Википедија

Гвинеја Бисао

држава у западној Африци

Гвинеја Бисао (порт. Guiné-Bissau), званично Република Гвинеја Бисао (порт. República da Guiné-Bissau), позната и као Гвинеја Бисау, је држава на западу Африке.[3] Површина Гвинеје Бисао је 36.125 km². По површини Гвинеја Бисао је 133. држава у свету. Граничи се са Сенегалом и Гвинејом, а на западу излази на Атлантски океан.[4] По процени из 2010. Гвинеја Бисао је имала 1.647.000 становника.[5] Главни и највећи град Гвинеје Бисао је Бисао,[6] у ком живи око четвртинa становништва.

Република Гвинеја Бисао
República da Guiné-Bissau  (португалски)
Крилатица: Јединство, борба, напредак
(порт. Unidade, Luta, Progresso)
Химна: Ово је наша вољена земља
(порт. Esta é a Nossa Pátria Bem Amada)
Положај Гвинеје Бисао
Главни градБисао
Службени језикпортугалски
Владавина
ПредседникУмаро Сисоко Ембало
Председник ВладеРуи Дуарте де Барос
Историја
НезависностОд Португалије
10. септембар 1974.
Географија
Површина‍
 — укупно36.125 km2 (134)
 — вода (%)22.4
Становништво‍
 — 2013.[1]2.078.820 (150)
 — густина57,55 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ≈ 2023
 — укупноРаст 6 млрд. $[2]
 — по становникуРаст 3.088 $[2]
БДП / номинални≈ 2023
 — укупноРаст 2 млрд. $[2]
 — по становникуРаст 1.028 $[2]
ИХР (2022)Стагнација 0,483 (179) — низак
ВалутаЦФА франак
 — стоти део валуте‍100 центи‍
Остале информације
Временска зонаUTC 0
Интернет домен‍.gw‍
Позивни број+245

Гвинеја Бисао је некада била део краљевства Кабу,[7] као и део царства Мали.[7] Делови овог краљевства су опстали до 18. века, док су неки други били под влашћу Португалске империје од 16. века. У 19. веку је колонизована као Португалска Гвинеја.[7] Након стицања независности, проглашене 1973. и признате 1974. године, име њеног главног града, Бисао, додато је имену земље како би се спречила забуна са Гвинејом (бивша Француска Гвинеја). Гвинеја Бисао има историју политичке нестабилности од стицања независности, а само је један изабрани председник (Хозе Марио Ваз) успешно одслужио пун петогодишњи мандат.[8] Тренутни председник је Умаро Сисоко Ембало, који је изабран 29. децембра 2019. године.[9]

Само око 2% становништва говори португалски, службени језик, као први језик, а 33% га говори као други језик. Међутим, креолски језик Гвинеје Бисао, креолски базиран на португалском, је национални језик и такође се сматра језиком јединства. Према студији из 2012. године, 54% становништва говори креолски као први језик, а око 40% га говори као други језик.[10] Остали говоре различите изворне афричке језике. Нација је дом бројних следбеника ислама, хришћанства и традиционалних вера, иако ниједна верска група не представља већину становништва.[11][12][13] Бруто домаћи производ земље по глави становника један је од најнижих у свету.

Историја

уреди
 
Напуштени тенк из времена грађанског рата 1998-1999.

Територија Гвинеје Бисао некада је била позната под називом Краљевина Габу, која је била део великог Мали царства. После 1546. Габу је добио већу аутономију, а као део Мали царства остала је до 1876. Први Европљани који су заузели Гвинеју Бисао били су Португалци. Колонијалисти из Зеленортских острва добили су права на ову територију и она је убрзо постала португалски центар трговине робовима.

Афричка партија за независност Гвинеје и Зеленортских Острва основана је 1956. После више неуспелих антиколонијалних устанака, борба за независност почела је 1963. године. Током 1974. побуњеници су контролисали већи део земље. Основали су своју владу коју је убрзо признао већи број земаља. У априлу 1974. Лисабон је потписао споразум по ком пружа потпуну независност овој земљи. Од тада званични назив државе постаје Гвинеја Бисао. Одмах по стицању независности Гвинеја Бисао је ступила у просовјетски блок и једно време развијала социјалистичко друштвено уређење. Први председник независне државе био је Луис Кабрал, председник Афричке партије за независност Гвинеје и Зеленортских острва (Partido Africano da Independência da Guiné e Cabo Verde - PAIGC) формиране 1956. године. У новембру 1980. године извршен је војни удар, Кабрал је свргнут с власти, а на његово место је дошао дотадашњи премијер Жоао Бернардо Вијеира. Први вишепартијски избори одржани су 1994. године, на којима је Вијеира избран за председника. Након грађанског рата 1998-1999. вођа опозиције Кумба Јала из Партије за друштвену обнову (Partido para a Renovaçao Social - PRS) је изабран за председника. Јала је свргнут 2003. године с власти, до 2005. године је вршилац дужности председника био Хенрике Роса. На изборима 2005. године је Вијеира поново изабран за председника и на овој функцији је био до убиства у марту 2009. године. Од септембра 2009. године председник Гвинеје Бисао је Малам Бакаи Сања из PAIGC партије, који је у јуну са 63,3% наспрам 36,6% победио противкандидата, некадашњег председника Кумба Јала из PRS партије. Нови председник је рекао да ће се заложити да се расветле околности под којима је убијен његов претходник Жоао Бернардо Вијеира.

