Petar I Orseolo
Petar I Orseolo (mađ. Orseolo Péter I, ital. Pietro Orseolo d'Ungheria) (r. 1011. Venecija - 30. avgust 1058. Sekešfehervar), kralj Ugarske (1038—1041) i (1044—1046).[1]
| Petar I Orseolo | |
|---|---|
.jpg) Petar I, slika iz Ilustrovane hronike. | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1011. |
| Mesto rođenja | Venecija, |
| Datum smrti | 30. avgust 1058. (46/47 god.) |
| Mesto smrti | Sekešfehervar, |
| Porodica | |
| Roditelji | Oton Orseolo Grimelda Ugarska |
| Dinastija | Arpadovci |
| Kralj Ugarske | |
| Period | 15. avgust 1038. — septembar 1041. |
| Prethodnik | Stefan I Ugarski |
| Naslednik | Šamuel Aba |
| Kralj Ugarske | |
| Period | 5. jul 1044. — septembar 1046. |
| Prethodnik | Šamuel Aba |
| Naslednik | Andrija I Ugarski |
Petar I je došao na presto 1038. godine u jeku dinastijskih borbi za prevlast u Ugarskoj. Petar I Orseolo je nastavio politiku svojih prethodnika i pokušao je ojačati hrišćanstvo u polupaganskoj ugarskoj kraljevini. Njegovo nepoznavanje situacije u kraljevini, netaktičnost i samovolja su dovele do njegovog pada i silaska sa trona posle nepune 3 godine vladavine.
Iako je bio lišen vlasti ambicije Petra I se nisu smanjile, pa je tražio priliku de se ponovo vrati na vlast. Zbog prilika koje su tada vladale povratak na presto mu je mogao omogućiti tadašnji car Svetog rimskog carstva kome se morao zakleti na podaništvo. Petar I je to i uradio i uspeo je 1044. godine da se opet vrati na presto Ugarske. Na prestolu je ostao dve godine sve dok nije izbila pobuna nehrišćanskih Mađara, njegovih protivnika, koji su preovladali i zbacili ga sa prestola 1046. godine.
Venecija i Ugarska uredi
Petar je bio sestrić Svetog Stefana, prvog hrišćanskog kralja Ugarske, a otac mu je bio Oton Orseolo dvadesetsedmi dužd Venecije. Brak između Stefanove sestre i Otona Orseola je bio sklopljen 1009. godine.
Tokom 1026. izbila je pobuna u Mlecima, pa je Petrov otac morao da pobegne u Konstantinopolj. Petar, međutim, nije sledio svog oca u izbeglištvu u Vizantiju, već je otišao, zajedno sa svojom majkom i sestrom Froicom, u Ugarsku. U Ugarskoj su potražili zaštitu kod Petrovog ujaka, kralja Ugarske Stefana I.
Jedini preživeli sin Svetog Stefana, princ Imre Sveti (Szent Imre herceg) je 2. septembra 1031. godine poginuo u lovu, tako da je Stefan I morao da donese odluku o novom prestolonasledniku. Pošto je hteo da učvrsti hrišćanstvo, najlogičniji izbor je bio Petar Orseolo, kraljev sestrić.
Drugi pretendent na presto je bio Vazul, rođak kralja Stefana I. Međutim Vazul je bio više naklonjen paganskim nego hrišćanskim običajima, pa je znao da nema podršku kralja. Ambicija je preovladala i Vazul je skovao zaveru sa namerom da se kralj ubije i tim činom sebe dovede na presto. Kralj je otkrio zaveru i Vazul je bio uhvaćen i ubijen.
Ovi događaji su Petru širom otvorili vrata za dolazak na presto, uz podršku Stefana I, jedino je morao da se obaveže da neće dirati posede Gizele od Bavarske, tadašnje žene kralja Stefana.
Dolazak na presto i prva vladavina uredi
Kada je 15. avgusta 1038. godine kralj Stefana I umro, Petar Orseolo je krunisan bez nekih većih problema i nije imao vidljivu opoziciju. Politiku koju je pokušao da vodi je bila ona koju je vodio njegov prethodnik Stefan I, jačanje hrišćanstva i potiskivanje paganskih običaja. Doneo je nove uredbe pomoću kojih je hteo da ostvari svoje ciljeve, ali nije uzeo u obzir da on nije bio toliko jaka ličnost kao Stefan I i da ima manju podršku u ugarskom plemstvu. Pobornicima paganskih običaja je odredio surove kazne, a takođe je povećao obaveze plaćanja i ostalih podanika kraljevstva, da bi povećao prihode kraljevske riznice. Pored ovih napravio je još niz grešaka. Imenujući nemačke i italijanske savetnike vladajuće plemstvo u Ugarskoj je gurnuo u drugi plan. Ovime je ljude, koji su ga doveli na vlast odbacio i automatski ih stavio na stranu opozicije[2].
Dolaskom na vlast Petar I Orseolo je uspostavio bliske odnose sa Bretislavom I, vojvodom od Češke i zajedno sa njim je pokušao da ojača vlast i po mogućnosti da proširi svoje teritorije. Orseolo i Bretislav su upadali sa vojskom na okolne teritorije pod nemačkom vlašću i zajednički su sproveli nekoliko vojnih pohoda protiv cara Hajnriha III.
