburžani pozdravljaju Saveznike koji su oslobodili njihovu zemlju nakon primirja sa Nemačkom novembra 1918.

Tokom ovog perioda Luksemburgu je dozvoljeno da zadrži svoju vladu i politički sistem, iako se prisustvo nemačke vojske osećalo kao krajnje neugodno. Bez obzira na uznemirenost koju je okupacija donela, Luksemburžani su se trudili da život vode što uobičajenije. Političke partije su svoju pažnju usmerile na privredu, obrazovanje i ustavne reforme.

Domaće političko okruženje se dosta zakomplikovalo smrću Paula Ajšena, koji je bio premijer Luksemburga tokom 27 godina. Nakon njegove smrti usledio je period kratkotrajnih vlada, stanje koje je dovelo do pobune i ustavnog rasula nakon povlačenja nemačkih vojnika.

Pozadina uredi

Londonskim sporazumom iz 1867. godine Luksemburgu je priznat status neutralne države. U Luksemburškoj krizi Pruska je osujetila pokušaj Francuske da kupi Veliko vojvodstvo od Holandije. Neutralnost Luksemburga tada je prihvatio i pruski kancelar Oto fon Bizmark koji se hvalio: „Odustali smo od osvajanja tvrđave Luksemburg i zauzvrat dobili njenu neutralnost i garancije da će se ta neutralnost zauvek poštovati”.[1]

Juna 1914, Gavrilo Princip je u Sarajevu ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda, austrougarskog prestolonaslednika, što je naglo pogoršalo odnose između Srbije i Dvojne monarhije. Nemačka je podržavala Austrougarsku, dok se Srbija oslanjala na Rusiju. Austrougarska je 28. jula 1914. objavila rat Srbiji, što je izazvalo mobilizaciju ruske vojske, pa je Nemačka u skladu sa svojim savezničkim obavezama objavila rat Rusiji.

 
Po Šlifenovom planu, nemačka vojska je trebalo da prođe kroz Luksemburg i Belgiju kako bi zaobišla glavna francuska uporišta na granici.

Objavljujući rat najbližoj ruskoj zapadnoj saveznici, Francuskoj, Nemačka je aktivirala Šlifenov plan. Po ovoj strategiji koju je 1905. osmislio fon Šlifen Nemačka je trebalo da prodre u Francusku kroz slabo branjene Nizozemske. Na taj način bi nemačka vojska stigla do Pariza zaobišavši najjača francuska odbrambena uporišta na jugu, osvojila ga i naterala Francusku na predaju. Posle toga bi Nemci svu pažnju mogli da skoncentrišu na Istočni front.

Još od šezdesetih godina 19. veka, Luksemburžanima su bile jasne nemačke težnje[2] i vlada Luksemburga je bila svesna posledica Šlifenovog plana. Godine 1911. premijer Paul Ajšen je imenovao inženjere da ispitaju železničku mrežu u zapadnoj Nemačkoj a naročito izglede za okupaciju Luksemburga usled potrebe obezbeđivanja logističke podrške za kampanju u Francuskoj.[3] Povrh svega, u Luksemburgu je živeo veliki broj etnički čistih Nemaca, pa se strahovalo da će Nemačka anektirati Luksemburg i pripojiti ga svojoj imperiji. Vlada Luksemburga se trudila da ovo izbegne ističući neutralnost zemlje.[4]

Invazija uredi

Glavni članak: Nemačka invazija na Luksemburg
 
Glavni nemački invazioni pravac kroz grad Luksemburg.

Dana 1. avgusta 1914. Nemačka je objavila rat Rusiji. Kada su zaratili sa svojim istočnim susedom, Nemci su aktivirali Šlifenov plan. Ovim su se obistinila strahovanja luksemburške vlade. U početku Luksemburg je bio samo tranzitna tačka za nemačku 4. armiju koja je bila pod komandom Albrehta fon Virtemberga. Jedna železnica sa severa Rajnske oblasti prolazila je kroz Troavjerž na krajnjem severu Luksemburga i prva povreda koju je Nemačka nanela luksemburškom suverenitetu bilo je nelegalno korišćenje ove železničke stanice.[5] Ajšen je protestovao, ali nije mogao da spreči nemačko napredovanje.

Narednog dana povrede suvereniteta su postale ozbiljnije pošto su Nemci pokrenuli opštu ofanzivu.[6] Nemački vojnici su napredovali kroz jugoistočni deo Luksemburga, prešli reku Mozel kod Rejmeha i Vaserbiliga i nastavili napredovanje ka prestonici, gradu Luksemburgu.[7] Desetine hiljada nemačkih vojnika su se raspodelili po Luksemburgu za 24 časa.[8] Velika vojvotkinja Marija Adelaida naredila je maloj armiji vojvodstva, koja je brojala manje od 400 ljudi,[9] da ne pruža otpor i 2. avgusta ona i Ajšen su se sreli sa pukovnikom Rihardom Karlom fon Tesmarom na Adolfovom mostu, simbolu modernizacije Luksemburga.[10] Oni su uložili blagi protest, ali i mladoj vojvotkinji i iskusnom premijeru bilo je već jasno da je nemačko vojno prisustvo bilo neizbežno[11].

