Вишеслав
Вишеслав или Војислав највероватније је владао Србима од око 780. до око 814. године.[1][а]”, Вишеславово име је Βοϊσέσθλαβος, док га неки историчари зову Βοισέσθλαβος,[2] што на латинском значи Boiseslav[3] и лат. Boisesthlabus.[2] Његово српско име је Вишеслав, а познат је као и Војислав. Пре су историчари називали Војиславом.[4] Вишеслав потиче од речи више и слав, а Војислав од вој („рат”) и слав. Вишеслав је први познати српски кнез (архонт) на Балкану чије име је поуздано забележено у историјским изворима. Припадао је владарској породици (Властимировићи) или Лужичко-балканској династији која је Србе довела на Балкан око 631. Његово име је забележено у спису „О управљању царством” византијског цара Константина VII Порфирогенита у грецизираном облику (грч. Βοισέσθλαβος), а већина историчара ово преводи као Вишеслав, али има и оних који мисле да га треба превести као Војислав.[5]
| Вишеслав | |
|---|---|
.png) Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 8. век |
| Датум смрти | 9. век |
| Породица | |
| Потомство | Радослав Вишеславић |
| Родитељи | Ратомир ? |
| Династија | Властимировићи |
| Кнез Србије | |
| Период | око 780. — око 814. |
| Претходник | Ратомир ? |
| Наследник | Радослав |
... пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοισέσθλαβος) и од њега Радослав (Ροδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος)...
Раније су историчари (почевши од Павла Шафарика) мислили да је владао у другој половини 8. века. Данас је јасно да је замисливо да је Вишеслав владао било када од средине 8. века или у првој половини 9. века. Није потпуно јасно ни коју је титулу тај владар имао. Константин VII Порфирогенит је поред имена за прве српске владаре записао да су имали звање архонта. Данас се обично претпоставља да су имали звање кнеза, али неки Вишеслава замишљају као великог жупана.[б]
Порекло и породица уреди
Према Порфирогениту, византијском цару и писцу, архонт Вишеслав је био потомак српског владара у чије су се време у доба цара Ираклија (610 — 641) Срби населили на Балканско полуострво.[8] Порфирогенит није знао да наведе све владара пре њега, осим тројице непосредних владара - Властимира, Радослава и Просигоја.[8][5] Сви ови владари су били рођаци. Вишеслав је био отац Радослава, деда Просигоја и прадеда Властимира. На тај начин је у краткој генеалогији утврдио једну важну информацију о устављеном обичају наслеђивања власти код Срба у оквиру једне владарске породице.[9]
Процес наслеђивања уреди
Причајући о првом наследнику српског архонта који је довео Србе у делове Далмације, Порфирогенит доноси вест да га је наследио најстарији син, управо тако је и овог наследио његов син.[5][8] Иако Порфирогенит само каже да га је наследио син, без придева најстарији, овај закључак се може извести из доцнијег писања Порфирогенита српских владара из 9. века, где се као наследник Властимира помиње Мутимир, а као наследника Мутимира Прибислав (Првослав). Будући да је Порфирогенит пренео податак о српској традицији, онда је веома извесно да је наслеђивање власти са оца на најстаријег сина до цара је стигло српским извором. Другим речима, у самој средини 10. века када је Порфирогенит писао његово дело и прикупљао изворе о Србима, постојало је не само устаљено мишљење да престо наслеђује најстарији син владара, већ се управо и на тај начин вршило наслеђивање престола.[10][11]
Два века млађи писац Поп Дукљанин на исти начин описује поступак наслеђа код Срба, иако су личности историјски непотврђени и легендарни - Свевлад, Селимир, Владин, Ратимир („Svevladus, Selimirus, Vladinus, Ratimirum""”). Исто као што је писао Порфирогенит исто и Дукљанин да је престо наслеђивао најстарији син. - cui successit filius eius Selimirus in regno...,accepit regnum filius eius Vladinus...mortuus est Vladinus et regnavit pro eo Ratimirus, filius eius.[12][13]
Историја уреди
Претходници уреди
