Википедија

Peter Paul Rubens

фламански уметник барока.

Peter Paul Rubens (hol. Peter Paul Rubens; Zigen, Vestfalija, 28. jun 1577 — Antverpen, 30. maj 1640) bio je diplomata i flamanski umetnik baroka.[1] Njegov stil naglašava pokret, boju i senzualnost. On se oprobao u slikanju na raznovrsne teme: od religije, do istorije, od klasične mitologije, scena lova, portreta, pa sve do ilustracija za knjige i dizajna tapiserija. Bio je veoma plodan u pogledu radova; procenjuje se da je iza njega ostalo oko 3000 slika, delimično zahvaljujući članovima njegove radionice.[2] Njegovi učenici su Jakob Jordans i Antonis van Dajk.[3] Rubens je vladao sa dosta jezika, bio je veliki humanista i dobar diplomata.[2]

Peter Paul Rubens
Paul Rubens, autoportret 1623.
Lični podaci
Datum rođenja(1577-06-28)28. jun 1577.
Mesto rođenjaZigen, Sveto rimsko carstvo
Datum smrti30. maj 1640.(1640-05-30) (62 god.)
Mesto smrtiAntverpen, Španska Nizozemska
Umetnički rad
PravacBarok
Epohaslikarstvo 16. i 17. veka
RegijaFlamansko slikarstvo
Uticao naAntonijus van Dajk
Najvažnija dela
Potpis

Jedan je od najvećih majstora baroknog stila u slikarstvu koji je sjedinio najbolje tradicije severnog i italijanskog slikarstva. Stvorio je slike pune dramatike, čulnosti i sjaja boja. One obično prikazuju alegorije inspirisane mitološkom simbolikom. Živio je najviše u Antverpenu, ali je radio i u Francuskoj i Španiji.

Izuzetno bogato Rubensovo delo zastupljeno je u bogatstvu motiva, aktovi i mitološke teme, teme iz lova kao i mrtve prirode u kojima se očituje tradicija flamanske umetnosti u vreme baroka i svojim patosom i pokretom predstavlja najautentičnije izraze svoga vremena. Njegova paleta se karakteriše toplim bojama i tonovima koji bliješte sa njegovih platna sa do tada neviđenom žestinom kao da se uticaji koje je napravio mogu sagledavati ne samo u slikarstvu flamanskog baroka već u slikarstvu uopšte i mogu se pratiti sve do pojave Evgen Delakroa a upoređujući ga sa slikarem svih vremena nazvan je “slikarem tela” nasuprot Rembrantu koji je nazvan “slikarem duše”.

Malo je umetnika u istoriji umetnosti bilo tako čuveno i uticajno u svoje vreme poput Rubensa.

Istorijski kontekst uredi

U 16. veku, Antverpen, prestonica Flandrije, bio je veliki i bogat poslovni centar zbog svoje važne luke, odakle je stizala roba iz svih zemalja. Zarađeni novac trošio se brzo sa lakoćom i velikom radošću, ne samo na zabavu, već i na kulturu, umetnost i štampanje radova koji su uglavnom bili namenjeni za uvoz.

Slikarstvo u Antverpenu redovno prati trendove renesanse zahvaljujući doprinosima iz Italije, koji se šire po celoj Holandiji. Direr, na putu do zemlje 1520. godine, je sreo slikare Metsisa, Patinira i Holanđanina Lejdena. Flamanska umetnost je uticala, dopuštajući manirizmu i realizmu da žive njihove tradicije. Sa pojavom Pitera Brojgela, umetnik je bio u mogućnosti da pokaže više flamenka u svojim delima od kojih Rubens gradi potpuno inovativan likovni izraz, koji je doveo do genijalnosti u baroku.[4]

Holandija je bila pod špansku vladavinu, od vremena kad su u braku Filip I od Kastilje i Huana I od Kastilje, a kasnije i za vreme njihovih naslednika Karla V i nakon abdikacije Filipa II 1555.

Ni običan narod ni aristokratija, na čelu sa Vilemom Ćutalicom, nije podržao diktaturu Filipa II, koji je doneo 15. aprila 1566.

