Википедија

Uzbunjivač

Uzbunjivač, zviždač ili duvač u pištaljku (engl. whistleblower) izraz je za hrabrog pojedinca koji iz visoko moralnih razloga odlučuje da, uz rizik po sopstvenu karijeru, javno progovori o nezakonitim ili neetičkim delima nadređenih mu pojedinaca. Individualac je zaposlen u nekoj instituciji i koji odaje određenu nelegalnu aktivnost te organizacije obično trećoj strani koja se nalazi van te organizacije i koja može da preduzme mere protiv te aktivnosti.

Postoje tri vrste uzbunjivanja: spoljašnje (odgovornim državnim organima), unutrašnje (nadređenima u okviru organizacije) i uzbunjivanje putem medija. Postoje dve vrste dokaza uzbunjivača: dokazi koji uzbunjivači poseduju i dokazi na koje ukazuju, a organ kojem se obraća tek mora da prikupi.

Uzbunjivač može da trpi određene posledice u okviru odmazde koje može preduzeti vođstvo te organizacije protiv njega. Odmazda može se sastojati od fizičkog nasrtaja, pretnje, verbalnih napada, regresija na niži položaj u organizaciji, smanjenje plate i slično. Može da utiče negativno na buduća uzbunjivanja i stvara fizičke i emocionalne posledice po uzbunjivača.

Pojam je postao naročito popularan u drugoj polovini 20. veka. Najčešće je bio upotrebljavan na Zapadu, pre svega SAD, ali je postao rasprostranjen u celom svetu početkom 21. veka, naročito posle afere sa Edvardom Snoudenom i Čelsi Mening.

Terminologija uredi

U engleskom jeziku se koristi termin whistle-blower (doslovno zviždač; duvač pištaljke) koji se upotrebljava da bi se označila osoba koja obaveštava nemoralnu ili nelegalnu radnju druge osobe ili organizacije.[1] Smatra se da je ovaj termin prvi put upotrebio američki građanski aktivista Ralf Nejder u svojoj knjizi Whistlebowing iz 1972. godine.[2] Međutim, postoje brojni raniji primeri upotrebe u sličnom kontekstu, na primer za označavanje osoba koje su informisale javnost o masakru američkih trupa u Mi Laju nad vijetnamskim civilima, ili za označavanje insajdera u američkoj Mafiji, što je termin koji je koristila policija.[3][4][5]

U srpskom jeziku u govoru se upotrebljavaju četiri termina: uzbunjivač, zviždač, duvač u pištaljku i insajder.[6]

Definicija uredi

Postoji više definicija uzbunjivača i uzbunjivanja. Iako neke definicije sadrže iste elemente, mnoge od njih se razlikuju pre svega po opširnosti Prema Ralfu Nejderu uzbunjivanje je „čin muškarca ili žene, koji verujuću da javni interes nadjačava interes organizacije kojoj služi, duva u pištaljku da ukaže na korumpiranu, nelegalnu, prevarljivu ili štetnu aktivnost te organizacije.“ [7]

Uzbunjivač se u „Zakonu o zaštiti uzbunjivača“ definiše kao „otkrivanje informacije o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnost i po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera.“ Dok se uzbunjivanje definiše kao „otkrivanje informacije o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera.“ [8][8]

U knjizi „Whistleblowing: In Defense of Proper Action“ se daje definicija po kojoj se uzbunjivanje „dešava kada zaposlen ili bivši zaposlen prenese neku informaciju nekome na poziciji sa koje može da dela prema problemu, i čini to van organizacije.“ Ova definicija je karakteristična zbog toga što ne pokriva motive uzbunjivača i ne koristi termine poput štetno, korumpirano, loše i slično. Na taj način se ne govori o motivima ili aktivnostima organizacije kao „dobrim ili lošim.“[9]

Jedna od najopširnijih definicija je definicija koju je dao Piter Džab (Peter Jubb), pregledavši pre toga brojne definicije uzbunjivača. On smatra da je ovo bilo neophodno, jer je postojao rizik da uzbunjivanje postane sinonim za informisanje. Po Džabu je uzbunjivanje uži pojam od informisanja i predstavlja specijalan slučaj korisnog informisanja.[10] Njegova definicija glasi:

Uzbunjivanje je nameran neobavezan čin otkrivanja informacija u javnosti, od strane osobe koja je imala ili ima privilegovan pristup podacima ili informacijama organizacije, o netrivijalnim nezakonitostima ili drugih prestupa, bilo stvarnih, sumnjivih ili predviđanih koja impliciraju i pod kontrolom su te organizacije, nekom eksternom entitetu koji ima potencijal da ispravi taj prestup.[10]

Definicija se smatra dobrom zato što ima 6 elemenata (aktivnost, ishod, subjekat, akter, primalac i objekat) i što se menjanjem tih elemenata može prilagoditi raznim situacijama. Takođe definicija isto ne sadrži ni motivaciju kao element, jer Džab smatra da je to sporno pitanje oko kojeg se autori ne slažu.[10]

Uzimajući u obzir sve navedene definicije, može se zaključiti o opštim karakteristikama uzbunjivanja. To je:

  • Individualni čin s ciljem iznošenja informacija;
  • Informacija mora da bude o mogućem ili realnom netrivijalnom prestupu;
  • Informacije se saopštavaju obično strankama koje su van organizacije i koje to iznose u javnost ili subjektu koji se nalazi na poziciji sa koje može da reaguje;
  • Individualac koji iznosi te informacije mora biti član te organizacije;

Slučajevi kroz istoriju uredi

Iako se pojam uzbunjivača javio tek 20. veku, kroz istoriju su postojali ljudi koji se na osnovu svojih dela danas mogu svrstati u kategoriju uzbunjivača. Ovo predstavlja kratak pregled istorije.

Prvi zabeleženo uzbunjivanje se desilo 1777. godine tokom Američke revolucije kada su dva oficira Američke mornarice uzbunili o mučenju britanskih vojnika od strane Američke mornarice. Na osnovu ovog slučaja američki kongres je doneo prvi zakon kojim bi se štitili uzbunjivači. [11]

Edmund Din Morel je odigrao veliku ulogu 1890-ih godina u razotkrivanju eksploatatorske i destruktivne politike Belgije prema Kongu, tako što je radeći u britanskoj pomorskoj kompaniji koja je bila angažovana od strane Slobodne Države Kongo, uvideo da brodovi iz Belgije u Kongo dolaze gotovo prazni sa kavezima i okovima, a vraćaju se puni sa raznim dobrima, pa i robovima. Svoja zapažanja je iznosio u novinama.[12]

Taskigijski eksperiment sa sifilisom, koju je sprovodila vlada SAD nad crnim stanovništvom u periodu od 1932. do 1972. godine, je otkrio Piter Baksten, radnik u Javnoj zdravstvenoj službi. [13] Državnu zloupotrebu psihijatrije nad sovjetskim disidentima je 1971. godine otkrio Zapadu psihijatar Vladimir Bukovski, tako što je prokrijumčario 150 stranica fotokopije forenzičkih nalaza. Godinu dana kasnije je uzbunjivač u FBI-u poznat kao Duboko grlo otkrio zloupotrebu službe od strane administracije Ričarda Niksona i na taj način je pokrenuo Votergejt skandal.

Pre pet godina je vojnoobaveštajni analitičar Čelsi Mening (pre promene pola znana kao Bredli) prosledila na hiljade vojnih i diplomatskih dokumenata Vikiliksu, koji su otkrili brojna kršenja prava od strane američke vojske u Iraku i Avganistanu i izazvali diplomatski skandal. Mening je osuđena na 35 godina zbog špijunaže. [14]

Slučaj Edvarda Snoudena i „Snoudenov efekat“ uredi

Glavni članak: Edvard Snouden
 
Edvard Snouden je postao međunarodna ikona uzbunjivanja nakon što je objavio podatke o masovnom nadzoru koje je sprovodila NSA.

Slučaj Edvarda Snoudena je bio prekretnica u istoriji uzbunjivanja i uzbunjivača, zato što je izazvao ogromni međunarodni publicitet, skandal i pokrenuo je „veliku debatu o masovnom nadzoru, tajnovitosti vlada i ravnoteži između nacionalne bezbednosti i privatnih informacija.“ [15]

Sve je počelo tako što je prvo u Gardijanu 6. juna 2013. godine, objavljen članak u kome se navodi da Državna bezbednosna agencija prikuplja podatke miliona američkih građana preko jedne od vodećih kompanija za telekomunikacije uz pomoć tajnog sudskog naloga koji vladi daje neograničena ovlašćenja za vršenje nadzora. Sutradan je objavljen novi članak u kojem se navodi da se NSA takođe uključila u sisteme Gugla i Fejsbuka, a da joj nadzor omogućava PRIZMA. Dva dana kasnije, otkriveno je da je izvor tih informacija Edvard Snouden, američki radnik Centralne obaveštajne agencije koji je radio kao konsultant za NSA. [15]