 
Teobald fon Betman-Holveg, nemački kancelar.

Dana 2. avgusta nemački kancelar Teobald fon Betman Holveg pravdao je potpunu okupaciju Luksemburga vojnim razlozima, tvrdeći kako je Francuska planirala isti potez[12]. Francuska je tvrdila da ona ne bi povredila luksemburški suverenitet pre Nemačke[13]. Betman-Holveg je pokušao da izrazi žaljenje zbog čina koji je učinila njegova zemlja, nudeći Luksemburgu kompenzaciju za štetu nanetu vojnim prisustvom[12]. Dana 4. avgusta Holveg je pred Rajhstagom izjavio:[14]

Bili smo prinuđeni da ignorišemo pravedne proteste belgijske i luksemburške vlade. Mi ćemo ispraviti ove nepravde čim naši vojni ciljevi budu postignuti.

Međutim kako je izgledalo da se Nemačka približava pobedi nemački kancelar je promenio mišljenje. U svom Septembarskom programu, Betman Holveg je predložio da Luksemburg postane nemačka savezna država, i da se na to prisili luksemburški narod kada Nemačka bude proglasila svoju neminovnu pobedu nad Antantom[15]. Znajući ovo, za mnoge Luksemburžane je predstavljalo pravo olakšanje vest da je nemačko nastupanje zaustavljeno na Marni sredinom septembra. Za sukobljene nacije ovo je značilo početak rovovskog ratovanja ali za Luksemburg je to bilo produženje nemačke okupacije unedogled.

Ajšenova vlada uredi

 
Ajšenov dugi mandat bio je doba mira i prosperiteta za Luksemburg.

Kako se uspostavila ravnoteža na Zapadnom frontu, sudbina Luksemburga je postala veoma neizvesna. Svima je bilo jasno da luksemburška vlada barem još neko vreme može očuvati samoupravu ako bude u potpunosti izašla u susret potrebama nemačke vojne administracije. Ajšen je bio poznat i veoma popularan političar i sve stranke su imale puno poverenje u njegovu sposobnost da sprovede Luksemburg kroz diplomatsko minsko polje kakva je bila okupacija. Na zahtev nemačkog poslanika, on je 4. avgusta 1914. izbacio francuskog,[16] a četiri dana kasnije i belgijskog poslanika, a kada je Italija ušla u rat, i njenog predstavnika.[17] Isto tako Ajšen je odbio da govori loše o Carinskoj uniji — Colferajnu,[4] mada je još pre rata otvoreno govorio o istupanju iz te trgovinske unije.[18]

Dana 13. oktobra 1914. godine nemačke vojne vlasti su uhapsile luksemburškog novinara, Karla Dardera, zbog objavljivanja antinemačkih priča. Darder je odveden u Koblenc gde ga je vojni sud osudio na tri meseca zatvora. Ajšen je bio zapanjen, jer su Nemci oteli luksemburškog građanina i prekršili svoja teritorijalna ovlašćenja i nije krio svoje ogorčenje. Nemačkom poslaniku u Luksemburgu rekao je kako je ovaj akt predstavljao direktno kršenje suvereniteta Velikog vojvodstva.[19]

Ovakvi žestoki protesti su se ponovili, i od strane Ajšena i od Viktora Torna, kada su januara 1915. uhapšeni železnički radnici jer su navodno sarađivali sa francuskom vojnom obaveštajnom službom. Njima je potom suđeno u Triru. Kao ministar pravde, Torn je bio besan zato što je na taj način sudski sistem Luksemburga tretiran sa omalovažavanjem.[20] Nemačka uprava nije sa odobravanjem primala ovakve prigovore. Međutim, iako im je smetala Ajšenova tvrdoglavost, on je bio koristan jer je bio jedina ličnost koja je mogla da ujedini različite političke frakcije u Luksemburgu.

Ajšen nije bio jedini koji je zarad svojih principa otežavao normalno funkcionisanje vlade. U leto 1915. Ajšen je uložio napore kako bi smanjio uticaj katoličke crkve u državnom školskom sistemu. Velika vojvotkinja, Marija Adelaida, bila je protiv toga. Pošto je bila duboko religiozna katolikinja (kao i većina stanovnika njene zemlje ali ne i njen pokojni otac, koji je bio protestant) ona je navodno rekla: „Neću dozvoliti da najdragocenije nasleđe [rimokatolicizma] bude ukradeno dok ja imam ključ.“[21] Marija Adelaida je odbila da popusti pa je čak pozvala Ajšena da da ostavku ukoliko nije bio spreman da prihvati njenu odluku. Ajšen je bio blizu da to i učini, ali je ipak uspeo da se obuzda[22]. Ipak, nije dugo posle toga ostao na premijerskom položaju.

