Википедија

Sove

Sove ili noćne grabljivice (lat. Strigiformes) predstavljaju red uglavnom usamljenih ptica grabljivica u koji se danas ubraja oko 250 vrsta.[1] Love plen uglavnom noću u čemu im pomaže pretežno siva boja i skoro nečujan let. Dele se u dve savremene familije prave sove (Strigidae) i kukuvije (Tytonidae). Uglavnom se hrane sitnim sisarima, pticama i insektima, a pojedine vrste se hrane i ribom. Žive na svim kontinentima osim na Antarktiku, velikom delu Grenlanda i pojedinim ostrvima.

Sove
Vremenski raspon: Kasni paleocen do danas 60–0 Ma
Retka „istačkana“ sova,
(lat. Strix occidentalis caurina)
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Kladus: Afroaves
Red: Strigiformes
Wagler, 1830
Familije
Rasprostranjenost svih vrsta sova
Sinonimi

Strigidae sensu Sibley & Ahlquist

Opis

uredi

Sove karakteriše oštar kljun, već od korena snažno povijen prema dole, koji im služi za kidanje plena, dok su kandže duge, jako savijene i vrlo šiljaste, a koriste ih kao oružje za ubijanje i dohvatanje plena. Spoljni od tri prednja prsta na nogama je udešen da se može kretati kao obrtni prst, što je svakako od koristi za dohvatanje malih, hitrih miševa, ali služi i za dobro obuhvatanje grane, kao i za sedeće i pentranje po drveću.[2] Pored toga, imaju precizan sluh i vid, koji im omogućavaju da i pri najmanjoj svetlosti tokom noći uspešno love. Visina im je 10—70 cm. Telo im je zbijeno a glava, u poređenju sa drugim pticama, upadljivo velika i okrugla. Imaju upadljiv pernati okvir oko očiju, koji se naziva facijalni disk.

Oči

uredi
 
Buljina

Ima krupne, izbuljene i okrugle oči na prednjoj strani glave koje joj omogućavaju da dobro proceni udaljenost i brzinu plena. Oči sove su nepokretne, kao i u većine ptica, te mora da okreće glavu da bi preusmerila pogled. Glavu može da okrene i do 180°, dok se za neke vrste tvrdi da mogu i do 270°.[3]

Oči sove su velike, rožnjača je poluloptasto ispupčena i veliko sočivo je sa obe strane povijeno, te ptica može slabu i rasutu svetlost dodatno da prikupi. Oba oka su iz bočnog položaja pomerena ka napred, čime je onemogućeno da se jedan predmet fiksira sa oba oka kao kod očiju čoveka. Time se, iako sužava vidokrug, pojačava oštrina vida i povećava osećanje dubine, a s time su u vezi i opažanja oblika i ocena daljine. Tako sova, čak i u mračnoj noći, primećuje i najmanje miševe i baca se na njih, vođena svojim sigurnim okom. Sova nema mrežnjače po bočnim površinama oka, već se ova nalazi samo na zadnjem zidu — u delu najoštrijeg vida. Pored toga, ova ptica ima mnogo više vidnih štapića nego vidnih čepova, za razliku od dnevnih ptica, kod kojih je situacija obrnuta. S obzirom da štapići služe za razlikovanje stepena osetljivosti, a čepići za razlikovanje boja, gledanje boja noću gubi značaj, pa su se zato čepići u očima ove sove evoluciono brojno smanjili, dok se broj štapića povećao, a oni sami jako izdužili i tako postali osetljiviji. Shodno ovome, dnevna svetlost često škodi sovi, pa ona stalno zatvara oči žmirkajući. Osim toga, da bi se zaštitilo, oko je osenčeno vencem pokretljivog perja koje ga obmotava kao veo.[2]

Sluh

uredi
 
Australijski kerkil (lat. Tyto novaehollandiae)

