Хрватска војна крајина

Хрватска војна крајина (њем. Kroatische Militärgrenze, мађ. Horvát határőrvidék), или само Хрватска крајина, позната и као Хрватска војна граница, била је округ Војне крајине, пограничне области Хабзбуршке монархије, а касније Аустријског царства и Аустроугарске монархије.

Хрватска војна крајина 1868. године

Историја

Хрватска војна крајина основана је крајем 16. вијека од дијела територије хабзбуршке Краљевине Хрватске. Првобитно је била номинални дио Хрватске, али је 1627. године пребачена под непосредну царску управу као дио Војне крајине. Крајина се налазила на граници са Османским царством. На подручју Крајине, краљеви и цареви су обећавали слободно земљиште и слободу религије људима који дођу на том подручје са већинским српским и хрватским становништвом. У замјену, људи који су живјели на том подручју имали су обавезу да се боре на страни Царства и да штите земљу.

Оснивање

У одговор на учестале Османлијске пљачкашке походе, Хрватски сабор, који се 15. маја 1574. састао у Загребу, створио је закључак, да се имају саградити 2 нове тврђаве: једна код Топускога на ријеци Глини, а друга код Бреста, где Турци обичавају прелазити ријеку Купу. Још ће у јужној Хрватској поправити тврђаве: Слуњ, Турањ, Тоуњ и Херендић, а у сјеверној Хрватској тврђаве: Расињу, Градец и Врбовец. На трошак читаве Хрватске издржаваће се одсада нова војска: 240 харамија. Под заповједништвом подбана бранит ће 200 хара­мија тврђе и пријелазе код ријеке Купе, где се тако развила покупска или банска Крајина. Других 40 харамија служит ће као први оружници, да Хрватску бране од Влаха, који су као турски »мартолози« хватали дјецу у Загорју. Зато ће 20 харамија чувати пријелазе на Загребачкој гори, а других 20 на Очури. За издржавање харамија плаћат ће се у Хрватској даћа »димница«, и то форинт од свакога димњака.

Цар Рудолф је 25. фебруара 1578. своме стрицу Карлу повјерио потпуну управу војне Крајине у Хрватској и Сла­вонији. У то име краљ препушта њему све порезе, што их је до сада добијао из Крањске, Штајерске и Корушке. Ове приходе нека Карло употријеби за издржавање војске, која ће Крајину и споменуте земље бранити од Ту­рака. Краљ још обећава, да ће у ту сврху доприносити и Њемачка. Карло добија право, да у штајерском Грацу уреди »ратно вијеће«, у које ће Крањска и Корушка бирати по 2, а Штајерска 3 члана. Све генерале, ка­петане и друге официре на Крајини може Карло именовати сам, након што је о тому обавијестио краља. »У погледу војних послова има се надвојводи Карлу у наше име покоравати такођер бан Хрватске и Славоније са чита­вом њему подређеном војском, затим сталежи истих земаља, те пучки устанак у Хрватској и Славонији.«

Ове краљеве одлуке услиједише прије, неголи је своје вијећање за­вршио сабор Карлових насљедних земаља, који се од 1. јануара до 1. марта 1578. састао у Бруку на Мури. Тамо је 45 заступника из Штајерске, Корушке и Крањ­ске (којој се прибрајаху Горица, Трст, Истра и Ријека) преко 2 мјесеца расправљало о томе, како да се турска сила заустави на Крајини; јер про­падне ли Крајина, Турци ће проваљивати у Крањску, Штајерску и Корушку. Сабор је одлучио, да ће споменуте земље доприносити знатне жртве за опстанак Крајине. Јужно од Купе и Саве (у тзв. хрватској Крајини) уздржават ће се трошком од 160.848 форинти годишње 2.435 војника, и то: 500 хусара, 300 аркебузира (коњаника с пушком), 320 њемачких пјешака, те 1315 хара­мија, тј. пјешака обучених у хрватско сељачко одијело. У сјеверној или славонској Крајини трошит ће се годишње 152.496 форинти за издржавање 2.700 војника, од тога: 400 хусара, 200 аркебузира, 350 њемачких пјешака и 1750 харамија. Још је споменути сабор одредио 420.000 форинти у ту сврху, да се у хрватској Крајини поправе неке тврђаве и да се сагради нова јака тврђава, која ће моћи сузбијати навале турске. Градња је започела 13. јула 1579, када су у темељ ставили 900 турских глава. (Ови Турци погинуше почетком априла г. 1578. пригодом јуришања на Дубовац.) Хрватски су кметови по одлуци хрватског Сабора радили бесплатно (кулуком), о својој храни, и градња је брзо напредовала. Већ 2. септембра бијаше већи део бедема изграђен, а 4. октобра уселио се врховни капетан (потпуковник) Иван Ференбергер у готову тврђаву, која је по надв. Карлу добила име Карловац (њемачки »Karlstadt«).

