Ђуро Вујовић
Ђуро Вујовић Шпанац (Љуботињ, код Цетиња, 14. април 1911 — Тјентиште, код Фоче, 9. јун 1943) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Од 1942. био је један од неколико личних пратилаца Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита.
| ђуро вујовић | |
|---|---|
 Ђуро Вујовић Шпанац | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 14. април 1901. |
| Место рођења | Љуботињ, код Цетиња, Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 9. јун 1943. (32 год.) |
| Место смрти | Тјентиште, код Фоче, НД Хрватска |
| Професија | рудар |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1929. |
| Учешће у ратовима | Шпански грађански рат Народноослободилачка борба |
| Служба | Интернационалне бригаде НОВ и ПО Југославије |
| Чин | поручник |
| Херој | |
| Народни херој од | 4. јула 1946. |
Биографија уреди
Рођен је 14. априла 1911. у селу Љуботињ, код Цетиња. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице Стевана Вујовића. У родном месту је завршио основну школу, након чега је остао у селу, где се бавио земљорадњом и ишао у надницу код богатијих сељака. Средином 1920-их напустио је родно село и пошао у свет.[1]
Током учења браварског заната, прикључио се радничком покрету и 1929. постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У нади за бољом зарадом, почетком 1930-их отишао је у иностранство, где је једно време радио као рудар у Белгији. Као радник-пролетер осећао је солидарност са својим друговима рударима, са којима је заједно октобра 1936. отишао у Шпанију, где је вођен грађански рат између снага лојалних Влади Шпанске републике, коју је сачињавао Народни фронт (коалиција социјалиста, комуниста и лево оријентисаних републиканаца) и војних јединица, предвођених генералом Франсиском Франком, кога су подржавале фашистичке Италија и Немачка. У оквиру Интернационалних бригада, сачињених од антифашиста из читавог света, Вујовић, кога су саборци у Шпанији звали Георг, борио се скоро две године.[1]
Крајем 1938. под притиском западних земаља, Влада Шпанске раепублике је морала да распусти Интернационалне бригаде, након чега је заједно са другим добровоцима из Југославије прешао у Француску. Како је Краљевина Југославија забранила повратак у земљу шпанским добровољцима, они су у били смештени у сабирним логорима у Француској. Након немачке окупације Француске, напустио је логор и под тешким условима се пребацио у Југославију.[1]
Повратком у земљу, дошао је у родни крај, где се активно укључио у револуционарни покрет. После окупације Југославије, 1941. учествовао је у припреми устанка и Тринаестојулском устанку у цетињском крају. Како је имао богато ратно искуство радио је на обучавању бораца у руковању оружјем и извођењу диверзија. Био је борац Љуботињског партизанског одреда, са којим је учествовао у многим борбама против италијанског окупатора. Половином новембра 1941. међу првима се као добровољац јавио у Ловћенски партизански батаљон, који је укључен у састав Црногорски одред за операције у Санџаку. У саставу овог одреда учествовао је 1. децембра 1941. у неуспешном нападу на италијански гарнизон у Пљевљима.[1]
Током напада на Пљевља, својим искуством је значајно помогао команди своје чете да се организује у условима борбе у насељеном месту. Након италијанског одбијања напада, током кога су претрпљене велике жртве, дошло је до деморализације бораца и њиховог осипања, јер су многи одлучили да се врате кућама. Вујовић је тада остао међу броцима Ловћенског батаљона, са којим је 21. децембра 1941. ушао у састав тада формирана Прва пролетерска ударна бригада, као њен Први батаљон.[1]
Са Првом пролетерском бригадом Вујовић је учествовао на њеном путу по источној Босни — на Романији, Игману, код Калиновика и др. Као један од војнички најспособнијих бораца, али и оних у које се имало велико поверења, фебруара 1942. заједно са групом бораца је упућен у Фочу, која је тада била центар слободне територије. Овде је укључен у састав Пратећег вода Врховног штаба, који је убрзо потом прерастао у Пратећу чету Врховног штаба. Како се истицао војничким исуством и способностима, одрђен је за личног пратиоца Врховног команданта Јосипа Броза Тита.[1]
Поред Вујовића, лични пратиоци Врховног команданта НОВ и ПОЈ били су — Бошко Чолић, од септембра 1941; Раде Ристановић, од јуна 1942; Зарија Стругар, од септембра 1942. и Никола Никица Прља, као возач-пратилац, од августа 1942. године.[1]
Погинуо је 9. јуна 1943. на Милинкладама, код Тјентишта, током битке на Сутјесци. Истом приликом рањен је Јосип Броз Тито, а погинули су члан британске војне мисије капетан Бил Стјуарт, командант Четврте пролетерске ударне бригаде Василије Ђуровић Вако и још неколико партизана.[1]
Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије број 332/46 од 4. јула 1946. проглашен је за народног хероја.[2]
Референце уреди
Литература уреди
- Службени лист ФНРЈ 92/46, 15. новембар 1946. (PDF). Београд: Службени лист ФНРЈ. 1946.
- Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48703239
- Prateći bataljon Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije — zbornik sećanja. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 1987. COBISS.SR 33023495