Dok druge ptice imaju, po pravilu, male okrugle slušne otvore, kod sove su ti otvori vertikalno izduženi i gotovo dugi skoro koliko i sama glava. Međutim, slušni otvori joj nisu smešteni simetrično, već je desni je malo iznad levog. Ta asimetrija je od vrste do vrste manje ili više izražena, ali postoji kod svih. Osim toga, mnoge sove imaju upadljiv „veo” oko očiju od paperjastog venca koji usmerava zvuk prema ušima. Zajedno sa pernatim ušima, taj veo joj služi za pokazivanje raspoloženja i često je upadljive boje. Ulogu slušnih školjki igraju kratka i tvrda pera koja su smeštena ispred i iza slušnog otvora i pomažu pri određivanju smera zvuka. Iz istog razloga, sova ima širu lobanju nego većina ptica. Zbog ove širine, zvuk koji dolazi sa jedne strane do jednog uva, dolazi delić sekunde kasnije do drugog uva, što takođe pomaže u lociranju predajnika zvuka.

Iznad slušnog kanala izdiže se napred jedan polumesečasti kožni nabor, koji je kitom perja još više izdignut. On može da se uspravi i položi, tako da sova može da otkloni nabor i svud oko njega od pokretljivog perja napravi svojevrsni levak, stvarajući tako odličan prijemnik za zvuk, što joj omogućava da cijuk miša čuje i na udaljenosti od 50 metara, čak i za vreme leta, kad su miševi skoro nečujni.[2]

Let

uredi

Let bez šuma je takođe u vezi sa noćnim životom. Sovino perje je jako meko, raščešljano, elastično i povija se pod najmanjim pritiskom vazduha. Na prednjem delu krila ta raščešljanost je toliko velika da pomenuta pera imaju testerast oblik. Kod sove su i noge obrasle gusto rojtastim perjem, tako da ni na tom delu tela ne može da se javi oštar šum.

Kao i kod svih dobrih letača, i kod sove je krilo dugačko, ka vrhu postepeno suženo, znatno je široko i izdubljeno u vidu korita. Naročita tvorevina koju treba istaći je čekinjasto perje, koje je izraslo svud oko osnove kljuna. Kako je ovo perje pri dnu stabla obloženo velikim brojem taktilnih telašca, ono služi kao organ za pipanje.[2]

Ponašanje

uredi
 
Pero sove (levo) i pero jastreba (desno)

Većina sova je aktivno noću, kada love plen. Neke sove, međutim, love u sumrak ili u zoru, među kojima i ritska sova (lat. Asio flammeus). Sa druge strane, dan obično provode odmarajući na granama drveća, na zidovima ili stenama, gde su dobro kamuflirane. Boja perja sova varira od crne, sive, mrke, preko rđastožute i rđastomrke do krem, beličaste ili bele, a sve u zavisnosti od staništa u kojima određena vrsta živi, a telo je prošarano mrljama, crtama, prugama, talasima ili cik-cak linijama. Boje i šare predstavljaju „zaštitnu odeću”, jer kada recimo kukuvija tokom dana sedi šćućurena na nekom zidu, vrlo teško se da primetiti, dok se sove koje žive po drveću često veoma jasno slažu sa bojom kore. Uz to, one zauzimaju čudne položaje pa ponekad više liče na čvor na grani ili šta drugo, samo ne na pticu.[2]

Ishrana

uredi

Sova se pri lovu najčešće oslanja na neopaženost u mraku efekat iznenađenja. Neopaženost stiču uglavnom zahvaljujući boji svog perja, zbog kojeg su pod određenim uslovima skoro nevidljive. Uzrok neopaženosti je i unutrašnja „zastavica” letnih pera koja je svilenkasta ili vunasta, te im omogućava skoro nečujno letenje. Jedini izuzetak su vrste koje su specijalizovane za lov na ribu i patuljaste sove.