Ni ljudi ni vlastele, sa Vilemom Ćutalicom na čelu, uz podršku diktaturu Filip II, koji je doneo 15. aprila 1566. predstavlja Gov Margaret, nazvan po Filipu II, peticiju poznatu kao "kompromis od plemića", čiji je cilj bio eliminisanje inkvizicije i obnova slobode. To je promovisano od strane kalvinista, koji koristi konflikt koji je doveo ovaj zahtev, crkava uništenih, oskrnavljena slike i zapalili sela. Ovaj ustanak je bio guverner traži pomoć za Filipa II, koji je poslao vojvoda od Albe. To, 1567. nakon nekoliko žestokih borbi i osvete, da li se ponovo uspostavi mir i kalvinisti su pobegli u Nemačku.[5]

Površina je ostala pod španskom vlašću do Sporazuma u Utrehtu 1713, kada se ponovo vraća u austrijski deo Habzburg. Umetnici su radili i našli svoje mecene među španskom monarhijom i plemstvom, što je uticalo na to šta je prikazano radovima, naročito u verskim temama i temama bitaka, kao i portreta. Flamanska škola slikanja je utvrđena u južnoj Holandiji, gde je Katolička crkva povećala najveći prikaz trijumfa kao religije. Ova pobeda je imala najvećeg interpretatora Rubensa, koji je bio rimokatolički duboko religiozan.[6]

Biografija uredi

 
Portret dečaka (1619). Rubens je često koristio svoju decu kao modele. Smatra se da je to bio njegov sin Nikolas. Rubens je bio ponosan na lepotu svoje dece.
 
Rubens je naslikao sebe i Izabel Brant ubrzo nakon njihovog venčanja. Kada je Izabel umrla, Rubens je izjavio da "ona je bila oličenje dobrote i poštenja".

Rani dani uredi

Rubens je rođen u Zigenu, Nemačka, od roditelja Jana Rubensa i Marije Pypelincks. Petar Paul Rubens dobio je to ime jer se rodio 28. juna, što je bilo uoči dana Sv. Petra i Pavla. Rodio se kao šesto od sedmoro dece.

Njegov otac i majka su kalvinisti koji su pobegli iz Antverpena u Keln 1568. godine nakon pojačanih verskih previranja i progona protestanata za vreme Španske vladavine Holandijom Fernanda Alvareza od Toleda, trećeg vojvode od Albe. Jan Rubens je postao pravnim savetnikom (i ljubavnikom) Ane Saske, druge žene Vilijama I te se doselio u njen dvor u Zigenu 1570. Usledilo je pritvaranje zbog preljuba. Porodica se vratila u Keln sledeće godine. Godine 1589, dve godine nakon očeve smrti, Rubens se s majkom vratio u Antverpen gde je primljen u katoličku školu. Religija je odigrala važnu ulogu u njegovom kasnijem radu i Rubens je kasnije postao vodeći glas katoličkog protivreformatorskog slikarstva.[7]

U Antverpenu, Rubens je završio humanističko obrazovanje, učio latinski i klasičnu literaturu. S četrnaest godina započeo je umetničko obrazovawe kod ponajboljih gradskih slikara tog doba.[8] Većina njegovog obrazovanja sastojala se u kopiranju ranijih dela, kao što su drvorezi Hansa Holbeina mlađeg i grafike Markantonija Rajmondija prema Rafaelu. Rubens je završio svoje školovanje 1598. u vreme kada je primljen u “Ceh sv. Luke” kao nezavisan majstor.[9]

 
Konjanički portret vojvode od Lerma, Prado, Madrid. Rubens je naslikao ovu sliku prilikom svog prvog putovanja u Španiju 1603.
 
Obožavanje Device, 1608. ulje na leguri i bakru, Santa Marija u Valičeli, Rim. Ovo je središnja ploča visokog oltara.

