Svjatoslav I Kijevski

Svjatoslav I Kijevski (oko 942 — mart 972) ili Svjatoslav Igorovič (rus. Святослав Игоревич, ukr. Святослав Ігорович) bio je knez Kijevske Rusije. Rođen je kao sin kneza Igora i njegove supruge Olge. Svoju vladavinu Svjatoslav je proveo u stalnim vojnim pohodima na istoku i jugu koji su doveli do propasti dve do tada moćne države u istočnoj Evropi, Hazarskog kaganata i Prvog bugarskog carstva. Takođe, potčinio je i brojna istočnoslovenska plemena, porazio Alane i Volške Bugare i povremeno je sklapao saveze sa Pečenezima i Ugrima.

Svjatoslav I
Knez Svjatoslav prima grčke (vizantijske) poslanike, minijatura iz 15. veka
Lični podaci
Datum rođenja	oko 942.
Mesto rođenja	Kijev,
Datum smrti	mart 972.
Mesto smrti	Horticija,
Porodica
Supružnik	Maluša
Potomstvo	Jaropolk I Kijevski, Oleg od Drevljana, Vladimir I Veliki
Roditelji	Igor Kijevski kneginja Olga
Dinastija	Rjurikoviči
knez
Period	945—972.
Prethodnik	Olga Kijevska
Naslednik	Vladimir I Veliki

Svjatoslav dočekuje vizantijskog cara Jovana Cimiskija.

Grb Svjatoslava.

Ekspanzija kijevske Rusije pod Svjatoslavom.

Njegova desetogodišnja vladavina bila je obeležena brzim širenjem ruske države na dolinu reke Volge, stepe severno od Crnog mora i na Balkansko poluostrvo. Tokom svoje kratke vladavine Svjatoslav je stvorio najprostraniju državu u tadašnjoj Evropi, a 969. je prestonicu preneo iz Kijeva u Perejaslavec (Mali Preslav) na Dunavu. Nasuprot svojoj majci Olgi, koja je primila hrišćanstvo, Svjatoslav je ostao veran mnogoboštvu. Svjatoslavova iznenadna smrt u borbi sa Pečenezima 972. godine dovela je do brzog raspada njegove države koja nije bila čvršće povezana iznutra. Takođe, nerešeno pitanje nasleđa dovelo je do bratoubilačkog rata između trojice njegovih sinova iz koga je kao pobednik izašao Vladimir I Veliki.

Ime

Svjatoslav je bio i prvi vladar Kijevske Rusije koji je, prema Povesti minulih leta, imao potpuno slovensko ime, za razliku od predaka, koji su imali imena poreklom iz staronordijskog jezika. Posle njega, praksa sa slovenskim imenima je bila uobičajena (Vladimir, Jaroslav, Mistislav,...).

Mladost i lične odlike

O mladosti se malo zna, ni godina rođenja nije pouzdana. Otac Igor je bio ubijen 945. od strane slovenskog plemena Drevljana. Majka Olga je bila regent u Kijevu sve do Svjatoslavovog punoletstva (oko 963). Njegov tutor je bio Varjag po imenu Asmud. Svjatoslav se nije previše interesovao za administraciju, dok je sa druge strane vreme uglavnom provodio sa svojom ratničkom družinom u borbama sa okolnim državama. Prema Povesti minulih leta u vojne pohode išao je bez komore, posuda za pripremanje hrane, meso nije kuvao, već je sekao komadiće konjetine, govedine ili divljači i pekao ih na uglju. Takođe, nije nosio šator, već je ispod sebe prostirao konjsko ćebe, a sedlo je stavljao pod glavu. Ratnici iz njegove pratnje činili su isto to.

Fizički izgled

Bio je prosečne visine i građe. Nosio je belo odelo i jednu minđušu sa rubinom i dvoje bisera.

Svjatoslavova majka Olga sa pratnjom u Carigradu (Ilustrovana hronika Jovana Skilice, 12. vek).

Uprskos tome da mu je majka Olga u Carigradu, na dvoru cara Konstantina VII Porfirogeneta, 945. ili 957. prešla u hrišćanstvo, Svjatoslav je ostao mnogobožac koji je poštovao slovenska božanstva poput Velesa i Peruna.

Porodica

Svjatoslav je imao troje dece: Vladimira, Olega i Jaropolka.

Vojni pohodi prema istoku

Nakon preuzimanja prestola kijevske Rusije počeo je ekspanziju u porečje reke Volge i pontske stepe. Tu je imao veliki uspeh sa osvajanjem hazarskog kaganata, koji je važio za jednu od jačih tvorevina u istočnoj Evropi. Razlog konflikta Rusa i Hazara nije poznat, jedna od mogućnosti je borba za bogati trgovački kanal koji se vodio rekom Volgom. Hazari su na Volgi dobro zarađivali sa porezima na trgovinu i transport na samoj reci. Neki istoričari navode da je Vizantija nagovorila kijevske Ruse na obračun sa jevrejskim Hazarima, kojima na vizantijskom dvoru Romana I Lakapina nisu bili skloni.