Uglavnom se hrani malim kičmenjacima, prvenstveno glodarima, koji su takođe noćne životinje, te time čine veliku korist za čoveka.[2] Kada uhvati plen, sova ga rastrgne oštrim kljunom ili kandžama pre nego što ga pojede, osim u slučajevima kada je plen mali pa ga može pojesti celog. Varenje kod sove se vrši vrlo brzo, zahvaljujući bogatom lučenju jakih, rastvarajućih sokova, tako da se kanal za varenje vrlo brzo rasterećuje..[2] Nakon varenja hrane, sova izbacuje gvalice, odnosno povraća nesvarljive ostatke plena poput kostiju, krljušti i perja koje sažima u kompaktnu kuglicu okruglog ili izduženog oblika. Gvalice se često izbacuju na regularnim mestima na kojima sova provodi vreme, pa se često na tim mestima mogu naći desetine kuglica. Biolozi često ispituju ove kuglice kako bi otkrili kvantitet i tip plena kojim se ptica hranila.[4]

Jaja sove su obično bela i oblika skoro savršene sfere. Sova polaže od dva do dvanaest jaja, u zavisnosti od vrste, svakih 1-3 dana. Jaja se ne izlegu sva u isto vreme, te razlika u veličini izleglih mladunaca može da bude velika. Sove ne grade gnezda, nego traže sebi prigodno stanište na drvetu, podzemnim tunelima, na zgradama, štalama ili u pećinama.

Najmanja sova je patuljasta sova, teška oko 31 g. Neke pigmejske sove su tek nešto veće. Najveće sove su buljine ili velike ušare i sove vrste Bubo blakistoni, koje mogu doseći dužinu od 76,2 cm, raspon krila od preko 2 m i težinu od skoro 4,5 kg.

Evolucija sova

uredi

Filogenetska pozicija sova je još uvek nerazjašnjena. Na primer, po taksonomiji Sibli-Alkvist, na osnovu hibridizacije DNK-DNK, sove su bliskije familiji pomrakuša i njihovim srodnicima (Caprimulgiformes) nego dnevnim grabljivicama (Falconiformes), što je za posledicu imalo svrstavanje pomrakuša u Strigidae zajedno sa sovama. Ipak, kladistička[5] i molekularna istraživanja[6] se sa ovim ne slažu, već ukazuju na srodnost redova grabljivica, dok su pomrakuše srodnije čiopama.[7]

 
Lobanja sove

Postoji oko 250 vrste sova, koje su na osnovu molekularnih istraživanja podeljene u porodice — tipične sove (Strigidae) i kukuvije (Tytonidae).[6][8] U porodicu pravih sova danas se ubrajaju 223 vrste koje su dalje podeljene u 25 rodova, dok su kukuvije sačinjene od dva roda — Tyto i Phodilus koji imaju 25, odnosno 2 vrste.[1] Postoje fosilni ostaci sova koje ne pripadaju nijednoj od navedenih familija, a koje se od današnjih sova razlikuju manjom ili drugačijom specijalizacijom za lov (poput prizemnih sova, Sophiornithidae). Rod sova Ogygoptynx iz ranog paleocena (pre 50 miliona godina) se može uzeti kao dokaz da su sove postojale kao zasebna linija u vreme izumiranja većine dinosaurusa, što ih čini jednom od najstarijih grupa kopnenih ptica izvan grupe Galloanserae. Navodna „sova iz doba Krede” (Bradycneme) je zapravo dinosaurus nesrodan pticama, verovatno elopteriks (Elopteryx).

Tokom paleogena, dešavalo se širenje reda Strigiformes u ekološke niše već naseljene drugim oblicima ptica. U isto vreme su i savremeni oblici sova razvili svoje morfološke i adaptivne karakteristike. Do ranog neogena, iz ovog reda su preostale samo tipične sove i kukuvije, predstavljene verovatno precima današnjih rodova. Specijacija se desila tek nakon ovog perioda.