Godine 1600. Rubens je putovao u Italiju, najprije u Veneciju, gde je video dela Ticijana, Veroneze i Tintoreta pre nego što se smestio u Mantovi na dvoru vojvode Vinčenza I Gonzage. Način bojenja i kompozicije Veronezea i Tintoreta imale su direktan učinak na Rubensovo slikarstvo, a na njegov kasniji, zreli stil uticao je više Ticijan.[10] S vojvodinom finansijskom podrškom Rubens je otputovao do Rima i Firence 1601. Tamo je studirao dela klasične grčke i rimske umetnosti i kopirao dela italijanskih majstora. Helenistička skulptura Laokont sa sinovima je imala poseban uticaj na njega, kao i umetnost Mikelanđela, Rafaela i Leonarda.[11] Na njega su takođe uticale i izrazito naturalističke slike Karavađa. Kasnije je čak napravio kopiju njegovog Polaganja u grob, te predložio je svom meceni, vojvodi od Mantove, da kupi od Karavađa njegovu Smrt device (Luvre).[12]

Rubens je putovao u Španiju u diplomatskoj misiji 1603. noseći poklone porodice Gonzaga na dvor Filipa III. Dok je bio tamo video je bogatu kolekciju Rafaelovih i Ticijanovih dela koje je skupio kralj Filip II.[13] Ovo je bilo prvo njegovo putovanje, od mnogih u karijeri, na kojima je kombinovao umetnost i diplomatiju.

Od 1604. proveo je četiri godine u Mantovi, Đenovi i Rimu gdje je naslikao brojne portrete na osobit način koji će kasnije uticati na rad slikara kao što su: Antonis van Dajk, Džošua Rejnolds i Tomas Gejnsboro.[14] U to vreme započinje da slika gradske palate i crkvene oltare kao što je trodelni oltar "Santa Marija u Valičell".[15]

Uticaj Italije na Rubensa bio je izuzetan. Pored umetničkih uticaja, Rubens se nastavio da se dopisuje s italijanskim prijateljima tokom cilog svoj života; čak se i potpisivao kao „Pietro Paolo Rubens“ i često govorio o povratku na poluostrvo – želja koja mu se nije ostvarila.[16]

 
Princeza Izabela Klara Euđenija (1566–1633), 1615. Muzej istorije umetnosti u Beču.

Zrele godine u Antverpenu (1609–1621) uredi

 
Podizanje krsta, 1610–11, središnja ploča oltara Gospine katedrale u Antverpenu.

Čuvši za majčinu bolest 1608, Rubens se uputio u Antverpen, ali majka mu je umrla pre njegovog dolaska. Njegov povratak u Antverpen se podudarao s godinama novog prosperiteta zahvaljujući „Antverpenskom sporazumu“ iz 1609. kojim je nastupilo „dvanestogodišnje primirje“. U oktobru iste godine Rubens je postavljen za dvorskog slikara austrijskog vojvode Alberta i Izabele Španske, upravitelja holandskih pokrajina. Dozvoljeno mu je da svoj studio iz dvora u Briselu preseli u Antverpen. S nadvojvotkinjom Izabelom ostao je u dobrim odnosima sve do njene smrti 1633, ne samo kao njen slikar nego i veleposlanik. Još je više učvrstio veze s gradom 1609, oženivši Izabelu Brandt, kćerku vodećeg Antverpenskog građanina i humaniste Jana Brandta.

Godine 1610, Rubens se preselio u novu kuću s ateljeom koji je sam dizajnirao u maniru italijanskih vila. Danas poznata kao Rubenshuis muzej u centru Antverpena, njemu je služila kao radionica, ali i kao škola za njegove učenike i galerija za njegovu ličnu kolekciju umetničkih dela i knjiga koja je bila najveća u Antverpenu. Njegov najpoznatiji učenik bio je Antonis van Dajk, koji će postati vodećim flamanskim portretistom koji je često sarađivao s Rubensom. Takođe je sarađivao s drugim umetnicima u gradu, poput slikara životinja Fransa Snajdersa, koji je zaslužan za orla na njegovoj slici Okovani Prometej, kao i slikarom cveća i njegovim dobrim prijateljem Janom Brojgelom Starijim.

