Pozlata (dekoracija)

Ukoliko ste tražili naselje, pogledajte članak Pozlata (naselje).

Pozlata ili pozlaćivanje je potpuno ili delimično premazivanje neke površine zlatnim listićima ili zlatnim prahom radi ukrašavanja. Pozlaćivati se mogu površine kamena, metala, drveta, stakla, kože, tekstila i papira. Posebno ikonografsko značenje pozlata, odnosno zlatna boja, ima u srednjovekovnom crkvenom slikarstvu, kao simbol svetlosti i svetosti (oreol). Osim zlata u dekorativne svrhe na sličan način koriste se srebro, bakar, ali i šlagmetal nem. Schlagmetall koji je imitacija zlata.

Ručna pozlata zlatnim listićima

Starogrčka vaza sa pozlaćenim detaljima iz 3. veka p. n. e.

Ceremonijalni keltski šlem od pozlaćene bronze iz 3. veka

Kočija sunca, skulptura od pozlaćenog olova, centralna je grupa Apolonove fontane u parku Versajskog dvorca (Žan Batist Tubi, 1668-1671)

Pozlaćivanjem se bavi pozlatar, a njegov zanat naziva se pozlatarstvo. Nastao je u Indiji, pre oko 5.000 godina, a u Evropi je svoj vrhunac dostigao u 17. i 18. veku. Ručna obrada, odnosno dorada sakralnih i drugih ukrasnih i upotrebnih predmeta i ikonopisa pozlaćivanjem smatra se umetničkim zanatom i dosta je redak, a samim tim i veoma cenjen. U Srbiji se pozlatarski zanat može izučiti na specijalističkim kursevima, dok se u redovnom srednjoškolskom programu vrši obuka za zanimanje konzervator-pozlatar u okviru praktičnog rada u Školi primenjenih umetnosti u Šapcu.

Istorija

Pozlatarstvo je kao zanat bilo poznato pre više pet hiljada godina. Izuzetnost zlata je posledica njegove plemenite i nepromenljive strukture, činjenice da se u prirodi nalazi retko i to u čistom obliku, pa je samim tim i skupo. Pored toga, sjaj i nekorozivnost (čime se ne odlikuju drugi metali) simbolički su vezivani za neprolaznost i večnost, pa je zato zlato često služilo za ukrašavanje religioznih predmeta, kao veza sa božanstvima. Isijavanje zlatne svetlosti bilo je povezivano sa vrhovnim božanstvima koja su u svim religijama, na ovaj ili onaj način, bila oličena u suncu i njegovoj svetlosti.

Ovaj zanat nastao je u Indiji i u Evropu je dospeo preko Starog Egipta. U antičkoj Grčkoj i Rimu pozlaćivale su se kamene i drvene skulpture, kao i ukrasni arhitektonski detalji. U Vizantiji se pozlata upotrebljavala u slikarstvu (murali, mozaici i minijature) i u arhitektonskoj dekoraciji. Oko 1500. godine u zapadnoevropskoj umetnosti nestaje zlatna pozadina na slikama, dok se u istočnoj Evropi održala i dalje u oslikavanju ikona.

Kao tehnika pozlatarstvo je svoj vrhunac u Evropi doživelo u 17. i 18. veku. Razvoj originalne umetnosti pozlate omogućili su arhitekte, pre svega Bartolomeo Rastreli. Čuveni arhitekta je bio začetnik baroknog stila sa karakterističnim pozlaćenim nameštajem i štukaturom. U doba baroka pozlata se obilno koristila u crkvenoj skulpturi, za ukrašavanje oltara, propovedaonica, orgulja i sl. U 19. veku je otkrivena galvanizacija, odnosno elektroplatiranje, što je olakšalo proces pozlate i učinilo ga mnogo sigurnijim i pristupačnijim.

Pozlatarstvo u Srbiji

U srednjovekovnoj Srbiji, pod uticajem vizantijske umetnosti i grčkih majstora, zlatom su se simbolično predstavljale duhovnih vrednosti, pa je srpska ikonopisačka umetnost od crkvenog pozlatarstva praktično načinila vid pravoslavne molitve. Na mnogim ikonama i freskama pozlaćivana su ćirilična slova, oreoli, zvezde u pozadini kao i velike površine na kojima su slikane Bogorodica, Hrist, heruvimi i anđeli. Pozlate u crkvama su najverovatnije radili sami slikari ikonopisci, jer ne postoje pisani tragovi da je neko posebno radio pozlatu. U severnom delu naše zemlje, međutim, pozlate su u crkvama radili majstori iz Austrougarske.