Na granici između paleogena i neogena (pre oko 25 miliona godina), kukuvije su bile dominantni tip sova barem u južnoj Evropi i susednim teritorijama Azije. Rasprostranjenje fosilnih i savremenih linija sova ukazuje na to, da je opadanje brojnosti kukuvija na teritoriji Evroazije uzrokovano diferencijacijom i evolucijom glavnih linija (rodova i vrsta) u okviru tipičnih sova. Na području Američkih kontinenata, razlog opadanja brojnosti kukuvija je ekspanzija imigrantnih vrsta tipičnih sova.

Sistematika sova

uredi

Fosilni bazalni rodovi i rodovi neodređene sistematske pozicije

uredi
 
Fosil sove iz roda Palaeoglaux
  • Berruornis (kasni paleocen, Francuska) — bazalni rod ili u okviru familije Sophornithidae
  • Palaeoglaux (srednji do kasni eocen zapadne i kontinentalne Evrope) — zasebna familija Palaeoglaucidae, ili u okviru Strigidae
  • Palaeobyas (kasni eocen/rani oligocen, Francuska) — Tytonidae ili Sophiornithidae
  • Palaeotyto (kasni eocen/rani oligocen, Francuska) — Tytonidae ili Sophiornithidae
  • Mioglaux (kasni oligocen ili rani miocen, zapadna i kontinentalna Evropa) — uključuje „Bubo” poirreiri
  • Intutula (rani/srednji i možda kasni miocen, kontinentalna Evropa) — uključuje „Strix/Ninox” brevis
  • Alasio (srednji miocen, Francuska)
  • Strigiformes gen. et spp. indet. (rani oligocen, Vajomin, SAD: Olson 1985[9])

familija Ogygoptyngidae

uredi
  • rod Ogygoptynx (srednji/kasni paleocen, Kolorado, SAD)

familija Protostrigidae

uredi
  • rod Eostrix (rani eocen zapadnih i kontinentalnih delova SAD i Engleske, srednji eocen zap. i kon. delova SAD)
  • rod Minerva (srednji do kasni eocen zap. delova SAD) — ranije poznat pod nazivom Protostrix, uključuje vrste „Aquila” ferox, „Aquila” lydekkeri, i „Bubo” leptosteus

familija Sophiornithidae

uredi
  • rod Sophiornis

Prave sove, familija Strigidae

uredi
 
Utina u uzdignutom položaju
Strigidae incertae sedis
  • „Otus” wintershofensis — fosilna sova (rani/srednji miocen, Vintershof, Nemačka); možda srodna rodu Ninox (Olson 1985)[9]
  • „Strix” edwardsi — fosilna sova (kasni miocen)
  • „Asio” pygmaeus — fosilna sova (rani pliocen, Odesa, Ukrajina)
  • sova sa Ibice, Strigidae gen. et sp. indet.; praistorijska (Sánchez Marco 2004[10])

Kukuvije, familija Tytonidae

uredi
  • rod Tyto — tipične kukuvije, uspravne visoke do 90 cm; oko 15 vrsta i, verovatno, još jedna u skorašnje vreme izumrla vrsta
  • rod Phodilus — lučne sove, 1—2 vrste i, verovatno, još jedna u skorašnje vreme izumrla vrsta
fosilni rodovi
  • Nocturnavis (kasni eocen/rani oligocen) — uključuje „Bubo” incertus
  • Necrobyas (kasni eocen/rani oligocen do kasnog miocena) — uključuje „Bubo” arvernensis i Paratyto
  • Selenornis (kasni eocen/rani oligocen) — uključuje „Asio” henrici
  • Prosybris (verovatno rani oligocen do ranog miocena)

Vrste

uredi

Podvrste

uredi

Uticaj na kulturu

uredi
 
Mala sova, 1506, Albreht Direr

U mnogim delovima sveta, sove su povezivane sa smrću i nesrećom, verovatno zbog njihovog noćnog života i karakterističnog hučanja. Međutim, u nekim delovima sveta sove su bile povezivane sa mudrošću i uspehom, često prikazivane kao božiji ljubimci.