 
Peter Paul Rubens i Frans Snajders, Okovani Prometej, 1611-12, Muzej umetnosti, Filadelfija.

Oltarske slike za Gospinu katedralu u Antverpenu su utvrdile njegovo mesto kao vodećeg slikara Flandrije. „Podizanje krsta“, centralna slika oltara, na primer, pokazuje njegovu sposobnost da uklopi Tintoretovo Raspelo iz Venecije, Mikelanđelove dinamične figure i svoj lični stil. Ova slika postala je reprezentativnim primerom baroknog religijskog slikarstva.[17]

Rubens je iskoristio štampane ilustracije u knjigama kako bi još više proširio svoju slavu širom Europe. Izuzev nekoliko sjajnih bakropisa, on je samo crtao skice po kojima su stručnjaci kao Lukas Vorsterman pravili grafike.[18] Ipak je sam uradio nekoliko drvoreza.

Rad za Mariju de Mediči i diplomatske misije (1621–1630) uredi

 
Iskrcavanje Marije de Mediči u Marselju, 1622—25., ulje na platnu, 394 × 295 cm, Luvr.

Godine 1621, kraljica Francuske, Marija Mediči naručila je od Rubensa dve velike alegorijske slike koje je trebalo da slave njen život i njenog pokojnog muža Anrija IV za „Luksemburšku palatu“ u Parizu. Ciklus Marije Mediči (sad u Luvru) je postavljen 1625. Mada je on počeo rad na drugoj seriji to nikada nije bilo dovršeno.[19] Mariju je proterao iz Francuske njen sin Luj XIII, a umrla je u Kelnu 1642. godine, u istoj kući u kojoj je Rubens živeo kao dečak.[20]

Po isteku Dvanaestogodišnjeg primirja 1621. godine, Španski Habsburgovci su poverili Rubensu više diplomatskih misija i on je bio veoma aktivan do 1630. Kretao se od Engleskog do Španskog dvora u pokušaju da postigne mir između Španske Holandije i Holandskih ujedinjenih pokrajina. Takođe je putovao u severnu Holandiju kao umetnik, ali i kao diplomata. U tom razdoblju dvaput je primio viteški naslov, najprije od kralja Filipa IV Španskog 1624, a potom i od kralja Karla I Engleskog 1630. Primio je i počasnu titulu majstora umetnosti univerziteta u Kembridžu 1629.[21]

Rubens je proveo nekoliko meseci u Madridu od 1628.–1629. gde je pored svoje diplomatske misije naslikao i nekoliko važnih dela za kralja Filipa IV. Tu se sprijateljio sa slikarom Velaskezom, te su njih dvojica planirali da zajedno otputuju u Italiju, ali Rubens se morao vratiti u Antverpen i Velaskez je putovao bez njega.[22]

Rubens je ubrzo morao da otputuje u London gde je ostao do 1630. i naslikao jednu od najvažnijih slika ovog perioda – Alegorija Mira i Rata (1629; Nacionalna galerija u Londonu.[23] Ona oslikava umetnikovo snažno zalaganje za mir, a poklonjena je kralju Karlu I.

 
Portret Helene Furman (Het Pelsken), oko 1630-ih, Muzej istorije umetnosti u Beču.

Posljednje godine (1630–1640) uredi

Rubens je posljednju deceniju proveo u AntVerpenu i okolini. Iako je bio zaokupljen slikanjem za svod Dvorane za bankete arhitekte Inigo Džounsa u Palati Vajthol u Londonu, našao je vremena za lična umetnička istraživanja.

Godine 1630, četiri godine nakon smrti njegove supruge, 53-godišnji slikar oženio je 16-godišnju Jelenu Furman. Jelena je inspirisala pozamašne figure na mnogo njegovih slika iz 1630-ih, uključujući: Venerina gozba (Muzej istorije umetnosti u Beču), Tri Gracije (Prado, Madrid) i Parisov sud (Prado, Madrid). U kasnijim slikama koje je radio za španski dvor, umetnikovu mladu ženu su prepoznali na slikama.

 
Farmeri se vraćaju s polja, oko 1635-8, Galerija Piti, Firenca.