Организација

Хрватска крајина

Загреб

Трсат

СЛУЊ(420)

В.Топлице(45)

БИХАЋ(402)

СЕЊ(281)

Љубљана

КАРЛОВАЦ(800)

Модруш

Цетин

Дабар

Јесеница

Ђурђевац(169)

Лудбрег(50)

Дрње(40)

Изачић

Рипач

Новиград(50)

Оточац

ЖУМБЕРАК

КОПРИВНИЦА(441)

КРИЖЕВЦИ(297)

ИВАНИЋ(263)

ОГУЛИН(62)

ХРАСТОВИЦА(212)

Карлобаг

Брлог

Бриње

Будачки(50)

Благај(45)

Криж(50)

Цирквена(141)

Чврстец(50)

Тополовац(50)

ВАРАЖДИН(42)

Светица

Градец(90)

Реметинец(45)

С.Градац

П.Гора(45)

Смрчковић(45)

Д.Кладуша(50)

Хресно(45)

Утврђења Хрватске и Славонске војне крајине око 1579. године (на мапи модерне Хрватске и БиХ). Седишта капетанија обележена су црно, а број у загради означава број војника у посадама.

Заповједником хрватске Крајине постао је крајем октобра 1579. ба­рон Вајкард Ауерсперг, који бијаше досада земаљски капетан Крањске. Заповједник Крајине морао је стално бо­равити у Карловцу, где је била посада од 800 војника, од тога 400 ху­сара. Под командом пуковника у Карловцу били су крајишки капетани у Огулину, Храстовици, Слуњу, Бихаћу и Сењу с 2.485 војника. Огулинској капетанији припадају тврђе: Огулин, Модруше и Светица (код Јосипдола) са 62 харамије; храстовичкој капетанији тврђе: Храстовица и Средњи Градац (на потоку Бручини) са 150 харамија и 62 ње­мачке слуге; слуњској капетанији тврђе: Слуњ, Цетин, Тржац, Дабар и Јесеница са 420 харамија и Ускока (жумберачких); бихаћкој капетанији тврђе: Бихаћ, Изачић и Рипач са 50 хусара, 150 харамија и 202 њем. слуге; сењској капетанији тврђе: Сењ, Карлобаг, Леденице, Трсат, Брлог, Ото­чац и Бриње са 248 харамија и 33 њем. слуге. Непосредно под надзором за­повједника хрв. Крајине стоје тврђе: Будачки, Хресно, Петрова гора (бивши самостан павлински), Смрчковић, Доња Кладуша и Благајски торањ (на Корани) са 280 харамија. Поврх тога може он запосјести тврђе: Блињу и Винодол код Храстовице, Бојну, Вранограч и Горњу Кладушу под Пе­тровом Гором, Кључ на Корани, Сокол код Бихаћа, Плашки код Огулина, Прозор код Оточца, те Перушић у Лици.

Славонска крајина

Сјеверном или »славонском« Крајином заповиједао је пуковник Вид Халек. Њему бијаху 20. јула 1580. подређена 3 капетана: копривнички, иванићки и крижевачки. Копривнички је капетан под својом влашћу имао 761 војника, и то 435 харамија, 126 њемачких пјешака, 100 хусара и 100 њемачких коњаника. Од тога се у самој Копривници налазио 441 војник,, и то: 160 харамија, 100 хусара, 100 њем. коњаника и 81 њем. пјешака. Други војници бијаху у Ђурђевцу (169), Лудбрегу (50), Дрњу (40) и у Новиграду (50). Посада из Лудбрега дала је 10 војника за Расињу. Зими, када се Драва смрзне, долазило би из разних тврђава 50 харамија у Ђелековец. Иванићки капетан имао је 150 харамија, 50 хусара и 63 њем. слуге у Иванићграду, а 50 харамија у Крижу. Крижевачки је капетан имао 718 вој­ника, и то: 460 харамија, 108 њем. пјешака, 100 хусара и 50 аркебузира. Од тога се у самим Крижевцима налазило 297 војника (100 харамија, 97 њем. пјешака, 50 хусара и 50 аркебузира), а други бијаху у подручним тврђавама, поименце у Цирквени (141), у Св. Петру-Цврстецу (50), у Тополовцу (50), у Грацу (90), Реметинцу (45) и у Варажд. Топлицама (45). Тврђицу Св. Иван-Жабно имала је на бризи посада из Цирквене. Пуковник Халек становао је редовно у Копривници, а гдјекад и у Вараждину, где се налазила и мала посада (27 њем. пјешака и 15 харамија) те 1 »бургграф«, који бијаше заповједник »старога града«, премда је тај припадао Крсти Унгнаду.

