Женевски споразум

Женевски споразум је акт донесен на конференцији која је одржана од 6. до 9. новембра 1918. у Женеви на којој су учествовали представници српске Владе и скупштинских политичких група заступљеним у српском парламенту, представници Народног вијећа, као и представници Југословенског Одбора. Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба настало је почетком октобра 1918, као последица војног пораза и распада Аустроугарске, с једне, и национално-ослободилачких тежњи јужнословенских народа с подручја Аустроугарске, с друге стране. Циљ Женевског споразума је био стварање државе на конфедералан начин као и признање од стране Краљевине Србије да је Народно вијеће влада Словенаца, Срба и Хрвата у бившој монархији и оснивање заједничког министарства за Краљевину Србију и подручја народног вијећа у Загребу. Главни задатак тог заједничког министарства би био организација државе СХС. Заједничко министарство би имало прво шест чланова од којих би пола поставила српска Влада,а пола Народно вијеће па би самим тим имали по три своја члана, а касније би заједничко министарство имало укупно дванаест чланова и водило би: морнарицу, спољну политику, војску, ратну морнарицу и припемање уставотворне скупштине. [1]

Никола Пашић, председник српске Владе, је пристао под притиском осталих учесника да потпише ту декларацију, али је на крају женевски споразум остао само мртво слово на папиру.[2]

ПозадинаУреди

Женевском споразуму су претходили и други споразуми, а то је Нишки, Мајски и Крфски споразум. Све је почело крајем Првог светског рата када су Срби, Хрвати и Словенци иразили жељу да створе заједничку државу. Та идеја о уједињењу није била у самом почетку подржана од стране силе Антанте што се мења после победе октобарске револуције у Русији.

1914. године је дошло до Нишког споразума када је Влада Краљевине Србије пред Народном скупштином ијавила да је ослобођење и уједињење браће Срба, Хрвата и Словенаца главни циљ Србије.[3]

Крајем маја 1917. године је дошло до Мајског споразума којом је захтевано да се територије Хабзбуршке монархије на којима живе Словенци, Хрвати и Срби уједине у самостално, слободно и на демократској основи засновано ``државно тело`` под влашћу хабзбуршко-лотариншке династије.[4]

Половином јуна 1917. године Никола Пашић је започео конференцију на Крфу која је сазвана са намером да политички притисну силе Антанте и тиме да одустану од идеје о опстанку Аустроугарске. Исход конференције, која је трајала до друге половине јула исте године, био је потписивање документа од стране Николе Пашића, председника Владе Краљевине Србије и председника Југословенског одбора Анта Трумбића. Та конференција је документ познат под именом Крфски споразум који је имао две целине. Прва која се односила на темељне принципе за стварање заједничке државе и друга која се тицала принципа на којим би будућа држава била уређена.[5]

Политичко представништво Јужних Словена у Аустроугарској монархији, Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба, основано је у Загребу 1918. године. Народно вијеће је укупно имало 80 делегата који су изабрани тако што је на 100.000 становника изабрана једна особа из сваке југословенске покрајине. Средином октобра 1918. године Народно вијеће је за председника изабрало Словенца, за потпредседника Хрвата и Србина. Убрзо након стварања Народног вијећа, почетком новембра 1918. године долази до Женевског споразума.[6]

Ток споразумаУреди

20 октобра 1918. године др. Јован Цвијић, Ј. Продановић, Ј. Жујовић, Љ. Давидовић, др. А. Белић, др. Б. Марковић, М. Трифковић, К. Стојановић, В. Вуловић и М. Драшковић су писмено послали Николи Пашићу захтев да поред свих српских група и истакнутих јавних радника у Србији у влади буду и представници Југословенског Одбора. Око овога су се водили преговори, али је Никола Пашић ове захтеве одбио јер по српском уставу чланови Југословенског Одбора не могу учестовати у раду скупштине и владе. Пошто формирање концентрационе владе није било могуће долази се на идеју коалиционе владе између опозиције и радикала. Пошто се састанак народне скупштине у Скопљу константно одлагао, љутит Милорад Драшковић је поручио Пашићу:

Ако се ствар буде одуговлачила и ако се Југословенски Одбор разиђе са српском владом и почне радити против њене политике зато што није признат, ми ћемо се придружити Југословенском Одбору и радити против српске владе.

Пашић је полако под притиском Хрватске почео попуштати.