Godine 1635, Rubens je kupio imanje izvan AntVerpena, dvorac de Sten (Het Sten) gde je proveo mnogo svog vremena slikajući pejzaže koji odražavaju njegov kasni stil koji se oslanja na holandsku tradiciju Pitera Brojgela.

Rubens je preminuo od gihta 30. maja, 1640. Sahranjen je u crkvi sv. Jakova u Antverpenu. Ostavio je za sobom osmoro dece, tri s Isabelom i petoro s Jelenom; njegovo najmlađe dete je rođeno osam meseci nakon njegove smrti.

Dela uredi

 
Otmica Leukipovih kćeri, 1615, ulje na platnu, 224 x 211 cm, Stara pinakoteka, Minhen.

Rubens je bio plodan autor koji je stvarao uglavnom religijske teme, istorijske motive i lovačke scene u koje je uključivao mitološke likove. Naslikao je nekoliko portreta, uglavnom prijatelja i autoportrete, kao i nekoliko pejzaža pred kraj svog života. Dizajnirao je tapiserije i grafike, ali i svoju kuću.

Njegovi crteži su izuzetno snažni ali bez detalja; takođe je često koristio skice s uljanim bojama. Posljednji je umetnik koji je pored slikanja na platnu još slikao i na drvenim pločama, te oltarne slike na kamenu škriljevcu kako bi izbegao refleksije.

Kako je bilo uobičajeno u to vreme, Rubens je imao veliku radionicu u kojoj je slikao, ali ponekad dopuštajući drugim slikarima da slikaju pojedine delove slike, a ponekad samo nadgledajući stvaranje slike.

 
Parisov sud, 1630, ulje na platnu, Nacionalna galerija, London.

Njegova strast za slikanjem punašnih žena postala je pojmom za Rubensizam ili Rubensovski, dok se koristi i izraz „Rubensovske“ za punašne žene, naročito u Holandiji.

Na aukciji kuće Sotbis 10. juna 2002, Rubensova novopronađena slika “Masakr nevinih” prodana je za £49,5 miliona, ili 76,2 miliona USA $ lordu Tompsonu.

Hronološki popis poznatijih Rubensovih dela uredi

  • Skidanje s krsta, 1602, -ulje na dasci, 420.5 × 320 cm, oltar Gospine katedrale u Antverpenu.
  • Vrt ljubavi, 1633—1634, -ulje na platnu, 286 × 198 cm, Prado, Madrid.
  • Markiza Brigida Spinola-Doria, 1606, -ulje na platnu, Nacionalna galerija, Vašington.
  • Samson i Dalila, 1609-1610, -ulje na platnu, 185 × 205 cm, Nacionalna galerija, London.
  • Bitka s Amazonkama, 1619, -ulje na platnu, 121 × 165 cm, Stara pinakoteka, u Minhenu.
  • Autoportret sa Izabelom Brant, 1609-1610, -ulje na platnu, 178 × 136.5 cm, Stara pinakoteka, Minhen.
  • Podizanje križa, 1610-1611, -ulje na dasci, 462 × 341 cm, Gospina katedrala u Antverpenu.
  • Masakr nevinih, oko 1611, -ulje na platnu, kolekcija Lihtenštajn, Beč.
  • Okovani Prometej, 1611-1612, -ulje na platnu, 243,5 × 209,5 cm, Muzej umetnosti, Filadelfija.
  • Sveti Juraj sa zmajem, oko 1620, -ulje na platnu, 427 × 312 cm, Prado, Madrid.
  • Ciklus slika za Mariju de Mediči, 1621–1630.
  • Uznesenje Device, 1625-1626, -ulje na dasci, 490 × 325 cm, Gospina katedrala u Antverpenu.
  • Pad čoveka, 1629, -ulje na platnu, 288 × 255 cm, Stara pinakoteka, u Minhenu.
  • Venerina svečanost, oko 1635, -ulje na platnu, 217 × 358 cm, Umetničko-istorijski muzej, Beč.
  • Tri gracije, 1636-1638, -ulje na platnu, 221 × 181 cm, Prado, Madrid.
  • Parisov sud, oko 1638-1639, -ulje na platnu, 144,8 × 193,7 cm, Nacionalna galerija, London.

