Википедија

Александар Карађорђевић (кнез)

син Карађорђа, кнез Србије (1806–1885)

Александар Карађорђевић (Топола, 11. октобар 1806 — Темишвар, 3. мај 1885), у старим изворима Георгијевич Черни, био је владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године и млађи син вође Првог српског устанка Карађорђа.[1]

Александар Карађорђевић
Кнез Александар Карађорђевић у генералској униформи. Рад Уроша Кнежевића 1852. (Народни музеј, Београд)
Лични подаци
Датум рођења(1806-10-11)11. октобар 1806.
Место рођењаТопола, Србија
Датум смрти3. мај 1885.(1885-05-03) (78 год.)
Место смртиТемишвар, Аустроугарска
Породица
СупружникПерсида Карађорђевић
Потомство10, међу којима и:
РодитељиКарађорђе Петровић
Јелена Петровић
ДинастијаКарађорђевићи
Кнез Србије
Период14. септембар 1842. — 23. децембар 1858.
ПретходникМихаило Обреновић
НаследникМилош Обреновић
Чингенерал
Потпис

Монограм кнеза Александара Карађорђевића

Грб кнежевског дома Карађорђевић

После пропасти Првог српског устанка, Александар је са оцем напустио Србију [1]и вратио се у њу 1839. поставши ађутант кнеза Михаила Обреновића.[1] На престо су га довели уставобранитељи после свргавања кнеза Михаила Обреновића. [1]Његову владавину је обележио утицај уставобранитеља, по чему се цео период назива режим уставобранитеља. У овом периоду покренуте су озбиљне реформе у Србији и модернизација земље.

Биографија уреди

Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. (по новом календару). Школовао се у Хотину у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића и Јованке Миловановић. Имали су деветоро деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара, Андреја (сва тројица умрли као деца), Петра и Арсена.

Крајем 1839. после султанског фермана о потврди кнежевског достојанства Кнеза Михаила Обреновића, породица Карађорђевић вратила се у Србију. [1]Александар је ступио у службу при Главном штабу српске војске, а потом је унапређен у чин поручника и постављен за ађутанта кнеза Михаила.[тражи се извор]

После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног „Турског устава“ из 1838.[2] и абдикације Милоша, а затим и Михаила Обреновића, на народној скупштини одржаној на Врачару, 14. септембра 1842, Александар Карађорђевић изабран је за кнеза Србије. Након признавања кнежевске титуле од стране Русије и Турске, кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових установа, како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница у Крагујевцу (1853. г), унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј.[тражи се извор] Донет је Грађански законик 1844. године.[1]

У Мађарској револуцији 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао кнез Александар Карађорђевић. Као наставак национално-политичког покрета из 1848, развила се панславистичка идеја о Југословенској краљевини, која је уз „Начертаније“ Илије Гарашанина[1], четири године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.[тражи се извор]

У унутрашњој политици, кнез Александар долази у сукоб са члановима Државног савета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је изнудила његову абдикацију.[3]

После силаска са кнежевског трона, кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара (данашња Румунија). Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на Кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. Династичке борбе су се још више распламсале, и кнез Александар тек тада узима активно учешће у њима. У својим изјавама гнушао се помисли на недело које су му приписивали противници, борећи се свом снагом да на српски престо поново дође један Карађорђевић.[тражи се извор] Суд у Кнежевини Србији га је у одсуству 27. (15) јула 1868. осудио на 20 година затвора због учешћа у атентату на кнеза Михаила.[4]

Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. године (по новом календару), а сахрањен је у Бечу где му је гроб оскрнављен а лобања украдена 1911. године [5]. Лобања је ускоро пронађена на гробљу у једном жбуну, а посмртни остаци Александра и жене му Персиде су пренесени 22. децембра 1911. (по јулијанском календару) у задужбину Краља Петра I на Опленцу.[6][7]

Одликован је високим отоманским одликовањима, Орденом достојанства за ратне заслуге и Великим орденом славе, као и маршалским знаком, портретом падишаха и Нишан имтијаз (Знак достојанства) првог степена.[8][9]

У Брестовачкој бањи се налази Дворац кнеза Александра Карађорђевића.

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Петар Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Карађорђе Петровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Петар Живковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Марица Живковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Александар Карађорђевић (кнез)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Никола Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Јелена Јовановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Босиљка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица уреди

Супружник уреди

име слика датум рођења датум смрти
Кнегиња Персида
 
 15. фебруар 1813. 29. март 1873.