Географија

уреди

Положај

уреди

Државе са којима се Гвинеја Бисао граничи су Гвинеја и Сенегал. Површина државе износи 36.125 km². На западу се граничи са Атлантским океаном. Простире се између 11 и 13 степена СГШ.

Геологија и рељеф

уреди

Гвинеја Бисао је низијска земља која само према крајњем истоку прелази у брдовит терен надморске висине до 250 m. Обала је дуга 350 км и веома разуђена. Углавном је ниска, пешчана, мочварна и обрасла мангровом. Острвски део Гвинеје Бисао чине острво Болама и архипелаг Бисагос који се састоји од 15 острва (Бубаку, Каравела, Формоза, Оранжо, Рока, Уно итд.). Највиши врх је Монте Торин са надморском висном од 262 метра.

Природна богатства ове земље су: нафта, боксит, фосфати, дрво, море и реке богате рибом.

Воде

уреди

Веће реке су Геба, Корубал и Качеа.

Флора и фауна

уреди

Гвинеју Бисао насељавају бројне врсте сисара: лав, леопард, афрички дивљи пас, афричка златна мачка, каракал, сервал, пегава хијена, афричка дивља мачка. Од примата најбројнија је западноафричка шимпанза. Такође има и многобројних врста птица, риба и гмизаваца.

Клима

уреди

Клима је тропска са једним кишним и једним сушним годишњим добом. Температура ваздуха је висока и стабилна: средња јануарска је око 24, а средња јулска око 26 °C. Падавине опадају од запада (3000 мм) до истока (1500 мм).

Привреда

уреди

Према индексу хуманог развоја Гвинеја Бисао спада у најнеразвијеније државе света. Најзаступљенија привредна активност је пољопривреда, затим терцијарне делатности, а најмање је заступљена индустрија.

Обрадиво земљиште чини 11,9% државне територије. Кикирики је најважнија култура намењена тржишту, а уз њега и кокосов орах и уљана палма. За исхрану становништва се гаје пиринач, кукуруз, просо, сирак и разно поврће. Пашњаци и ливаде прекривају 43% територије, највише се гаје говеда, козе, свиње и кокошке. Шуме захватају 38% државне територије. Велики је годишњи улов рибе и ракова.

Иако је утврђено присуство нафте, боксита и фосфата, ова природна богатства се не експлоатишу. Постоје одређени индустријски капацитети за прераду дрвета. Туризам није развијен, мада постоје потенцијали за његов развој.

Гвинеја Бисао извози рибу, ракове (посебно шкампе), кикирики, дрво и уље, а увози велики број прехрамбених намирница, гориво, возила, машине итд.

Најразвијенији вид саобраћаја је поморска и речна пловидба. Главна лука је главни град Бисао. Друмска мрежа је лошег квалитета и мале укупне дужине, док железнички саобраћај не постоји. Међународни аеродром у Бисау нема већи међународни значај.

Политика

уреди

Становништво

уреди

Популација Гвинеје Бисао етнички је подељена према језицима, обичајима и социјалним структурама. Језик који се највише говори је португалски креолски (44%). Поред португалског креолског већина становништва се служи језицима етничких група међу којима су најзначајније: баланте 27%, фулани 23%, мандинке 12%, манђако 11% и пепел 10%. Већина становништва верује у ислам 46,1%, остатак чине традиционалне афричке религије 30,6% и хришћанство 18,9%.[14]

Највеће етничке групе су Фулани (28,5%), Баланта (22,5%), Мандике (14,7%), Пепел (9,1%). Остале етничке групе (Манђако, Беафада, Манкања итд.) чине 23%, док се 2,2% становништва није изјаснило.[15]

Старосна структура становништва:

  • од 0-14 година: 41,3%
  • од 15-64: 55,4%
  • од 64 године: 3,3%

Стопа наталитета: 39.63 рођених/1000 становника

Стопа морталитета: 15.62 умрлих/1000 становника

Просечан животни век: 63,68 година

Проценат писмених: 59,9%

Главни и највећи град је Бисао са 492.004 хиљада становника[16], док су сви остали градови далеко мањи: Габу 48.670, Бафата 37.985, Бисора 29.468.

