Википедија

Никола Жигић

Никола Жигић (Бачка Топола, 25. септембар 1980) је бивши српски фудбалер. Као нападач играо је и за репрезентацију Србије. Са висином од 2,02 m био је један од највиших фудбалера света. Одиграо је педесет седам утакмица за репрезентацију и постигао двадесет голова.

Никола Жигић
Zigic vs Antwerp.jpg
Жигић у дресу Бермингама
Лични подаци
Пуно име Никола Жигић
Рођење (1980-09-25)25. септембар 1980. (42 год.)
Бачка Топола, СФРЈ
Висина 2,02 m
Позиција нападач
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1998—2002
2002
2002—2003
2003—2006
2003
2006—2007
2007—2010
2009
2010—2015		 АИК Бачка Топола
Морнар Бар
Колубара
Црвена звезда
→ Спартак Суботица
Расинг Сантандер
Валенсија
→ Расинг Сантандер
Бермингам сити		 76
23
8
79
11
32
28
19
137		 (68)
(15)
(3)
(47)
(14)
(11)
(5)
(13)
(32)
Репрезентативна каријера**
2004—2011 Србија 57 (20)
* Датум актуелизовања: 6. јануар 2019.
** Датум актуелизовања: 6. јануар 2019.

Клупска каријераУреди

Каријеру је почео у млађим категоријама ФК Криваја из Криваје (Бачка Топола) после је прешао у АИК-а из Бачке Тополе.[тражи се извор] На 76 лигашких утакмица постигао је чак 68 голова у периоду од 1998. до 2001. године. У сезони 1999/00. на 28 утакмица постигао је 28 голова, а сезону касније 30 погодака у 30 сусрета. Наступао је и за Морнар из Бара у сезони 2001/02, када је на 23 меча 15 пута погађао мрежу. Кратко је носио дрес Колубаре из Лазаревца 2002. године (осам мечева, три поготка). Као члан Звезде наступао је за Спартак из Суботице на позајмици, где у другом делу сезоне 2002/03. на 11 утакмица постиже чак 14 голова.

Црвена звездаУреди

Повратком Славољуба Муслина на клупу Црвене звезде, Жигић се наметнуо на летњим припремама у Словенији 2003. године. У том тренутку био је потпуно анониман за ширу фудбалску јавност, а издвајао се висином од чак 202 cm, потпуно атипично за нападача. Био је међу највишим играчима на свету, али му то није сметало да у припремном мечу против Муре постигне сва четири гола у тријумфу од 4:0. Постао је први нападач Звезде. У Купу УЕФА је постигао три гола против Ниструа (5:0),[1] два против Одензеа (2:2) у првом мечу[2] и један у реваншу (4:3).[3] Са шест голова у пет мечева био је убедљиво први стрелац клуба у Купу УЕФА. У шампионату је немилосрдно погађао мреже, три пута против Будућности из Банатског Двора (4:0), два пута у 121. вечитом дербију против Партизана (3:0), опонашавши притом кошаркашки скок-шут.[4] Против Сутјеске је био стрелац победоносног гола (1:0), а са два поготка је срушио Војводину (2:0).

Проглашен је за најбољег играча лиге 2003. године у традиционалној анкети Вечерњих новости.[5] После 13 голова у првенству на полусезони и шест у Европи, многи су његов учинак упоређивали са голгетерским умећем Дарка Панчева из најславнијих дана, а Жига је у наставку сезоне против Зете постигао сва четири поготка у тријумфу од 4:0.[6] Доласком Марка Пантелића у зимском прелазном року добио је праву подршку у нападу и у наредном периоду чинили су сјајан тандем. Никола је сезону завршио као најбољи стрелац лиге са 18 голова,[7] постигао је и победоносни погодак у финалу Купа против Будућности из Банатског Двора (1:0).[8] Црвено-бели су вратили титулу после две године, освојили дуплу круну и лансирали фантастичног голгетера у нову звезду домаћег фудбала. У сезони 2003/04. одиграо је 36 утакмица у свим такмичењима и са 26 голова убедљиво био први стрелац тима. За мање од једне године прешао је пут од непознатог играча до репрезентативца Србије и Црне Горе.

Наставио је да постиже голове, па је два пута матирао чувара мреже Јанг Бојса (2:2)[9] у првом мечу квалификација за Лигу шампиона и један у реваншу (3:0),[10] а пред реванш одлучујућег сусрета за пласман у групну фазу против ПСВ-а се повредио, па није играо у дебаклу од 0:5 у Ајндховену. Касније је у домаћем шампионату био сјајан у тандему са Пантелићем, који је био први, а Жигић четврти стрелац лиге са 15 голова. Три поготка је постигао против Обилића (4:1),[11] а по два против Железника (5:3),[12] Војводине (3:0)[13] и Чукаричког (5:0).[14] Ипак, екипа није стигла до титуле, иако је освојила исти број бодова као сезону раније. Никола је на 33 такмичарске утакмице постигао укупно 20 голова, четири мање од првог стрелца екипе Марка Пантелића. Звездин горостас са бројем 25 на леђима проглашен је и за најбољег спортисту СД Црвена звезда 2005. године.[15]