Afrika

uredi
m

U Starom Egiptu, lik sove se koristio za označavanje slova „m”. Ovaj hijeroglif je obično bio crtan tako da bi sova izgledala polomljenih nogu „da grabljivica ne bi oživela”.[11]

U Keniji, pripadnici plemena Kikuju su verovali da je sova znak smrti i da, ako čovek vidi sovu, neko će umreti.

Američki kontinenti

uredi

Među urođenicima američkih kontinenata (npr. u plemenu Hopi u SAD), sove su često bilo nadvijene velom tabua i povezivane sa zlom i veštičarenjem. Poput pera orla, religijsko posedovanje pera sove je regulisano federalnim zakonom.

Civilizacije Asteka i Maja, kao i drugi urođenici Srednje Amerike, su sovu smatrali simbolom smrti i uništenja. Čak, astečki bog smrti, Miktlantekuhtli, je obično prikazivan u obliku sove. Na španskom jeziku postoji izreka cuando el tecolote canta, el indio se muere („kada sova zapeva, Indijanac umre”). Reč tecolote znači „sova” i koristi se u nekim delovima Meksika, iako je ispravna reč za sovu u španskom jeziku buho.

Pripadnici plemena Mohe u starom Peruu su obožavali sovu i često je slikali u umetnosti.[12]

Azija

uredi
 
Hindu boginja Lakšmi sa sovom

U japanskoj kulturi, na sove se gledalo kao na negativne ili pozitivne pojave, u zavisnosti od vrste sove. Ponekad su predstavljale božanske glasnike, dok su tipične i rogate sove predstavljale đavolske simbole.

U indijskoj kulturi, bela sova se smatra ljubimcem Lakšmi, boginje bogatstva, i stoga se smatra vesnikom uspeha. Tu sova, kao simbol mudrosti, predstavlja i sastavni deo grba indijske Vojne akademije. U kolokvijalnoj upotrebi, međutim, taj se simbol često koristi da označi glupost.

Evropa

uredi

U grčkoj mitologiji, sova i, naročito, kukumavka, su obično povezivane sa boginjom Atinom, boginjom pticom, koja se povezivala sa mudrošću, umetnošću i raznim sposobnostima i, posledično, i sove su povezivane sa mudrošću. Nezvanično, sove predstavljaju maskotu Mense.

Rimljani, pored toga što su nasledili grčka verovanja u vezi sa sovama, su ih povezivali i sa smrću. Zbog toga, sova je predstavljala loš znak.

Poput toga, u rumunskoj kulturi, žalosni huk sove je značio predskazanje smrti nekog u blizini. Takvo sujeverje je prouzrokovalo izvesnu uznemirenost kada se sova pojavila u sedištu rumunskog predsednika, u palati Kotroceni.

u Srbiji po narodnom predanju sova, u nekim krajevima Srbije određen rod iz porodice Sova, je vesnik smrti i veruje se da njeno oglašavanje neposredno iznad kuće ili na prozoru predskazuje skoru smrt nekog od ukućanina, često iznenadnu. Kasnije se u pokušaju suzbijanja ovog sujeverja pokušalo sa nametanjem univerzalne simbolike sove kao mudrosti.

U Finskoj sova, paradoksalno, predstavlja i znak mudrosti i znak gluposti (verovatno zbog svoje izbuljenosti).

Većina vojnih obaveštajnih službi u svetu ima sovu kao svoju maskotu tj. sova predstavlja znak službe. I Vojnoobaveštajna agencija MO Republike Srbije (VOA) ima za osnovu u svom znaku sovu.

