Бјеловарско-крижевачка жупанија

Бјеловарско-крижевачка жупанија (лат. Comitatus Belovariensis-Crisiensis, мађ. Belovár-Kőrös vármegye, нем. Komitat Bellau-Kreutz) назив је историјске жупаније у Краљевини Хрватској и Славонији унутар Земаља круне св. Стефана након Хрватско-угарске нагодбе. Обухватала је северну Хрватску, а центар јој је био у Бјеловару.

Бјеловарско-крижевачка жупанија
{{{caption2}}}
Положај
ДржаваКраљевина Хрватска и Славонија
Админ. центарБјеловар
ЖупанПетар Зрелец (1921—1924.)
Површина5,048 км² km2
Становништво1910.
 — број ст.332.592

Географија уреди

Бјеловарско-крижевачка жупанија граничила је са жупанијом Сомођ у Угарском краљевству, Вировитичком, Пожешком, Вараждинском и Загребачком жупанијом у Хрватско-славонском краљевству. Њену северну границу чинила је река Драва, а око 1910. површина јој је обухватала 5.048 km².

 
Детаљна мапа жупаније

Историја уреди

Вараждински генералат Војне крајине развојачен је 1. августа 1871. године када је лични изасланик цара и краља Франца Јозефа I, аустријски генерал Розенцвајг, предао дотадашњу војну управу града Бјеловара крајишком пуковнику управне струке Ивану Трнском. Тим је чином ово подручје постало саставним делом грађанске Хрватске. Истовремено је основана и нова хрватска жупанија, Бјеловарска жупанија. Иван Трнски именован је привременим управитељем новоосноване жупаније, дужност коју ће да обавља до свог одласка у Загреб 1872. године, односно након смене од стране мађарских фактора. За време владавине њеног првог жупана грофа Роберта Оршића Славетићког, жупанија 1872. године добива свој први грб.[1]

На темељу Закона о уређењу управе и устројства жупанија 1886. године долази до спајања Бјеловарске и Крижевачке жупаније, која је засигурно постојала већ у 15. веку (лат. Comitatus Crisiensis). Хрватско-угарском нагодбом остаје унутар Хрватско-славонског краљевства под управом бана и Хрватског сабора. Године 1918, након што је Хрватска раскинула државно правне везе с Аустријом и Мађарском и постала делом Краљевине СХС, и подручје ове жупаније постало је делом исте. Наставила је да постоји као административна јединица све до увођења нове обласне организације (1921-1924).[2]

Попис великих жупана уреди

По књизи Жељка Карауле „Велики жупани бјеловарски 1872./1924—1941./1945.":[3]

  • Иван Трнски (1871 – 1872) - привремени управитељ жупаније
  • Роберт Оршић Славетићки (1872—1875.)
  • Људевит пл. Рајцнер (1875—1878.)
  • Лазар Давидовић (1878 – 1884)
  • Будислав пл. Будисављевић-Приедорски (1884—1889.)
  • Радислав Рубидо-Зихи (1889—1893.)
  • Милутин пл. Кукуљевић-Сакцински (1893—1904.)
  • Теодор Георгијевић (1904—1910.)
  • Ђуро Дедовић (1910 – 1914)
  • Гјуро Дедовић (1910—1914.)
  • Теодор Бошњак (1914)
  • Владимир Трешчец-Брањски (1914 – 1915)
  • Ладислав пл. Лабаш-Блажековечки (1915 – 1918)
  • Гавро Гојковић (1918)
  • Матија Лисичар (1919)
  • Лука Шошки (1919—1920.)
  • Петар Зрелец (1921—1924.)

Становништво уреди

Према попису из 1910. жупанија је имала 332.592 становника, а по језику којим је говорило подељено је овако:

Управна подела уреди

Почетком 20. века, жупанија је била подељена на следеће котареве:

Котареви
Котар Средиште
Бјеловар Бјеловар
Чазма Чазма
Гарешница Гарешница
Гјургјевац Ђурђевац
Грубишно Поље Грубишно Поље
Копривнициа Копривница
Крижевци Крижевци
Кутина Кутина
Муниципални градови
Бјеловар
Копривница
Крижевци

Извори уреди

  1. ^ „Povijest Bjelovarsko-bilogorske županije”. Архивирано из оригинала 02. 05. 2012. г. Приступљено 14. 06. 2012. 
  2. ^ Димић 2001, стр. 111-117.
  3. ^ Željko Karaula, Veliki župani bjelovarski 1872./1924—1941./1945., HAZU - HAZU Bjelovar - Gradski muzej Bjelovar - Državni arhiv Bjelovar, Zagreb-Bjelovar, 2011.

Литература уреди