Отворите главни мени

Тосно (рус. Тосно; фин. Tusina) град је на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у северозападном делу Лењинградске области, и административно припада Тосњенском рејону чији је уједно и административни центар.

Тосно
Тосно, Tusina
Tosno Northern gate.JPG
Табла на улазу у град
Административни подаци
Држава Русија
Федерални округСеверозападни
Област Лењинградска област
РејонТосњенски рејон
Основанпрви помен 1500.
Статус града1963.
Стара именаТосна
Јам Тосна
Становништво
Становништво
 — 2015.39.077
 — густина3.907,7 ст./km2
Географске карактеристике
Координате59°33′ СГШ; 30°54′ ИГД / 59.55° СГШ; 30.9° ИГД / 59.55; 30.9Координате: 59°33′ СГШ; 30°54′ ИГД / 59.55° СГШ; 30.9° ИГД / 59.55; 30.9
Временска зонаUTC+3
Ндм. висина37 m
Површина10 km2
Тосно на мапи Русије
Тосно
Тосно
Тосно на мапи Русије
Тосно на мапи Лењинградске области
Тосно
Тосно
Тосно на мапи Лењинградске области
Остали подаци
Поштански број187000–187003
Позивни број(+7) 81361
Регистарска ознака47
ОКАТО код41 466 000
ОКТМО код41 648 101 001
Веб-сајт
tosnocity.ru/

Према проценама националне статистичке службе за 2015. у граду је живело 39.077 становника. Административни статус града има од 1963. године.

ГеографијаУреди

Град Тосно смештен је у северном делу Тосњенског рејона, на географском подручју познатом као Приневска низија, на надморској висини центра од 37 m. Кроз град протиче река Тосна, лева притока реке Неве и део басена Финског залива Балтичког мора.

Налази се на око 53 километра југоисточно од историјског центра града Санкт Петербурга.

Град је важно саобраћајно средиште и кроз њега пролази деоница националног аутопута „М10 Росија” који главни град земље Москву повезује са Санкт Петербургом.

ИсторијаУреди

У писаним изворима насеље се први пут помиње у једном катастарском спису из 1500. године као Тосна Матујево на реци Тосни. Према подацима из истог документа, у насељу су тада живела свега два становника.[1] У периоду од 1617. до 1700. насеље, баш као и цела област је било у саставу Шведске краљевине, а након тога прелази у састав Руске Империје. Одлуком императора Петра Великог 1714. године је основана поштанска станица Тосњенски Јам, а у село су пресељени становници из централних делова земље.

Године 1717. у селу је подигнута прва православна црква посвећена Казањској икони Мајке Божије. Према подацима са мапе Санктпетербуршке губерније из 1884. године, у слободи Тосно постојала су укупно 283 домаћинства,[2] док је према подацима из 1885. године у укупно 363 домаћинства живело 2.048 становника.[3] Прва школа у селу која је деловала под локалном црквом отворена је 1860. године.

Значај насеља као важног саобраћајног центра додатно је порастао након што је 1849. кроз Тосно прошла железничка пруга која је повезивала Петроград са Чудовом, односно даље са Великим Новгородом.

Године 1930. село Тосно је постало административним центром новоуспостављеног Тосњенског рејона, а годину дана касније започели су и радови на електрификацији села. Село је прво 1935. административно преуређено у радничку варошицу, да би му званичан статус града био додељен 1963. године.[4]

Током Другог светског рата Тосно је било под окупацијом снага Вермахта (од 29. августа 1941. до 26. јануара 1944) и том приликом варош је доживела велика разарања и уништене су готово све значајније грађевине у њој.

ДемографијаУреди

Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 39.101 становник, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. град имао 39.077 становника.[5]

Кретање броја становника
1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2015.
10.17015.13819.56424.06232.459[6]38.683[7]39.101[8]39.077

Међународна и међуградска сарадњаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Переписная окладная книга Водской пятины 1500 года, стр. 420
  2. ^ Спецкарта западной части России Ф. Ф. Шуберта. 1844 г.
  3. ^ «Волости и важнейшие селения европейской России. Выпуск VII. Губернии приозерной группы», СПб. 1885, стр. 91
  4. ^ Справочник истории административно-территориального деления Ленинградской области.
  5. ^ Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг.
  6. ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  7. ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  8. ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  9. ^ Общие сведения

Спољашње везеУреди