Википедија

Маја Бошковић-Стули

Маја Бошковић-Стули (Осијек, 9. новембар 1922[1] — Загреб, 14. август 2012) била је југословенска и хрватска историчарка, списатељица и академик.

Маја Бошковић-Стули
Маја Бошковић-Стули
Лични подаци
Датум рођења(1922-11-09)9. новембар 1922.
Место рођењаОсијек, Краљевина СХС
Датум смрти14. август 2012.(2012-08-14) (89 год.)
Место смртиЗагреб, {Хрватска
ДржављанствоХрватска
НационалностЈугословенка, Хрватица
Религијајудаизам
Породица
СупружникБернард Стули
РодитељиДрагутин Бошковић
Иванка Бошковић
ПородицаМагда Бошковић (сестра)

Биографија

уреди

Маја Бошковић-Стули је рођена у Осијеку 9. новембар 1922. у јеврејској породици Драгутина и Иванке Бошковић.[2][3] Године 1923. се са породицом преселила у Загреб.[4] Маја је основну и средњу школу (3. женска гимназија)[3] похађала у Загребу.[4] Чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постала је током гимназијског школовања и била је једна од најактивнијих у напредном омладинском покрету. Била је члан Средњошколског актива.[3] Године 1941. је након матуре морала да прекине школовање због расних прогона Независне Државе Хрватске (НДХ). Мајина сестра Магда је ухваћена одмах по оснивању НДХ и убијена у пролећe 1942 године. Остале чланове породице су исте године усташке власти затвориле у Осијеку, али су након интервенције успели да пребегну на италијански територију. Мајин отац се склонио у Цриквеницу. Маја је с мајком, дедом и тетком пошла у Дубровник где су их италијански окупатори прво интернирали на острву Лопуду, а потом пребацили у концентрациони логор Раб, где јој је умро деда. У логору је Маја суделовала у илегалном отпору, а након капитулације Италије и затварања логора укључила се у Народноослободилачку борбу (НОБ). У Холокаусту је изгубила целу породицу.[4][5]

Након рата започела је студије славистике у Загребу, наставила их у Казану и Лењинграду, а након Резолуције Информбироа враћена је с осталим југословенским студентима из Совјетског Савеза у Београд, где је дипломирала 1950. године. У Југословенској академији знаности и умјетности (ЈАЗУ) запослила се 1951. године, а од 1952. до пензионисања, 1979. године, радила је у Институту за народну уметност. Докторирала је 1961. године у Загребу с темом предаје о Миди, владару козјих (или јарећих) ушију.[6] Од 1963. до 1973. године била је директор Института и главна уредница научног часописа Народна уметност.[7] Од 1980. године била је сарадница ЈАЗУ-а, а 2000. године изабрана је за редовног члана. Била је почасна чланица међународног научног удружења Folklore Fellows Финске академије наука, као и Етнографског друштва при Чехословачкој академији наука. За научни рад је добила две награде СР Хрватске: годишњу (1975) и за животно дело (1990), као две међународне: „Хердерову” (Беч, 1991) и „Г. Питре – С. Саломон-Марино” (Палермо, 1992). Примила је и награду „Антун Барак” Славистичког комитета Хрватског филолошког друштва (1999). За личне заслуге промовисања науке у Хрватској и свету посмртно је 2012. године одликована редом Данице хрватске с ликом Руђера Бошковића. Била је међу оснивачима међународног удружења за истраживање прича (енгл. International Society for Folk Narrative Research), у уредништву угледног међународног часописа Фабула, као и стална сарадница Enzyklopädie des Märchens. Објавила је више од двадесет књига (од којих су неке доживеле и поновљена издања), као и преко 250 студија у домаћим и међународним научним часописима.[4]

Фолклористичка каријера Маје Бошковић-Стули почела је темељитим теренским истраживањима приповедања раних педесетих година у Истри, а потом, углавном у шездесетим годинама, и у осталим хрватским крајевима: околини Дарувара и Пакраца, на Банији, у околини Шибеника и Дрниша, Конавала, Дубровачког приморја, Ријеке и Жупе дубровачке, Шипана и Ластова, Пељешца и Неретве, Хвара и Брача, Сињске крајине, околине Ђакова, Хрвата у Словачкој. Усменокњижевну грађу скупљала је најпре записујући, а потом снимајући магнетофонски. Резултат су 34 рукописне збирке и 59 магнетофонских трака записа аутентична приповедања из готово читаве Хрватске. Забележила је 2.433 приче, 1.253 песме, 89 пословица и изрека и неколико описа обичаја. Важан је и њен лексикографски рад, посебно као уреднице у Хрватској књижевној енциклопедији. Упркос породичној и личној ратној трагедији, послератна политичка збивања у Југославији је пратила с нарочитим занимањем, али није у њима суделовала. Маја је с тугом коментарисала судбину маспока из 1971. године. Била је страсно предана свом раду, искључиво научним аргументима бранила је усменокњижевну грађу прикупљену у Хрватској као неодвојив корпус хрватске културе и хрватског језика. Хрватској је усменој књижевности несумњиво прва дала књижевнонаучни оквир и одређење. Премда њена расуђивања углавном произлазе из хрватске грађе, поштујући у тумачењу релевантне светске теоријске научне досеге, оне нису само локалне, хрватске, већ су равноправним делом светске науке.[4]