Reference uredi

  1. ^ „Peter Paul Rubens | Biography, Art, Paintings, Style, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-01-26. Pristupljeno 2024-01-29. 
  2. ^ a b Historia Universal del Arte, tom XII (1984)
  3. ^ Historia del Arte Espasa (2004). pp. 799.
  4. ^ Cabanne, Pierre (1967). pp. 24—25
  5. ^ Cabanne, Pierre (1967). pp. 7—8
  6. ^ Micheletti, Emma (1966). pp. 6.
  7. ^ Belkin (1998), 11.–18.
  8. ^ Held 1983, str. 14—35
  9. ^ Belkin (1998), 22.–38.
  10. ^ Belkin (1998), 42.; 57.
  11. ^ Belkin (1998), 52.–57.
  12. ^ Belkin 1998, str. 59.
  13. ^ Belkin (1998), 71.–73.
  14. ^ Belkin 1998, str. 75.
  15. ^ Jaffé (1977), 85.–99.; Belting (1994): 484.–90., 554.–56.
  16. ^ Belkin 1998, str. 95.
  17. ^ Martin 1977, str. 109.
  18. ^ Pauw-De Veen (1977): 243—251.
  19. ^ Belkin (1998), 175; 192; Held (1975): 218–233, espp. 222–225.
  20. ^ Belkin 1998, str. 173—175
  21. ^ Belkin (1998), 339.–340.
  22. ^ Belkin (1998), 217.–218.
  23. ^ Minerva protects Pax from Mars ('Peace and War') Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. мај 2009)

