Petar Vrangel
Petar Nikolajevič Vrangel (rus. Пётр Николаевич Врангель, nem. Freiherr Peter von Wrangel); Novoaleksandrovsk, 15. avgust 1878 — Brisel, 25. april 1928) je bio baron, general, aktivni učesnik i vođa Belog Juga u Ruskom građanskom ratu posle Oktobarske revolucije 1917. godine.[1][2]
| Petar Vrangel | |
|---|---|
 Petar Vrangel | |
| Lični podaci | |
| Nadimak | Crni baron |
| Datum rođenja | 15. avgust 1878. |
| Mesto rođenja | Novoaleksandrovsk, danas Zarasai, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 25. april 1928. (49 god.) |
| Mesto smrti | Brisel, Belgija |
| Obrazovanje | Nikolajevska konjička škola |
| Vojna karijera | |
| Vojska | Bela garda |
| Čin | General-lajtant |
 | |
Bio je poznat pod nadimkom Crni baron, jer je najčešće nosio crnu kozačku uniformu. Sahranjen je u Beogradu, u ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu, pored crkve svetog Marka.
Mladost i školovanje uredi
Rođen je 15. avgusta 1878. godine u Novoaleksandrovsku u Kovenskoj guberniji, (danas Zarasai u Litvaniji) u plemićkoj porodici nemačkog porekla. U daljem je srodstvu sa čuvenim ruskim moreplovcem i polarnim istraživačem, baronom Ferdinandom Vrangelom.[3]
Završio je tehničku školu u Rostovu (1896) i Rudarski institut u Sankt Peterburgu (1901). U elitni Gardijski konjički puk je stupio 1901. godine, a 1902. je nakon završene Nikolajevske konjičke škole postao rezervni oficir. Ubrzo nakon toga je napustio vojsku i otišao na službu u Irkutsk, gde je obavljao posebne poslove za guvernera.[4]
Rusko-japanski rat uredi
Na početku Rusko-japanskog rata, u januaru 1904, ponovo se prijavio u vojsku. Dodeljen je 2. puku Transbajkalskog kozačkog korpusa. Isticao se u borbi, pa je decembra 1904. unapređen u čin poručnika i odlikovan ordenima Svete Ane i Svetog Stanislava. Nakon završetka rata, prekomandovan je u 55. finski dragonski puk, koji je učestvovao u kaznenoj ekspediciji u baltičkom regionu, pod komandom generala A. N. Orlova. U Gardijski konjički puk se vratio 1907. Nikolajevsku imperijalnu generalštabnu akademiju je završio 1910, a Konjičku oficirsku školu 1911.[4]
Prvi svetski rat uredi
Na samom početku Prvog svetskog rata, Vrangel je unapređen u čin konjičkog kapetana i data mu je komanda nad konjičkim eskadronom. Dana 13. oktobra 1914. postao je jedan od prvih ruskih oficira odlikovanih ordenom Svetog Đorđa IV stepena, najvišim ruskim vojnim odlikovanjem. Decembra 1914. je unapređen u čin pukovnika. U oktobru 1915, Vrangel je prekomandovan na Jugoistočni front, gde je postavljen za komandanta 1. Puka Transbajkalskih kozaka. Jedinica je bila veoma aktivna protiv Austrijanaca i Vrangel se posebno istakao tokom Brusilovljeve ofanzive. Unapređen je u čin general-majora u januaru 1917. i preuzeo je komandu nad 2. Brigadom Usirijske konjičke divizije, koja je jula iste godine spojena sa drugim konjičkim jedinicama, da bi sačinila Konsolidovani konjički korpus. Vrangel je u leto 1917. odlikovan Krstom Svetog Đorđa IV stepena za odbranu linije na reci Zbruč.[5]
Građanski rat uredi
Nakon izlaska Rusije iz Prvog svetskog rata, Vrangel je napustio vojsku i otišao u Jaltu na Krimu, gde je živeo u dači, dok ga boljševici nisu uhapsili krajem 1917. Uspeva mu da pobegne u Kijev, gde se na kratko priključio armiji novostvorene države Ukrajine pod vođstvom Pavla Skoropadskog. Ubrzo mu je postalo jasno da se radi o marionetskoj vladi koja postoji samo zahvaljujući ogromnoj nemačkoj pomoći.
