Бежанички рејон
Бежанички рејон (рус. Бежаницкий район) административно-територијална је јединица другог нивоа и општински рејон смештен на истоку Псковске области, односно на западу европског дела Руске Федерације.
| Бежанички рејон Бежаницкий район | |
|---|---|
{{{caption2}}}
| |
.svg) | |
 | |
| Држава |  Русија |
| Федерални округ | Северозападни |
| Административни субјект | Псковска област |
| Админ. центар | Бежаници |
| Статус | општински рејон |
| Оснивање | 1927. |
| Површина | 3.353,28 km2 |
| Становништво | 2016. |
| — број ст. | 10.858 |
| — густина ст. | 3,24 ст./km2 |
| Временска зона | UTC+3 |
| Регистарске таблице | 60 |
| Позивни број | +7 81141 |
| Званични веб-сајт | |
.png)
Административни центар рејона је варошица Бежаници.
Према проценама националне статистичке службе Русије за 2016. на територији рејона је живело 10.858 становника, или у просеку око 3,07 ст/км².
Географија уреди
Бежанички рејон смештен је у источном делу Псковске области. Обухвата територију површине 3.353,27 км² и други је по величини међу 24 рејона у области. Граничи се са територијама Дедовичког рејона на северу, на западу је Новоржевски, а на југозападу су Опочки, Пустошки и Новосокољнички рејон, док је на југу територија Локњанског рејона. На истоку су Подоршки и Холмски рејон Новгородске области.
Територија Бежаничког рејона издужена је у смеру југозапад-североисток и у рељефном погледу подељена је на два дела. Западним делом доминира благо заталасан брдски рељеф Бежаничког побрђа, док идући ка истоку надморске висине постепено опадају, а територија поприма изглед праве мочваре. Источни делови рејона налазе се у басену реке Неве према којој се одводњавају преко реке Ловат, док су западни делови у басену Нарве са којом су повезани преко Великаје. У сливу Великаје су реке Сорот, Љста и Алоља, док се у басену Ловата налазе реке Полист са Порусјом и Локња.
На подручју рејона налазе се бројна језера, а убедљиво највеће од њих је језеро Полисто површине 30,6 км². Језеро Полисто налази се у јединственом мочварном екосистему на истоку рејона који је због свог специфичног живог света године 1994. претворен у Полистовски резерват природе. Остала већа језера на тлу Бежаничког рејона су Аљо (13,9 км²), Дубец (10,3 км²), Цевло (7,95 км²), Дулово (5,4 км²), Руско (4,2 км²), Пилец (3,6 км²), Камено (3,5 км²), Сусељницко (3,2 км²) и друга.
Око трећина рејонске територије је покривена шумама.
Историја уреди
Бежанички рејон успостављен је 1927. као општински рејон у границама тадашњег Великолушког округа Лењинградске области. Године 1929. постаје делом Западне области чији центар је био град Смоленск, а потом од 1935. и Калињинске области. Године 1944. успостављена је Великолушка област која је постојала до 1957. када је уједињена са остатком Псковске области.
Демографија и административна подела уреди
Према подацима са пописа становништва из 2010. на територији рејона је живело укупно 13.264 становника,[1] док је према процени из 2016. ту живело 10.858 становника, или у просеку око 3,07 ст/км².[2] По броју становника Бежанички рејон се налази тек на 13. месту са уделом у обласној популацији од 1,68%.
| 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2016. |
|---|---|---|---|---|---|---|
| 42.225 | 32.142 | 25.527 | 22.212[3] | 17.547[4] | 13.264[1] | 10.858* |
Напомена:* Према процени националне статистичке службе.
Према подацима са пописа из 2010. на подручју рејона регистровано је укупно 467 села (од којих је њих 116 било без становника, а у 181 селу живело је мање од 5 становника). Рејон је административно подељен на 5 нижестепених општина, 4 руралне и једну градску. Административни центар рејона је варошица Бежаници у којој је живело око трећина од укупне рејонске популације. Статус урбаног насеља има још и варошица Красни Луч.
Саобраћај уреди
Најважнији саобраћајни правци који пролазе преко Бежаничког рејона су друмски правци Бежаници−Порхов и Псков−Великије Луки, док је најважнији железнички правац пруга Дно−Новосокољники.
Код села Фесково, на око 7 километара од Бежаница налази се мањи аеродром преко ког се у совјетском периоду одвијао регуларан авионски саобраћај са Псковом и Великим Лукама (кориштени су авиони Антонов Ан-2). Аеродром је приватизован током 2000-их година, а данас се углавном користи за обуке пилота.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б "Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1". Архивирано на сајту Wayback Machine (25. март 2016)
- ^ „Оценка численности постоянного населения по муниципальным образованиям Псковской области на 1 января 2016 года”. Архивирано из оригинала 16. 04. 2016. г. Приступљено 14. 4. 2016.
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
Спољашње везе уреди
- Званични веб-сајт
- Подаци о рејону на сајту обласне администрације Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015)