Ne zna se tačan broj podataka koje je Snouden otkrio. Ta brojka se kreće od 50,000,[16] pa do 1,5 miliona dokumenata NSA-e.[17] Sam Snouden je izjavio u intervjuu za Gardijan, da je sve dokumente sam pregledao kako bi razdvojio one koji su u javnom interesu od onih koji nisu, i ističe da je bilo dosta dokumenata koje nije objavio, a koje bi imale veliki odjek i pokrenuli još neke debate.[18]

Narednih meseci, Snoudenovi dokumenti su otkrili brojne programe globalnog nadzora, koje su vodile NSA i Five Eyes zemlje, uz saradnju brojnih telekomunikacionih kompanija i evropskih vlada. Sam Snouden je optužen za špijunažu, ali je još pre objavljivanja dokumenata otputovao u Hongkong, a kasnije se prebacio u Rusiju i zatražio azil.

Slučaj Edvarda Snoudena je doveo do javljanja takozvanog Snoudenovog efekta (The Snowden Effect). Snoudenov efekat se može definisati kao „direktno i indirektno povećanje javne informisanosti, kao posledica događaja i izveštaja koja su usledila nakon objavljivanja tajnih dokumenata Edvarda Snoudena o nadzoru koje su sprovodile SAD.“ Naime, iznošenje tajnih podataka u javnosti je pokrenulo niz događaja: vlade zemalja su počele da iznose informacije u javnost o stvarima koje su pre toga smatrale tajnim, novinari koji nisu bili u kontaktu sa Snoudenom počeli su da istražuju i da rasvetljavaju pozadinu događaja, pokrenute su razne debate o stvarima koje se smatraju za tajnom i slično. Rezultat svega toga je veća informisanost o državnom nadzoru, nego što je to bio slučaj, pre objavljivanja.[19] Na primer, saznalo se da SAD tesno sarađuje sa brojnim tehnološkim kompanijama i da ta je ta saradnja „mnogo dublja nego što mnogi ljudi shvataju i da seže još u prvim godinama nastanka Silikonske doline.“ Dalje je iznesena je činjenica da pošta SAD fotografiše gotovo svaku pošiljku koja prođe kroz njen sistem, što je oko 160 milijarde fotografija godišnje. Ove i mnoge druge priče su dovele do javljanja velikog pritiska na državne organe SAD (pogotovo NSA) da postanu transparentniji.[19]

Pored toga što se javio u SAD, Snoudenov efekat je postao međunarodni fenomen. Pa tako je predsednik Francuske, Fransoa Oland priznao da Francuska takođe ima svoj sopstveni veliki tajni program prikupljanja informacija, koji obuhvata nadzor nad skoro svim prenosima podataka, uključujući i telefonske pozive, i-mejlove, kao i praćenje aktivnosti na društvenim mrežama. Slična priznanja su došla i od Kanade i Brazila.[19]

Proces i klasifikacija uzbunjivanja uredi

Mnogi autori uglavnom razlikuju samo dve vrste uzbunjivanja: interno i eksterno uzbunjivanje. Zakon o zaštiti uzbunjivača republike Srbije dodaje i treću vrstu: uzbunjivanje javnosti, a u zasebnim članovima se kasnije se određuju postupci. Prema tome možemo razlikovati tri vrste uzbunjivanja:

  • Unutrašnje uzbunjivanje – kada se informacija dostavlja poslodavcu. Ono započinje dostavljanjem informacije u vezi sa uzbunjivanjem, po kojoj je poslodavac dužan da postupi bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema informacije, kao i da obavesti uzbunjivača o ishodu postupka u roku od 15 dana od dana okončanja postupka. Takođe, poslodavac je dužan da pruži obaveštenja uzbunjivaču, na njegov zahtev, o toku i radnjama preduzetim u postupku, kao i da omogući uzbunjivaču da izvrši uvid u spise predmeta i da prisustvuje radnjama u postupku, u skladu sa zakonom.[20]
  • Spoljašnje uzbunjivanje – kada se informacija dostavlja ovlašćenom organu. započinje dostavljanjem informacije u vezi sa uzbunjivanjem ovlašćenom organu, pokojoj je informaciji ovlašćeni organ dužan da postupi u roku od 15 dana od dana prijema informacije. Ako se uzbunjivanje odnosi na radno angažovane u ovlašćenom organu, uzbunjivač će se obratiti rukovodiocu tog organa, a ako se uzbunjivanje odnosi na rukovodioca ovlašćenog organa, uzbunjivač će se obratiti rukovodiocu neposredno nadređenog organa. Predviđen je i način postupanja nenadležno organa u vezi sa dostavljenom informacijom. Organ kome je ustupljena informacija vezan je merama zaštite koje je uzbunjivaču obezbedio organ koji mu je obaveštenje ustupio, a takođe je propisan i način postupanja ovlašćenog organa u situaciji kada uzbunjivač nije dao da se njegov identitet otkrije, kao i obaveze ovlašćenog organa opružanju obaveštenja uzbunjivaču o toku i radnjama preduzetim u postupku, odnosna obaveza omogućavanja uvida u spise predmeta i obaveštavanja uzbunjivača o ishodu postupka. [21]
  • Uzbunjivanje javnosti – kada se informacije dostavljaju sredstvima javnog informisanja, interneta, javnim skupovima i sl. Uzbunjivač može da uzbuni javnost bez prethodnog obaveštavanja poslodavca ili ovlašćenog organa u slučaju neposredne opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, od nastanka štete velikih razmera, odnosno ako postoji neposredna opasnost od uništenja dokaza. Tom prilikom, uzbunjivač je dužan da poštuje pretpostavku nevinosti okrivljenog, pravo na zaštitu podataka o ličnosti, kao i da ne ugrožava vođenje sudskog postupka. [22]

Dokazi uredi

Uspeh uzbunjivanja zavisi od relevantnih dokaza, koji mogu biti u obliku dokumenata, video ili audio snimka, fotografija itd. Ti dokazi se mogu podneti uz prijavu, naknadno ili se dobijaju u toku istrage. Zbog toga možemo razlikovati dve kategorije relevantnih dokaza:

  1. kategoriju čine dokazi koje uzbunjivači poseduju i koju dostavljaju uz prijavu ili naknadno i time znatno olakšavaju istragu.
  2. kategoriju čine dokazi koje uzbunjivač ne poseduje, već on iznosi sumnju ili ukazuje na određene dokaze, a sam nadležni organ ih treba u toku istrage sakupiti. Sama istraga može da potraje dugo, što otvara mogućnost da se dokazi promene ili da nestanu. [23]

Tehnike koje se koriste za prikupljanje dokaza se razlikuju od slučaja do slučaja. Po Niniću trebalo bi da se koriste legalne tehnike za prikupljanje dokaza. Uzbunjivač to čini tako što pravi kopiju određenog dokumenta, snimka ili tako što će načiniti fotografiju. Uzbunjivača različiti pravni akti obavezuju da čuva poslovnu tajnu do kojih je došao tokom obavljanja službene dužnosti, a često se upravo iza najčuvanijih tajni kriju dokazi o korupciji ili nekoj ilegalnoj aktivnosti.[23]

Čest je slučaj da se uzbunjivači prvo obrate medijima, a ne nadležnim institucijama. Na taj način oni sebe dovode u poziciju da se nad njima izvrši odmazda. Ako uzbunjivač ne poseduje čvrste dokaze, a obrati se medijima kako bi naterao institucije da reaguju na stvari na koje ukazuje, često može da ugrozi potencijalnu istragu institucija ili da zaradi tužbu za klevetu od strane organizacije. Ninić ističe da je najbolja praksa da se uzbunjivač obrati medijima jedino kada nije dobio adekvatnu reakciju institucija ili iz hitnosti tj. kada su ugroženi život, zdravlje ili bezbednost ljudi i životne sredine, a birokratska procedura je duga. [23]

Posledice uzbunjivanja uredi

Prva posledica uzbunjivanja jeste mogućnost javljanja odmazde. Prema Članu 2 Pravilnika o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju, odmazda se definiše kao „svako činjenje ili nečinjenje prema uzbunjivaču koje dovodi do sledećih štetnih posledica: psihičkog ili fizičkog uznemiravanja ili zlostavljanja, pokretanja disciplinskog postupka, premeštaja na niže radno mesto i zadržavanje u napredovanju; donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa ili otkaza ugovora o radu; preduzimanja ili izricanja mere koja nepovoljno utiče na radno pravni status i radne uslove; ozbiljne i stvarne pretnje da će biti preduzeta bilo koja od navedenih mera.“[24]