Pozlatarski zanat u modernoj Srbiji utemeljio Bečlija Karl Hofinger, koji je posle Prvog svetskog rata u Beogradu otvorio prvu pozlatarsku radionicu. Karl Hofinger bio je iskusni bečki pozlatar kada je, za vreme Prvog svetskog rata, mobilisan u austrijsku vojsku. Tako je dospeo u Beograd, gde se zaljubio u jednu srpsku devojku i po završetku rata, kada je austrijska vojska počela da se povlači, odlučio da se oženi i ostane u Beogradu. Kao iskusni pozlatar držao je dvorsku radionicu koja se nalazila u krugu Starog dvora. Šegrti koji su kod njega učili zanat kalfensko pismo pismo dobijali su u njegovoj radionici, a majstorski ispit polagali su u zanatskoj školi. Starog majstora Karla Hofingera streljala je nova komunistička vlast posle Drugog svetskog rata jer se bavio „buržoaskim, nenarodnim, bogataškim zanatom” i radio za dvor. Majstor Sava Dimitrijević, koji je od Hofingera učio zanat i kasnije radio sa njim, zaposlio se u Narodnom muzeju gde je dočekao i penziju. Početkom 80-ih verovalo se da je ovaj zanat u Srbiji potpuno nestao, a nekoliko godina kasnije iz nomenklature zanimanja izbrisano je zvanje „pozlatar”. Godine 1987. Sava Dimitrijević je odlučio da sa sinom Dragomirom osnuje radionicu i školu, kako bi zanat oživeo. Uz velike napore zanimanje „pozlatar” vraćeno je u nomenklaturu i danas se u Srbiji pozlatarstvo zvanično ubraja u umetničke zanate. Jedini nastavljač tradicije dvorske pozlatarske radionice jeste pozlatarska radionica Dimitrijević, koja danas postoji i radi pri hramu Svetog Save u Beogradu.

Ručna pozlata

Pozlatarstvo je danas redak i veoma složen zanat. Od postanka do danas u ovom zanatu se malo šta promenilo. Ostali su isti alati, materijali i recepture. Od Leonarda da Vinčija koji je tvorac mašine za izradu zlatnih listića usavršena je samo njihova finoća. Ručna pozlata radi se zlatnim listićima koji su toliko tanki da je potrebno deset hiljada komada naslagati jedan na drugi da bi se dobio sloj debljine 1 milimetar. Zbog toga najveći deo posla kod pozlaćivanja čini priprema podloge i materijala. Osim listića za pozlaćivanje se koristi i zlato u prahu.

Pored zlatnih u dekorativne svrhe koriste se i srebrni i bakarni listići, kao i listići šlagmetala nem. Schlagmetall koji je imitacija zlata. Zlato ne oksidira pa mu nije potreban zaštitni premaz. Nasuprot tome srebro je podložno oksidaciji, pri čemu površina tamni, pa se kod postupka posrebrivanja preporučuje nanošenje zaštitnoga laka.

Materijali

Zlatni listići

Zlatni listić na svilenom transfer-papiru

Zlato je veoma mekan metal i lako se izvlači u listiće. Ne postoje pravila kada je reč o debljini zlatnih listića, ali najpopularniji su oni 10 puta tanji od ljudske kose. Tako tanki listići koriste se za pozlaćivanje umetničkih predmeta i u dizajnu enterijera. Postavljaju se tako što se svaki sledeći listić zlata polaže tako da njegov rub preklopi rub prethodno već fiksiranog listića. Za spoljnu dekoraciju (fontane, skulpture, arhitektonski detalji) koriste listići veće debljine, jer se pozlata vremenom troši, a u ovom slučaju brže s obzirom da je izložena nepovoljnom uticaju sredine. Kvalitetna pozlata nije moguća zlatom koje ima ispod 22 karata. Zlatni listići na tržištu se mogu naći u više oblika:

• Odvojeni (slobodni) zlatni listići najčešće se postavljaju tehnikom vodene pozlate (pozlata na bolusu). Dostupni su u brojnim nijansama, čistoće od 24 karata naniže. Ova vrsta pozlate osetljiva je na vodu. Na sličan način koriste se i listići srebra.
• Prenosni zlatni listići prodaju se povezani u knjižice. Najčešće su izrezani u kvadrate veličine 8 × 8 cm, a svaki listić nalazi se između dva lista svilenog transfer-papira. Za izradu zlatnih listića koristi se 22 do 23,5-karatno zlato. U jednoj knjižici ima 25 listova, što je dovoljno da se pozlati ravna površina veličine 1,5 m². Rukovanje ovim listićima vrlo je jednostavno, pa ih mogu koristiti i početnici. Pozlata se može raditi i uljanom i vodenom tehnikom, a listići se nanose pritiskom, poput nalepnica, posle čega se transfer-papir ukloni. Drugi način nanošenja je pomoću pozlatarske četke. Na sličan način koriste se i listići srebra.
• Zlatni listići u kolutu izrađuju se od zlata čistoće 24 karata naniže. Aplicirani su na papirnu ili plastičnu traku koja se mota u kolut (poput lepljive trake). Širina trake je između 3 i 110 mm i prave se u velikom broju nijansi zlatne boje. Ova vrsta zlatnih listića pogodna je za pozlaćivanje glatkih i ravnih površina, čak i uz blagu zakrivljenost. Primenjivi su u gastronomiji, kao jestivo zlato.

Postoji mnogo nijansi zlata, od svetle citronen i dukaten koja je za oko najlepša i najčešće se koristi, do one čija boja ide prema bakarnoj. Kvalitetni zlatni listići tradicionalno se proizvode u Nemačkoj, kao i u Rusiji, Italiji i Holandiji. U Srbiji se ne proizvode ni listići, niti drugi materijali i alat za pozlaćivanje. Zanimljivo je da se u prošlosti govorilo da se od jednog dukata može izvući 150 listića, dok se danas, prema rečima Jovana Pantića, profesora na Akademiji za umetnost i konzervaciju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, od iste količine zlata izvuče 1.500 listića.

Zlato u prahu

Zlato u prahu koristi se samostalno za pozlaćivanje ili kako dodatak bojama. Često se primenjuje za retuširanje delova površine koje zlatni listić nije pokrio. Izrađuje se od zlata kvaliteta 23,75 karata i manjeg. Za površinu se vezuje tutkalom ili gumirabikom, a kao vezivo se mogu koristiti i celulozni etri. Najčešće se pakuje u posude zapremine 1 gram.

Šlagmetal

Šlagmetal nem. Schlagmetall je imitacija zlata i koristi se kao zamena za njega. Predstavlja leguru bakra, cinka i kalaja koja se valjanjem izvlači u tanke listiće. Može biti u različitim tonovima zlatne boje, što zavisi od učešća metala koji su sastavni deo legure. Listići šlagmetala prodaju se kao slobodni, odnosno nisu na transfer-papiru.

Podloga

Podlogu koja se pozlaćuje treba prethodno pripremiti. Ona se impregnira, preparira, brusi, polira i tek onda se na nju lepe zlatni listići.

Tehnike pozlate

Proces pozlaćivanja drvenog rama tehnikom vodene pozlate (pozlata na bolusu)

Pozlata drvenog rama za sliku

Listići se lepe na više načina od kojih su neki savremeniji, dok su drugi tradicionalni, onakvi kakvi su bili u prošlosti.

• Pozlata na mikstionu ili uljana pozlata — ovo je najčešći način lepljenja listića na podlogu. Zlatni listići se na prethodno pripremljenu lepe mikstionom — lepkom na bazi lanenog ulja.
• Vodena pozlata ili pozlata na bolusu — ovaj način lepljenja je starijeg datuma. Zlatni listići nanose se na bolus, jednu vrstu gline, koji se prethodno aktivira, odnosno vlaži rakijom ili votkom. Zalepljeni listići se zatim glačaju alatom od poludragog kamena ahata, dok se nekada za tu svrhu koristio zdrav zub dabra, vuka, medveda ili vepra. Ovakva pozlata je trajnija i više se ceni, ali je postupak mnogo teži. Bolus postoji u više različitih boja, tačnije različitog je kvaliteta zavisno od porekla. Kvalitet zavisi od granulacije zrna bolusa. Najčešće se upotrebljava crveni i žuti bolus, a žuti je nešto finije granulacije od crvenog.

Alat

Pozlatarski alat između ostalog čine:

• pozlatarsko jastuče,
• nož za ukrajanje listića
• niz različitih četki
• bir kreda,
• bolus — specijalna mlevena i pečena glina,
• zečije tutkalo,
• alkohol.