Литература uredi

  • Belkin, Kristin Lohse (1998). Rubens. Phaidon Press. ISBN 978-0-7148-3412-2. 
  • Hans Belting, Likeness and Presence: A History of the Image before the Era of Art, University of Chicago Press. 1994. ISBN 978-0-226-04215-2..
  • Held, Julius S. (1975) "On the Date and Function of Some Allegorical Sketches by Rubens." In: Journal of the Warburg and Courtauld Institutes. Vol. 38: 218–233.
  • Held, Julius S. "Thoughts on Rubens' Beginnings." In: Ringling Museum of Art Journal. 1983. ISBN 978-0-916758-12-7. str. 14–35.
  • Alpers, Svetlana. Stvaranje Rubensa. New Haven 1995.
  • Büttner, Nils, Herr P. P. Rubens. Göttingen 2006.
  • Alpers, Svetlana. The Making of Rubens. New Haven 1995.
  • Baumstark , Reinhold (1985). Peter Paul Rubens: the Decius Mus cycle. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-0-87099-394-7. 
  • Büttner, Nils, Herr P. P. Rubens. Göttingen 2006.
  • Corpus Rubenianum Ludwig Burchard. An Illustrated Catalogue Raisonne of the Work of Peter Paul Rubens Based on the Material Assembled by the Late Dr. Ludwig Burchard in Twenty-Seven Parts, Edited by the Nationaal Centrum Voor de Plastische Kunsten Van de XVI en de XVII Eeuw.
  • Lamster, Mark. Master of Shadows, The Secret Diplomatic Career of Peter Paul Rubens Архивирано на сајту Wayback Machine (15. август 2011) New York, Doubleday, 2009.
  • Suzanne Lilar, Le Couple. Paris, Grasset; Reedited 1970, Bernard Grasset Coll. Diamant, 1972, Livre de Poche; 1982, Brussels, Les Éperonniers. 1963. ISBN 978-2-87132-193-4.; Translated as Aspects of Love in Western Society in 1965, by and with a foreword by Jonathan Griffin, New York, McGraw-Hill, LC 65-19851.
  • Sauerlander, Willibald. The Catholic Rubens: Saints and Martyrs (Getty Research Institute; 2014); 311 pages; looks at his altarpieces in the context of the Counter-Reformation.
  • Schrader, Stephanie (2013). Looking East: Ruben's Encounter with Asia. Getty Publications, Los Angeles. ISBN 978-1-60606-131-2. 
  • Vlieghe, Hans (1998). Flemish Art and Architecture, 1585-1700. Yale University Press. ISBN 978-0-300-10469-1. 
  • Hans Gerhard Evers: Peter Paul Rubens. F. Bruckmann, München 1942, 528 S., 272 Abb., 4 Farbtafeln (Flämische Ausgabe bei De Sikkel, Antwerpen 1946).
  • Hans Gerhard Evers: Rubens und sein Werk. Neue Forschungen. De Lage Landen, Brüssel 1943. 383 S. u. Taf.
  • Frans Baudouin: Peter Paul Rubens. Köster, Königstein/Taunus 1977
  • Reinhard Liess: Die Kunst des Rubens. Wasmuth, Braunschweig 1977
  • Agnes Czobor: Eine Ölstudie zum Kopf des Hl. Franziskus auf dem großen Antwerpener Altarbild, in: Gentse Bijdragen tot de Kunstgeschiedenis XXIV (1976–1978), hrsg. Hoger Instituut voor Kunstgeschiedenis en Outheidkunde van het Universitair Vermögen. pp. 9–14
  • Hubert von Sonnenburg, Frank Preußer: Rubens. Gesammelte Aufsätze zur Technik. Bayerische Staatsgemäldesammlung, München (Mitteilungen der Abteilung für Restaurierung und naturwissenschaftliche Untersuchungen (Doerner-Institut) 3/1979)
  • Sabine Cotté: Rubens und seine Welt. Gondrom, Bayreuth 1980
  • Julius S. Held: The Oil-Sketches of Peter Paul Rubens: A Critical Catalogue. Princeton 1980 (2 Bde.)
  • Günter Brucher: Der Ildefonso-Altar von Peter Paul Rubens, in: Kunsthistorisches Jahrbuch Graz, Graz (1982). pp. 49–78
  • Christopher White: Peter Paul Rubens. Leben und Kunst. Belser Verlag, Zürich 1988
  • Marc Morford: Stoics and Neostoics. Princeton 1991
  • Justus Müller Hofstede: Rubens und das Constantia-Ideal. Das Selbstbildnis von 1623 in: Der Künstler über sich und sein Werk, hrsg. von Matthias Winner, Weinheim (1992). pp. 335–405
  • Matías Díaz Padrón (ed): El Siglo de Rubens en el Museo del Prado. Barcelona 1995
  • Christine Göttler: Die Kunst des Fegefeuers nach der Reformation. Mainz 1996
  • Ulrich Heinen: Rubens zwischen Predigt und Kunst. Der Hochaltar für die Walburgenkirche in Antwerpen. Weimar 1996 (PDF; 113 kB)