Svjatoslav je za boj protiv Hazara regrutovao istočnoslovenska plemena, a one koji mu se nisu htjeli pridružiti je napao i primorao na plaćanje poreza njemu, a ne više Hazarima. Takva je sudbina zadesila pleme Vjatiči. Napredovanjem po reci Oki i Volgi upao je u Volga Bugariju, koje je podjarmio da su plaćali danak. U tim pohodima je Svjatoslav koristio najamnike iz plemena Oguzi i Pečenega, verovatno zbog nedostatka dobre konjanice, koju su suprotne strane imale.

965. Svjatoslav uništi hazarski grad Sarkel i upadne u grad Kerč na Krimu. Kod Serkela podiže naselje zvano Bjela Vježa (rus. Белая Вежа) (Beo toranj). 968. ili 969. sruši hazarsku prestonicu Atilu. Putopisac, koji je nakon napada obišao Atilu napisao je da od grada nije ostalo ništa, čak ni lišće na drveću. Arapski hroničar Ibn Haukal piše o napadu Svjatoslavljevom na grad Samandar koji se nalazi u današnjem Dagestanu. Ipak se Svjatoslav nije odlučio za zauzimanje severnog Kavkaza, koji je bio centar Hazara. Prilikom povratka u Kijev napao je Osete i primorao ih u vazalstvo.

Proterivanjm Hazara oko Volge otvorilo je vrata trgovačkom putu u pravcu sever-jug, preko stepa sve do Crnog mora.

Svjatoslav napada Bugare (Manasijev letopis, 14. vek).

Balkanski pohod

Svjatoslav je porazio Hazare i u korist Vizantije uprkos tome da su još za vreme njegovog oca Igora bio vođen rat kijevskih Rusa i Vizantije, koji se završio porazom Rusa 944. Ipak je za vreme Svjatoslava bilo dobrih odnosa sa Vizantijom, tome i dobro govori činjenica koju je u hronici zabeležio Jovan Skilica, da su Rusi slali vojnu mornaricu u pomoć Vizantiji u vreme pohoda Nićifora Foke na Krit.

Nićifor Foka je 967. ili 968. poslao Svjatoslavu svog emisara Kalokira, sa namjerom da Svjatoslava nagovori da napadne Bugare. Pri tome je dobio 15.000 unca u zlatu. Svjatoslav je pristao i na pohod krenuo sa 60.000 vojnika, uključujući i i najamničke odrede Pečenega. Bugarski car Boris II Bugarski je bio poražen i ukazivalo je da će Rusi zauzeti celi deo severne Bugarske, ali je tada došlo do podmitivanja Pečenega od strane Vizantije, koji su počeli sa opsadom Kijeva. Majka Olga i sin Vladimir su se tada nalazili u gradu i posle povlačenja Pečenega slali su pismo po Svjatoslava, koji se vratio i porazio ostatke Pečenega u okolini. Osvojene teritorije Bugarske je odbio prenijeti pod Vizantiju. Nakon smrti mame Olge, koja je umrla 3 dana nakon svađe Olge i bojara sa Svjatoslavom, prestonicu prenese u Prejaslavec, na ušće Dunava, koje je važilo za bogati trgovački put. U hronici Povest minulih leta je za 969. zapisano da je novu prestonicu shvatao kao centar svoje nove države i tačku gde teče trgovina zlatom, svilom, vina i ostalih dobina iz Vizantije prema zapadu, konji i srebro iz pravca Mađarske i Češke i koža, med, vosak i robovi iz ruskih zemalja.

U letu 969. krene u novi pohod, a kijevsku Rusiju podeli na tri upravne jedinice, koje su upravljali njegovi tri sinovi. Ruska vojska sa najamničkim trupama Mađara i Pečenega upada u bugarsku Trakiju i zauzme Filipolj, a stanovništvo masakrira. Vizantijski car Niđifor odgovori utvrđivanjem bedema Carigrada i povećanjem konjaničkih trupa. Usred tih priprema zbačen je sa prestola i ubijen od naslednika i novog cara Jovana I Cimiskija.

Prvi pokušaj Jovana I Cimiskija da odbaci Svjatoslava je propao. Ruske trupe su prešle Dunav i počele sa opsadom Adrijanopola, što je u letu 970., zbog relativne blizine, proširilo paniku na ulice Carigrada. Na kraju iste godine Vizantija, pod komandom Varde Sklira pobedi zajedničke trupe Rusa, Bugara, Mađara i Pečenega u bici kod Arkadiapolja, Dok je u međuvremenu Jovan Cimiskije suzbijao pobunu Varda Foke u Maloj Aziji i nakon pobede vodio vojsku na Balkan i zauzeo grad Markiapolj, gde su Rusi držali deo bugarske carske porodice. Jovan Cimiskije se proglasio za oslobodioca Bugarske od Svjatoslava. Svjatoslav se povukao do grada Dorostola (današnja Silistra), koju je vizantijska vojska opsedala 65 dana. Videvši da je odsječen Svjatoslav se predao uz dogovor da će napustiti Balkan, odvojiti južni Krim Vizantiji i vratiti se zapadno od Dnjepra. Svjatoslav je sa vojskom otplovio rekom do otoka Berezan, na ušću Dnjepra, gde je prezimio. Tamo ih je uhvatila veliki glad.

