Википедија

Selimir Đorđević

Selimir Đorđević (Požarevac, 4. maj 1866 — Valjevo, 6. februar 1915) bio je srpski lekar, fizikus Okruga valjevskog.

Selimir Đorđević
Datum rođenja(1866-05-04)4. maj 1866.
Mesto rođenjaPožarevac, Kneževina Srbija
Datum smrti6. februar 1915.(1915-02-06) (48 god.)
Mesto smrtiValjevo, Kraljevina Srbija

Biografija

uredi

Rođen je 4. maja 1866. od oca Cvetka Đorđevića i majke Sofije, ćerke lekara Dimitrija Kaparisa. Baba po ocu bila je Ana Čolak-Antić, ćerka vojvode Čolak Ante. Njegov brat je bio Dimitrije C. Đorđević.

Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Požarevcu, a višu gimnaziju u Beogradu. Studirao je dve godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle toga je dobio stipendiju i otišao na studije na Medicinskom fakultetu u Parizu. Osnovne studije je završio 1893. a potom ostao još dve godine, do 1895, na specijalizaciji iz ginekologije i akušerstva.[1]

Od 1895. do 1897. bio je lekar u Golupcu, zatim do 1898. lekar sreza paraćinskog. Postavljen je 1898. za okružnog fizikusa u Smederevu, potom 1900. u Knjaževcu, a od 1902. u Jagodini. Aprila 1907. dobio je premeštaj za okružnog fizikusa u Užicu, a da na njegovo mesto dođe dr Marković. Revoltiran podneo je ostavku na državnu službu i zatražio penziju. Ovo je uvaženo, ali je penzija bila mala pa je ponovo tražio posao. Udovoljeno mu je da se vrati na mesto okružnog fizikusa u Jagodini, a dr Marković je iz Jagodine premešten u Knjaževac.[2]

Postavljen je 22. septembra 1907. godine na mesto fizikusa Okruga valjevskog, dr Selimir Đorđević, do tada fizikus Okruga moravskog sa sedištem u Jagodini. Dotadašnji fizikus Okruga valjevskog dr Mihajlo Cvijetić postavljen je za fizikusa Okruga beogradskog. Prilikom ispraćaja iz Jagodine cela varoš ga je ispratila sa muzikom do voza, tim istim vozom je putovao i kralj Petar I pri povratku iz Ribarske Banje.[3]

Bolnica u Valjevu je sagrađena i opremljena tokom 1885. i 1886. godine, kao Okružna bolnica primala je bolesnike sa svih pet srezova tadašnjeg Valjevskog okruga. Selimir Đorđević je bio istovremeno i upravnik Valjevske bolnice. U vreme njegove uprave izgrađen je hirurški paviljon te bolnice.

Radio je i kao školski lekar gimnazije u Valjevu. Predložio je Draginju Babić da dobije stipendiju valjevske opštine za studije medicine u inostranstvu.[4] Bio je potpredsednik Uprave Građanske čitaonice (1907-1910) u Valjevu.

Učestvovao je u oslobodilačkim ratovima od 1912. do februara 1915. U Valjevu je buknula epidemija pegavog tifusa koja je trajala od oktobra 1914. do maja 1915. Valjevo je u rat ušlo sa oko 3000 stanovnika, a tokom 1915. u njemu je boravilo oko 8000 ljudi, tada je bio jedina varoš koja ima dva puta više bolesnih i ranjenih nego zdravih žitelja.[5] Loši higijenski uslovi uzrokovani ratom i velikim brojem ljudi pogodovali su širenju epidemije. U vreme epidemije pegavog tifusa u Valjevskoj bolnici 1915. bio je upravnik četiri rezervne bonice, međusobno udaljene. U to vreme u Valjevu je radilo 26 lekara na čelu sa dr Selimirom Đorđevićem, od toga je za kratko vreme umrlo njih 21.[6]

U Valjevo je posle Cerske i Kolubarske bitke dopremljeno oko 12000 ranjenika, od kojih su mnogi kasnije raspoređeni po drugim bolnicama u Srbiji. Preostalo je oko 8000 ranjenika za kojih je bilo oko 2500 postelja. Svako ko je mogao otišao je iz Valjeva koje se pretvorilo u grad ranjenika i nešto medicinskog osoblja, nazvano „dolina smrti“. Nije bilo higijenskih uslova ni bolničkog materijala. Proširila se epidemija tifusa koja je odnosila dnevno oko 50-100 života, a krajem decembra 1914. i 100-200 života dnevno. Procene o okupnom broju žrtava su više od 3500 vojnika i više od 4000 civila.[7] Među žrtvama bili su i lekari Pavle Vojteh i Draginja Babić, kao i dobrovoljna bolničarka, slikarka, Nadežda Petrović.

Krajem januara 1915. oboleo je i dr Selimir Đorđević od pegavog tifusa i umro 6. februara 1915. Sahranjen je na Bairu u Valjevu pored mlađeg brata Dragutina, a četiri godine kasnije tu je sahranjena i majka Sofija.

Bio je oženjen Darinkom, sestrom vajara Dragomira Arambašića (1881-1945), ali je ona umrla mlada, a posle godinu dana i jedno žensko dete koje su imali.[8] U Valjevu je stanovao u Karađorđevoj 112[9] ili Karađorđevoj 105[10], u kući Dare Ivković, supruge Živka Ivkovića bivšeg sudije i advokata. Tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata tu su živele i njegova majka Sofija i sestre udovice Milica i Katarina (majka Ljubice Marić).[9]

Odlikovan je Ordenom Svetog Save 3. stepena, Takovskim krstom 4. stepena, Medaljom za revnosnu službu i Ordenom Crvenog krsta.[11]

Reference

uredi
  1. ^ Milorad Radojčić: Dr Selimir Đorđević (1866-1915), str. 41.
  2. ^ Milorad Radojčić: Dr Selimir Đorđević (1866-1915), str. 41-43.
  3. ^ Milorad Radojčić: Dr Selimir Đorđević (1866-1915), str. 43.
  4. ^ Milorad Radojčić: Dr Selimir Đorđević (1866-1915), str. 45.
  5. ^ Milorad Radojčić: Dr Selimir Đorđević (1866-1915), str. 30-31.
  6. ^ Milorad Radojčić: Dr Selimir Đorđević (1866-1915), str. 31.
  7. ^ Milorad Radojčić: Dr Selimir Đorđević (1866-1915), str. 48-49.
  8. ^ Milorad Radojčić: Dr Selimir Đorđević (1866-1915), str. 46.
  9. ^ a b Milorad Radojčić: Dr Selimir Đorđević (1866-1915), str. 47.
  10. ^ Zdravko Ranković: Zdravstvo u Valjevskom kraju - prva decenija 20. veka, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  11. ^ Milorad Radojčić: Dr Selimir Đorđević (1866-1915), str. 61.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Селимир_Ђорђевић&oldid=27224063”