Nakon napuštanja ukrajinske vlade, avgusta 1918. priključio se beloj Dobrovoljačkoj armiji, sa štabom u Jekaterinodaru (danas Krasnodar), gde dobija komandu nad Prvom konjičkom divizijom i čin general-majora. Posle Druge kubanske ofanzive krajem 1918, biva unapređen u general-potpukovnika, a njegova divizija prerasta u korpus. Kao agresivni komandant, postigao je veliki broj pobeda na severnom Kavkazu. Od januara 1919. njegova vojska menja ime u „Kavkaska dobrovoljačka armija“. Veoma brzo je stekao reputaciju veštog vođe i pravednog administratora. Nije tolerisao bezakonje ili pljačku među svojim jedinicama i uživao je veliki ugled među narodom.
Vrangel se uskoro sukobio sa komandantom sektora Južne Rusije, generalom Antonom Denjikinom, koji je insistirao na brzom maršu na Moskvu. Vrangel je umesto toga zahtevao da se prvo izvrši prodor ka Caricinu, (danas Volgograd) radi spajanja sa armijom admirala Aleksandra Kolčaka, koji je i izvršio 30. juna 1919, nakon tri neuspela pokušaja kozačkog atamana Petra Krasnova iz 1918. U Caricin je stigao neposredno pre nego što je Denjikin potpisao „Moskovsku direktivu“ koja je po Vrangelovim rečima: „predstavljala smrtnu presudu jedinicama Juga Rusije“. Ipak, na insistiranje Denjikina, nije mu omogućeno da spoji svoje jedinice sa jedinicama admirala Kolčaka, pa je u novembru 1919. poveo vojsku ka severu, umesto ka Moskvi. Nastavak neslaganja sa Denjikinom je doveo do toga da Vrangelu bude oduzeta komanda, nakon čega je 8. februara 1920. otišao u izgnanstvo u Istanbul.[2]
Kada je 20. marta 1920, Denjikin bio prinuđen da napusti mesto glavnokomandujućeg, vojni komitet koji je predvodio general Abram Dragomirov u Sevastopolju, zamolio je Vrangela da se vrati u zemlju i preuzme dužnost vrhovnog komandanta Bele vojske na Krimu. Vrangel je prihvatio poziv i preuzeo dužnost 4. aprila 1920. Smesta je formirao koalicionu vladu koja je pokušala da sprovede radikalne reforme, uključujući i agrarnu reformu. Priznao je novostvorene ne-boljševičke republike, među kojima su bile Ukrajinska NR i Gruzija i uspostavio je odnose sa njima. Ipak, u ovoj fazi Ruskog građanskog rata, bilo je prekasno za ovakve mere, jer je Beli pokret ubrzano gubio podršku kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
Bela armija - Crni baron uredi
Boljševički propagandista Pavel Grigorjevič Gorinštajn (rus. Павел Григорьевич Горинштейн) je iskoristio Vrangelov nadimak u maršu „Crvena armija je jača od svih“ (rus. Красная Армия всех сильней), poznatom još i pod imenom „Bela armija, Crni baron“ (rus. Белая армия, черный барон).[6]
| „ |
Bela armija, Crni baron, (rus. Белая армия, чёрный барон |
” |
Poraz i odlazak u egzil uredi
Nakon niza poraza u kojima je izgubio polovinu svojih jedinica, i velikih izgleda za nove poraze u Severnoj Tavriji i na Krimu, Vrangel je organizovao masovnu evakuaciju sa obala Crnog mora. Dao je svakom oficiru, vojniku i civilu mogućnost da bira: da se evakuiše s njim i upusti u nepoznato, ili da ostane u Rusiji i da se suoči sa besom Crvene armije. Vrangel je napustio Rusiju 14. novembra 1920. brodom „General Kornilov“, poslednjim transportom sa vojnicima i civilima koji je isplovio sa Krima.
U početku je živeo u Istanbulu na svojoj jahti „Lukul“, sve dok na nju nije naleteo i potopio je italijanski parobrod „Adria“, koji je prethodno isplovio iz sovjetske luke Batum. Vrangel se u to vreme zatekao na kopnu, a ovaj incident se smatra neuspelim pokušajem atentata.
