Википедија

Анис

Анис (лат. Pimpinella anisum),[4][5] познат још и као аниш, анасон, слатки јанеж, слатки коморач, слатки копар и слатки кумин, је једногодишња, зељаста биљка из фамилије Apiaceae[3] која израсте од 0,5 до 1 метра висине. Расте у Средоземљу и јужној Азији.[6]

Анис
Илустрација из 1897. године[1]
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Asterids
Ред: Apiales
Породица: Apiaceae
Род: Pimpinella
Врста:
P. anisum
Биномно име
Pimpinella anisum
Синоними[2][3]
Synonymy
  • Anisum odoratum Raf.
  • Anisum officinale DC.
  • Anisum officinarum Moench
  • Anisum vulgare Gaertn.
  • Apium anisum (L.) Crantz
  • Carum anisum (L.) Baill.
  • Pimpinele anisa St.-Lag.
  • Ptychotis vargasiana DC.
  • Selinum anisum (L.) E.H.L. Krause
  • Seseli gilliesii Hook. & Arn.
  • Sison anisum (L.) Spreng.
  • Tragium anisum (L.) Link

Укус и арома његовог семена имају сличности са неким другим зачинима и биљем, као што су звездасти анис,[5][7] коморач,[3][8][9][10] сладић[11][12][13] и естрагон.[14][15][16][17] Широко се узгаја и користи за ароматизирање хране, слаткиша и алкохолних пића, посебно широм Медитерана.

Етимологија

уреди

Назив „анис“ је изведен преко старофранцуског од латинских речи anīsum или anēthum од грчког ἄνηθον ánēthon, што се односи на мирођију.[18][19]

Једна застарела енглеска реч за анис је anet, такође долази од anīsum.[20]

Особине

уреди
  • Има гранату, меким, пахуљастим длачицама покривену шупљу стабљику. Стабљика почиње да се грана на 2/3 висине
  • Цветови су бели, распоређени у штитасте цвасти. Латице су прекривене ситним длачицама. Расту у китама у облику изврнутог сунцобрана. Садрже ароматично уље, тако да имају пријатан мирис.
  • Листови се при дну састоје од 3 округласто урезана листића, средњи листови су прстенасти, а горњи уско крпасто раздељени.
  • Плод је јајастог облика, према врху сужен, а са страна мало стиснут, дугачак 3 до 6 милиметара. Боја плода је светло зеленосива. Плод (семе) се употребљава и као зачин и као лек.
  • Корен је танак и вретенаст.

Лековити делови биљке су плод, односно зрело семе које се скупља само по сувом времену.

Лековито деловање

уреди

Семе аниша делује против надимања, умирује грчеве, јача желудац и поспешује варење и одвод штетних сокова из организма. Такође чисти крв и јача живце. Чисти од слузи плућа, желудац и бубреге, јача органе за варење, поправља неуредну менструацију и отклања несаницу.

Такође се користи у производњи колача и слаткиша, козметичких производа и производњи ликера. Употребљава се и у производњи алкохолних пића (мастика).

Прави анис се данас употребљава тек у незнатним количинама јер га је потиснуо звездасти анис који има мирис и укус аниса, али ботанички није ни у каквој вези са њим. Сличног мириса је и лофант.

Узгој

уреди

Семе биљке се сади у априлу, а плод скупља крајем августа. Плод сам опада, а сазрева неравномерно. Принос је око 1t/ha.[21]

Први пут анис се помиње на египатском папирусу који се датира на око 1500 година п. н. е.

Западне кухиње већ дуго користе анис за укус јела, пића и слаткиша. Реч се користи и за врсту биљке и за њен укус сличан сладићима. Најснажнија компонента укуса етеричног уља аниса, анетола, налази се у анису и невезаном зачину који је аутохтон за северну Кине,[22] званог звездасти анис (Illicium verum), који се широко користи у јелима јужне, југоисточне и источне Азије. Звездасти анис је знатно јефтинији за производњу и постепено је заменио P. anisum на западним тржиштима. Док се раније произвођен у већим количинама, до 1999. године светска производња етарског уља аниса износила је само 8 тона, у поређењу са 400 тона звездастог аниса.[23]

Употребе

уреди

Композиција

уреди
 
Анисово етерично уље у бочици од чистог стакла

Као и свих зачина састав аниса знатно варира у зависности од порекла и начину узгоја. Ово су типичне заступљености главних састојка.[24]

Влага: 9–13%
Протеин: 18%
Масне киселине: 8–23%
Етерично уље: 2–7%
Скроб: 5%
Безазотни екстракт: 22–28%
Сирова влакна: 12–25%

Специфично, производи од анисовог семена такође треба да садрже више од 0,2 милилитра испарљивог уља на 100 грама зачина.[25]

Алкохолно пиће

уреди
 
Анисови алкохоли медитеранског региона.