Године 2005. Маја Бошковић-Стули била је проглашена за једну од 35 најважнијих жена у историји Хрватске.[8] Преминула је у Загребу у 90-ој години живота, 14. августа 2012. године.[4] Сахрањена је 21. августа исте године на загребачком гробљу Мирогој.[9][10][11]

Дела

уреди
  • Истарске народне приче, Загреб 1959.
  • Народне приповијетке ("Пет стољећа хрватске књижевности"), Загреб 1963.
  • Народне епске пјесме, књ. 2 ("Пет стољeћа хрватске књижевности"), Загреб 1964.
  • Народна предаја о владаревој тајни, Загреб 1967.
  • Усмена књижевност ("Повијест хрватске књижевности" 1, пп. 7–353), Загреб 1978.
  • Усмена књижевност некад и данас, Београд 1983.
  • Усмено пјесниство у обзорју књижевности, Загреб 1984.
  • Закопано злато. Хрватске усмене приповијетке, предаје и легенде из Истре, Пула – Ријека 1986.
  • У краља од Норина. Приче, пјесме, загонетке и пословице с Неретве, Метковић – Опузен 1987.
  • Пјесме, приче, фантастика, Загреб 1991.
  • Жито посред мора. Усмене приче из Далмације, Сплит 1993.
  • Приче и причање: стољeћа усмене хрватске прозе, Загреб 1997.
  • Усмене приповијетке и предаје ("Стољeћа хрватске књижевности"), Загреб 1997.
  • О усменој традицији и о животу, Загреб 1999.

Референце

уреди
  1. ^ Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 75. 
  2. ^ Knežević & Laslo 2011, стр. 83
  3. ^ а б в Jaša Romano, (1980). стр. 340.
  4. ^ а б в г д ђ Ha-Kol (Glasilo Židovske zajednice u Hrvatskoj); Ljiljana Markas; Maja Bošković-Stulli - Novi pristup usmenoj književnosti; stranica 8, 9, 10, 11; broj 126, rujan / listopad 2012.
  5. ^ Ciglar, Želimir (22. 9. 2007). „Znanstveni rad mi je dojadio”. Večernji list (на језику: хрватском). стр. 50. Архивирано из оригинала 08. 12. 2015. г. Приступљено 8. 1. 2015. 
  6. ^ „Bošković-Stulli, Maja” (на језику: хрватском). Croatian Writers Society. Архивирано из оригинала 18. 03. 2010. г. Приступљено 19. 4. 2012. 
  7. ^ „Maja Bošković-Stulli profile” (на језику: хрватском). Хрватска академија знаности и умјетности. Архивирано из оригинала 01. 04. 2012. г. Приступљено 19. 4. 2012. 
  8. ^ Biluš, Marina (4. 7. 2005). „Biramo najznačajniju Hrvaticu u povijesti” [Selecting the most significant Croat woman in history] (на језику: хрватском). Nacional. Архивирано из оригинала 07. 07. 2012. г. Приступљено 19. 4. 2012. 
  9. ^ Gradska groblja Zagreb: Maja Bošković-Stulli, Mirogoj Ž-119-II-48
  10. ^ HINA (16. 8. 2012). „Preminula akademkinja Maja Bošković-Stulli” (на језику: хрватском). Croatian Ethnological Society. Архивирано из оригинала 08. 12. 2015. г. Приступљено 8. 1. 2015. 
  11. ^ „Odlazak vrsne istraživačice usmene književnosti” (на језику: хрватском). Novi list. 16. 8. 2012. Приступљено 25. 8. 2012. 

Литература

уреди
  • Knežević, Snješka; Laslo, Aleksander (2011). Jevrejski Zagreb. Zagreb: AGM, Jevrejska opština Zagreb. ISBN 978-953-174-393-8. 
  • Романо, Јаша (1980). Јевреји Југославије 1941—1945: жртве геноцида и учесници народноослободилачког рата. Београд: Јеврејски историјски музеј, Савеза јеврејских општина Југославије. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маја_Бошковић-Стули&oldid=28699166”