Nakon Ajšena uredi

Ajšenova smrt uredi

 
Na fotografiji je prikazana sahrana Paula Ajšena. Nakon njegove smrti usledio je trogodišnji period političke nestabilnosti.

Dana 11. oktobra 1915. godine smrt Paula Ajšena je zadala težak udarac i gotovo je paralisala luksemburški politički sistem.[23] Kada je izbio rat, Ajšen je imao 73 godine i njegov dvadesetsedmogodišnji mandat je bio jedina vlada koju je pamtila većina Luksemburžana. Tokom prve godine nemačke okupacije, bio je oslonac za luksemburški narod. Takođe je bio od velikog značaja i za Mariju Adelaidu. Velika vojvotkinja nije bila pripremljena za položaj koji je zauzimala[24], bila je 53 godine mlađa od Ajšena i smatrana je i politički naivnom i opasno pristrasnom za jednog ustavnog monarha, a ograničenja moći njene funkcije i položaja su bila relativno kozmetičke prirode.

Od naročitog značaja je bilo to što je Ajšen imao poverenje Poslaničke komore i što je uspevao da drži na okupu u vladi sve značajne luksemburške stranke, naizgled samo svojim autoritetom. Da bi situacija bila još gora po nacionalno jedinstvo iskušenja okupacije su dovela do obnove antiklerikalnog saveza između socijalističke i liberalne stranke. Zbog toga ni klerikalci ni njihovi oponenti nisu mogli da imaju zakonodavnu većinu.[23] Katolički konzervativci su oformili najveći blok ali ni oni nisu uspeli da okupe većinsku koaliciju.

Monženastova vlada uredi

Sutradan nakon Ajšenove smrti, velika vojvotkinja Marija Adelaida je pozvala Matijasa Monženasta, ministra finansija još od 1882. godine, da formira manjinsku vladu. Monženastov specijalni status privremenog premijera bio je potvrđen i zvaničnom titulom. Naime on, za razliku od svojih prethodnika od 1857. godine, nije bio predsednik vlade već je imao manje zvučnu titulu predsednika saveta[25]

Monženastova vlada nije trebalo da bude dugog veka. Glavni cilj koji je velika vojvotkinja htela da postigne imenovanjem iskusnog Monženasta bila je stabilizacija političke situacije u zemlji. Ipak, niko nije očekivao da će vlada tako brzo pasti. Monženast je 4. novembra 1915. predložio kandidata za novog upravnika luksemburške učiteljske škole. Okruženje velike vojvotkinje nije se slagalo sa ovom nominacijom pa je Marija Adelaida odbila Monženastov predlog[25]. Monženast je bio uporan; obrazovanje je bila njegova omiljena tema i on je očekivao da će velika vojvotkinja prihvatiti savet iskusnog političara kakav je on bio. Pogrešio je, jer je velika vojvotkinja bila tvrdoglava i samo je kritikovala premijera koji je imao manjinsku podršku, a naročito zato što je bio nov na mestu i već postavljao zahteve. Narednog dana Monženast je dao ostavku samo 25 dana nakon što je postao premijer.

Loučova vlada uredi

Pošto se sukobljavala sa Monženastom velika vojvotkinja je odlučila da formira kabinet samo od konzervativaca. Poslanička komora se snažno protivila tome; desnica je u ovom telu imala samo 20 od 52 poslanika, a bila joj je potrebna većinska podrška.[26] Marija Adelaida je pokušala da izađe iz ovog ćorsokaka raspuštanjem poslaničke komore i pozivanjem je građane da povere mandat konzervativcima. Ovo je razbesnelo levicu, koja je pretpostavila da njeni poslanici sami imaju ustavno pravo da daju poverenje vladi[26] Oni su smatrali da je ovim činom velika vojvotkinja izvršila državni udar[27]. Ipak 13. decembra Luksemburžani su izašli na birališta. Iako su pozicije desnice poboljšane jer je dobila 25 mandata, ona nije bila dovoljno jaka da formira većinsku vladu. Dana 11. januara 1916. u poslaničkoj komori je prošao predlog o nepoverenju i Louč je razrešen dužnosti.

Vlada Nacionalne unije uredi

Glavni članak: Vlada nacionalne unije (1916)

Postizanje konsenzusa uredi

Nakon neuspešnog pokušaja formiranja konzervativne vlade, velika vojvotkinja se okrenula vodećem liberalnom političaru Viktoru Tornu pozivajući ga da formira novu vladu. Nakon 27 godina dugog Ajšenovog mandata za dva meseca su se smenile dve vlade pa su Luksemburžani gubili poverenje u svoje političare. Torn je po prirodi bio pomirljiv političar i uputio je direktan poziv poslaničkoj komori da podrži njegovu vladu nezavisno od toga kojoj su ideologiji naklonjeni sami poslanici: „Ako želite vladu koja radi, i koja je sposobna da radi, imperativ je svih partija da podrže ovu vladu.“ [28] Podrška je stigla od svih stranaka ali uz uslov da sve one budu pozvane u vladu. Torn nije imao izbora. Rezultat je bio kabinet koji je formirala široka koalicija koju su činili svi značajniji luksemburški političari; pored Torna tu su bili konzervativci Leon Kaufman i Antoan Lefort, socijalistički prvak doktor Mihael Velter i liberal Leon Mutrije.[29]

