Портал:Позориште/Чланак

Изабрани чланци
Уреди

ЈануарУреди

Опера Гарније или Париска опера или Палата Гарније (франц. Opéra Garnier, Opéra de Paris, Palais Garnier) је оперски театар са 1979 седишта у Паризу у Француској. Ову грађевину у нео-барокном стилу конструисао је Шарл Гарније. Опера Гарније се сматра ремек-делом архитектуре друге половине 19. века.

Ова грађевина је изграђена у склопу велике реконструкције Париза из времена цара Наполеона III, који је овластио барона Османа да надгледа изградњу. Шарл Гарније је победио на конкурсу за пројекат нове зграде опере и балета 1861. Изградња је трајала са прекидима до 1874.

Опера Гарније је отворена 15. јануара 1875. под именом Académie Nationale de Musique - Théâtre de l'Opéra. Године 1978. име је промењено у Théâtre National de l'Opéra de Paris (Национални театар Париске опере). Када је оперска трупа изабрала Оперу Бастиља као своју главну сцену, по изградњи 1989., стари театар је добио име Палата Гарније.

Површина зграде је 11.237 m. Центални лустер тежи више од 6 тона. Таваницу опере је 1964. поново осликао Марк Шагал. Позориште представља историјски споменик Француске од 1923. године. Опера Гарније један је од симбола Париза заједно са Нотр Дамом, Лувром и базиликом Сакре кер. Овај објекат место је снимања великог броја филмова, а у њему су се одиграли многи популарни мјузикли. Изграђена је током Другог француског царства и описана је као „једна од најскупљих зграда и ремек дело градње”.


уреди

ФебруарУреди

Певај, брате је српска позоришна представа коју је режирао Славенко Салетовић по тексту Стевана Копривице, у продукцији Фави театра из Београда. Премијерно је одиграна 11. новембра 2009. године у Дому синдиката. Прва је српска позоришна представа која се бави светом поп и рок музике и музичарима који покушају да пронађу себе и музичку матрицу у земљи потпуно подчињеној доминантном фолк моделу.

Због велике популарности представа је издата на двд издању, а 2011. године је снимана телевизијска серија Певај, брате! са сличном тематиком и истим главним глумцима. Док је представа добила наставак под називом Певај, брате 2, која је премијерно одиграна у Дому синдиката, 16. октобра 2013. Прва представа је одиграна 200 пута, а гледало је више од 200.000 гледалаца. На Јутјубу је прешла 3.000.000 прегледа.


уреди

МартУреди

Мјузикл је жанр у филмској и позоришној умјетности настао почетком 20. вијека као облик позоришне представе која комбинује пјесме, говорни дијалог, глуму и плес. Прича и емотивни садржај музике — хумор, патетика, љубав, гнијев — преносе се ријечима, музиком, покретом и техничким аспектима забаве као интегрисане цјелине. Настао је из потребе за забавом позоришне публике. Тематика мјузикла може да буде прича из свакодневног живота или прерађено књижевно дјело. Либрета мјузикла је најчешће заснована на вриједним књижевним остварењима — књижевном тексту позоришних комада или романа, а музичке тачке носе обиљежја америчке забавне и џез музике. Балет је саставни дио драмске радње, па је и улога кореографа истакнута у реализацији појединих музичких комедија. Иако се музичко позориште преклапа са другим позоришним формама попут опере и плеса, може се разликовати по једнаком значају који се музици даје у поређењу са дијалогом, покретом и другим елементима. Од раног 20. вијека, позоришна дјела музичког театра обично се називају мјузиклима.

Иако је музика била дио драматичних презентација од давних времена, модерно западно музичко позориште појавило се током 19. вијека, са многим структуралним елементима успостављеним у радовима Гилберта и Саливана у Британији и Едварда Харигана и Тонија Харта у Америци. Након њих услиједиле су бројне Едвардовске музичке комедије и музичка позоришна дјела америчких стваралаца попут Џорџа М. Кохана на прелазу у 20. вијек. Мјузикл Принцес (1915—1918) и друге паметне представе као што су Теби ја пјевам (1931), су умјетнички корак напријед изван Ревеа и других површних видова забаве са почетка 20. вијека и довеле су до преломних дјела попут Путујуће позориште (1927) и Оклахома (1943). Неки од најпознатијих мјузикла кроз деценије које су услиједиле су: Прича са западне стране (1957), Фантастични (1960), Коса (1967), Плесни збор (1975), Мачке (1981), Јадници (1985), Оперски фантом (1986), Изнајмљивање (1996), Продуценти (2001), Зао (2011) и Хамилтон (2015).