Жига и Пантела су торпедовали Интер из Запрешића у квалификацијама за Куп УЕФА 2005. године. Никола је у првом мечу постигао два гола на гостовању у победи од 3:1,[16] а у београдском реваншу се једном уписао у стрелце (4:0).[17] Касније је у групној фази срушио славну Рому (3:0) на Маракани са два гола, од којих је један био феноменалним ударцем са велике удаљености.[18] Тај гол се данима вртео на малим екранима као један од најлепших у овом европском такмичењу. Црвено-бели су под вођством Валтера Зенге супериорно освојили шампионску титулу са рекордном разликом у односу на Партизан. Жигић је по други пут проглашен за најбољег играча лиге у анкети Вечерњих новости,[5] а са 12 голова је уз Бошка Јанковића био голгетер шампионског састава. На крају је и са два гола трасирао пут Звезди и до Куп трофеја у финалу против ОФК Београда (4:2) после продужетака.[19] Те сезоне је у походу ка дуплој круни на 33 меча у свим такмичењима постигао 20 голова и још једном био најефикаснији фудбалер Црвене звезде.

Почео је и сезону 2006/07. у Звезди, али тим није успео да елиминише снажну екипу Милана у квалификацијама за Лигу шампиона. Милан је касније и освојио елитно такмичење, а УЕФА их није избацила због намештања резултата у Серији А. Жигић је на седам мечева у свим такмичењима постигао четири гола, а затим се у финишу летњег прелазног рока преселио у Расинг из Сантандера.[20]

ШпанијаУреди

У дресу Расингу је у шампионату Шпаније 2006/07. на 32 меча постигао 11 голова. Био је одличан у тандему са Педром Мунитисом, а занимљива је била и велика разлика у висини између српског и некадашњег шпанског репрезентативца. Жигић је против Атлетика из Билбаа 1. априла 2007. постигао три гола у победи од 5:4.[21] Каријеру је наставио у Валенсији,[22] али није добио прави третман у овом клубу, јер је углавном улазио са клупе, осим у неким мечевима у Купу и у европским такмичењима. На 52 меча постигао је 17 голова и освојио Куп Шпаније 2008. године, да би у другом делу сезоне 2008/09. на позајмици у Расингу одлично одиграо, и у 19 сусрета у Примери, 13 пута затресао противничке мреже.

БермингамУреди

Наредних пет сезона провео је у дресу енглеског Бермингама, где је од 2010. до 2015. на 159 утакмица у свим такмичењима постигао 36 голова. Освојио је и Лига куп 2011. године, када је у финалу против Арсенала постигао гол и асистирао код одлучујућег поготка,[23] али је клуб те сезоне испао у други ранг такмичења (популарни Чемпионшип). Најефикаснији је у Бермингаму био у сезони 2011/12, када је на 36 мечева постигао 12 голова.

РепрезентацијаУреди

За репрезентацију је одиграо 57 утакмица и постигао 20 голова. Дебитовао је 31. марта 2004. против Норвешке (0:1) у Београду. Учествовао је на два Светска првенства. Први пут у Немачкој 2006. године, када је у два одиграна меча постигао гол против Обале Слоноваче (2:3), а други пут у Јужној Африци 2010. године, где је одиграо сва три сусрета, али у оба случаја национални тим није прошао групну фазу такмичења. Последњи пут је у дресу Србије наступио 15. новембра 2011. године против Хондураса (0:2).

Голови за репрезентацијуУреди

# Датум Место Противник Гол Резултат Такмичење
1. 8. јун 2005. Торонто, Канада   Италија 1-0 1-1 Пријатељска
2. 15. август 2005. Кијев, Украјина   Пољска 1:1 2:3 Пријатељска
3. 13. новембар 2005. Нанјинг, Кина   Кина 2:0 2:0 Пријатељска
4. 21. јун 2006. Минхен, Немачка   Обала Слоноваче 1:0 2:3 Светско првенство 2006.
5. 2. септембар 2006. Београд, Србија   Азербејџан 1:0 1:0 Квалификације за Европско првенство 2008.
6. 7. октобар 2006. Београд, Србија   Белгија 1:0 1:0 Квалификације за Европско првенство 2008.
7. 11. октобар 2006. Београд, Србија   Јерменија 3:0 3:0 Квалификације за Европско првенство 2008.
8. 24. март 2007. Алмати, Казахстан   Казахстан 1:2 1:2 Квалификације за Европско првенство 2008.
9. 17. октобар 2007. Баку, Азербејџан   Азербејџан 2:0 6:1 Квалификације за Европско првенство 2008.
10. 17. октобар 2007. Баку, Азербејџан   Азербејџан 4:1 6:1 Квалификације за Европско првенство 2008.
11. 21. новембар 2007. Београд, Србија   Пољска 1:2 2:2 Квалификације за Европско првенство 2008.
12. 6. септембар 2008. Београд, Србија   Фарска Острва 2:0 2:0 Квалификације за Светско првенство 2010.
13. 11. октобар 2008. Београд, Србија   Литванија 3:0 3:0 Квалификације за Светско првенство 2010.
14. 1. април 2009. Београд, Србија   Шведска 1:0 2:0 Пријатељска
15. 10. октобар 2009. Београд, Србија   Румунија 1:0 5:0 Квалификације за Светско првенство 2010.
16. 18. новембар 2009. Лондон, Енглеска   Јужна Кореја 1:0 1:0 Пријатељска
17. 3. септембар 2010. Торшавн, Фарска Острва   Фарска Острва 3:0 3:0 Квалификације за Европско првенство 2012.
18. 7. септембар 2010. Београд, Србија   Словенија 1:1 1:1 Квалификације за Европско првенство 2012.
19. 8. октобар 2010. Београд, Србија   Естонија 1:0 1:3 Квалификације за Европско првенство 2012.
20. 17. новембар 2010. Софија, Бугарска   Бугарска 1:0 1:0 Пријатељска