Живковић мисли да су Селимир и Непознати кнез исте личности. Селимир је по Попу Дукљанину владао 21 годину, што према Живковићу вероватно значи да је почео да влада око 630 — 634. године, а престао да влада око 651 — 655. године. Наследио га је Владин и у његово доба се десила сеоба Бугара 680. године што се поклапа са историјским изворима. Затим је власт преузео Владинов син Ратимир. Порфирогенит пише да је кнеза који је пребегао Ираклију наследио његов син па потом његов унук, што се уклапа са Дуљанином. Ратимира су наследили његова четири сина која су прогањали Хришћане. Прогони су потрајали све до владара Светозара, који их је обуставио.[14][15]
Није могуће утврдити да ли су ово владари Травуније, Дукље, Србије или неког другог српског племена или су можда потпуно легендарне личности. Такође како ни сам Дукљанин не зна имена четири владара из рода Ратимира, вероватно је то само народно предање како су Словени били Пагани и да су ратовали против Хришћана. Живковић мисли да ова четири владара могу да владају у првим деценијама 8. века, а можда и почетком 9. века, што је мање вероватно.[14]
Положај државе уреди
Срби су посели унутрашњост полуострва, пре свега, област у сливу Пиве, Таре, Лима и горњег тока Дрине. Не само да је Србија била тешко приступачна, већ је била удаљена од многих саобраћајница које су из правца северу текле јужном долином Мораве и нису се у близини налазили значајни градови Византије. Око 200 km се налазиле Сардика, а Сингидунум исто толико удаљен. Могло би се рећи да је Сингидунум сеобом Срба био напуштен, док је Сардика пала око 809. године. Када је Франачка победила Аваре, Србија и Византија нису имале заједничког непријатеља, што је довело у питање верности.[16]
Већ од средине 7. века не постоји никакав податак да су Срби признавали врховну власт Византије. Самовољна привреда, очигледно лабава власт старешина и разуђеност самог племена на кланове (Захумљани, Травуњани, Конављани, Неретљани и Дукљани) - где је врховна власт архонта или жупана била очигледно прилично слаба, недостатак новчане привреде, све је то утицало на српске земље у дужем раздобљу. Ништа тачније не описује ову пасивност Срба до речи Порфирогенита да су Срби све до Властимира живели у миру са Бугарима и да су били потчињени царем. У Србији у 7. и 8. веку влада потпуни тајац.[17]
Владавина уреди
Први владар Властимировића је био владар познат као Вишеслав, почео је да влада око 780. године, и био је савременик Карла Великог (768—814)[18][19][18][20], Вишеслав се негде сматра жупаном Рашке, а негде и кнезом (архонтом). Према америчком историчару Џону Фајну, Вишеслав је увек помагао Византији у биткама.[21] Према В. Ћоровићу, Срби су у почетку живели повучени у клисурама, у својој племенској заједници.[в] Данашња централна Србија је била стратешка провинција, византијски владари су правили куле да би се одбранили од Варвара.[23] Бројни Словени су се у то доба мешали [24] и држава је била подељена владаревом браћом.[25] Према Борислав Б. Радојковићу (1958), Вишеслав је имао највећу власт у држави и био је велики војсковођа, и према њему, српска држава је добила независност тек након 150 година када су се Срби населили. Како год, Б. Радојковићев рад је био дискредитован од стране С. Ћирковића.[26]
Србија је била у савезу са Византијом, такође су у то време имали мир са Бугарима, са њиховим суседима који су делили заједничку границу.[2] Бугари су 773. године покушали да препрече границе између Србије и Византије.[27] То је уследило у бици код Берзита, у којој су се суочили ромејска и бугарска војска. Уследила је византијска победа - Византинци су припојили територије племена Смољана и Драгувита. 783. године, Словени су започели устанак од Македоније до Пелопонеза. У Панонији, Карло Велики је напао Аваре, док је Далмација у то време је имала добре односе са Византијом.[28]
Рат са Франачком уреди
Према Ђорђу Јанковићу, пошто се Карло Велики 800. године крунисао за цара, кренуо је походе на Далмацију. Зато је почео рат 802. године против Византије и Србије. Миром закљученим у Ахену 812. године између Франачке и Византије, Византији је враћена приморска Далмација без Истре, а Србија је проширила своје границе до Динаре и Поуња.[29][30]
Наслеђе уреди
Вишеслава је наследио син Радослав, а потом Просигој,[18] владали су док је у Кнежевини Далмацији била побуна против Франачке државе (819—822).[31] Срби су били контролисали већи део Далмације и Босне.
Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur[32]
Вишеславов праунук Властимир који је почео владавину од око 830. године је најстарији српски владар о коме имају тоне података. Око 839—842, у доба Бугарско-српског рата била је битка између Властимира и Пресијама I, победа је била Властимирова.[33] Династија је ојачала стабилност у држави. Имена српских владара пре Мутимира, су стара словенска имена, тек су се у 9. веку појавила хришћанска имена.[7]
Постојала су 4 владара која су легендарна и појављују се код Попа Дукљанина, то су Свевлад, Селимир, Владин и Ратимир. Историчар Панта Срећковић мисли да су имена оних који су прогањали Хришћане.[34][35]
У Чукарици постоји улица која је добила назив по њему (Улица кнеза Вишеслава).
Напомене уреди
- ^ У преведеном издању „De administrando imperio
- ^ Српски владар се звао архонт Србије,[6] (ἄρχοντος Σερβλίας, ἄρχων Σερβλίας, ἄρχοντος τοὒ Σἐρβλου),[2] а превод би значио српски кнез (принц) и кнез Србије (принц). Код Срба и Хрвата се помиње као кнез, али на грчком је архонт.[7]
- ^ Словени су почели да се насељавају на Балканско пл. од 6. до 7. века. Све до око 560. године, када су почели изненадно да нападају код Саве и Дунава и од тада су имали ограничено насељавање.[22]
Референце уреди
- ^ Ћоровић 2001.
- ^ а б в г Ферјанчић 1959.
- ^ Историјско-филолошки оддел 1968, стр. 152.
- ^ Живковић 2012.
- ^ а б в Ферјанчић 1959, стр. 50.
- ^ Живковић 2008.
- ^ а б САНУ 1995, стр. 37.
- ^ а б в Константин Порфирогенит, „De administrando imperio” („О управљању царством”) (глава 32)
- ^ Живковић 2006, стр. 22.
- ^ Б. М. Радојковић, Разматрања о деоном владању и деоним кнежевинама ИЧ 8 (1959) 1 - 15
- ^ Живковић 2006, стр. 22-23.
- ^ Поп Дукљанин, стр. 43-44.
- ^ Живковић 2006, стр. 23.
- ^ а б Живковић 2002, стр. 212.
- ^ Поп Дукљанин 1988, стр. 110.
- ^ Живковић 2002, стр. 205.
- ^ Живковић 2002, стр. 206.
- ^ а б в Самарџић & Душков 1993, стр. 24.
- ^ Благојевић 1989, стр. 19.
- ^ Логос 2017, стр. 75, 88 са напоменом 481.
- ^ Fine 1991, стр. 225, 304.
- ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 11–18.
- ^ Живковић 2002, стр. 187.
- ^ Ћоровић 2001, „Балканска култура у доба сеобе Словена”
- ^ Ћоровић 2001, „Прва српска држава”.
- ^ Ћирковић 1960, стр. 195–198.
- ^ Живковић 2002, стр. 230.
- ^ Живковић 2002, стр. 218.
- ^ Д. Јеловина, Старохрватске некрополе, Сплит 1976, 21-24, 50, са литературом, који их уобичајено приписује Хрватима.
- ^ Ђорђе Јанковић, Српско поморје од 7. до 10. столећа
- ^ Ћирковић 2008, стр. 14–16.
- ^ Pertz 1845, стр. 83.
- ^ Живковић 2006, стр. 23–24.
- ^ Живковић 2006, стр. 16.
- ^ САНУ 1934, стр. 11.
Извори и литература уреди
Извори уреди
- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
- Pertz, Georg Heinrich, ур. (1845). Einhardi Annales. Hanover.
- Scholz, Bernhard Walter, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. University of Michigan Press.
Литература уреди
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Бубало, Ђорђе (2008). „Властимировићи”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 187—189.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт САНУ.
- Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Живковић, Тибор (2012). „О такозваној „Хроници српских владара” из списа „De administrando imperio” цара Константина VII Порфирогенита”. Византијски свет на Балкану (PDF). 2. Београд: Византолошки институт САНУ. стр. 313—332.
- Максимовић, Љубомир (1982). „Структура 32. главе списа De administrando imperio”. Зборник радова Византолошког института. 21: 25—32.
- Острогорски, Георгије (1949). „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци”. Историски часопис. 1 (1948): 24—29.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Острогорски, Георгије (1970). Византија и Словени. Београд: Просвета.
- Радојковић, Борислав M. (1959). „Разматрања о деоном владању и деоним кнежевинама”. Историјски часопис. 8 (1958): 1—25.
- Ћирковић, Сима (1981). „Образовање српске државе”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 141—155.
- Ћирковић, Сима (1981). „Србија између Византијског царства и Бугарске”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 156—169.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
