Историја Блиског Истока

Дом колевке цивилизације, Средњи Исток - синониман са Блиским Истоком - видео је многе од најстаријих светских култура и цивилизација. Ова историја је започела од најранијих људских насеља, настављајући се кроз неколико главних пре- и постисламских царстава, до националних држава данашњег Блиског Истока.

Сумери су били први народ који је развио сложене системе који су називају „цивилизација”, почевши од 5. миленијума пне. Египатска цивилизација је настала око 3150. године п. н. е. политичким уједињењем Горњег и Доњег Египта под првим фараоном.^[1] Месопотамија је била дом неколико моћних царстава која су владала скоро читавим Блиским Истоком - посебно Асирских царстава 1365–1076. п. н. е. и Неоасиријског царства 911–609. п. н. е.. Од раног 7. века п. н. е. и надаље, ирански Међани праћени Ахеменидским царством и другим каснијим иранским државама и царствима доминирали су регионом. У првом веку пне, експандирајућа Римска република је обухватала је читав Источни Медитеран, чиме је обухваћен већи део Блиског Истока. Источно римско царство, данас познато као Византијско царство, које је владало територијом од Балкана до Еуфрата, постајало је све више дефинисано и све догматичније у погледу хришћанства, постепено стварајући верске раздоре између доктрина диктираних установама у Константинопољу и верницима у многим деловима Средњег Истока. Од 3. века све до 7. века, читавим Блиским Истоком су доминирали Византијци и Сасанидско царство. Од 7. века, на Блиском Истоку је нарастала нова сила, ислам. Средином 11. века доминацијом Арапа изненада је окончана владавина Селџучке династије. Почетком 13. века, нови талас освајача, армије Монголског царства, углавном туркијског порекла, похарале су регион. Почетком 15. века у западној Анатолији појавила се нова сила, Отомански емири, језички турска и религиозно исламска. Они су 1453. године заузели хришћанску престоницу Константинопољ и учнили себе султанима.

Велики делови Блиског Истока вековима су били ратна зона сукоба између Османлија и иранске династије Сафавида, почевши од раног 16. века. До 1700. године, Османлије су протеране из Угарског краљевства, а равнотежа снага дуж границе одлучно се померала у корист Западног света. Британска империја је такође успоставила ефикасну контролу над Персијским заливом, а Француска колонијална империја је проширила утицај и на Либан и Сирију. Краљевина Италија је 1912. године заузела Либију и острва Додеканез, непосредно уз обалу османске унутрашњости Анатолије. Крајем 19. и почетком 20. века владари Блиског Истока покушали су да модернизују своје државе да би се ефикасније надметале са европским силама. До преокрета у историји Блиског Истока дошло је када је откривена нафта, прво у Персији 1908, а касније у Саудијској Арабији (1938) и другим државама Персијског залива, а такође и у Либији и Алжиру. Западна зависност од нафте на Блиском Истоку и пад британског утицаја довели су до пораста америчког интересовања за регион.

Током 1920-их, 1930-их и 40-их, Сирија и Египат су кренули ка независности. Британци, Французи и Совјетски Савез повукли су се из многих делова Блиског Истока током и након Другог светског рата (1939–1945). Арапско-израелски сукоб у Палестини кулминирао је планом Уједињених нација из 1947. о подели Палестине. Касније, усред напетости током Хладног рата, земље западне Азије и северне Африке у којима се говори арапским језиком осведочиле су успон панарабизма. Престанак непосредне контроле региона од стране европских сила, успостављање Израела и све већи значај нафтне индустрије обележили су стварање модерног Блиског Истока. У већини земаља Блиског Истока раст тржишне економије су инхибирала политичка ограничења, корупција и кронизам, прекомерна потрошња на оружје и престижне пројекте, и превелика зависност од прихода од нафте. Најбогатије економије у региону по глави становника су мале, нафтом богате земаље Персијског залива: Катар, Кувајт, Бахреин и Уједињени Арапски Емирати.

Комбинација фактора - међу којима су Шестодневни рат из 1967. године,^[2] енергетска криза 1970-их, почевши од нафтног ембарга ОПЕК-а из 1973. године, као одговор на америчку подршку Израелу у Јомкипурском рату,^[2]^[3] истовремена саудијски предвођена популаризација салафизма/вехабизма,^[4] и Иранска револуција 1978-79^[5] - подстакли су све већи успон исламизма и текући исламски препород (Тајдид). Распад Совјетског Савеза 1991. године донео је глобалне безбедносне промене фокуса са Хладног рата на рат против тероризма. Почев од почетка 2010-их, револуционарни талас популарно познат као Арапско пролеће донео је велике протесте, устанке и револуције у неколико земаља Блиског Истока и Магреба. Сукоби у западном Ираку 30. децембра 2013. године били су прелиминарни за сунитски панисламистички устанак организације ИСИЛ.