Када су се у Паризу нашли Никола Пашић, Трумбић и Весић, као и остали представници српске опозиције, нису успели доћи до истог мишљења. Зато Пашић није могао да се одлучи да ли да прихвати Драшковићев предлог да заједничка влада има осам министара из Србије као и осам из Монархије. Пашић прије пристајања на било шта одлучује да се за савет прво обрати др. Корошцу који је тада већ био у Женеви. Ту је и зачетак Женевског споразума. Главна улога др. Корошца је била да преко савезничких амбасада издејствује међународно признање државе Словенаца, Хрвата и Срба.[7] Он је, као председник Народног вијећа, 3 новембра савезничким владама упутио писмо које гласи:

У име југословенског народа, који насељује територије које су сачињавале аустроугарску монархију, ми молимо владе савезничке и владу Сједињених Северно Америчких Држава да изволе признати Народно вијеће у Загребу као редовну владу реченога народа, у исто време да изволе признати овај народ као нацију савезничку и најзад признати трупама југословенских добровољаца, који се боре у српској војсци у Србији, Црној Гори, Мурманској, Русији и Сибиру, карактер ратујуће стране. Ми изјављујемо да влада у Загребу сматра као свој задатак ослобођење аустроугарских југословена од сваке туђе владавине и њихово уједињење са њиховом браћом из Србије и Црне Горе у независну државу на основу начела народности и права народног самоопредељења. Наши напори теже да се за сву југословенску нацију створи један заједнички и јединствени орган коме се ставља у дужност дипломатска акција. У том циљу дошли смо у иностранство. Док тај орган не буде створен ми дајемо мандат др. Анти Трумбићу, као председнику Југословенског Одбора у Лондону да представља Народно вијеће у Загребу код влада савезничких и владе Сједињених Америчких Држава, и нарочито на конференцији за примирје.

Састанку у Женеви присуствовали су Никола Пашић, Милорад Драшковић, Војислав Маринковић, др. Трумбић, Грегорин, др. Душан Васиљевић, Јово Бањанин и Никола Стојановић. Тема је била формирање југословенске владе коју би чинило 17 особа. Пашић је сматрао да је боље да се прво оформи један политичко-војни комитет. Др. Трумбић је био присталица Пашићеве идеје. Тај комитет би чинила 4 члана са српске стране и 3 из Народног вијећа. Пашић би имао улогу министра спољних послова, а уз њега би била 2 човека из опозиције, војни министар и по 1 човек Словенац, Хрват и Србин. Преговори у Женеви су трајали од 6. до 9. новембра. Трећег дана Пашић је писмом признао Народно вијеће у име српске владе као закониту владу Словенаца, Хрвата и Срба са територије бивше аустроугарске монархије. Пашић је такође упутио молбу свим владама савезничких држава да признају Народно вијеће у Загребу као закониту владу. Споразум је коначно потписан 9 новембра.[8]

Основне одредбеУреди

Основне одредбе споразума биле су:

  • уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну недељиву нову државу — тако, учесници конференције у заједничкој декларацији „једнодушно, свечано и пред целим светом“ констатују „уједињење у државу Срба, Хрвата и Словенаца“; Затим следи: „Данашњим даном и овим актом нова држава се појављује и приказује као једна недељива државна целина и члан друштва слободних народа. Нема више граница које су нас раздвајале.“
  • понуда Црној Гори да такође уђе у нову државу — учесници у заједничкој декларацији изражавају очекивање да ће „народ Црне Горе, коме је отворен наш братски загрљај, несумњиво [...] похитати да поздрави и придружи се овом делу, које је одувек било његов највећи идеал.“
  • спољашње границе нове државе требало је да буду одређене начелом самоопредељења народа — цитат: „повући [...] по начелу права народности и права самоопредељења сваког народа“.
  • до коначног уставног уређења нове државе, државни послови би се вршили засебним деловањем Владе Краљевине и Народног вијећа, свако на својој територији и правном систему, као и формирањем заједничког тела ограничене надлежности, састављеног на паритетној основи. Тако споразум предвиђа:
  1. до доношења устава заједничке државе постоје и делују Влада Краљевине Србије и Народно вијеће у Загребу „сваки у свом унутрашњем правном и територијалном делокругу на редован начин какав где постоји;“
  2. образује се привремена влада за спољну политику, војску, поморство, и за припремање оснивања и рада уставотворне скупштине, која ће представљати заједничку државу „у свим спољним манифестацијама права, снаге и воље;“
  3. та привремена заједничка влада састоји се од шест чланова, од којих три поставља Влада Краљевине Србије, а три Народно вијеће Државе Словенаца, Хрвата и Срба, с тим што би организација привремене владе почивала на уговору између Владе Краљевине Србије и Народног вијећа, који би се могао променити у свако време.
  • устав заједничке државе, који има да „пропише дефинитивно устројство државе“, донела би „Велика скупштина уједињених Срба, Хрвата и Словенаца (Конституанта), изабрана општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем свих грађана.“