УспесиУреди

КлупскиУреди

Црвена звезда
Валенсија
Бермингам

ИндивидуалниУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Звезда - Нистру Отаци 5:0”. arhiva.srbija.gov.rs. 14. 8. 2003. Приступљено 19. 4. 2016. 
  2. ^ „Одензе - Црвена звезда 2:2, велики нереди на трибинама”. b92.net. 25. 9. 2003. Приступљено 19. 4. 2016. 
  3. ^ „Црвена звезда - Одензе 4:3”. arhiva.srbija.gov.rs. 16. 10. 2003. Приступљено 19. 4. 2016. 
  4. ^ „Времеплов: Црно-бели упознали Жигу “кошаркаша“ у 121. вечитом дербију”. mojacrvenazvezda.net. 8. 11. 2015. Приступљено 19. 4. 2016. 
  5. ^ а б „Традиционална анкета 'Новости': Капитени бирају фудбалера године”. novosti.rs. 20. 12. 2013. Приступљено 19. 4. 2016. 
  6. ^ „Никола Жигић - Зета 4:0”. arhiva.srbija.gov.rs. Приступљено 19. 4. 2016. 
  7. ^ „Од старе славе се не живи”. glas-javnosti.rs. 9. 7. 2004. Приступљено 19. 4. 2016. 
  8. ^ „Хумска у црвено-белом”. arhiva.glas-javnosti.rs. 13. 5. 2004. Приступљено 19. 4. 2016. 
  9. ^ „ЛШ, квал.: Јанг Бојс - Ц. звезда 2:2”. b92.net. 29. 7. 2004. Приступљено 19. 4. 2016. 
  10. ^ „У феноменалној атмосфери крцате Маракане фудбалери Црвене звезде згромили Јанг бојс”. glas-javnosti.rs. 5. 8. 2004. Приступљено 19. 4. 2016. 
  11. ^ „3 гола Жигића за деобу 1. места Звезде”. b92.net. 28. 11. 2004. Приступљено 19. 4. 2016. 
  12. ^ „Ефикасан завршетак јесени”. sportskacentrala.com. 4. 12. 2004. Архивирано из оригинала 4. 6. 2016. г. Приступљено 19. 4. 2016. 
  13. ^ „Звезда уз доста муке до нова три бода”. sportskacentrala.com. 12. 3. 2005. Архивирано из оригинала 4. 6. 2016. г. Приступљено 19. 4. 2016. 
  14. ^ „Петарда за "брђане"”. sportskacentrala.com. 16. 4. 2005. Архивирано из оригинала 04. 06. 2016. г. Приступљено 19. 4. 2016. 
  15. ^ „Звезда прославила рођендан - Жигић лауреат”. mondo.rs. 3. 3. 2006. Приступљено 19. 4. 2016. 
  16. ^ „Интер Запрешић - Црвена звезда 1:3”. uefa.com. Приступљено 19. 4. 2016. 
  17. ^ „Звезда добила Интер, изгубила Жигића”. sportskacentrala.com. 25. 8. 2005. Архивирано из оригинала 04. 06. 2016. г. Приступљено 19. 4. 2016. 
  18. ^ „Ноћ када је Жигић евроголом на Маракани срушио Рому (ВИДЕО)”. telegraf.rs. 1. 12. 2014. Приступљено 18. 4. 2016. 
  19. ^ „Од 0:2 до "дупле круне"”. sportskacentrala.com. 10. 5. 2006. Архивирано из оригинала 04. 06. 2016. г. Приступљено 19. 4. 2016. 
  20. ^ „Жигић потписао за Расинг Сантандер”. b92.net. 30. 8. 2006. Приступљено 19. 4. 2016. 
  21. ^ „Три гола Жигића за победу Сантандера!”. mondo.rs. 1. 4. 2007. Приступљено 19. 4. 2016. 
  22. ^ „ЖИГИЋ У ВАЛЕНСИЈИ!”. pressonline.rs. 6. 8. 2007. Приступљено 19. 4. 2016. 
  23. ^ „Жигић и Мартинс срушили Арсенал, Бирмингему Карлинг куп!”. sport.blic.rs. 27. 2. 2011. Приступљено 19. 4. 2016. 

Спољашње везеУреди


Претходник: Капитен Србије Наследник:
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_Жигић&oldid=25744570”