Црни талас је назив за појаву на југословенској културној и политичкој сцени у периоду шездесетих и раних седамдесетих година 20. века (од око 1958. до 1973).[1] Везује се за остварења појединих режисера, сценариста и књижевника тог доба, који су од стране власти окарактерисани као критичари званичног ко­му­ни­стич­ког по­рет­ка и друштва.[2] Представници власти су ова остварења назвали црним таласом.[3] У црни талас на филму углавном спадају остварења Новог југословенског филма (1961−1972) која су од стране власти проглашена неподобним.[3]

ОбележјаУреди

„Табу теме које је пантентирао Брозов систем по угледу на комунистичку сабраћу о којима се ништа релативистички није смело рећи, биле су, пре свега сам вођа, а потом револуција, самоуправљање, братство и јединство, секс, војска“.[3]

Остварења црног таласа су најчешће критика социјалистичког друштва, идеологије, односно тадашњих власти и њиховог приказа у јавности. Као покрет, црни талас је представљао супротност представницима званичног социјалистичког културног естетизма који су стварност осликавали кроз приказе општег напретка и благостања југословенског социјалистичког друштва.[4] Супротно идеолошком приказу југословенске стварности, црни талас се бави темама из свакодневног живота обичног малог човека.[5][6] Једна од главних карактеристика црног таласа је реализам, односно приказ стварности живота онаквим какав јесте, насупрот претерано улепшаној, пропагандој и идеолошкој стварности.[7]

ИсторијаУреди

Шездесетих година су у европској кинематографији постојали слични покрети попут француског „новог таласа“, енглеског и немачког „младог филма“, те румунског „новог филма“.[8] Прва југословенска цензорска комисија је основана 1945. године.[3] Године 1968. су одржане Студентске демонстрације.[6]

Комисија Председништва Савеза комуниста Југославије је 27. октобра 1969. одржала сједницу на којој је разматран материјал Радне групе за филм „Стање и проблеми у југословенској кинематографији“, а на којој је донесен закључак да поједини југословенски филмови и други видови умјетности, имају тенденцију деградације револуције и њених тековина.[9]

У Новом Саду је 5. јула 1971. одржана велика јавна дискусија о филму Мистерије организма, на којој је критикован приказ Стаљина у овом филму, као и бојазан да би и Јосип Броз могао да буде предмет критичког приказа.[6] Године 1973. долази до забране црног таласа и до настанка такозваног „црвеног таласа“.[10] У филмове црвеног таласа који су били потпуна супротност филмовима црног таласа, спадају: Битка на Неретви (1969), Валтер брани Сарајево (1971), Сутјеска (1973), Ужичка република (1974), Партизани (1974), Доктор Младен (1975), Црвена земља (1975), Партизанска ескадрила (1979), Велики транспорт (1983) и други.[10]

ПредставнициУреди

Најзначајнији представници црног таласа кроз филмска остварења су режисери: Александар Петровић, Живојин Павловић, Ђорђе Кадијевић, Душан Макавејев, Мића Поповић, Желимир Жилник, Лазар Стојановић, Љубиша Козомара, Гордан Михић, Војислав Кокан Ракоњац, Јован Јовановић и други.[11][2][3]

Значајнији представници црног таласа у књижевности су: Мирко Ковач, Драгослав Михаиловић, Слободан Селенић, Антоније Исаковић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Иван Ивановић, Богдан Тирнанић и други.[4]

ОстварењаУреди

ФилмУреди

Значајнија остварења у области филма су:

КњижевностУреди

Цензуре и забранеУреди

У Југославији је од 1945. до краја 1973. произведен 431 филм, од којих је између 30 и 40 насталих у периоду између 1963. до 1973. стављено у „бункер“ или нису „одобрени за јавно приказивање“.[3]