Svjatoslavov pohod na Balkanu za Kijevsku Rusiju nije urodio plodom, ali je zato suzbio Bugarsko carstvo, koje je bilo manja pretnja i srpskim zemljama. Takođe je to pošlo na ruku Vizantiji, čiji Vasilij II Bugaroubica je četiri decenije sa uspehom vodio borbe protiv Bugara.

Porodično stablo

2. Igor Rjurikovič

1. Svjatoslav I Kijevski

3. Olga Kijevska

Literatura

• Litvina, A. F.; Uspenskiй, Fedor Borisovič (2006). Vыbor imeni u russkih knяzeй v X-XVI vv: dinastičeskaя istoriя skvozь prizmu antroponimiki [The choice of personal names for the Russian princes of the 10th-16th centuries: a dynastic history through the prism of anthroponymy]. Trudы po filologii i istorii: Imenoslov, imя (na jeziku: ruski). Indrik [Indrik]. str. 43. ISBN 978-5-85759-339-4. Pristupljeno 25. 8. 2016. 
• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 
• Artamonov, Mikhail Istoriya Khazar. Leningrad, 1962.
• Barthold, W.. "Khazar". Encyclopaedia of Islam (Brill Online). Eds.: P. Bearman, Th. Bianquis, C. E. Bosworth, E. van Donzel and W.P. Heinrichs. Brill, 1996.
• Chertkov A. D. Opisanie voin velikago kniazya Svyatoslava Igorevicha. Moscow, 1843.
• Chlenov, A. M. (A. M. Členov.) "K Voprosu ob Imeni Sviatoslava." Lichnye Imena v proshlom, Nastoyaschem i Buduschem Antroponomiki ("K voprosu ob imeni Svяtoslava." Ličnыe imena v prošlom, nastoящem i buduщem: problemы antroponimiki) (Moscow, 1970).
• Christian, David. A History of Russia, Mongolia and Central Asia. Blackwell, 1999.
• Cross, S. H., and O. P. Sherbowitz-Wetzor. The Russian Primary Chronicle: Laurentian Text. Cambridge, Mass.: Medieval Academy of America, 1953.
• Dunlop, D. M. (1954). History of the Jewish Khazars. Princeton University Press. .
• Franklin, Simon and Jonathan Shepard (1996). The Emergence of Rus 750-1200. London: Longman. ISBN 978-0-582-49091-8. .
• Golden, P. B. "Rus." Encyclopaedia of Islam (Brill Online). Eds.: P. Bearman, Th. Bianquis, C. E. Bosworth, E. van Donzel and W. P. Heinrichs. Brill, 2006.
• Grekov, Boris. Kiev Rus. tr. Sdobnikov, Y., ed. Ogden, Denis. Moscow: Foreign Languages Publishing House, 1959
• Hanak, Walter K. (1995), „The Infamous Svjatoslav: Master of Duplicity in War and Peace?”, Ur.: Miller, Timothy S.; Nesbitt, John, Peace and War in Byzantium: Essays in Honor of George T. Dennis, S.J., The Catholic University of America Press, ISBN 978-0-8132-0805-3, Arhivirano iz originala 17. 6. 2010. g. 
• Kendrick, Thomas D. (2004). A History of the Vikings. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-43396-7. 
• Logan, Donald F. (1992). The Vikings in History (2nd izd.). Routledge. ISBN 978-0-415-08396-6. 
• Manteuffel Th. "Les tentatives d'entrainement de la Russie de Kiev dans la sphere d'influence latin". Acta Poloniae Historica. Warsaw, t. 22, 1970. ISSN 0001-6829
• Nazarenko, A. N. (A. N. Nazarenko). Drevniaya Rus' na Mezhdunarodnykh Putiakh (Drevnяя Rusь na meždunarodnыh putяh). Moscow, Russian Academy of Sciences, World History Institute. 2001. ISBN 978-5-7859-0085-1..
• Pletneva, Svetlana (1990). Polovtsy. Moscow: Nauka. ISBN 978-5-02-009542-7. .
• Sakharov, Andrey. The Diplomacy of Svyatoslav. Moscow: Nauka, 1982. (online)
• Subtelny, Orest (1988). Ukraine: A History. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-5808-9. 
• Vernadsky, G. V. (1959). The Origins of Russia. Oxford: Clarendon Press. .