Nestašica hrane uredi

Najveći problem sa kojim se suočavala luksemburška vlada bila je nestašica hrane[30]. Rat je onemogućio uvoz hrane, a snabdevanje nemačkih okupatorskih snaga je uvek bilo prioritetno u odnosu na snabdevanje Luksemburžana.[31] Kako bi zaustavio pogoršavanje snabdevanja hranom, Mihael Valter, generalni direktor za poljoprivredu i trgovinu, zabranio je izvoz hrane iz Luksemburga[32]. Pored toga, vlada je uvela sledovanja i kontrolu cena kako bi sprečila porast potražnje i kako bi namirnice učinila dostupnim siromašnijim Luksemburžanima. Ipak ovim merama nisu bili postignuti željeni rezultati. Povećan je broj Luksemburžana koji su se okrenuli crnoj berzi,[30] a na zaprepašćenje luksemburške vlade pomoć nemačkih okupacionih vlasti bila je veoma slaba. Štaviše, vlada je optuživala Nemačku da pospešuje širenje crne berze zato što je odbijala da nametne propise i zato što se i sama bavila krijumčarenjem[31].

Tokom 1916. problemi sa snabdevanjem su se produbili zbog slabih prinosa krompira u svim zemljama Beneluksa; u Luksemburgu i susednoj Belgiji prinosi su bili 30% do 40% slabiji nego prethodne godine.[33] Mnogi Luksemburžani su dobijali tako malo hrane da su gotovo gladovali,[31] a država je pokušavala da spreči umiranje od gladi. Ovo je dovelo do toga da su se nemački vojnici manje oslanjali na lokalne rezerve hrane, a više na uvoz hrane iz Nemačke.[34]

Iako je glad bila izbegnuta, vlada je izgubila dosta poverenja i kod građana i kod političara. Dana 22. decembra 1916. Mihael Velter, odgovorni ministar, je bio kritikovan u Poslaničkoj komori koja je tražila njegovu ostavku. Torn je odugovlačio, tražeći bilo koje rešenje osim smenjivanja lidera jedne od tri najvažnije stranke, ali ga nije našao. Velter je 3. januara 1917. smenjen, a na njegovo mesto je došao drugi socijalista Ernest Lekler[29]. Čak i nakon smene i Tezmarovog obećanja da će se njegovi vojnici korektnije ponašati u budućnosti, Leon Kaufman je bio u stanju da navede 36 slučaja krijumčarenja hrane od strane nemačkih vojnika koji su se desili između marta 1917. i juna 1918. godine.[35]

Štrajk rudara uredi

 
Fon Tezmarovo gušenje štrajka ubrzalo je pad Tornove vlade.

Nezadovoljstvo među narodom je raslo, naročito na industrijalizovanom jugu zemlje. U jesen 1916. došlo je do stvaranja prvih radničkih sindikata u gradu Luksemburgu i Eš sir Alzetu[29]. Uprkos ratnoj potražnji, proizvodnja gvožđa je zapala u krizu što je dovelo do povećane nesigurnosti među zaposlenima.[36] U martu i aprilu izabrana su tri nezavisna poslanika u kantonu Eš sir Alzet gde je glavna ekonomska delatnost bila proizvodnja gvožđa i čelika[29]. Ova tri nezavisna poslanika bila su jedina opozicija Vladi nacionalne unije.

Za mnoge Luksemburžane, naročito za rudare, izbori nisu bili jedini način za iskazivanje nezadovoljstva vladajućim režimom. Predosećajući građanske nemire, nemački komandant, fon Tezmar, zapretio je da će svaki akt nasilja (pod čime je podrazumevao i štrajk) biti kažnjen smrću.[37] Ipak, 31. maja 1917. radnici su odlučili da upotrebe svoje najmoćnije oružje i da odlože alat.[38] Nemačka je zavisila od luksemburškog gvožđa od kada je britanska pomorska blokada prisilila da se osloni na lokalne resurse; 1916. Luksemburg je proizveo jednu sedminu sirovog gvožđa u okviru Colferajna.[36][39] Nemačka jednostavno nije mogla da dozvoli štrajk u proizvodnji tako važne sirovine.

U gušenju štrajka fon Tezmar je bio surov i efikasan, ali ipak se od njega nije zahtevalo da sprovede u delo i egzekucije kojima je pretio u prethodnom periodu. Za devet dana nemačke snage su ugušile štrajk, a vođe su bile pohapšene[40] Dvojica glavnih vođa su u Triru bili osuđeni na nemačkom vojnom sudu na zatvorske kazne od po deset godina[40]. Stalno odbijanje nemačkih vlasti da poštuju luksemburšku vladu i ponižavajući način na koji je štrajk bio ugušen, snagama nemačke vojske a ne luksemburške policije, bilo je previše za Torna. Dana 19. juna 1917. Tornova vlada je podnela ostavku[29].