Nakon ovog događaja, Vrangel je 1922. sa svojim štabom otputovao preko Tunisa u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca,[7] štab je početkom godine stigao u Sremske Karlovce a Vrangel mu se pridružio prvih dana marta.[8] Tu je postao vođa svih ruskih izbeglica, jer je nesumnjivo bio najugledniji od svih Belih emigranata u izgnanstvu. U transportu su bila i četiri sanduka dragocenosti iz Petrogradskog založnog zavoda.[9] Godine 1924, osnovao je Ruski opšte-vojni savez (rus. Русский общевоинский союз), organizaciju koja se borila za očuvanje jedinstva svih Belih snaga u izgnanstvu. Od septembra 1927. se nastanio u Briselu u Belgiji. Vrangelovi memoari su objavljeni u časopisu „Belo delo“ rus. Белое дело, i kao knjiga u Berlinu 1928.[10]
Smrt uredi
Posle iznenadne i kratke bolesti, umro je 25. aprila 1928. godine u Briselu. Vrangelova porodica je izrazila uverenje da ga je otrovao brat njegovog sluge, koji je kratko vreme živeo u njegovoj kući, i za koga se sumnjalo da je bio sovjetski agent. Prvobitno je bio sahranjen u Briselu, ali je u skladu sa svojim poslednjim željama 6. oktobra 1929. prenet u Srbiju i ponovo sahranjen u Beogradu, u ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu, pored crkve svetog Marka.[11]
Generalu baronu Petru Vrangelu je 14. septembra 2007. otkriven spomenik u Sremskim Karlovcima. Spomenik je delo sanktpeterburškog vajara Vasilija Azemše, a finansirao ga je ruski milijarder Aleksandar Lebedev (rus. Александр Евгеньевич Лебедев). Otkrivanju spomenika su prisustvovali i zvanični predstavnici Ruske Federacije.[12]
Odlikovanja uredi
Orden Sv. Ane IV reda, 1904
Orden Sv. Stanislava III reda sa mačevima i lentom, 1906.- Orden Sv. Ane III reda, 1906
- Orden Sv. Stanislava II reda, 1912
Orden Sv. Đorđa IV reda, 1914
Orden Sv. Vladimira IV reda sa mačevima i lentom, 1914- Zlatni mač Sv. Đorđa „za hrabrost“, 1915
- Orden Sv. Vladimira III reda sa mačevima, 1915
- Krst Sv. Đorđa IV reda, 1917
- Orden Sv. Nikole čudotvorca II reda
.png){kind=small}
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „Vrangelь Petr Nikolaevič”. Hrono.ru. Pristupljeno 6. 9. 2015.
- ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 79. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ „Petr Vrangelь rodilsя 27. avgusta 1878 - Petr Vrangelь umer 25 aprelя 1928”. Calend.ru. Pristupljeno 6. 9. 2015.
- ^ a b „General Vrangelь Petr Nikolaevič (1878—1928) | Nacionalьnoe Vozroždenie Rossii”. Vojnik.org. Pristupljeno 6. 9. 2015.
- ^ Vrangelь, Pёtr. „Pёtr Vrangelь”. Livelib.ru. Pristupljeno 6. 9. 2015.
- ^ „Lyrics: Belaя armiя, čёrnый baron (Belaia armiia, chiornyj baron) / White Army, Black Baron”. Marxists.org. Pristupljeno 6. 9. 2015.
- ^ „Bela Crkva – poslednja stanica ruskih kadeta - Društvo”. AKTER. Arhivirano iz originala 6. 3. 2016. g. Pristupljeno 6. 9. 2015.
- ^ "Politika", 2. mart 1922
- ^ "Vreme", 1. sept. 1938
- ^ „Peter Wrangel : Biography”. Arhivirano iz originala 20. 4. 2013. g. Pristupljeno 10. 5. 2013.
- ^ „Spomenik belom baronu : Društvo : POLITIKA”. Politika.rs. 16. 11. 2014. Pristupljeno 6. 9. 2015.
- ^ „Spomenik generalu Vrangelu : Srbija : POLITIKA”. Politika.rs. Pristupljeno 6. 9. 2015.
Literatura uredi
- Lincoln, W. Bruce (1989). Red Victory: A History of the Russian Civil War. New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-671-63166-6.
- Luckett, Richard (1971). The White Generals: An Account of the White Movement and the Russian Civil War. New York: Viking. ISBN 978-0-670-76265-1.
- Wrangel, Alexis (1990) [1987]. General Wrangel - Russia's White Crusader. London. ISBN 978-0-85052-890-9.
- Always With Honour. By General Baron Peter N Wrangel. Robert Speller & sons. New York. 1957.
- Vrangelь P. N. Юžnый front (noяbrь 1916 g. — noяbrь 1920 g.). Častь I. // Vospominaniя. — M.: TERRA, — S. 531. —. 1992. ISBN 978-5-85255-138-2..
- Šambarov V. E. Belogvardeйщina. — M.: ЭKSMO, Algoritm, — S. 450. — (Istoriя Rossii. Sovremennый vzglяd). 2007. ISBN 978-5-9265-0354-5..
- Literatur von und über Pjotr Nikolajewitsch Wrangel im Katalog der Deutschen Nationalbibliothek