Анис се користи за ароматизирање грчког уза и мастике;[26] италијанске самбуке;[26] француског абсинта, анисета[27] и пастиса;[28] шпанског анис де чинчона,[29] аниса,[30] анисада[26] и биља Мајорке;[31] турске и јерменске раки;[26] либанске, египатске, сиријске, јорданске, палестинске и израелске араке;[26] и алжирског Анисет кристала.[26] Изван медитеранског региона, налази се у колумбијском аквардиенту[27] и мексичком екстабентуну.[32] Ове алкохолна пића су бистра, али након додавања воде постају мутна, што је феномен познат као узо ефекат.[33][34]

Анис се користи заједно са другим биљем и зачинима у неким коренским пивима, као што је Вирџилс у Сједињеним Државама.[35][36]

Етерично уље

уреди

Анисово етерично уље се може добити из плодова било парном дестилацијом или екстракцијом помоћу суперкритичног угљен диоксида.[37] На принос етеричног уља утичу услови узгоја[38] и процес екстракције, при чему је екстракција суперкритичним гасом ефикаснија.[37] Без обзира на метод изолације, главна компонента уља је анетол (80–90%), са мањим компонентама укључујући 4-анисалдехид, естрагол и псеудоизоеугенил-2-метилбутират, између осталих.[39] Анетол је одговоран за карактеристичан мирис и укус аниса.[40]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ from Franz Eugen Köhlae, Köhlae's Medizinal-Pflanzen, 1897
  2. ^ The Plant List, Pimpinella anisum L.
  3. ^ а б в „Pimpinella anisum L.”. World Flora Online. World Flora Consortium. 2023. Приступљено 22. 1. 2023. 
  4. ^ Wells, John C. (2008). Longman Pronunciation Dictionary (3. изд.). Longman. ISBN 978-1-4058-8118-0. 
  5. ^ а б Baynes 1878.
  6. ^ „Anice vera, Pimpinella anisum L.”. Flora Italiana. Altervista. n.d. 
  7. ^ Schönholzer, Fabio (15. 3. 2018). „Dried Stars”. UZH News (на језику: енглески). Zürich: University of Zurich. Приступљено 21. 2. 2021. 
  8. ^ „Classification for Kingdom Plantae Down to Genus Foeniculum Mill.”. US Department of Agriculture, Natural Resources Conservation Service. 2015. Архивирано из оригинала 4. 4. 2021. г. Приступљено 24. 3. 2015. 
  9. ^ „Plant Characteristics and Associations. Foeniculum vulgare”. Calflora.org. Calflora. 1. 4. 2020. Архивирано из оригинала 17. 5. 2021. г. Приступљено 19. 1. 2021. 
  10. ^ „Plant Finder. Foeniculum vulgare”. Missouribotanicalgarden.org. Missouri Botanical Garden. Архивирано из оригинала 31. 12. 2020. г. Приступљено 19. 1. 2021. 
  11. ^ „The Plant List: A Working List of All Plant Species”. Приступљено 2017-03-07. 
  12. ^ „Glycyrrhiza pallida Boiss., Diagn. Pl. Orient. ser. 2, 2: 22 (1856)”. The International Plant Names Index. Приступљено 2017-03-07. 
  13. ^ „Glycyrrhiza violacea Boiss., Diagn. Pl. Orient. ser. 2, 2: 23 (1856)”. The International Plant Names Index. Приступљено 2017-03-07. 
  14. ^ Shultz, Leila M. (2006). „Artemisia dracunculus”. Ур.: Flora of North America Editorial Committee. Flora of North America North of Mexico (FNA). 19. New York and Oxford — преко eFloras.org, Missouri Botanical Garden, St. Louis, MO & Harvard University Herbaria, Cambridge, MA. 
  15. ^ Lin, Yourun; Humphries, Christopher J.; Gilbert, Michael G. „Artemisia dracunculus”. Flora of China. 20–21 — преко eFloras.org, Missouri Botanical Garden, St. Louis, MO & Harvard University Herbaria, Cambridge, MA. 
  16. ^ „Artemisia dracunculus L.”. Flora of Pakistan. Missouri Botanical Garden. Приступљено 2018-08-19 — преко Tropicos.org. 
  17. ^ „Artemisia dracunculus [Assenzio dragoncello] - Flora Italiana”. luirig.altervista.org. Приступљено 23. 4. 2019. 
  18. ^ Lewis, Charlton T.; Short, Charles (1879). „ănēthum”. A Latin Dictionary. Perseus Digital Library. 
