Википедија

Црни талас

Црни талас је назив за појаву на југословенској културној и политичкој сцени у периоду шездесетих и раних седамдесетих година 20. века (од око 1958. до 1973).[1] Везује се за остварења појединих режисера, сценариста и књижевника тог доба, који су од стране власти окарактерисани као критичари званичног ко­му­ни­стич­ког по­рет­ка и друштва.[2] Представници власти су ова остварења назвали црним таласом.[3] У црни талас на филму углавном спадају остварења Новог југословенског филма (1961−1972) која су од стране власти проглашена неподобним.[3]

Обележја уреди

„Табу теме које је патентирао Брозов систем по угледу на комунистичку сабраћу о којима се ништа релативистички није смело рећи, биле су, пре свега сам вођа, а потом револуција, самоуправљање, братство и јединство, секс, војска“.[3]

Остварења црног таласа су најчешће критика социјалистичког друштва, идеологије, односно тадашњих власти и њиховог приказа у јавности. Као покрет, црни талас је представљао супротност представницима званичног социјалистичког културног естетизма који су стварност осликавали кроз приказе општег напретка и благостања југословенског социјалистичког друштва.[4] Супротно идеолошком приказу југословенске стварности, црни талас се бави темама из свакодневног живота обичног малог човека.[5][6] Једна од главних карактеристика црног таласа је реализам, односно приказ стварности живота онаквим какав јесте, насупрот претерано улепшаној, пропагандној и идеолошкој стварности.[7]

Историја уреди

Шездесетих година су у европској кинематографији постојали слични покрети попут француског „новог таласа”, енглеског и немачког „младог филма”, те румунског „новог филма”.[8] Прва југословенска цензорска комисија је основана 1945. године.[3] Године 1968. су одржане Студентске демонстрације.[6]

Комисија Председништва Савеза комуниста Југославије је 27. октобра 1969. одржала сједницу на којој је разматран материјал Радне групе за филм „Стање и проблеми у југословенској кинематографији”, а на којој је донесен закључак да поједини југословенски филмови и други видови умјетности, имају тенденцију деградације револуције и њених тековина.[9]

У Новом Саду је 5. јула 1971. одржана велика јавна дискусија о филму Мистерије организма, на којој је критикован приказ Стаљина у овом филму, као и бојазан да би и Јосип Броз могао да буде предмет критичког приказа.[6] Године 1973. долази до забране црног таласа и до настанка такозваног „црвеног таласа”.[10] У филмове црвеног таласа који су били потпуна супротност филмовима црног таласа, спадају: Битка на Неретви (1969), Валтер брани Сарајево (1971), Сутјеска (1973), Ужичка република (1974), Партизани (1974), Доктор Младен (1975), Црвена земља (1975), Партизанска ескадрила (1979), Велики транспорт (1983) и други.[10]

Представници уреди

Најзначајнији представници црног таласа кроз филмска остварења су режисери: Александар Петровић, Живојин Павловић, Ђорђе Кадијевић, Душан Макавејев, Мића Поповић, Желимир Жилник, Лазар Стојановић, Љубиша Козомара, Гордан Михић, Војислав Кокан Ракоњац, Јован Јовановић и други.[2][3][11]

Значајнији представници црног таласа у књижевности су: Мирко Ковач, Драгослав Михаиловић, Слободан Селенић, Антоније Исаковић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Иван Ивановић, Богдан Тирнанић и други.[4]

Значајни појединци и филмови уреди

Душан Макавејев се сматра вођом филмских стваралаца Црног таласа.[12] Његов најуспешнији филм била је политичка сатира из 1971. Мистерије организма, коју је режирао и написао. Филм је забрањен, а Макавејев је побегао из земље, не радећи тамо све до 1988. Снимио је Слатки филм у Канади, Холандији и Француској.

Александар „Саша“ Петровић био је још једна од најзначајнијих личности југословенског црног таласа. Покрет је учинио познатим у Југославији и иностранству. Два његова дела била су номинована за Оскара за најбољи филм на страном језику: Три 1966. и Скупљачи перја 1967. године.[13]

Рани радови Желимира Жилника (1969) показали су главне тенденције Југословенског црног таласа: необичне форме, полемичке методе, друштвено-критичке бриге, опозициону идеологију и фаталистичко финале. Истовремено, то је подстакло писца и новинара Владимира Јовичића (који је инсистирао на ставу традиционалне комунистичке партије) да напише чланак „Црни талас у нашем филму", објављен у Борби 19. 3. августа 1969. који је сковао сам појам „Црни талас“. Овим филмом и овим чланком почео је званични контранапад на Југословенски црни талас.[14]

Иако су најбољи редитељи и филмови црног таласа били српски, у том процесу учествовала је и хрватска кинематографија. Најважнији класик црног таласа из Хрватске су Лисице (1969, Крсто Папић),[14] први уметнички производ који приказује тајне раскида између Јосипа Броза Тита и Јосифа Стаљина 1948. године.

