Вуксан Ђукић
Вуксан Ђукић (Бјелојевићи, код Мојковца, 15. август 1916 — Шујица, 16. децембар 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| вуксан ђукић | |
|---|---|
 Вуксан Ђукић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 15. август 1916. |
| Место рођења | Бјелојевићи, код Мојковца, Краљевина Црна Гора |
| Датум смрти | 16. децембар 1943. (27 год.) |
| Место смрти | Шујица, НД Хрватска |
| Професија | радник |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1939. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Херој | |
| Народни херој од | 27. новембра 1953. |
Биографија уреди
Рођен је 15. августа 1916. године у селу Бјелојевићима, код Мојковца. Потицао је сиромашне сељачке породице. У Мојковцу је завршио основну школу, а четири разреда гимназије и малу матуру је завршио у Колашину и Беранама. Пошто је био сиромашан, није имао могућности за даље школовање па се запослио као дрвосеча у „Шипаду”.[1]
Дружећи се са истакнутим револцуинарима из свог краја, пре свега са Вукманом Крушчићем и Алексом Ђиласом, дошао је врло рано у додир са револуционарним радничким покретом. Године 1937. био је одбегао у шуму, како би избегао хапшење и затвор због напада на жандарме на Шишкој, на планини Бјеласици. Две године касније, 1939. године је учествовао у демонстрацијама на Гановачи, код Биоградског језера. Те исте године је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као члан Партије био је веома активан, највише у раду са радницима и мештанима његовог и околних села.[1]
После окупације Југославије, 1941. године, активно је учествовао је у прикупљању оружја, формирању и обуци герилске групе и општим припремама за устанак. Заједно с братом Радојем Ђукићем и још седморицом браће од стричева, активно је учествовао у Тринаестојулском устанку. Прво ватрено крштење имао је на Врлоступу, недалеко од Колашина, а неколико дана касније је учествовао у нападу на италијански гарнизон у Колашину, где се истако храброшћу. Најпре је био борац-бомбаш, а потом пушкомитраљезац, па десетар, водник, заменик командира и на крају командир чете.[1]
Учествовао је у нападу на Пљевља, 1. децембра 1941. године, када је с неколико бомбаша успео да уништи два непријатељска бункера. После неуспеха у Пљевљима, када је код појединих бораца настало колебање, Вуксан је остао чврст у одлуци да се не би требало враћати у Црну Гору, већ остати у Санџаку. С групом бораца из његовог села нашао се 21. децембра 1941. године у Рудом, где је формирана Прва пролетерска ударна бригада.[1]
У строју прве партизанске бригаде — Прве пролетерске бригаде, учествовао је у многим борбама, од којих се истичу оне на Романији, Округлици, Игману, Калиновику, Улогу, Рогатици, Сињајевини, код Колашина и др. У борби на Дурмитору, јуна 1942. године, са својом десетином је упао међу четнике и пушкомитраљезом убио њих неколико. У току похода пролетерских бригада у Босанску крајину, истакао се у борбама за Коњиц, Дувно, Бугојно, Ливно, Кључ, а после тога у биткама за Босанско Грахово, Јајце, Мркоњић Град, Главатичево и на Дрини.[1]
У данима Пете непријатељске офанзиве на Сутјеци, токон јуна 1943. године, постигао је многе успехе у борбама на Златном бору, Вучеву, Балиновцу и Миљевини. Учествовао је у противофанзиви после Сутјеске, према Власеници и Зворнику, а потом у борбама око Травника и Јајца. Иако је био рањен, с завојем на глави и преломљене руке, он је у био у стрељачком строју батаљона.[1]
Погинуо је у приликом напада Прве пролетерске, Треће крајишке, Друге личке и Седме крајишке бригаде на јако усташко упориште у Шујици, у току ноћи 16/17. децембра 1943. године. Услед јаког отпора усташа, напад је био обустављен. Партизанске снаге имале су велике губитке, а само Прва пролетерска је имала 17 мртвих и 44 рањена борцима. Поред Вуксана Ђукића, у овој борби је погинуио у народни херој Милан Муњас, политички комесар Треће чете Шестог београдског батаљона.[1]
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[1]
Његово име, од оснивања 1951. године, носи Средња мешовита школа „Вуксан Ђукић” у Мојковцу, испред које му је подигнута спомен-биста.[2]
Године 1957, његови посмртни остаци су сахрањени у гробницу народних хероја на Горици у Титограду.
Референце уреди
Литература уреди
- Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.