Административна подела

уреди

Гвинеја Бисао се дели на осам региона и један аутономни сектор. Они се, даље, деле на 37 сектора.[17]

Региони су:

  • Бафата
  • Биомбо
  • Бисао
  • Болама
  • Кашеу
  • Габу
  • Ојо
  • Кинара
  • Томбали

Референце

уреди
  1. ^ „Guinea-Bissau”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency. Приступљено 9. 6. 2024. 
  2. ^ а б в г „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition (Guinea-Bissau)”. IMF.org. International Monetary Fund. Приступљено 10. 12. 2023. 
  3. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 09. 04. 2014. 
  4. ^ „Overview”. World Bank (на језику: енглески). Приступљено 26. 1. 2021. 
  5. ^ Department of Economic and Social Affairs Population Division (2009). „World Population Prospects, Table A.1” (PDF). 2008 revision. United Nations. Приступљено 12. 03. 2009.  NB: The preliminary results of the National population census in Guinea-Bissau put the figure at 1,449,230, according to email information by the Instituto Nacional de Estudos e Pesquisa, Bissau.
  6. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 101. ISBN 86-331-2112-3. 
  7. ^ а б в „Guinea-Bissau - Country Profile - Nations Online Project”. www.nationsonline.org. Приступљено 26. 1. 2021. 
  8. ^ „Guinea-Bissau – History”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 27. 5. 2020. 
  9. ^ „Guinea-Bissau: Swearing-in of new President unlikely to bring stability, says UN representative”. UN News (на језику: енглески). 14. 2. 2020. Приступљено 23. 9. 2020. 
  10. ^ Handem, Myrna (2015). Portuguese, Creole, or Both: The Problematic of Language Choice in the Republic of Guinea-Bissau. The Social, Political and Economic Implications of Language Choice (Теза). Howard University. 
  11. ^ „Africa: Guinea-Bissau”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 22. 10. 2020. г. Приступљено 1. 1. 2020. 
  12. ^ „Chapter 1: Religious Affiliation”. Tolerance and Tension: Islam and Christianity in Sub-Saharan Africa (Извештај). Pew Research Center. 15. 4. 2010. 
  13. ^ Tolerance and Tension: Islam and Christianity in Sub-Saharan Africa (PDF) (Извештај). Pew Forum on Religious & Public life. април 2010. стр. 20. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 4. 2018. г. Приступљено 25. 4. 2018. 
  14. ^ Guinea-Bissau (на језику: енглески), Central Intelligence Agency, 2024-05-30, Приступљено 2024-06-09 
  15. ^ „Carasteristicas socioculturais” (PDF). Wayback Machine. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 11. 2015. г. Приступљено 9. 6. 2024. 
  16. ^ http://www.stat-guinebissau.com Архивирано на сајту Wayback Machine (3. фебруар 2011) Национални институт за статистику и попис Гвинеје Бисао (Instituto Nacional de Estatística e Censos)
  17. ^ „Guinea-Bissau Maps & Facts”. WorldAtlas (на језику: енглески). 2023-12-14. Приступљено 2024-06-09. 

Литература

уреди
  • „Africa :: GUINEA-BISSAU”. CIA The World Factbook. 12. 7. 2022. 
  • „Guinea-Bissau”. United States Department of State (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-08. 
  • „Religions in Guinea Bissau | PEW-GRF”. www.globalreligiousfutures.org. Архивирано из оригинала 20. 12. 2017. г. Приступљено 2022-10-08. 
  • „Guinea-Bissau”, The World Factbook (на језику: енглески), Central Intelligence Agency, 2022-09-22, Приступљено 2022-10-08 
  • „Guinea-Bissau”. International Monetary Fund. Архивирано из оригинала 11. 11. 2018. г. Приступљено 18. 10. 2018. 
  • „Gini Index coefficient”. CIA World Factbook. Приступљено 20. 8. 2021. 
  • Human Development Report 2020 The Next Frontier: Human Development and the Anthropocene (PDF). United Nations Development Programme. 15. 12. 2020. стр. 343—346. ISBN 978-92-1-126442-5. Приступљено 16. 12. 2020. 
  • Abdel Malek, K.,"Le processus d'accès à l'indépendance de la Guinée-Bissau", In : Bulletin de l'Association des Anciens Elèves de l'Institut National de Langues et de Cultures Orientales, N°1, Avril 1998. – pp. 53–60
  • Forrest, Joshua B., Lineages of State Fragility. Rural Civil Society in Guinea-Bissau (Ohio University Press/James Currey Ltd., 2003)
  • Galli, Rosemary E, Guinea Bissau: Politics, Economics and Society, (Pinter Pub Ltd., 1987)
  • Lobban Jr., Richard Andrew and Mendy, Peter Karibe, Historical Dictionary of the Republic of Guinea-Bissau, third edition (Scarecrow Press, 1997)
  • Vigh, Henrik, Navigating Terrains of War: Youth And Soldiering in Guinea-Bissau, (Berghahn Books, 2006)

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гвинеја_Бисао&oldid=27905319”