Отворите главни мени

Женевски споразум

Женевски споразум је акт донесен на конференцији која је одржана од 6. до 9. новембра 1918. у Женеви на којој су учествовали представници владе Краљевине Србије и скупштинских политичких група заступљеним у српском парламенту, представници Народног вијећа у Загребу, као и представници Југословенског одбора у Лондону. Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба настало је почетком октобра 1918, као последица војног пораза и распада Аустроугарске, с једне, и национално-ослободилачких тежњи јужнословенских народа с подручја Аустроугарске, с друге стране, прогласивши се представником јужнословенских народа у Аустроугарској, да би по проглашењу Државе Словенаца, Хрвата и Срба, крајем октобра 1918, на територији Аустроугарске, прогласило себе највишим органом власти те државе.

Споразумом је требало да се установе основне смернице о привременом уређењу нове државе, попут раније Крфском декларацијом, сада само уз учешће представника Народног вијећа као значајног фактора.

Основне одредбеУреди

Основне одредбе споразума биле су:

  • уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну недељиву нову државу — тако, учесници конференције у заједничкој декларацији „једнодушно, свечано и пред целим светом“ констатују „уједињење у државу Срба, Хрвата и Словенаца“; Затим следи: „Данашњим даном и овим актом нова држава се појављује и приказује као једна недељива државна целина и члан друштва слободних народа. Нема више граница које су нас раздвајале.“
  • понуда Црној Гори да такође уђе у нову државу — учесници у заједничкој декларацији изражавају очекивање да ће „народ Црне Горе, коме је отворен наш братски загрљај, несумњиво [...] похитати да поздрави и придружи се овом делу, које је одувек било његов највећи идеал.“
  • спољашње границе нове државе требало је да буду одређене начелом самоопредељења народа — цитат: „повући [...] по начелу права народности и права самоопредељења сваког народа“.
  • до коначног уставног уређења нове државе, државни послови би се вршили засебним деловањем Владе Краљевине и Народног вијећа, свако на својој територији и правном систему, као и формирањем заједничког тела ограничене надлежности, састављеног на паритетној основи. Тако споразум предвиђа:
  1. до доношења устава заједничке државе постоје и делују Влада Краљевине Србије и Народно вијеће у Загребу „сваки у свом унутрашњем правном и територијалном делокругу на редован начин какав где постоји;“
  2. образује се привремена влада за спољну политику, војску, поморство, и за припремање оснивања и рада уставотворне скупштине, која ће представљати заједничку државу „у свим спољним манифестацијама права, снаге и воље;“
  3. та привремена заједничка влада састоји се од шест чланова, од којих три поставља Влада Краљевине Србије, а три Народно вијеће Државе Словенаца, Хрвата и Срба, с тим што би организација привремене владе почивала на уговору између Владе Краљевине Србије и Народног вијећа, који би се могао променити у свако време.
  • устав заједничке државе, који има да „пропише дефинитивно устројство државе“, донела би „Велика скупштина уједињених Срба, Хрвата и Словенаца (Конституанта), изабрана општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем свих грађана.“

О будућем уставу се у заједничкој декларацији каже: „Тај устав ће бити основа целом државном животу, извор и утока свих власти и права, и по њему ће се, у демократском духу, уређивати цео државни живот.“

КонсеквенцаУреди

Женевски споразум био је покушај да се од Краљевине Србије, као међународно признате државе, и новостворене Државе Словенаца, Хрвата и Срба, као међународно непризнате државе аустроугарских јужних Словена, створи заједничка држава. Црна Гора требало је да самостално реши да ли ће ући у састав ове заједничке државе или ће остати самостална држава.

Из одредаба Женевског споразума произлази да би до момента стварања нове заједничке државе Краљевина Србија и Држава Словенаца, Хрвата и Срба постојале у облику реалне уније.

Женевским споразумом није било унапред решено питање облика владавине, већ је решавање тог питања, као и свих других везаних за државно уређење нове заједничке државе препуштено сувереној одлуци будуће уставотворне скупштине. То је био разлог што владајући кругови у Србији, на челу са регентом Александром, премда је представник Владе Краљевине Србије потписао споразум, нису могли одобрити стварање државе у којој би се накнадно имао одређивати облик владавине. Тако је Женевски споразум остао „мртво слово на хартији“, пошто га државе потписнице нису ратификовале.

Такође су и узроци својеврсног попуштања српске владе пред захтевима Народног вијећа били условљени и нестанком царске Русије са политичке сцене као великог покровитеља Србије. Треба истаћи и да је краљ Александар за овај споразум окривио попустљивост Николе Пашића, што ће допринети њиховим сукобима. Ти сукоби ће кулминирати када Пашић буде остао без положаја првог председника владе нове државе.

Депеша ПрибићевићеваУреди

Кад је 13 (26) новембра стигла и депеша Прибићевићева, коју је послао Стојан Протић, да загребачко Народно Веће није дало Корошцу мандат за преговарање за састав владе, онда се ситуација изменила. Корошац је отпутовао а Чингрија је изјавио да је тврђење Прибићевића тачно, и да су они у, истина у најбољој мери прекорачили мандат.[1]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Србија и Југословени: за време рата 1914-1918, 1922, Ђорђевић, Милан П. (ст. 210)

ЛитератураУреди