• 
  pozlatarsko jastuče
• 
  nož za ukrajanje listića
• 
  Različiti alati za brušenje
• 
  pozlatarska četka

Hemijska pozlata

Ilustracija iz priručnika „Praktična galvanizacija — Sveobuhvatan traktat o galvanizaciji, sa beleškama o drevnoj i modernoj pozlati, i formulama za nova rešenja” (1894)

Elektroplatiranje

Glavni članak: Elektroplatiranje

Elektroplatiranje ili galvanostegija je nanošenje tankog sloja nekog metala na površinu drugog metala radi postizanja eksploatacijskih i dekorativnih svojstava. Proces je široko poznat i kao galvanizacija. Patentirao ju je 1837. godine francuski fizičar Stanislas Sorel, mada neki skoriji arheološki nalazi ukazuju na to da je i u vreme Starog Egipta bila poznata neka vrsta galvanostegije. Upravo proces pozlaćivanja, odnosno posrebrivanja predstavlja početak razvoja galvanotehnike. Široka primena zaštitno-dekorativnih prevlaka od nikla, hroma, bakra, kalaja, srebra, zlata i drugih metala započela je 30-ih godina 20. veka.

Pozlaćivanje elektroplatiranjem je proces kojim se na površinu metala elektrohemijski nanosi tanak sloj zlata, najčešće u dekorativne svrhe. Na ovaj način najčešće se pozlaćuju bakar, nikl, mesing, nerđajući čelik ali i drugi metali. Na sličan način vrši se i posrebrivanje, ali se u dekorativne svrhe najčešće koristi patinirano posrebrivanje sa „starinskim izgledom”.

Pozlata u vatri

Pozlata u vatri je još jedan postupak koji je u prošlosti često korišćen u procesu pozlaćivanja. To je proces u kom se na metalnu površinu nanosi amalgam žive i zlata, a predmet se potom zagreva kako bi živa isparila i na površini ostao samo sloj zlata. Isparenja žive dovode do trovanja radnika sa teškim posledicama, pa se ova tehnologija danas praktično ne koristi.

Upotreba

Pozlaćivanje je jedan od važnih industrijskih procesa koji se primenjuje na predmete u brojnim različitim sferama ljudskog života — od nakita i ramova za slike do katalizatora i komunikacijskih i elektronskih aplikacija.

Dekoracija

Pozlaćeni krov kongresno-izložbene palate (Palacio de Congresos y Exposiciones - FIBES) u Sevilji

U današnje vreme pozlata se često koristi kod izrade nakita, ukrasnih predmeta i posuđa. U umetnosti se koristi za restauraciju starih štukatura, ramova za slike i samih umetničkih dela. Osim toga koristi se i u arhitekturi, za ukrašavanje arhitektonskih detalja, fontana, skulptura, čak krovova i fasada, kao i kod uređenja enterijera i dizajna nameštaja. Pozlata nema isključivo dekorativnu ulogu proizvoda, već služi i za zaštitu površine od procesa oksidacije i biokorozije. Naravno, na svojstva premaza prvenstveno utiču debljina premaza i kvalitet samog zlata. Koliko dugo će površina ostati sjajna zavisi od debljine nanesene pozlate. Zlato je mekan i savitljiv metal, koji se brzo haba sa površine. Zbog toga dizajneri poznatih zlatarskih kuća izbegavaju tanak sloj pozlate. Tradicionalno, savremeni proizvodi su prekriveni slojem pozlate debljine 0,04-0,1 mm.

Trajnost pozlate

Za razliku od zlata koje je trajno i izdržljivo, pozlata se prilično brzo troši, odnosno skida sa površine. Zbog toga je poželjno nanositi je na predmete koji imaju isključivo dekorativnu svrhu i retko se koriste. Ponekad je razlika između zlata i pozlate teško uočljiva čak i profesionalcima. Postoje brojne metode za proveru kvaliteta zlatnog nakita. Najjednostavnija, ali i prilično nepouzdana, je da se predmet tokom 20 sekundi drži nad plamenom sveće. Ako se na površini pojave tamne mrlje to je siguran znak predmet je pozlaćen. U prodaji pozlaćena roba mora biti posebno označena. Oznaka mora sadržati i informaciju o tome na koji je način pozlata naneta na predmet.