Признања и наслеђе уреди

Талас је један од најуспешнијих и међународно признатих кинематографских покрета југоисточне Европе, поред румунског новог таласа из 2000-их. Филмови су освојили мноштво међународних признања, укључујући Златног медведа, Сребрног медведа за најбољу режију, Гран при у Кану, шест номинација за Златну палму у Кану и четири номинације за Оскара за најбољи међународни играни филм, а успех се наставља кроз режисерe који су изашли из таласа, укључујући две награде Златне палме 1980-их и 1990-их. Данас се неколико филмова сматра класицима светске кинематографије и објављени су као део утицајних колекција као што је Criterion Collection у Сједињеним Државама.

Цензуре и забране уреди

У Југославији је од 1945. до краја 1973. произведен 431 филм, од којих је између 30 и 40 насталих у периоду између 1963. до 1973. стављено у „бункер” или нису „одобрени за јавно приказивање”.[3]

Остварења уреди

Филм уреди

Значајнија остварења у области филма су:

Књижевност уреди

Референце уреди

  1. ^ „Завршетак „Вивисектфеста“: Црни талас домаће кинематографије”. РТВ. 4. 12. 2008. Приступљено 29. 2. 2012. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м „„Црни талас“ као израз бунта”. Правда. 18. 3. 2011. Архивирано из оригинала 24. 05. 2012. г. Приступљено 29. 2. 2012. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа Забрањени без забране, Милан Никодијевић и Динко Туцаковић, Art & Popcorn (2007)
  4. ^ а б в г д „Југословенски критички филм - обрачун са црним таласом”. Б92. 8. 9. 2007. Приступљено 29. 2. 2012. 
  5. ^ „Заседа Живојина Павловића – „црни талас“ у југословенском филму”. Пулс. Архивирано из оригинала 28. 12. 2011. г. Приступљено 29. 2. 2012. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж „Сезона лова на „црне вештице“, Ранко Мунитић”. Пулс. Архивирано из оригинала 26. 12. 2010. г. Приступљено 3. 3. 2012. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и „Александар Дунђерин: На ивици европске депоније”. Видовдан. 29. 2. 2012. Архивирано из оригинала 08. 03. 2010. г. Приступљено 29. 2. 2012. 
  8. ^ „Европски сензибилитет српског филма”. Политика. 1. 3. 2008. Приступљено 29. 2. 2012. 
  9. ^ „Југословенски филм”. Пулс. Архивирано из оригинала 11. 03. 2012. г. Приступљено 4. 3. 2012. 
  10. ^ а б „Београдска документарна школа и млади филм”. Пулс. Приступљено 4. 3. 2012. [мртва веза]
  11. ^ „Грег ДеКјур: Југословенски црни талас”. Политика. 18. 5. 2011. Приступљено 29. 2. 2012. 
  12. ^ Sterritt, David. „Sweet Movie: Wake Up!”. The Criterion Collection (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-17. 
  13. ^ „1968 | Oscars.org | Academy of Motion Picture Arts and Sciences”. www.oscars.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-17. 
  14. ^ а б „Jutarnji list - JURICA PAVIČIĆ: Optužnica protiv kulture krivo je napisana. Ponovno živimo 1972. godinu”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). 2017-03-04. Приступљено 2023-02-17. 
  15. ^ Aleksandra Bogdanovic. „PRVI ZABRANJENI FILM U JUGOSLAVIJI: Razbesneo je Tita, a u njemu se prvi put čulo “Smrt fašizmu, sloboda narodu!””. ISTORIJSKI ZABAVNIK (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-31. 
  16. ^ „Филмски циклус „Црни талас српског филма“ у Кинотеци Македоније”. Спона: Културно-информативни центар Срба. Архивирано из оригинала 20. 10. 2011. г. Приступљено 29. 2. 2012. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црни_талас&oldid=27048304”