Лука Радетић
Лука Радетић (Ћуковац, код Скендер Вакуфa, 15. март 1917 — Мостар, 7. фебруар 1982), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| лука радетић | |||
|---|---|---|---|
 Лука Радетић | |||
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 15. март 1917. | ||
| Место рођења | Ћуковац, код Скендер Вакуфa (данас Кнежево), Аустроугарска | ||
| Датум смрти | 7. фебруар 1982. (64 год.) | ||
| Место смрти | Мостар, СР Босна и Херцеговина, СФР Југославија | ||
| Професија | војно лице | ||
| Деловање | |||
| Члан КПЈ од | 1941. | ||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 – 1952. | ||
| Чин | капетан прве класе | ||
| Херој | |||
| Народни херој од | 23. јула 1952. | ||
| Одликовања |
| ||
Биографија
уредиРодио се у Ћуковцу, код Скендер Вакуфa, 15. марта 1917. године у земљорадничкој породици. У НОБ је ступио 27. јула 1941. године, приступивши чети коју је предводио Дујко Комљеновић. У КПЈ је примљен у октобру 1941. године. [1]
Учествовао је у борбама за ослобођење Скендер Вакуфа, Шипрага, Масловара, Врбањца и Ободника 1941. године. Следеће године у фебруару, истакао се у ослобођењу Котор Вароши. У нападу на усташко упориште у Соколини у близини Котор Вароши заједно са групом својих бораца убили су 15 усташа и заробили више пушака. Захваљујући овим акцијама, у марту 1942. године постављен је за командира Масловарске партизанске чете. У децембру исте године борио се у пролетерским бригадама за ослобођење Теслића и том приликом је рањен. Након опоравка постао је командир чете у Бањалучком одреду.[1]
Ратовао је у више наврата за ослобођење Котор Вароша, а у јулским борбама 1943. године са усташама и четницима на простору Лишца са својим одредом држао је положај и штитио слободну територију. У децембру 1943. године истакао се у борбама за ослобођење Бања Луке и као резултат тога постао је командант батаљона, а затим и Бањалучког одреда. У пролеће 1944. године убио је команданта четничке јединице у селу Рађевцу након чега се она распала. Учествовао је у гоњењу четника у долини Неретве 1945. године.[1]
Након ослобођења обављао је низ дужности у ЈНА, а пензионисан је 1952. године са дужности начелника Војног одсека у Бугојну у чину капетана прве класе. Носилац је Партизанске споменице 1941. и више одликовања.[1]
Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 23. јула 1952. године, проглашен је за народног хероја.[2][1]
Референце
уреди- ^ а б в г д Српски биографски речник 2014, стр. 141-142.
- ^ Народни хероји Југославије 1982, стр. 498.
Литература
уреди- Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982.
