Википедија

Rajner Marija Rilke

аустријски песник и писац (1875–1926)

Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije.

Rajner Marija Rilke
Rajner Marija Rilke
Lični podaci
Puno imeRene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke
Datum rođenja(1875-12-04)4. decembar 1875.
Mesto rođenjaPrag, Austrougarska
Datum smrti29. decembar 1926.(1926-12-29) (51 god.)
Mesto smrtiValmont,   Švajcarska
ObrazovanjeKarlov univerzitet u Pragu
Književni rad
Period1894—1925
Najvažnija delaKnjiga slika
Soneti Orfeju
Nove pesme
Potpis
Zvanični veb-sajt
rilke.de

Biografija uredi

 
Rajner Marija Rilke, fotografija iz 1900.

Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta.

Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke.

Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao "početkom odvratnosti". Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama.

Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu.

Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije.

1910—1919 uredi

Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije.

Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”.

Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking.

Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanštal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen.

U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”" iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu.

1919—1926 uredi

U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu.

Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkharta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci.

Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”.

Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru.

Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri.

U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane.

Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima.

Dela uredi

  • „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894.
  • „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896.
  • „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897.
  • „Advent“ 1898.
  • „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899.
  • „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902.
  • „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905.
  • „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908.
  • „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909.
  • „Rekvijem“ (Requiem), 1909.
  • „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913.
  • „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923.
  • „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923.
  • „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926.
  • „Prozori“ (Les Fenetres), 1927.
  • „Ruže“ (Les Roses), 1927.
  • „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929.
  • „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934.
  • „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Izvori uredi

  1. ^ Biography: Rainer Maria Rilke 1875–1926 on the Poetry Foundation website. Retrieved 2 February 2013.
  2. ^ „Rainer Maria Rilke”. Poetry Foundation (na jeziku: engleski). Poetry Foundation. 2017-07-16. Pristupljeno 2017-07-17. 
  3. ^ See Müller, Hans Rudolf. Rainer Maria Rilke als Mystiker: Bekenntnis und Lebensdeutung in Rilkes Dichtungen (Berlin: Furche 1935). See also Stanley, Patricia H. "Rilke's Duino Elegies: An Alternative Approach to the Study of Mysticism" in Heep, Hartmut (editor). Unreading Rilke: Unorthodox Approaches to a Cultural Myth (New York: Peter Lang 2000).
  4. ^ Freedman, Ralph. Life of a Poet: Rainer Maria Rilke (Chicago: Northwestern University Press, 1998), p. 515.

Literatura uredi

  • Corbett, Rachel, You Must Change Your Life: the Story of Rainer Maria Rilke and Auguste Rodin, New York: W. W. Norton and Company, 2016.
  • Freedman, Ralph (1998). Life of a Poet: Rainer Maria Rilke. New York: Northwestern University Press. ISBN 978-0-810-11543-9. 
  • Prater, Donald A. (1986). A Ringing Glass: The Life of Rainer Maria Rilke. Oxford: Clarendon Press. 
  • Tapper, Mirjam, Resa med Rilke, Mita bokförlag.
  • Torgersen, Eric, Dear Friend: Rainer Maria Rilke and Paula Modersohn-Becker, Northwestern University Press, 1998.
  • Engel, Manfred and Lauterbach, Dorothea (ed.), Rilke Handbuch: Leben — Werk — Wirkung, Stuttgart: Metzler, 2004.
  • Erika, A and Metzger, Michael, A Companion to the Works of Rainer Maria Rilke, Rochester, 2001.
  • Gass, William H. Reading Rilke: Reflections on the Problems of Translation, Alfred A. Knopf, 2000.
  • Goldsmith, Ulrich, ed., Rainer Maria Rilke, a verse concordance to his complete lyrical poetry. Leeds: W. S. Maney, 1980.
  • Hutchinson, Ben. Rilke's Poetics of Becoming, Oxford: Legenda, 2006.
  • Leeder, Karen, and Robert Vilain (eds), The Cambridge Companion to Rilke. Cambridge: Cambridge University Press, 2010. ISBN 978-0-521-70508-0
  • Mood, John, A New Reading of Rilke's 'Elegies': Affirming the Unity of 'life-and-death Lewiston, New York: Edwin Mellen Press, 2009. ISBN 978-0-7734-3864-4.
  • Numerous contributors, A Reconsideration of Rainer Maria Rilke, Agenda poetry magazine, vol. 42 nos. 3–4, 2007. ISBN 978-0-902400-83-2.
  • Pechota Vuilleumier, Cornelia, Heim und Unheimlichkeit bei Rainer Maria Rilke und Lou Andreas-Salomé. Literarische Wechselwirkungen. Olms, Hildesheim, 2010. ISBN 978-3-487-14252-4
  • Ryan, Judith. Rilke, Modernism, and Poetic Tradition. Cambridge: Cambridge University Press, 1999.
  • Schwarz, Egon, Poetry and Politics in the Works of Rainer Maria Rilke. Frederick Ungar, 1981. ISBN 978-0-8044-2811-8.
  • Neuman, Claude, The Sonnets to Orpheus and Selected Poems, English and French rhymed and metered translations, trilingual German-English-French editions, Editions www.ressouvenances.fr, 2017, 2018

Spoljašnje veze uredi

 
Rajner Marija Rilke na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рајнер_Марија_Рилке&oldid=27552138”