Влашки статут

Цар Фердинанд II је у новембру 1630. године прогласио Влашки статут (лат. Statuta Valachorum), декрет којим су дефинисана права „Влаха” (термин је кориштен за заједнице православних избјеглица, првенствено Србе) везана за војну команду, обавезе и унутрашњу самоуправу.

Укидање

Општепознато је да су војници морали да врше пуну војну службу од 16. до 66. године. Крајем 17. вијека, Хабзбуршка монархија проширила је своје границе и територија Хрватске војне крајине је такође проширена на исток, на рачун некадашњих османских покрајина. Године 1783. постављена је под јединствену контролу Загребачког генералата. Војна крајина је демилитаризована 8. августа 1873. године. Хрватска војна крајина је постојала до 15. јула 1881. године, када је укинута и присаједињена Краљевини Хрватској и Славонији (као и Славонска војна крајина).

Географија

Овај дио Војне крајине укључивао Лику, Кордун и Банију, а на истоку се граничио са хабзбуршком Краљевином Славонијом, на југоистоку са Османским царством, на југу са Млетачком републиком, на западу је излазио на Јадранско море, на сјеверозападу се граничио са хабзбуршком Краљевином Хрватском и на сјеверу са хабзбуршком Краљевином Угарском.

Славонска војна крајина се настављала на Хрватску крајину на ушћу ријеке Уне у ријеку Саву. Као и остатак Војне крајине.

Подјела

Хрватска војна крајина укључивала је три генералатске области које су се даље дијелиле на регименте:

• Вараждински генералат
  • Крижевачка регимента
  • Ђурђевачка регимента
• Карловачки генералат
  • Личка регимента
  • Оточка регимента
  • Огулинска регимента
  • Слуњска регимента
• Загребачки генералат
  • Глинска регимента
  • Петрињска регимента

Демографија

Према процјени становништва из 1802. године, на подручју Хрватске војне крајине живјело је::

• 195.380 римокатолика
• 180.800 православаца

Према процјени становништва из 1820. године, на подручју Хрватске војне крајине живјело је:

• 207.747 римокатолика
• 198.728 православаца

Према мађарском статистичару Фењешу Елеку, у Хрватској војној крајини 1840. године живјело је 498.947 становника чија је етничка структура била сљедећа:

• 258.454 Хрвата
• 240.493 Србина

На првом модерном попису становништва 1857. године забиљежена је сљедеће вјерска структура Хрватске војне крајине:

• 285.344 римокатолика
• 253.429 православаца
• 5.433 гркокатолика

74,8% становништва Хрватске војне крајине бавило је се пољопривредом, 18,63% били су неактивни војници, док је 3,11% радило у индустрији.

Види још

• Славонска војна крајина
• Банатска војна крајина

Литература

• Rothenberg, Gunther E. (јун 1960). „The Origins of the Austrian Military Frontier in Croatia and the Alleged Treaty of 22 December 1522”. The Slavonic and East European Review. Maney Publishing. 38 (91): 493—498. 
• Rothenberg, Gunther E. (март 1964). „The Struggle over the Dissolution of the Croatian Military Border, 1850–1871”. Slavic Review. American Association for the Advancement of Slavic Studies. 23 (1): 63—78. doi:10.2307/2492376. 
• Fodor, Pál; Dávid, Géza, ур. (2000). Ottomans, Hungarians, and Habsburgs in Central Europe: The Military Confines in the Era of Ottoman Conquest. BRILL.