Iako su u principu uzbunjivači zaštićeni od poslodavca, vrlo je čest slučaj odmazde nad njima. Pa tako na primer u SAD 2011. godini, iako je zabeležen rast uzbunjivanja od 11%, rast odmazde se povećao za oko 83%, što može imati negativan efekat na buduća uzbunjivanja. Takođe je povećana i pojava fizičkog nasilja, pa je tako 2009. samo 4% uzbunjivača iskusilo neki oblik fizičkog nasilja, dok se 2011. taj broj povećao na 31% i prestigao nenasilne oblike odmazde.[25]

Studija je pokazala da su oni ljudi, koji su iskusili odmazdu, manje angažovani, veća je verovatnoća da daju otkaz u roku od godinu dana i veća je verovatnoća da će svoje probleme preneti van kompanije, medijima ili regulatornim organima. Takođe odmazda narušava poverenje zaposlenih u vođstvo kompanije i obeshrabruje druge zaposlene da prijavljuju nelegalnosti.[25]

Uzbunjivanje može biti i izvor psihičkih problema. Tako na primer zanimljivo je istraživanje u kojoj su bile uključene medicinske sestre iz Zapadne Australije. Istraživanje je pokazalo da su one osobe koje su uzbunile i one koje su imali priliku da to učine, a nisu, kasnije patile od istih stresom-indukovanih fizičkih i emocionalnih problema. Fizički problemi koji su se javili uključivali su nesanicu, umor, glavobolju, insomaniju i povećano pušenje, dok su emocionalni problemi uključivali stalno prisustvo besa, anksioznosti i razočaranosti. Rezultat istraživanja pokazuje da samo postojanje uzbunjivačke situacije dovodi do javljanja stresa, bez obzira da li će osoba uzbunjivati ili ne.[26]

Uzbunjivanje po zemljama uredi

Srbija uredi

 
Agencija za borbu protiv korupcije

Zakonom o Agenciji za borbi protiv korupcije, direktorka Agencije je u julu 2011. donela Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju (o uzbunjivačima), prvi takav propis u Srbiji.[27] Skupština Srbije je usvojila Zakon o zaštiti uzbunjivača 25. novembra 2014. godine.[28]

Do 8. oktobra 2013. godine od Agencije za borbu protiv korupcije status uzbunjivača je zatražilo 107 osoba, a ukupno su taj status dobile 53 osobe. Više od trećine ukupnog broja zaštićenih uzbunjivača čine zaposleni u specijalnoj bolnici u Sokobanji.[27]

Prema podacima koje je Agencija dostavila, od 107 osoba koje su tražile zaštitu, 31 je tražila zaštitu anonimnosti, 72 nisu tražile zaštitu anonimnosti, a četiri u zahtevu nisu zaokružile da li traže tu vrstu zaštite. (Pravilnik nije dovoljno jasan u tome kako se obezbeđuje zaštita anonimnosti, naročito zbog toga što Agencija treba da obavesti rukovodioca organa u kojem je uzbunjivač zaposlen o njegovom identitetu.)[27]