  • Otto von Simson: Peter Paul (1577–1640): Humanist, Maler und Diplomat. Mainz 1996
  • Christopher Brown (ed): Making & Meaning: Rubens's Landscapes. Ausstellungskatalog National Gallery, London 1997
  • Fiona Healy: Rubens and the Judgement of Paris. Turnhout 1997
  • Kristin Lohse Belkin: Rubens. London 1998
  • Ilse von zur Mühlen: Bild und Vision. Peter Paul Rubens und der Pinsel Gottes. Frankfurt/M. 1998
  • Susanne Tauss: Dulce et decorum? Der Decius-Mus-Zyklus von Peter Paul Rubens. Osnabrück 2000
  • Prosper Arents, A. K. L. Thijs (ed): De Bibliotheek van Pieter Pauwel Rubens. Antwerpen 2001
  • Ulrich Heinen, Andreas Thielemann (ed): Rubens Passioni. Die Kultur der Leidenschaften im Barock. Göttingen. 2001. ISBN 978-3-525-47902-5.
  • Ulrich Heinen: Versatissimus in historiis et re politica. Rubens’ Anfänge als Diplomat, in: Sinnliche Intelligenz. Festschrift für Prof. Dr. Hans Ost, hg. Rainer Budde, Red. Roland Krischel, Wallraf-Richartz-Jahrbuch 63 (2002). pp. 283–318
  • Konrad Renger (ed), Claudia Denk (ed): Flämische Malerei des Barock in der Alten Pinakothek. München u. a. 2002
  • Frits Lammertse (ed), Alejandro Vergara (ed): Peter Paul Rubens. The Life of Achilles. Ausstellungskatalog Museum Boijmans Van Beuningen/Madrid, Prado, Rotterdam 2003
  • Nils Büttner, Ulrich Heinen (ed): Peter Paul Rubens: Barocke Leidenschaften. Ausstellungskatalog im Herzog Anton Ulrich-Museum Braunschweig (8. August bis 31. Oktober 2004), München 2004
  • Kristin Lohse Belkin (ed), Fiona Healy (ed): A House of Art: Rubens as Collector. Ausstellungskatalog Antwerpen, Museum Rubenshuis, 2004
  • Ulrich Heinen: Rubens’ Garten und die Gesundheit des Künstlers, in: Wallraf-Richartz-Jahrbuch 65 (2004). pp. 71–182
  • Margit Thøfner: Helena Fourment's Het Pelsken, in: Art History 27 (2004). pp. 1–33
  • Nico van Hout: Copyright Rubens. Ausstellungskatalog Antwerpen, Koninklijk Museum, 2004
  • Kate Bomford: Peter Paul Rubens and the value of friendship, in: Rubens and the Netherlands, hrsg. von Jan de Jong et al., Zwolle 2006 (=Nederlands Kunsthistorisch Jaarboek 55) (2004). pp. 229–257
  • Johann Kräftner (ed) et al.: Rubens in Wien. Wien 2004
  • Eveliina Juntunen: P.P.R's bild-implizite Kunsttheorie in ausgew. mytholog. Historien (1611–1618). Petersberg 2005
  • Rubens, Eleonora de' Medici Gonzaga e l'oratorio sopra Santa Croce. Ausstellungskatalog Mantua, Palazzo Ducale, 2005
  • Anne-Marie Logan, Michiel Plomp: Peter Paul Rubens. The Drawings. Ausstellungskatalog New York, Metropolitan Museum of Art, 2005
  • Dagmar Feghelm, Markus Kesting: Rubens. Bilder der Liebe. Prestel. . München. 2005. ISBN 978-3-7913-3353-3.  (Flexo).
  • Martin Warnke: Peter Paul Rubens. Leben und Werk. Dumont, Köln 2006
  • Nils Büttner: Herr P. P. Rubens. Vandenhoeck, Göttingen. 2006. ISBN 978-3-525-47906-3.
  • Ulrich Heinen: Rubens's Pictorial Diplomacy at War (1637/1638), in: Rubens and the Netherlands, hrsgg. von Jan de Jong et al., Zwolle 2006 (=Nederlands Kunsthistorisch Jaarboek 55) (2004). pp. 196–225. ISSN 0169-6726
  • Andreas Thielemann: Sprechende Köpfe: Seneca-Bildnisse um 1600, in: 300 Jahre „Thesaurus Brandenburgicus“. Archäologie, Antikensammlungen und antikisierende Residenzausstattungen im Barock. hrsg. von Max Kunze/Henning Wrede, München (2006). pp. 167–206
  • Jacob Burckhardt: Werke. Kritische Gesamtausgabe. Band 11. Erinnerungen aus Rubens. Aus dem Nachlaß herausgegeben von Edith Struchholz und Martin Warnke. München, C.H.Beck, 2006, 275 S.
  • Karin Hellwig: Peter Paul Rubens. Rowohlt, Reinbek. 2012. ISBN 978-3-499-50710-6.
  • Gerhard Finckh, Ilka Hartje: Peter Paul Rubens (Katalog zur Ausstellung im Wuppertaler Von der Heydt-Museum, 16. November 2012 bis 28. Februar). 2013. ISBN 978-3-89202-085-1.

Spoljašnje veze uredi

 
Peter Paul Rubens na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петер_Паул_Рубенс&oldid=27618117”