Kaufmanova vlada uredi

Iako je pokušaj široke koalicije propao potreba za političkim jedinstvom je i dalje postojala. Pošto je Vlada nacionalne unije pala, Kaufman je dogovorio politički savez između njegove Desne partije i Mutrijeove Liberalne lige. Nadao se da će ovaj politički savez prebroditi okupaciju[41]. Prvi cilj bio je da se ustavnim amandmanima uklone razlozi za stalne prigovore levice. Novembra 1917. Poslanička komora pokrenula je niz debata o različitim ustavnim amandmanima. Konačno, ustavom je zabranjeno vladi da sklapa tajne sporazume, odlučeno je da se povećaju plate poslanicima u komori (do tada su poslaničke dnevnice bile 5 franaka)[42], da se uvedu univerzalna sledovanja i da se većinski izborni sistem zameni proporcionalnim[41].

Dok su gotovo sve ove promene imale široku popularnost i podržavale su ih gotovo sve političke strukture, tu podršku nije imao predlog za promenu člana 32. Ustava. Pomenuti član nije bio promenjen u previranjima 1868. godine i njegov tekst nije bio menjan još od donošenja Ustava 1848. godine. Njime se jasno definisalo da je suverenitet države oličen u ličnosti velike vojvotkinje[42]. Ipak, zbog velike bliskosti između Marije Adelaide i nemačkog plemstva postavljalo se pitanje da li velika vojvotkinja može da predstavlja nacionalni suverenitet. Poslanička komora je glasala za promenu 32. člana Ustava, ali se Kaufman usprotivio videći u promeni definicije nacionalnog suvereniteta težnju ka uvođenju republikanskog režima[41].

U leto 1918. odigrali su se događaji koji su odredili sudbinu vlade. Dana 8. jula, britansko vazduhoplovstvo (RAF) bombardovalo je Klozen i tom prilikom poginulo je deset civila[43]. Ovaj događaj udaljio je Luksemburg od saveznika, pa se velika vojvotkinja priklonila Nemačkoj, čija je popularnost među Luksemburžanima bila izuzetno slaba. Dana 16. avgusta nemački kancelar Georg fon Hertling posetio je Luksemburg; iako je Hertling želeo da vidi samo veliku vojvotkinju, Kaufman je želeo da prisustvuje sastanku. Za Luksemburžane je ovo značilo da su odnosi između vlada zemalja nedvosmisleno srdačni, pa je ovo dovelo do velikog pada Kaufmanovog kredibiliteta[41]. Situacija se iskomplikovala vešću od 26. avgusta da su se verili princeza Antoaneta i Rupreht od Bavarske koji je bio general-feldmaršal u nemačkoj vojsci[44]. Pritisak na Kaufmana je rastao i kako je njegova partija i dalje bila politički jaka, a njegova reputacija izuzetno slaba, nije mu preostalo ništa drugo nego da podnese ostavku. Ovo je učinio 28. septembra u korist konzervativca Emila Rojtera.[45]

Kraj rata uredi

 
Američki general Džon Džozef Peršing.

Primirje uredi

U jesen 1918. pozicija Nemačke u ratu bila je beznadežna. Velika Prolećna ofanziva pokazala se kao veliki neuspeh. Saveznički protivudar Ofanziva od sto dana prisilila je nemačku vojsku da se povuče u okvire svojih starih granica. Dana 6. novembra 1918, fon Tezmar je naredio potpuno povlačenje nemačkih snaga iz Luksemburga.[46] Pet dana kasnije potpisano je primirje čime je nakon više od četiri godine završen Prvi svetski rat. Jedan od uslova primirja predviđao je da se Nemačka povuče sa svih okupiranih teritorija, uključujući i Luksemburg.[47]

Saveznici su se sporazumeli da nemačko povlačenje iz Luksemburga nadgledaju SAD i da Amerikancima pripadne čast da oslobode ovu zemlju. Dana 18. novembra general Džon Peršing izdao je proklamaciju narodu Luksemburga u kojoj stoji da će novoformirana američka Treća armija proći kroz Luksemburg kako bi izvršila okupaciju Rajnske oblasti i da Amerikanci dolaze kao saveznici i oslobodioci:[48]

Nakon četiri godine nasilja nad svojom teritorijom, Veliko Vojvodstvo Luksemburga je konačno oslobođeno... Američke trupe ušle su u Veliko Vojvodstvo Luksemburga kao prijatelji, i povinovaće se striktno odredbama međunarodnog prava. Njihovo prisustvo, koje neće trajati duže nego što je neophodno, neće biti teret za vas. Rad vlade i drugih institucija neće biti ometan. Vaši životi i sredstva za život neće biti ugroženi. Vaša ličnost i imovina biće poštovana.