Agencija je jednoj osobi oduzela status uzbunjivača „jer nije prijavila korupciju u dobroj veri“. Iako je zakonom propisano da državni službenik mora da podnese prijavu „u dobroj nameri“ (termin koji ne poznaju savremeni zakoni u Evropi i SAD), u pravilniku je to izmenjeno u „dobru veru“ i objašnjeno da to znači da uzbunjivač „ima opravdanog razloga da veruje da su informacije koje razotkriva istinite, čak i ako se kasnije ustanovi suprotno i ako nema nameru da ostvari neki nezakonit ili neetički cilj“.[27]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „whistle-blower”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Arhivirano iz originala 15. 04. 2015. g. Pristupljeno 13. 4. 2015. 
  2. ^ Nader,, Ralph; Petkas; Blackwell (1974). Whistle Blowing. Penguin Books. 
  3. ^ „The Lawton Constitution”. The Lawton Constitution: 36. 1969. 
  4. ^ „The meaning and origin of the expression: Whistle-blower”. The Phrase Finder. Pristupljeno 13. 4. 2015. 
  5. ^ Johnson, Roberta Ann (2003). Whistleblowing: When it Works--and why. London: Lynne Rienner Publishers. str. 4. 
  6. ^ Janković, Saša. „Duvači u pištaljku danas u Srbiji nemaju dobru ni pravnu ni faktičku zaštitu, upozorava Saša Janković u autorskom tekstu u dnevnom listu "Politika"”. Zaštitnik građana ombudsman. Arhivirano iz originala 16. 04. 2015. g. Pristupljeno 13. 4. 2015. 
  7. ^ Rongine, Nicholas M. (1985). „Toward a coherent legal response to the public policy delemma posed by whistleblowing”. American Buisness Law Journal: 281. 
  8. ^ a b „Zakon o zaštiti uzbunjivača” (PDF). 28. 11. 2014. Pristupljeno 13. 4. 2015. 
  9. ^ Arszulowicz & Gasparski 2011, str. 84.
  10. ^ a b v Vandekerckhove, Wim (2006). Whistleblowing and Organizational Social Responsibility: A Global Assessment. Hampshire: Ashgate Publishing. str. 22–23. 
  11. ^ „Journals of the Continental Congress, 1774-1789”. Journals of the Continental Congress, 1774-1789: 732. 30. 7. 1778. Pristupljeno 14. 4. 2015. 
  12. ^ „Leopold II, E D Morel & Congo”. bouncing-balls.com. Pristupljeno 14. 4. 2015. 
  13. ^ Thomas; Stephen B; Quinn, Sandra Crouse (1991). The Tuskegee Syphilis Study, 1932 to 1972: Implications for HIV Education and AIDS Risk Education Programs in the Black Community (PDF). American Public Health Association. str. 82. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 7. 2012. g. Pristupljeno 14. 4. 2015. 
  14. ^ Tate, Julie. „Bradley Manning sentenced to 35 years in WikiLeaks case”. Washington Post. Pristupljeno 14. 4. 2015. 
  15. ^ a b [Edward Snowden: Timeline „http://www.bbc.com/news/world-us-canada-23768248”] Proverite vrednost parametra |url= (pomoć). BBC. BBC. 20. 8. 2013. Pristupljeno 16. 4. 2015.  Spoljašnja veza u |title= (pomoć)
  16. ^ Hosenball, Mark (14. 11. 2013). „NSA chief says Snowden leaked up to 200,000 secret documents”. Reuters. Arhivirano iz originala 03. 04. 2015. g. Pristupljeno 16. 4. 2015. 
  17. ^ Strohm, Chris; Wilber, Del Quentin (10. 1. 2014). „Pentagon Says Snowden Took Most U.S. Secrets Ever: Rogers”. Bloomberg. Pristupljeno 16. 4. 2015. 
  18. ^ Greenwald, Glenn; MacAskill, Ewen; Poitras, Laura (11. 6. 2013). „Edward Snowden: the whistleblower behind the NSA surveillance revelations”. The Guardian. Pristupljeno 16. 4. 2015. 
  19. ^ a b v „The Snowden Effect: definition and examples”. PressThink. 5. 7. 2013. Pristupljeno 16. 4. 2015. 
  20. ^ Član 15 Zakona o zaštiti uzbunjivača
  21. ^ Član 18 Zakona o zaštiti uzbunjivača
  22. ^ Član 19 Zakona o zaštiti uzbunjivača
  23. ^ a b v Ninić, Ivan. „Šta svaki uzbunjivač treba da zna”. pištaljka.rs. Pristupljeno 16. 4. 2015. 
  24. ^ „Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju”. Agencija za borbu protiv korupcije. Pristupljeno 16. 4. 2015. [mrtva veza]
  25. ^ a b O’Rourke, Morgan (13. 9. 2012). „Whistleblower Retaliation on the Rise”. Risk Managment Society. Arhivirano iz originala 16. 04. 2015. g. Pristupljeno 16. 4. 2015. 
  26. ^ Ahern, K.; McDonald, S. „Physical and emotional effects of whistleblowing.”. Journal of Psychosocial Nursing and Mental Health Services.  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć);
  27. ^ a b v g Gočanin, Sonja; Đurić, Snežana; Grujić, Novak (Novembar 2013). „Dve godine zaštite: Svedočenja uzbunjivača” (PDF). Beograd: Udruženje Eutopija. Pristupljeno 16. 4. 2015.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  28. ^ „Skupština usvojila Zakon o zaštiti uzbunjivača”. Vlada Republike Srbije. 25. 11. 2014. Pristupljeno 16. 4. 2015. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Uzbunjivač na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Узбуњивач&oldid=27548962”