Petar I Orseolo je nastavljajući da sprovodi istu politiku 1041. godine napravio još jednu od niza grešaka. Oduzeo je posede Gizeli od Bavarske, za koje se pre dolaska na vlast obavezao da ih neće dirati, a ubio je i dvojicu biskupa, Gizelinih posrednika u pregovorima i time je definitivno od sebe odbio i ono malo svojih sledbenika u vladajućim krugovima.
Plemstvo u Ugarskoj se ujedinilo i otvoreno se suprotstavilo kralju. Prilikom svrgavanja Petra I Orseola sa vlasti došlo je do sukoba na dvoru i ubijeni su neki od kraljevskih savetnika-stranaca. Petar I Orseolo beži iz Ugarske i odlazi u Austriju gde nalazi zaštitu kod Adalberta markgrofa od Austrije.
Na ugarski presto tada dolazi Šamuel Aba, zet Geze, velikog vezira Mađara.
Period u progonstvu uredi
Dok je boravio u Austriji, Petar I Orseolo nije gubio vreme već je tražio način da se ponovo vrati na ugarski presto. Pomoć je zatražio od svog dojučerašnjeg neprijatelja cara Svetog rimskog carstva Hajnriha III. Nemački vladar je prihvatio ponudu i jedini uslov je bio da kada ponovo dođe na presto Petar I Orseolo mora da prihvati vrhovnu vlast Hajnriha III. Međutim nije sve išlo tak brzo kako je Petar I Orseolo očekivao. Hajnrih III je prvo morao da rešava svoje probleme, pa je tek tokom 1042. poveo rat protiv Mađara. Tokom 1042. u sukobima sa Ugrima Hajnrih je izašao kao pobednik, osvojio je devet utvrđenih gradova, ali nije mogao da Orseola dovede na vlast jer su se čak i carevi ugarski saveznici protivili Orseolovom povratku. Osvojene ugarske gradove Hajnrih je predao na upravljanje grofu Beli, rođaku kralja Stefana.[3]
Hajnrih III je dobro pripremio drugi pohod na Ugarsku, pa je sa velikom vojskom krenuo 6. juna 1044. Mađari su posle mesec dana borbi bili poraženi u bici kod Menfea (Ménfő) i na vlast je ponovo postavljen Petar Orseolo. Dotadašnji ugarski kralj Šamuel Aba je uhvaćen i odrubljena mu je glava. Tim činom Hajnrih III je uspostavio mir na svojim južnim granicama i obezbedio sebi saveznika.
Druga vladavina uredi
Čin drugog postavljanja Petra Orseola na presto ozvaničen je 26. maja 1045. godine u Sekešfehervaru. Petar Orseolo međutim nije imao snage ni sposobnosti da samostalno ojača kraljevsku vlast i da smiri strasti i nezadovoljstvo u kraljevini. Opet je ulazio iz greške u grešku. Proterao je Gizelu, izazvao nezadovoljstvo plemstva, a izgubio je čak i ono za šta se u početku najviše borio, podršku sveštenstva.
Već tokom sledeće godine, u leto 1046. godine, nezadovoljstvo je dostiglo kulminaciju i sveštenstvo je pozvalo Vazulove sinove, koji su bili proterani i živeli u Kijevu. Pobunili su se i Mađari koji su bili privrženi staroj veri, pa pod vođstvom Vata zbacuju Petra Orseola sa prestola, koji onda beži u zapadni deo kraljevstva. Kod mesta Zamolj biva uhvaćen, oslepljen i vraćen u Sekešfehervar kao zarobljenik gde posle nekoliko dana umire.
Sahranjen je u katedrali u Pečuju, koja je bila sagrađena za vreme njegove vladavine.
Porodično stablo uredi
| 2. Oton Orseolo | ||||||||||||||||
| 1. Petar I Orseolo | ||||||||||||||||
| 6. Geza | ||||||||||||||||
| 3. Grimelda Ugarska | ||||||||||||||||
| 7. Šarolt | ||||||||||||||||
Reference uredi
- ^ Rokai 2002.
- ^ "When Peter became king, he threw the benevolence of the royal Majesty away and despised the nobility of Hungary raving with Teutonic rage; moreover, he consumed the goods of the land with arrogant eyes and insatiable heart, together with Germans who were shouting like wild animals and Italians who were twittering like swallows" (Chronica Hungarorum, prevod sa ugarskog na engleski jezik).
- ^ Annales Altahenses maiores
Literatura uredi
- Engel, Pál (2001). The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526. London & New York: I.B.Tauris.
- Gyula Kristo Histoire de la Hongrie Médiévale. Tome I le Temps des Arpads Presses Universitaires de Rennes. 2000. ISBN 2-86447-533-7 nevažeći ISBN. .
- Korai Magyar Történeti Lexikon (9-14. század), főszerkesztő: Kristó, Gyula, szerkesztők: Engel, Pál és Makk, Ferenc (Akadémiai Kiadó, Budapest,) 1994
- Magyarország Történeti Kronológiája I. – A kezdetektől 1526-ig, Benda, Kálmán (Akadémiai Kiadó, Budapest,) 1981
- Magyarország története Előzmények és magyar történet 1242-ig, Akadémiai Kiadó, Budapest. 1987. ISBN 978-963-05-1518-4.
- Rokai, Peter (2002). „Istorija Mađara od najstarijih vremena do Mohačke bitke 1526. godine”. Istorija Mađara. Beograd: Clio. str. 7—183.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Spoljašnje veze uredi