  19. ^ „Anise”. Oxford Dictionaries, Oxford University Press. 2018. Архивирано из оригинала 4. 3. 2018. г. Приступљено 3. 3. 2018. 
  20. ^ „s.v. 'anise'”. 
  21. ^ Ashurst 1999, стр. 33.
  22. ^ Peter, K. V. (2004). Handbook of Herbs and Spices. Woodhead Publishing. стр. 290. ISBN 978-1-85573-721-1. 
  23. ^ Philip R. Ashurst (1999). Food Flavorings. Springer. стр. 33. ISBN 978-0-8342-1621-1. 
  24. ^ J.S. Pruthi: Spices and Condiments, New Delhi: National Book Trust (1976), p. 19.
  25. ^ Branch, Legislative Services. „Consolidated federal laws of canada, Food and Drug Regulations”. laws.justice.gc.ca (на језику: енглески). Приступљено 19. 7. 2018. 
  26. ^ а б в г д ђ Dealberto, Clara; Desrayaud, Lea (25. 7. 2017). „Le pastis, elixir provencal”. Le Monde. Le Monde. стр. 28. 
  27. ^ а б „16 Anise-Flavored Liquors | SenseList”. senselist.com. Приступљено 13. 11. 2017. 
  28. ^ Blocker, Jack S. Jr.; Fahey, David M.; Tyrrell, Ian R. (2003). Alcohol and Temperance in Modern History: An International Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 478—. ISBN 978-1-57607-833-4. Приступљено 28. 3. 2013. 
  29. ^ admin. „Chincon”. Chincon (на језику: шпански). Приступљено 2022-11-06. 
  30. ^ Zurdo, David; Gutiérrez, Ángel (2004). El libro de los licores de España. Ediciones Robinbook. стр. 50. ISBN 9788496054127. Приступљено 5. 2. 2013. 
  31. ^ „Majorcan herb liqueur in Spain”. Spain.info. 2007-04-23. Приступљено 22. 1. 2018. 
  32. ^ „Xtabentún Cocktail Guide, with Origins and Recipes”. Wine Enthusiast Magazine. 29. 2. 2012. Архивирано из оригинала 27. 11. 2022. г. Приступљено 13. 11. 2017. 
  33. ^ Sitnikova, Natalia L.; Sprik, Rudolf; Wegdam, Gerard; Eiser, Erika (2005). „Spontaneously Formed trans-Anethol/Water/Alcohol Emulsions: Mechanism of Formation and Stability”. Langmuir. 21 (16): 7083—7089. PMID 16042427. doi:10.1021/la046816l. 
  34. ^ Ganachaud, François; Katz, Joseph L. (2005). „Nanoparticles and Nanocapsules Created Using the Ouzo Effect: Spontaneous Emulsification as an Alternative to Ultrasonic and High-Shear Devices”. ChemPhysChem. 6 (2): 209—216. PMID 15751338. doi:10.1002/cphc.200400527. 
  35. ^ „Virgil's Bavarian Nutmeg”. Reeds. Архивирано из оригинала 21. 4. 2014. г. Приступљено 12. 5. 2014. 
  36. ^ „Virgil's Rootbeer – Spike's Root Beer Reviews and Ratings”. Root Beer Reviews. Архивирано из оригинала 26. 02. 2014. г. Приступљено 12. 5. 2014. 
  37. ^ а б Pereira, Camila G.; Meireles, M. Angela A. (септембар 2007). „Economic analysis of rosemary, fennel and anise essential oils obtained by supercritical fluid extraction”. Flavour and Fragrance Journal. 22 (5): 407—413. doi:10.1002/ffj.1813. 
  38. ^ Zehtab-salmasi, S.; Javanshir, A.; Omidbaigi, R.; Alyari, H.; Ghassemi-golezani, K. (мај 2001). „Effects of water supply and sowing date on performance and essential oil production of anise (Pimpinella anisum L.)”. Acta Agronomica Hungarica. 49 (1): 75—81. doi:10.1556/AAgr.49.2001.1.9. 
  39. ^ Rodrigues, Vera M.; Rosa, Paulo T. V.; Marques, Marcia O. M.; Petenate, Ademir J.; Meireles, M. Angela A. (март 2003). „Supercritical Extraction of Essential Oil from Aniseed using sCO2: Solubility, Kinetics, and Composition Data”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 51 (6): 1518—1523. PMID 12617576. doi:10.1021/jf0257493. 
  40. ^ Jodral, Manuel Miro (2004). Illicium, Pimpinella and Foeniculum. CRC Press. стр. 205. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди

  Медији везани за чланак Анис на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анис&oldid=29272024”