Деца уреди

име слика датум рођења датум смрти супружник
Кнегиња Полексија 1. фебруар 1833. 4. децембар 1914. Константин Николајевић; Александар Прешерн
Кнегиња Клеопатра
 
 26. новембар 1835. 13. јул 1855. Милан Петронијевић
Кнез Алексије 23. март 1836. 21. април 1841. умро у детињству
Кнез Светозар 1841. 17. март 1847. умро у детињству
Краљ Петар I
 
 29. јун 1844. 16. август 1921. Кнегиња Зорка
Кнегиња Јелена 18. октобар 1846. 26. јул 1867. Ђорђе Симић
Кнез Андрија 15. септембар 1848. 12. јул 1864. умро у младости
Кнегиња Јелисавета 27. фебруар 1850. 1. јун 1850. умрла у детињству
Кнез Ђорђе
 
 10. јануар 1857. 24. децембар 1888. није био ожењен, умро у луци Груж, Дубровник, на броду кнеза Николе [10]
Кнез Арсен
 
 16. април 1859. 19. октобар 1938. грофица Аурора Павловна Демидова

Занимљивости уреди

  • Са десеторо брачне деце је други међу српским владарима и Карађорђевићима, а укупно је на трећем месту по броју децe пошто је Милош Обреновић имао 16, од којих 8 брачних и 8 ванбрачних, док је Никола I Петровић Његош имао дванаесторо брачне деце.
  • Започео је традицију у династији Карађорђевић као први млађи син који је уместо старије браће дошао на престо. Старији брат Алекса је преминуо око 1830. и није дошао на престо Србије.
  • Једини је кнез Србије који је дошао из династије Карађорђевић.
  • Његов братанац Ђорђе, син старијег брата Алексе, једно време је служио код њега као ађутант.
  • Током његове владавине је око годину дана пре маја 1853. Ђорђе Малетић саставио химну Кнежевине Србије. Она је постала званична химна око маја 1853, а текст је објављен 15. (3) септембра 1853. у званичним Српским новинама.[11]
  • Из неког разлога није био задовољан својим синовима Петром и Арсеном, па их је пре смрти у тестаменту обојицу искључио из наследства, и скоро све је оставио средњем преживелом сину Ђорђу. Ђорђе је пре своје смрти наслеђену имовину оставио Арсену. Овај податак је око 1970. у архивама свог оца Арсена пронашао кнез Павле. На основу докумената из архиве је закључио да је Ђорђе "изгледа био најспособнији од њих тројице".[12]
  • Суд у Кнежевини Србији га је 27. (15) јула 1868. у одсуству осудио на 20 година затвора због учешћа у атентату на кнеза Михаила.[4]
  • Током његове владавине су у кнежевини Србији 12. фебруара (31. јануара) 1851. уведена стална породична презимена, по узору на име најстаријег члана породице.[13]

Галерија уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 31. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Историја за 7. разред основне школе; Радош Љушић; Завод за уџбенике и наставна средства; Београд; 2008.
  3. ^ Jelavich & Jelavich 1986, стр. 62.
  4. ^ а б „Јуче у 5 часова после подне прочитана је јавна пресуда убицама кнежевима”. digarhiv.nbs.rs. Српске новине. 16. јул 1868. Приступљено 27. март 2023. „Друга вест у трећој колони 2. или 3. стране” 
  5. ^ Цетињски вјесник, Цетиње 21. децембра, број 100, укуцати бр. стр. 405. Цетиње. 1911. Архивирано из оригинала 22. 04. 2016. г. Приступљено 03. 05. 2016. 
  6. ^ Цетињски вјесник, Цетиње 25. децембра, број 101, укуцати бр. стр. 409. Цетиње. 1911. Архивирано из оригинала 22. 04. 2016. г. Приступљено 03. 05. 2016. 
  7. ^ Цетињски вјесник, Једна тужна свечаност, број 20. и 22, укуцати бр. стр. 79, 85. Цетиње. 1912. Архивирано из оригинала 30. 07. 2016. г. Приступљено 08. 05. 2022. 
  8. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 78. 
  9. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 8. 
  10. ^ Глас Црногорца, бр. 51 (PDF). Цетиње. 1888. стр. 1. 
  11. ^ „Кнажество Србıя”. digarhiv.nbs.rs. Српске новине. 3. септембар 1853. стр. 3. Приступљено 20. новембар 2022. „Лева колона” 
  12. ^ Коста Ст. Павловић (јун 1980). „Двадесетпетогодишња преписка са кнезом Павлом (1950-1976) (10. страна)” (PDF). 27mart.com. стр. 10. Приступљено 29. новембар 2022. 
  13. ^ Бранко Тодоровић (10. септембар 2021). „Слово наредбе кнеза Александра Карађорђевића о увођењу сталних презимена у Кнежевини Србији (1851)”. poreklo.rs. Приступљено 30. јул 2023. 
  14. ^ Аврамовић, Сима (2010). „СРЕТЕЊСКИ УСТАВ – 175 ГОДИНА ПОСЛЕ” (PDF). Анали Правног факултета у Београду (1). 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Александар Карађорђевић на Викимедијиној остави.


Напомена: Садржај са сајта http://www.royalfamily.org


Карађорђевићи
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Карађорђевић_(кнез)&oldid=27409530”