Pozlaćeni nakit

Pozlaćena ogrlica

Glavna prednost zlatnog nakita je njegova izdržljivost, ali je onaj pozlaćeni daleko jeftiniji. Pozlaćeni nakit nije pogodan za svakodnevno nošenje i zahteva pažljivo održavanje i čuvanje, pa zbog toga nije mnogo tražen. Čak i uz stalno održavanje vremenom se na površini pojavljuju ogrebotine i drugi tragovi mehaničkih oštećenja.

Industrija

Zbog odlične provodljivosti, niske električne otpornosti i izuzetne otpornosti na koroziju poslednjih decenija znatne količine zlata koriste se u elektronici i elektrici. Često se pozlaćuju ili posrebruju elektro-kontakti, što doprinosi boljoj provodljivosti struje. Pozlata ima odličnu i postojanu refleksivnost infracrvenih zraka, što omogućava lako korišćenje crvenih lasera za izravnavanje​. Pozlaćena stakla su najpouzdaniji način održavanja polarizacije. Osim toga, mnogi sateliti su obloženi zlatom koje ih štiti od sunčeve toplote. Tanak sloj zlata na viziru kacige štiti kosmonauta od opasnih efekata sunčevog zračenja.

Recikliranje zlata

Sve veća upotreba zlata u naprednim tehnologijama kakve su telekomunikacije, mikroelektronika, optika, avijacija i svemirska tehnologija doprinela je tome da zlato postane vitalan strateški resurs čije je recikliranje izuzetno isplativo. Otpad koji sadrži zlato može nastati iz različitih izvora i dostupan je u različitim oblicima. Najčešće su to elektronski i električni otpadni delovi, nakit, potrošni stomatološki i ortopedski materijal, upotrebljeni katalizatori i slično. Prerada takvog otpada je komplikovana i zavisi od prirode otpada i stepena čistoće metala u njemu. Trenutno dostupne tehnologije za reciklažu zlata mogu biti mehaničke, pirometalurške, hidrometalurške, elektrohemijske i biotehnološke.

Kozmetologija

Upotreba pozlate u kozmetologiji je kontroverzno pitanje. Postoje mišljenja da je ovaj metod lukav marketinški trik. S druge strane, japanski kozmetolozi rade na usavršavanju najnovijih tehnika za pozlatu lica. Metal ima svojstva da obogaćuje epidermisa kiseonikom, pomaže očuvanju kolagena u koži i ublažava iritacije. U alternativnoj medicini takođe postoji poseban pravac korišćenja pozlate u antiinflamatorne svrhe — hrizoterapija.

Zanimljivosti

Pozlatarska radionica koju je pri dvoru vodio bečki pozlatar Karl Hofinger između ostalih poslova imala je zadatak da pozlati i hiljade uskršnja jaja kojima su za Uskrs darivani dvorjani i gosti dvora, a za Svetosavski bal na stotine ženskih cipela. Naime, dame su u svojoj toaleti obavezno imale pozlaćene cipele ili bar neki detalj na njima.

Vidi još

• Zlatotisak
• Jestivo zlato
• Hrizoterapija
• Spisak starih zanata

Literatura

• Vodič za izbor zanimanja : planiranje karijere posle osnovne škole. Beograd: Nacionalna služba za zapošljavanje. 2011. str. 96 (94). ISBN 978-86-911523-1-4. Pristupljeno 23. 8. 2023. 
• Karastojković, Zoran; Perić, Ranko; Janjušević, Zoran V.; Gusković, Dragoslav (2013). „Elektrolitičko pozlaćivanje zlatnog nakita od legure 585” (PDF). Zaštita materijala. God. 54, br. 4: 366—370. Pristupljeno 23. 8. 2023. 

Spoljašnje veze

• Lewton-Brain, Charles. „Depletion Gilding Notes”. Ganoksin - jewelry making resources. International Gem Society. Pristupljeno 23. 8. 2023. 
• „Pozlata”. Ikonopisanje. Pristupljeno 23. 8. 2023. 
• Vasiljević, Branka (17. 7. 2021). „Na prozorima Spirtine kuće otkrivena pozlata”. Politika. Pristupljeno 23. 8. 2023. 
• „Održan master klas na temu “Pozlata na akrilnom bolusu sa iskucavanjem oreola””. Akademija Srpske Pravoslavne Crkve za umetnosti i konservaciju. 9. 7. 2023. Pristupljeno 23. 8. 2023.