 
Vojnici američkog 125. pešadijskog puka prelaze Sauer kod Ehternah. Oni su bili prvi Saveznički vojnici koji su ušli u Nemačku nakon primirja.

Narednih dana američki vojnici prešli su francusko-luksemburšku granicu. Narod ih je dočekao kao oslobodioce sa zastavama i cvećem u atmosferi koju je Peršing svojim govorom hteo da inspiriše.[49] Luk Hous, gradonačelnik Luksemburga, obavestio je američku vojsku da se Nemci ponašaju disciplinovano i korektno u poslednje tri nedelje; ovo je bila upadljiva razlika u odnosu na mnogobrojne ranije prigovore[49]. Konačno, 22. novembra 1918, nemačka vojska je završila povlačenje iz Luksemburga čime je okupacija bila završena[49].

Nemački poraz pružio je mogućnost saveznicima da reše pitanje Luksemburga jednom za svagda. Luksemburg više nije bio u nemačkoj sferi uticaja i saveznici su se nadali da će nastavljanjem garantovanja nezavisnosti učvrstiti mir koji su izvojevali. Dana 19. decembra pod pritiskom britanske i francuske vlade Luksemburg je objavio povlačenje iz Colferajna i prestanak koncesija Nemačkoj na korišćenje luksemburške železnice.[50]

Pobuna uredi

Iako su saveznici bili zadovoljni stanjem koje su uspostavili u Luksemburgu, luksemburška vlada se suočila sa novom pretnjom, komunizmom. Nakon povlačenja nemačke vojske, revolucionari su po uzoru na ruske uspostavili radničke savete širom Luksemburga. Istog dana kada su Karl Libkneht i Roza Luksemburg u Nemačkoj proglasili socijalističku republiku (10. novembar), komunisti su u Luksemburgu proglasili republiku koja je, doduše, trajala nekoliko sati.[51] Još jedna pobuna je izbila u Eš sir Alzetu u ranim jutarnjim časovima 11. novembra, međutim, takođe je vrlo brzo propala[52]. Socijalisti su bili uznemireni ponašanjem velike vojvotkinje Marije Adelaide, koja je svojim intervencionizmom i opstrukcionizmom uspevala da osujeti i samog Ajšena. Dana 12. novembra socijalisti i liberalni političari su tražili njenu abdikaciju[53]. Predlog glasanja o aboliciji monarhije u poslaničkom domu bio je odbijen sa 21 glasom protiv 19 (i tri uzdržana), ali je Dom ipak tražio od vlade da održi referendum o tom pitanju.[51]

Mada su rani pokušaji levičara da uspostave republiku propali, suštinski razlozi nezadovoljstva nisu bili otklonjeni, i dok je Marija Adelaida bila velika vojvotkinja, liberali bi se udružili sa socijalistima kako bi formirali opoziciju. Francuska vlada je takođe odbila da sarađuje sa vladom na čijem čelu su bili kolaboratori[52]. Francuski ministar inostranih poslova je rekao da je kolaboracionizam sa neprijateljima Francuske težak prekršaj[51]. Dodatni pritisak na vojvotkinju bio je događaj koji se desio 9. januara kada se odred luksemburške vojske pobunio i proglasio se za vojsku nove republike[52], sa Emilom Serveom (sinom Emanuela Servea) na položaju Predsedavajućeg komitetu za javnu bezbednost[54]. Međutim, do januara prazninu koju su ostavile nemačke snage nakon povlačenja, popunile su američke i francuske snage. Predsedavajući Poslaničke komore, Fransoa Altvis, tražio je od francuske vojske da interveniše[55]. Ipak vakuum koji je stvoren nemačkim povlačenjem popunile su američke i francuske trupe. Spremni da završe sa onim što su smatrali probelgijskom revolucijom, Francuzi su slomili revolucionare u Luksemburgu.

Međutim, Marija Adelaida nije mogla da podnese nelojalnost svojih oružanih snaga pa je abdicirala u korist svoje sestre Šarlote[53]. Belgijanci, koji su se nadali aneksiji Luksemburga ili barem prisilnoj uniji, morali su nevoljno da priznaju Šarlotu[56]. Položaj dinastije je bio nesiguran sve do septembra 1919, kada su se na referendumu Luksemburžani izjasnili za vladavinu dinastije Naso-Vajlburg (za je glasalo 77,8%)[57].

Pariska mirovna konferencija uredi

Glavni članak: Pariska mirovna konferencija
 
Delegati na potpisivanju Versajskog mira

I posle završetka rata i smirivanja unutrašnjih nemira sudbina Luksemburga je i dalje bila neizvesna. Belgija je teško stradala u ratu; gotovo čitavu državnu teritoriju je okupirala Nemačka i stradalo je više od 43.000 Belgijanaca[58] od toga 30.000 civila[59]. Belgija je želela kompenzacije i usmerila je svoje težnje ka teritorijama svojih suseda; u novembru 1918. lord Harding, stalni sekretar u Forin ofisu rekao je holandskom ambasadoru u Londonu da su Belgijanci pohlepni i da će pokušati da prigrabe sve što mogu[60].