  • У планинама Југославије (1946)
  • Велики митинг (1951)
  • Српски порно-филм (око 1953)
  • Шолаја (филм) (Војислав Нановић, 1955)
  • Парада (филм из 1962) (Душан Макавејев, 1962) је забрањен, након чега су из њега избачена два кадра.[3]
  • Град (филм) (Кокан Ракоњац, Марко Бабац и Живојин Павловић, 1963) је одлуком суда у Сарајеву забрањен, при чему је наређено да се сви примјерци филма униште.[3] Филм је одлуком суда у Сарајеву ослобођен тек 1990.[3]
  • Повратак (Живојин Павловић, 1966) је 1968. одобрен за јавно приказивање, након што је проширен додатним сценама.[3]
  • Невиност без заштите (Душан Макавејев, 1968) је имао проблеме са цензорима јер је главни глумац личио на Јосипа Броза.[3]
  • Свети песак (Мирослав Мика Антић, 1968) је забрањен.[3]
  • Рани радови (Желимир Жилник, 1969) је од стране цензуре одобрен за јавно приказивање 8. марта 1969, а под оптужбом „узнемиравања југословенске јавности“ био на судском процесу који је почео 23. јуна 1969.[6] Филм је првобитно забрањен а тек 1982. одобрен за јавно приказивање.[3]
  • Пластични Исус (Ла­за­р Сто­ја­но­ви­ћ, 1971) је запљењен и бункерисан 1972, забрањен 1973, а режисер Ла­за­р Сто­ја­но­ви­ћ је ухапшен 6. новембра 1972. и 1973. осуђен на три године затвора.[3][6] Након афере Пластични Исус, режисер Александар Саша Петровић је избачен са Факултета драмских уметности у Београду, а убрзо по томе се преселио у Париз.[3]
  • Мистерије организма (Душан Макавејев, 1971) је 1971. од стране цензуре одобрен за јавно приказивање, а Републичка комисија за преглед фимова СР Србије је 10. маја 1971. издала „Решење о давању одобрења за јавно приказивање филма“ бр. 03-642-45.[6] Међутим, Јавно тужилаштво СР Србије је 19. јула 1971. послало допис Републичкој комисији за преглед филмова, којим је јавни тужилац, на основу члана 15. Закона о јавном тужилаштву, обуставио извршење Решења од 10. маја 1971, чиме је поништено раније одобрење за јавно приказивање филма.[6] Филм је у Југославији први пут јавно приказан 1986, када је са њега скинута забрана из 1971.[6]

РеференцеУреди

  1. ^ „Завршетак „Вивисектфеста“: Црни талас домаће кинематографије”. РТВ. 4. 12. 2008. Приступљено 29. 2. 2012. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Црни талас“ као израз бунта”. Правда. 18. 3. 2011. Архивирано из оригинала на датум 24. 05. 2012. Приступљено 29. 2. 2012. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа Забрањени без забране, Милан Никодијевић и Динко Туцаковић, Art & Popcorn (2007)
  4. ^ а б в г д „Југословенски критички филм - обрачун са црним таласом”. Б92. 8. 9. 2007. Приступљено 29. 2. 2012. 
  5. ^ „Заседа Живојина Павловића – „црни талас“ у југословенском филму”. Пулс. Архивирано из оригинала на датум 28. 12. 2011. Приступљено 29. 2. 2012. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж „Сезона лова на „црне вештице“, Ранко Мунитић”. Пулс. Архивирано из оригинала на датум 26. 12. 2010. Приступљено 3. 3. 2012. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и „Александар Дунђерин: На ивици европске депоније”. Видовдан. 29. 2. 2012. Архивирано из оригинала на датум 08. 03. 2010. Приступљено 29. 2. 2012. 
  8. ^ „Европски сензибилитет српског филма”. Политика. 1. 3. 2008. Приступљено 29. 2. 2012. 
  9. ^ „Југословенски филм”. Пулс. Архивирано из оригинала на датум 11. 03. 2012. Приступљено 4. 3. 2012. 
  10. ^ а б „Београдска документарна школа и млади филм”. Пулс. Приступљено 4. 3. 2012. [мртва веза]
  11. ^ „Грег ДеКјур: Југословенски црни талас”. Политика. 18. 5. 2011. Приступљено 29. 2. 2012. 
  12. ^ „Филмски циклус „Црни талас српског филма“ у Кинотеци Македоније”. Спона: Културно-информативни центар Срба. Приступљено 29. 2. 2012. 

ЛитератураУреди

  • Црни талас, Богдан Тирнанић, Филмски центар Србије, Београд. 2008. ISBN 978-86-7227-056-3.
  • Адио, југо-филм!, Ранко Мунитић, Центар филм, Београд (2005)


Спољашње везеУреди