Мјузикли се изводе широм свијета. Они могу бити представљени у великим просторима, као што су широкобуџетне продукције Бродвеја или Вест Енда, у Њујорку или Лондону. Алтернативно, мјузикли могу бити постављени у мањим просторима, као што су рубни театар, оф Броадвеј, оф оф Бродвеј, регионално позориште или позоришна продукција у заједници, или на турнејама. Мјузикле често представљају аматерске и школске групе у црквама, школама и другим представама. Поред Сједињених Држава и Британије, у континенталној Европи, Азији, Аустралији, Канади и Латинској Америци постоје живописне сцене музичког театра.


уреди

АприлУреди

Позориште Вест Енд је популарно професионално позориште организовано у великим позориштима у лондонском кварту Вест Енд и његовој околини. Заједно са Бродвејским театром у Њујорку, обично се сматра да позориште Вест Енд представља највиши ниво комерцијалног позоришта на енглеском говорном подручју. Гледање представе на Вест Енду уобичајена је туристичка активност у Лондону.

На Вест Енду има укупно 39 позоришта, а Позориште Друри Лејн, отворено у мају 1663. године, најстарије је позориште у Лондону. Позориште Савој, саграђено је да би се у њему приказивале популарне серије комичних опера Гилберта и Саливана, од 1881. године у потпуности је осветљено струјом.

Друштво лондонског театра (SOLT) саопштило је да је 2018. година рекордна година за престоницу позоришне индустрије са посећеношћу од 15,5 милиона, први пут од када је организација почела да прикупља податке о публици 1986. године. Приходи од улазница прешли су 765 милиона фунти. Иако је посећеност у 2019. години пала за 1,4% у односу на претходну годину, приходи од карата достигли су рекордних 799 милиона фунти.


уреди

МајУреди

Радован III или Радован трећи је српска позоришна представа Душана Ковачевића.

Радован Трећи је прича о човјеку који се није снашао, који је дошао из Завичаја у велики град (где птицу није видео двадесет година), и стално ламентира за Завичајем иако се не смије вратити тамо, јер је зезнуо локалце.

Живи са женом (Руменка, кћерка сељака Станислава, покондирена модна креаторка), кћери Георгином (која је у другом стању већ пет година, јер не смије да роди неудата од Радована, док је отац дјетета припадник Мрског непријатеља, комшија, породице Вилотић, који се сад шета по Америкама) и тастом Станиславом (који је имао неко имање и има неке несређене рачуне са Радованом из прошлих времена, а спава у купатилу а само једе и сере иза куће по Радовану). Такође, члан породице је и Катица, кћерка умјесто које је Радован хтио да има сина, па је од Катице створио мушкарачу која вози хладњачу и звижди за дјевокама.


уреди

ЈунУреди

Живео живот Тола Манојловић је српска позоришна представа коју је режирао Петар Теслић по истоименом роману Моме Димића из 1996. Премијерно је одиграна 28. јануара 1967. у Атељеу 212. Представа је одиграна на бројним домаћим и страним сценама. Представу је играо Петар Краљ до његове смрти 2011. а видело ју је више од 250.000 гледалаца. Године 1973. је представа снимана за телевизијско приказивање.


уреди

ЈулУреди

Мачке (енгл. The Cats) је отпјевани мјузикл, у композицији Ендруа Лојда Вебера, а заснован је на пјесничкој збирци Стара књига практичних мачака, Томаса Стернса Елиота. У причи се ради о племену Мачака по имену Џеликл, које се заједно окупља на годишњем Џеликл балу, гдје доносе избор, познат као „Џеликл избор“, у којем одлучују која ће се мачка уздићи на Хевсајд лејер (њихова верзија неба) и вратити се у нови живот. Мјузикл обухвата и познату пјесму „Memory“ коју је отпјевала Гризабела. До 2019. године, Мачке се налазе на четвртом мјесту по броју извођења на Бродвеју и на шестом мјесту у Вест Енду.

Лојд Вебер је почео да поставља Елиотове пјесме на мјузикл 1977, а композиције су први пут представљене као циклус пјесама 1980. Продуцент Камерон Мекинтош, ангажовао је режисера Тревора Нуна и кореографа Жилијен Лајн, како би пјесме претворио у комплетан мјузикл. Мачке су премијерно приказане 1981. године, у позоришту Нови Лондон, у оквиру Вест Енда, у Лондону, Енглеска, гдје су добиле углавном позитивне критике, након чега је премијерно приказан 1982. године, у позоришту Вест Гарден, на Бродвеју, гдје је добио мјешовите критике. Мјузикл је добио бројне награде, укључујући Награде Тони за најбољи мјузикл, најбољу књигу мјузикла и најбољу оригиналну партитуру; као и награду Лоренс Оливер за најбољи мјузикл. Упркос својој необичној претпоставци која је у почетку одвратила инвеститоре, показало се да је мјузикл постигао невиђени комерцијални успјех, са зарадом широм свијета од 3,5 милијарди америчких долара бруто, до 2012.