  •  
    Protokorintski aribal u obliku sove, oko 640 p. n. e, Grčka
  •  
    Atinski novac, iskovan posle 449. p. n. e. sa likom boginje Atine na prednjoj strani i predstavom sove na reversu
  •  
    Rimski mozaik sa sovom, Italika, Španija
  •  
    Tanjir iz Manisesa, oko 1535. godina. Tanjir prikazuje sovu sa krunom, što je bilo karakteristično za maniseski dizajn tokom prve polovine 16. veka

Reference

uredi
  1. ^ a b König, Claus; Weick, Friedhelm; Becking, Jan-Hendrik (2009). Owls of the World (2 izd.). Helm. ISBN 978-0300142273. 
  2. ^ a b v g d đ e Brem, Alfred (1953). Život životinja. Beograd: Narodna knjiga. 
  3. ^ „Owl Eyes and Vision”. owlpages.com. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  4. ^ Snowy Owl — Bubo scandiacus, formerly Nyctea scandiaca. owlpages.com
  5. ^ Cracraft, J. (1981). „Toward a phylogenetic classification of the recent birds of the world (Class Aves)”. Auk. 98: 714. 
  6. ^ a b Wink, M.; Heidrich, P. (1999). „Molecular evolution and systematics of the owls (Strigiformes)”. New Haven. Yale University Press: 39-57. 
  7. ^ Livezey, Bradley C.; Zusi, Richard L. (2007). „Higher-order phylogeny of modern birds (Theropoda, Aves: Neornithes) based on comparative anatomy. II. Analysis and discussion”. Zoological Journal of the Linnean Society. 149 (1): 1—95. PMC 2517308  . PMID 18784798. doi:10.1111/j.1096-3642.2006.00293.x. 
  8. ^ Wink, M.; Heidrich, P. (2000). „Molecular systematics of owls (Strigiformes) based on DNA- sequences of the mitochondrial cytochrome b gene”. London: Hancock House: 4-11. 
  9. ^ a b Olson, Storrs L. (1985): The fossil record of birds. In: Farner, D.S.; King, J.R. & Parkes, Kenneth C. (eds.): Avian Biology 8: 79-238. Academic Press, New York.
  10. ^ Sánchez Marco, Antonio (2004): Avian zoogeographical patterns during the Quaternary in the Mediterranean region and paleoclimatic interpretation. Ardeola. 51 (1): 91—132.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). „Ceo tekst” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 29. 09. 2009. g. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  11. ^ „Countessian.com”. Arhivirano iz originala 22. 11. 2008. g. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  12. ^ Muzej Berin, Ketrin i Larco — „Duh starog Perua: blaga iz arheološkog muzeja Rafael Larko Herea”. Njujork: Temz i Hadson, 1997.

Literatura

uredi
  • Calaprice, Alice & Heinrich, Bernd (1990): Owl in the House: A Naturalist's Diary. Joy Street Books, Boston. ISBN 978-0-316-35456-1.
  • Duncan, James. 2013. The Complete Book of North American Owls. Thunder Bay Press, San Diego. ISBN 9781607107262.
  • Duncan, James. 2003. Owls of the World. Key Porter Books, Toronto. ISBN 9781552632147.
  • Heinrich, Bernd (1987): One Man's Owl
  • Johnsgard, Paul A. (2002): North American Owls: Biology and Natural History, 2nd ed. Smithsonian Institution Press, Washington DC. ISBN 978-1-56098-939-4..
  • Maslow, Jonathan Evan (1983): The Owl Papers, 1st Vintage Books ed. Vintage Books, New York. ISBN 978-0-394-75813-8..
  • Sibley, Charles Gald & Monroe, Burt L. Jr. (1990): Distribution and taxonomy of the birds of the world: A Study in Molecular Evolution. Yale University Press, New Haven, CT. ISBN 978-0-300-04969-5.

Spoljašnje veze

uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сове&oldid=28883419”