Na početku 1919, Belgija je počela da propagira anektiranje[56]. Na Pariskoj mirovnoj konferenciji Belgija je tražila od međunarodne zajednice dozvolu za anektiranje Luksemburga[10]. Plašeći se da izgubi uticaj na levoj obali Rajne, Francuska je odbila belgijske zahteve i nastavila je da garantuje luksemburšku nezavisnost.

Konačni Versajski sporazum sadržao je dva člana (40. i 41.) koji su se odnosili na status Luksemburga. Glavni 40. član ukinuo je sve nemačke privilegije u odnosima sa Luksemburgom koje su bile ustanovljene sporazumima iz 1842, 1847, 1865, 1866, februara 1867, maja 1867, 1871, 1872. i 1902[61]. Efekat opozivanja ovih sporazuma bio je jasan: Luksemburg je imao pravo da se povuče iz Colferajna, Nemačka je izgubila pravo da koristi luksemburšku železnicu i Nemačka je morala da prizna neutralnost Luksemburga. Kako bi sprečio ekonomski embargo nakon raspada trgovinske unije, sporazum je dozvolio Luksemburgu neograničeno korišćenje nemačkog uglja[62] i zabranio je Nemačkoj da ubire carinu na robu uvezenu iz Luksemburga do 1924. godine[63].

Luksemburška dijaspora uredi

Hiljade Luksemburžana u rasejanju, ne obazirući se na odluku vlade o neutralnosti zemlje, pristupilo je stranim armijama. U Francuskoj armiji borilo se 3200 Luksemburžana od kojih je 2800 poginulo.[10] Kako je Luksemburg pre rata imao samo 266 000 stanovnika[64] broj poginulih je iznosio preko 1% populacije što je procentualno bio veći gubitak od nekih drugih učesnika u ratu (videti Žrtve u Prvom svetskom ratu). Luksemburškim dobrovoljcima podignut je spomenik Gele fra (književno Zlatna dama) koji je otkriven u gradu Luksemburgu 27. maja 1923. godine. Prvobitni spomenik je uništen 20. oktobra 1940. tokom nacističke okupacije jer je simbolizovao negiranje nemačkog identiteta Luksemburžana i otvoren otpor germanizaciji. Spomenik je obnovljen nakon Drugog svetskog rata i ponovo je otkriven 23. juna 1985. godine.[65]