Лондонска продукција трајала је 21 годину, током којих је мјузикл извођен 8.949 пута, док је бродвејска продукција трајала 18 година, током којих је извођен 7.485 пута, што је Мачке чинило мјузиклом са највише приказивања у обје позоришне четврти дужи низ година. Мачке су од тада оживљаване у Вест Енду два пута и једном на Бродвеју. Такође је мјузикл превођен на више језика и изведен широм свијета више пута. Дуготрајна инострана продукција укључује 15-годишње приказивање у Оперетенхаусу, у Хамбургу, гдје је приказан више од 6.100 пута, као и сталну приказивање у намјенски изграђеном позоришту у Јапану, гдје је приказан више од 10.000 пута од отварања позоришта 1983. године.

Мачке су покренуле феномен мегамјузикала, успоставивши глобално тржиште мјузикала и усмеравајући фокус индустрије на великобуџетне блокбастере, као и породичне и туристичке представе. Дубок, али поларизациони утицај мјузикла је такође промијенио естетику, технологију и маркетинг индустрије. Мачке су 1998. године адаптиране у филм са директним видео снимком, а касније је мјузикл адаптиран у филм Мачке, у режији Тома Хопера 2019. године.


уреди

АвгустУреди

Театар апсурда (франц. Théâtre de l'Absurde) је термин који се користи за представе фикције апсурда, а којим се означавају остварења неколицине драмских писаца из касних 1940-их (до касних 1960-их), а такође и за театар који развио полазећи од ових дела. Он је изразио уверење да у безбожном универзуму људско постојање нема смисла или сврхе, па стога ни комуникација нема никаквог смисла. Логичке конструкције и аргументи дају право да се говори о ирационалном и нелогичном што доводи до крајњег закључка позоришта, тишине.


уреди

СептембарУреди

Позориште или театар (ст. гр. θέατρον - театрон, од θεάομαι - посматрати) је сценска уметничка манифестација у којој се одвија комуникација између глумаца и публике. За разлику од уметности као што су сликарство, филм или скулптура, које поседују своју материјалну форму независно од времена и простора, позориште је уско везано за простор и време у којем се изводи одређени позоришни комад. Због тога се реч позориште идентификује како са простором или зградом у којој изводе представе (види: Архитектура позоришта), тако и са групом људи који чине позоришну трупу.

Позоришна уметност је драмска уметност која се обично изводи по сценарију и у којој је акција детаљно планирана у циљу стварања кохерентног драмског доживљаја.

Позорница на којој ће се изводити позоришни комад се унапријед детаљно припрема, како би сваки њен део био у служби импресије која се жели проузроковати код публике. Глума је основни елеменат у позоришном делу, а чине је гест, покрет и говор.


уреди

ОктобарУреди

  Хенри VI, део други (енгл. Henry VI, Part 2), познат и као 2 Хенри VI, је историјска драма Виљема Шекспира за коју се верује да је написана 1591, и смештена у време краља Хенрија VI од Енглеске.

Док се Хенри VI, део први бави губитком енглеских територија у Француској и политичким махинацијама које воде до Ратова ружа, а Хенри VI, део трећи описује страхоте тог сукоба, Хенри VI, део други описује неспособност краља да умири свађе својих великаша, смрт краљевог верног саветника Хамфрија, војводе од Глостера, успон војводе од Јорка и неизбежност оружаног сукоба. Тако, драма кулминира првом битком Рата ружа, првом битком код Сент Олбанса (1455).

Иако трилогија о Хенрију VI можда није написана хронолошким редоследом, три представе су често груписане заједно са Ричардом III да би се створила тетралогија која покрива читаву сагу Ратова ружа, од смрти Хенрија V 1422. до успона на власт Хенрија VII 1485. Управо је успех ове серије представа чврсто утврдио Шекспирову репутацију драмског писца.

Хенри VI, део други има највећи број улога међу свим Шекспировим драмама, а многи критичари је сматрају најбољом драмом из трилогије Хенри VI.


уреди

НовембарУреди

Буба у уху“ је југословенска позоришна представа која се од 1971. игра у Југословенском драмском позоришту у Београду и 2011. је прославила четири деценије извођења. Ово је дипломска представа Љубише Ристића.

Ова дуговечна представа није најдуговечнија, наиме најдуговечнија представа са истим глумцима из Гинисове књиге рекорда је „Стилске вежебе“ која се изводи од 1968. године у Загребу.


уреди

ДецембарУреди

Блискост је позоришна представа која је дебитовала у Лондону 1997. године и добила ББЦ-јеву награду. „Лоренс Оливије“ за најбољу представу. Представа је продуцирана у више од 100 градова и преведена на 30 различитих језика. Представу је режирао Дарко Бајић а сценарио је написао Патрик Марбер, по коме је сниман истоимени филм 2004. у који главне улоге тумаче Џулија Робертс и Џуд Ло.


уреди