Парламентарни избори у Србији 2003.
Ванредни избори за народне посланике Републике Србије одржани су 28. децембра 2003. године. Они су настали као последица пада владе почетком новембра након што је ДОС изгубио већину посланика напуштањем ДСС-а и НС-а .
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Резултати по општинама. Ово је списак странака које су прешле цензус од 5%. Погледајте потпуне резултате испод. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Увод
уредиЗоран Ђинђић, председник Владе и главни лидер владајуће коалиције је 12. марта је убијен у атентату испред зграде Владе. За новог председника Владе изабран је Зоран Живковић, тадашњи заменик председника Демократске странке и савезни министар полиције. Његова влада се разликовала од Ђинђићеве само по избору новог потпредседника Владе — Чедомира Јовановића.
Октобра месеца, Скупштина Србије почела је расправу о изгласавању неповерења Влади, коју је иницирала опозиција. Усред те расправе, 13. новембра, тадашња в. д. председника Републике, Наташа Мићић, распустила је парламент и расписала ванредне скупштинске изборе за 28. децембар.
Демократска странка одлучила је да самостално иде на изборе и за носиоца листе истакла Бориса Тадића, потпредседника странке и савезног министра одбране. То је био крај ДОС-а, јер странке из те коалиције нису заједнички наступиле на изборима.
Према извештају ОЕБС-а, на четири изборне листе су се нашли кандидати за посланике који су оптужени за ратне злочине, од којих су у три случаја они били и носиоци листе.[1]
Резултати
уредиПартија | Гласови | % | Мандати | +/– |
---|---|---|---|---|
Српска радикална странка — др Војислав Шешељ | 1.056.256 | 27,61 | 82 | +59 |
Демократска странка Србије — Војислав Коштуница
заједно са кандидатима из: |
678.031 | 17,72 | 53 | +8 |
Демократска странка — Борис Тадић
заједно са кандидатима из: |
481.249 | 12,58 | 37 | -25 |
Г17 плус — Мирољуб Лабус
заједно са кандидатима из: |
438.422 | 11,46 | 34 | +34 |
Српски покрет обнове — Нова Србија — Вук Драшковић и Велимир Илић | 293.082 | 7,66 | 22 | +14 |
Социјалистичка партија Србије — Слободан Милошевић | 291.341 | 7,61 | 22 | -15 |
Заједно за толеранцију — Чанак-Каса-Љајић | 161.765 | 4,22 | 0 | -19 |
Демократска алтернатива — Небојша Човић | 84.463 | 2,2 | 0 | –6 |
За народно јединство — ССЈ-НСС | 68.537 | 1,79 | 0 | –10 |
Отпор | 62.545 | 1,63 | 0 | 0 |
Самостална Србија — Владан Батић | 45.211 | 1,18 | 0 | –7 |
Социјалистичка народна странка — Народни блок — Генерал Небојша Павковић | 27.596 | 0,72 | 0 | 0 |
Либерали Србије | 22.852 | 0,59 | 0 | – |
Реформисти Војводине | 19.464 | 0,5 | 0 | –4 |
Одбрана и правда | 18.423 | 0,48 | 0 | –9 |
Привредна снага Србије и дијаспоре — Бранко Драгаш | 14.113 | 0,36 | 0 | – |
Лабуристичка партија Србије | 4.666 | 0,12 | 0 | – |
Југословенска левица | 3.771 | 0,09 | 0 | – |
Савез Срба у Војводини | 3.015 | 0,07 | 0 | – |
Неважећи листићи | 49.755 | – | – | – |
укупно | 3.824.557 | 100,00 | 250 | 0 |
Сазив парламента и нова влада
уредиКонститутивна седница српског парламента одржана је 27. јануара 2004. године. Председавао је најстарији посланик, Велимир Симоновић из ДСС-а. Нови председник Скупштине није изабран, већ су на тој седници потврђени мандати новоизабраним посланицима.
На следећој седници, 4. фебруара, посланици ДСС, Г17 плус, коалиције СПО—НС, успели су, уз помоћ посланика СПС, да изаберу Драгана Маршићанина (ДСС) за председника парламента Србије.
Средином фебруара, лидер ДСС, Војислав Коштуница, добио је мандат за састав нове Владе Србије. Он је успео да склопи коалициони споразум са Г17 плус и СПО—НС.
Ускоро је Коштуница обезбедио подршку социјалиста за формирање нове Владе. Са њима је договорено да посланици СПС подржавају Владу у парламенту, али да њихови представници не добију министарска места. Тиме су стечени услови за формирање мањинске владе.
3. марта, нова Влада Србије ступила је на дужност.
Референце
уреди- ^ Извештај ОЕБС/КДИЉП Мисије за посматрање избора; парламентарни избори 28. децембар 2003. године (PDF). ОЕБС. 2003. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 01. 2019. г. Приступљено 17. 01. 2019.