Luksemburška zajednica u SAD suočila se sa krizom identiteta. Tradicionalno su sebe smatrali etničkim Nemcima, a ne odvojenom zajednicom.[66] Čitali su štampu na nemačkom jeziku, pohađali su nemačke škole i živeli su kao nemački Amerikanci. Bez obzira na to, ubrzo nakon izbijanja rata raspoloženje Luksemburžana se promenilo, 2. maja 1915. Luksemburško bratstvo u Americi je na godišnjem sastanku odlučilo da prihvati engleski kao svoj jedini službeni jezik.[66] Druge organizacije nisu tako naglo uvele promene; Luxemburger Gazette je kritikovala američkog predsednika Vudroa Vilsona zato što je u ratu podržavao Ujedinjeno Kraljevstvo (kritikovali su ga sve do 1917. godine).[66] Pošto su SAD ušle u rat aprila 1917. na strani Saveznika, luksemburške zajednice su jednom za svagda promenile svoj odnos prema Nemačkoj.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Bizmarkovo obraćanje Rajhstagu Severne Nemačke 27. septembra 1867. godine
  2. ^ Calmes 1989, str. 340.
  3. ^ „Luxembourg Railways Intelligence Report - World War I Document Archive”. wwi.lib.byu.edu (na jeziku: engleski). 24. 9. 1911. Pristupljeno 22. 11. 2018. 
  4. ^ a b Thewes 2003, str. 56.
  5. ^ Ajšanov telegram Jagovu (u Nemačkoj), 1. avgusta 1914.
  6. ^ Otte 2014, poglavlje 7 str. 487.
  7. ^ Ajšenov telegram ministrima spoljnih poslova (na francuskom), 2. avgust 1914.
  8. ^ Ajšenov govor u luksemburškom Domu poslanika, 3. avgust 1914.
  9. ^ „Luxembourg Army History” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 22. 8. 2006. g. Pristupljeno 22. 11. 2018. 
  10. ^ a b v Doody, Richard. The Grand Duchy of Luxembourg. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. jul 2006) Poslednji, Pristupljeno 23. juli 2006.
  11. ^ O'Shaughnessy (1932). str. 155.
  12. ^ a b Telegram od Betman-Holvega Ajšenu,2. avgust 1914.
  13. ^ (jezik: francuski)Pismo Molara Ajšenu 3. avgust 1914.
  14. ^ Betman-Holvegov govor pred Rajhstagom, na nemačkom jeziku, 4. avgust 1914.
  15. ^ Septemberprogramm des Reichskanzlers Theobald von Bethmann-Hollweg. 9. septembar 1914. Poslednji, Pristupljeno 23. juli 2006.
  16. ^ Telegram Ajšena Molardu (na francuskom), 4. avgust 1914
  17. ^ Mersch, Jules (1953). "Paul Eyschen", Biographie Nationale du Pays de Luxembourg. Luxembourg City: Victor Buck. str. 132.
  18. ^ Pismo Ajšena Nisenu (na francuskom), 28. decembar 1882.
  19. ^ Telegram Ajšena Buhu (na nemačkom), 8. decembar 1914.
  20. ^ Tornov telegram Bergu (na nemačkom), 1. februar 1915.
  21. ^ O'Shaughnessy 1932, str. 134–135.
  22. ^ Calmes 1989, str. 93.
  23. ^ a b Thewes 2003, str. 64.
  24. ^ O'Shaughnessy 1932, str. 65.
  25. ^ a b Thewes 2003, str. 65.
  26. ^ a b Thewes 2003, str. 66.
  27. ^ Kreins 2003, str. 88.
  28. ^ Tornov govor u luksemburškoj Poslaničkoj komori (na francuskom jeziku), februar 1916.
  29. ^ a b v g d Thewes 2003, str. 69.
  30. ^ a b Thewes 2003, str. 68.
  31. ^ a b v Pismo Torna Buču (na nemačkom), 28. avgust 1916.
  32. ^ Pismo Tesmara komandantima (na nemačkom), 8. maj 1916
  33. ^ Pismo Huvera Persiju, 7. oktobar 1916.
  34. ^ Pismo Buča Tornu (na nemačkom), 4. oktobar 1916.
  35. ^ Kaufmanovo pismo Kiršu (na nemačkom jeziku), 26. septembar 1918.
  36. ^ a b Chambre of Commerce – Groupment des Industries Sidérurgiques Luxembourgeoises. Graph of iron and steel production (GIF). Statec. Archived from the original[mrtva veza] 24. avgust 2006. Poslednji, Pristupljeno 23. juli 2006.
  37. ^ Fon Tezmarova proklamacija radnicima u metalurgiji (na nemačkom jeziku), 10. maj 1917.
  38. ^ Tornov telegram Arendu (na nemačkom jeziku), 2. jun 1917.
  39. ^ Zollverein pig iron production. National Bureau of Economic Research. Poslednji, Pristupljeno 23. juli 2006.
  40. ^ a b Kaufmanovo pismo Cimermanu (na nemačkom jeziku), 3. avgust 1917.
  41. ^ a b v g Thewes 2003, str. 72.
  42. ^ a b Mémorial A Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2006), 1868, No. 23 (PDF). Service central de législation. Poslednji, Pristupljeno 23. juli 2006.
  43. ^ Faber 1932, str. 155.
  44. ^ Thewes 2003, str. 74.
  45. ^ Thewes 2003, str. 76.
  46. ^ Tezmarovo pismo Rojteru (na nemačkom jeziku), 6. novembar 1918.
  47. ^ (jezik: francuski) La convention d'armistice Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јул 2021), Члан A(I), 11 November 1918. Poslednji, Pristupljeno 23. juli 2007.
  48. ^ Peršingova proklamacija narodu Luksemburga (na francuskom jeziku), 18. novembar 1918.
  49. ^ a b v Marš u Nemačku Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. septembar 2006). američka Treća armija, 14. jul 2004. Poslednji, Pristupljeno 23. 7. 2006.
  50. ^ Thewes 2003, str. 79.
  51. ^ a b v Kreins 2003, str. 89.
  52. ^ a b v Thewes 2003, str. 81.
  53. ^ a b Dostert 2002, str. 21.
  54. ^ Luxembourg country profile. WorldStatesman.org. Poslednji pristup:23. juli 2006.
  55. ^ Kreins 2003, str. 90.
  56. ^ a b Kreins 2003, str. 91.
  57. ^ Dostert 2002, str. 22.
  58. ^ Everett 1982, str. 248.
  59. ^ Tucker 1999, str. 172–4.
  60. ^ Belien 2006, str. 175.
  61. ^ Treaty of Versailles Архивирано на сајту Wayback Machine (2. септембар 2006), Article 40. 28 June 1919. Poslednji, Pristupljeno 23. juli 2006.
  62. ^ Treaty of Versailles, Annex V(5), 28 June 1919
  63. ^ Treaty of Versailles, Article 268(c), 28 June 1919
  64. ^ Lahmeyer, Jan. „Luxembourg: Country population”. Arhivirano iz originala 11. 8. 2004. g. Pristupljeno 23. 7. 2006. 
  65. ^ Braun 2000, str. 129–134.
  66. ^ a b v Gardini, Fausto. „The Demise of the Luxemburger Gazette”. Arhivirano iz originala 8. 2. 2006. g. Pristupljeno 23. 7. 2006. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Okupacija Luksemburga u Prvom svetskom ratu na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Окупација_Луксембурга_у_Првом_светском_рату&oldid=27552819”