Rosa Hadživuković
Rosa Hadživuković (Goražde, 13. novembar 1912 — Vukosavci, kod Lopara, 22. februar 1942) bila je lekarka i učesnica Narodnooslobodilačke borbe.
| rosa hadživuković | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 13. novembar 1912. |
| Mesto rođenja | Goražde,  Austrougarska |
| Datum smrti | 22. februar 1942. (29 god.) |
| Mesto smrti | Vukosavci, kod Lopara,  ND Hrvatska |
| Profesija | lekarka |
| Delovanje | |
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba |
Biografija uredi
Rođena je 13. novembra 1912. godine u Goraždu. Kao devojčica osetila je ratne strahote koje je doneo Prvi svetski rat. Zajedno s majkom i mlađom sestrom austrougarske vojne vlasti su je internirale u logor u Doboju. Tokom boravka u logoru majka joj se razbolela, pa je boravak u logoru za nju bio posebno težak.[1]
Nakon završetka Prvog svetskog rata, Rosina porodica se preselila iz Goražda u Sarajevo, gde je ona završila osnovnu školu i gimnaziju. Posle završetka mature odlučila se za studije medicine. Medicinski fakultet upisala je u Beogradu. Pošto je poticala iz siromašne porodice, tokom studija je živela veoma skromno, ali je i pored toga bila dobar student. Željna novih saznanja, pored medicine je upisala i Pravni fakultet.[1]
Tokom studija nije pripadala revolucionarnom studentskom pokretu, ali se družila s njegovim aktivistima i članovima KPJ i SKOJ, pa je posećivala razne manifestacije koje su organizovali. Najčešće omladinske izlete i druženja, ali nije izostajala ni sa protestnih zborova i demonstracija. Godine 1939. je završila studije medicine i odmah potom je dobila prvu službu u selu Puračić, kod Lukavca. Nedugo potom uspela je da se prebaci u Tuzlu, smatrajući da će u tuzlanskoj bolnici imati bolje uslove da se usavrši u struci.[1]
Okupacija Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. godine Rosu je zatekla u Tuzli. Ubrzo po formiranju ustaške vlasti počeo je otvoreni progon Srba i Jevreja, kao i drugih građana, a pre svega antifašista. Rosa se od prvih dana okupacije nije mirila s novouspostavljenim stanjem i otvorenim progonima. Kada je u leto 1941. godine izbio oružani ustanak u tuzlansku bolnicu su počeli da pristižu i prvi ranjenici — pripadnici domobranstva NDH i ustaške vojnice. Rosa ih je po službenoj dužnosti previjala i lečila, ali se i dalje nije mirila sa situacijom.[2]
Poznavajući doktorku Rosu kao patriotski i antifašistički nastrojenu osobu, rukovodioci ustanka na Majevici su je septembra 1941. godine pozvali da im se pridruži i da pomogne oko brige o ranjenim partizanima. Rosa je rado prihvatila ovaj poziv i krajem septembra je došla na Majevicu. Bila je prva partizanska lekarka u ovom kraju, a kasnije joj se pridružio i lekar Mustafa Mujbegović. Zajedno s njim brinula je o ranjenim borcima Majevičkog partizanskog odreda, ali i o lokalnom stanovništvu. Veliki broj žena i dece s Majevice dolazio je u Štab Majevičkog odreda kako bi ih pregledali doktor Mustafa i doktorka Rosa.[2][3]
U selu Vukosavcima, u seoskim kućama, koje su se nalazile u blizini kuće, u kojoj se bio smešten Štab Majevičkog odreda Rosa je organizovala partizansku bolnicu. U ovim kućama bili su smešteni ranjeni i bolesni partizani. Rosina delatnost u Vukosavcima trajala je sve do četničkog napada na selo, 20. februara 1941. godine. Tog dana četnici s Majevice predvođeni Radivojem Kerovićem i Stevanom Damjanovićem Lekom su izvršili napad na Štab Majevičkog partizanskog odreda i likvidirali sve prisutne koji se s nalazili u kući, među kojima su bili — komandant i politički komesar odreda Ivan Marković i Fadil Jahić, kao i doktor Mustafa Mujbegović.[2]
U vreme četničkog napada Rosa se nalazila u jednoj od kuća u kojoj su bili smešteni ranjenici, pa je brzo saznala da je Štab odreda pobije. Tada se sklonila u kuću Paje Mitrovića, gde je prenoćila. Sutradan Pajina ćerka Stoja, koja je bila član SKOJ-a, je Rosi donela seljačko odelo i sklonila je na tavan štale, jer su mislili da će biti otkrivena ukoliko četnici budu vršili pretres kuće. Na tavanu štale Rosa je prenoćila i sutradan 22. februara 1942. godine je krenula ka kućama Rikanovića. Na putu su je presreli četnici i tražili da pođe s njima. Pošto je to odbila ubili su je kod vukosavačkog potoka.[2]
Sahranjena je na spomen-groblju u Vukosavcima, a jedna ulica u Tuzli nosi njeno ime.[4]
Reference uredi
- ^ a b v Kovačević 1990, str. 184.
- ^ a b v g Kovačević 1990, str. 185.
- ^ V. Mujebogić: Tuzla moje mladosti
- ^ ulica na mapi
Literatura uredi
- Sanitetska služba u Narodnooslobodilačkom ratu Jugoslavije — IV tom. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 1989.
- Kovačević, Radivoje (1990). Drama u Vukosavcima. Brčko: OO SUBNOR Brčko.