О будућем уставу се у заједничкој декларацији каже: „Тај устав ће бити основа целом државном животу, извор и утока свих власти и права, и по њему ће се, у демократском духу, уређивати цео државни живот.“

Поништење одлуке Женевског споразумаУреди

Пашић је обавестио из Париза српску владу на Крфу о садржини и потпису женевског споразума који влада није одобрила. Због несугласица међу члановима владе Крфа које је изазвао овај споразум, Пашић је дао оставку. Овим поништењем споразума откривено је разилажење у гледиштима измећу српске владе и Југословенског Одбора заједно са Народним вијеће. Пашић је из Париза послао телеграм у којем он објашњава шта га је то натерало да потпише тај споразум. Он каже да су то били најгори дани његовог живота када је против себе имао опозицију и Југословенски Одбор са Народним вијећем. Претила је и опасност да уколико се не призна Народно вијеће у Загребу као законита влада неће доћи до прекида спрске владе и њих. Мисао са којом је Никола Пашић пошао и Женеву била је:

Али да се не би прекршила питања, која су тако важна и судбоносна, претрпимо се још неко кратко време, док не сазнамо шта мисле наша браћа Срби, Хрвати и Словенци… Саслушајмо их. Чујмо их прво, па да се онда решимо на кидање или на заједнички рад т.ј. на признање Југословенског Одбора.

Ништа од тога се на крају није десило. Никакво кидање, а такође ни заједнички рад. Једино је Др. Трумбић узет као трећи члан југословенске делегације на Конференцији мира у Паризу.[9]

КонсеквенцаУреди

Женевски споразум био је покушај да се од Краљевине Србије, као међународно признате државе, и новостворене Државе Словенаца, Хрвата и Срба, као међународно непризнате државе аустроугарских јужних Словена, створи заједничка држава. Црна Гора требало је да самостално реши да ли ће ући у састав ове заједничке државе или ће остати самостална држава.

Из одредаба Женевског споразума произлази да би до момента стварања нове заједничке државе Краљевина Србија и Држава Словенаца, Хрвата и Срба постојале у облику реалне уније.

Женевским споразумом није било унапред решено питање облика владавине, већ је решавање тог питања, као и свих других везаних за државно уређење нове заједничке државе препуштено сувереној одлуци будуће уставотворне скупштине. То је био разлог што владајући кругови у Србији, на челу са регентом Александром, премда је представник Владе Краљевине Србије потписао споразум, нису могли одобрити стварање државе у којој би се накнадно имао одређивати облик владавине. Тако је Женевски споразум остао „мртво слово на хартији“, пошто га државе потписнице нису ратификовале.

Такође су и узроци својеврсног попуштања српске владе пред захтевима Народног вијећа били условљени и нестанком царске Русије са политичке сцене као великог покровитеља Србије. Треба истаћи и да је краљ Александар за овај споразум окривио попустљивост Николе Пашића, што ће допринети њиховим сукобима. Ти сукоби ће кулминирати када Пашић буде остао без положаја првог председника владе нове државе.

Депеша ПрибићевићеваУреди

Кад је 13 (26) новембра стигла и депеша Прибићевићева, коју је послао Стојан Протић, да загребачко Народно Веће није дало Корошцу мандат за преговарање за састав владе, онда се ситуација изменила. Корошац је отпутовао а Чингрија је изјавио да је тврђење Прибићевића тачно, и да су они у, истина у најбољој мери прекорачили мандат.[10]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Петрановић, Бранко. „Историја Југославије” (PDF). Приступљено 12. 5. 2020. 
  2. ^ Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја. Београд: Правни факултет Универзитет у Београду. стр. 221. 
  3. ^ Мирковић, Зоран. СПИ. стр.218.
  4. ^ Мирковић, Зоран. СПИ. стр.219.
  5. ^ Мирковић, Зоран. СПИ. стр.219-220.
  6. ^ Мирковић, Зоран. СПИ. стр.220-221.
  7. ^ Пекић, Петар. Пропаст Аустроугарске монархије и постанак насљедних држава (PDF) (1937 изд.). Суботица. стр. 308—322. Приступљено 12. 5. 2020. [мртва веза]
  8. ^ Димитријевић, Мита. Ми и Хрвати (PDF) (1939 изд.). Београд. стр. 124—134. Приступљено 12. 5. 2020. [мртва веза]
  9. ^ Димитријевић, Мита. Ми и Хрвати (PDF) (1939 изд.). Београд. стр. 124—134. Приступљено 12. 5. 2020. [мртва веза]
  10. ^ Србија и Југословени: за време рата 1914-1918, 1922, Ђорђевић, Милан П. (ст. 210)

ЛитератураУреди