Израз Блиски Исток може се заменити са Средњим Истоком, мада у другачијем контексту, посебно када се говори о древној историји, он може имати ограничено значење, наиме северно, историјски подручје семитског народа који говори арамејски језик и суседне анатолске територије, означене у две мапе испод.

Ограничени модерни археолошки и историјски контекст Блиског Истока
Средњи Исток и Блиски Исток

Мапе Блиског Истока од 1910 до 2010 уреди

Референце уреди

^ Додсон, Аидан (1991). Егyптиан Роцк Цут Томбс. Буцкингхамсхире, УК: Схире Публицатионс Лтд. стр. 46. ИСБН 978-0-7478-0128-3.
^ ^а ^б Робин Wригхт, Сацред Раге: Тхе Wратх оф Милитант Ислам, пп. 65–66
^ интервиеw бy Робин Wригхт оф УК Фореигн Сецретарy (ат тхе тиме) Лорд Царрингтон ин Новембер 1981, Сацред Раге: Тхе Wратх оф Милитант Ислам бy Робин Wригхт, Симон анд Сцхустер, (1985), п. 67
^ Кепел, Гиллес (2003). Јихад: Тхе Траил оф Политицал Ислам. I.Б. Таурис. стр. 61—62. ИСБН 978-1-84511-257-8.
^ Крамер, Мартин. „Фундаменталист Ислам: Тхе Дриве фор Поwер”. Миддле Еаст Qуартерлy. Архивирано из оригинала 13. 2. 2005. г.

Литература уреди

Еспосито, Јохн L. (1999), Тхе Оxфорд Хисторy оф Ислам (Иллустратед изд.), Неw Yорк Цитy: Оxфорд Университy Пресс, ИСБН 978-0-19-510799-9
Гузман, Грегорy (1985), „Цхристиан Еуропе анд Монгол Асиа: Фирст Медиевал Интерцултурал Цонтацт Бетwеен Еаст анд Wест” (ПДФ), Ессаyс ин Медиевал Студиес, 2
Хоурани, Алберт (2013), А Хисторy оф тхе Араб Пеоплес (Упдатед изд.), Фабер анд Фабер, ИСБН 978-0-571-30249-9
Стеарнс, Петер Н. (2007), А Бриеф Хисторy оф тхе Wорлд, Тхе Теацхинг Цомпанy
Wаwро, Геоффреy (2008), Хисторицал Атлас: А Цомпрехенсиве Хисторy оф тхе Wорлд, Еланора Хеигхтс, НСW, Аустралиа: Милленниум Хоусе, ИСБН 978-1-921209-23-9
Цхета, Омар Yоуссеф (2018). „Тхе ецономy бy отхер меанс: Тхе хисториограпхy оф цапиталисм ин тхе модерн Миддле Еаст”. Хисторy Цомпасс. 16 (4): е12444. дои:10.1111/хиц3.12444.
Цлевеланд, Wиллиам L. анд Мартин Бунтон. (2016) А Хисторy оф тхе Модерн Миддле Еаст. 6тх ед. Wествиеw Пресс.
Фаwаз, Леила Тарази. А Ланд оф Ацхинг Хеартс: Тхе Миддле Еаст ин тхе Греат Wар (2014)
Фаwцетт, Лоуисе, ед. Интернатионал релатионс оф тхе Миддле Еаст (Оxфорд Университy Пресс, 2013)
Леwис, Бернард (1995), Тхе Миддле Еаст: А Бриеф Хисторy оф тхе Ласт 2,000 Yеарс, Неw Yорк: Сцрибнер
Голдсцхмидт, Артхур, анд Лаwренце Давидсон. А цонцисе хисторy оф тхе Миддле Еаст (Wествиеw Пресс, 1991)
Иссаwи, Цхарлес (16. 10. 2013). Ан Ецономиц Хисторy оф тхе Миддле Еаст анд Нортх Африца. Роутледге. ИСБН 9781134560516. . Еxцерпт анд теxт сеарцх
Кирк, Георге Еден. А схорт хисторy оф тхе Миддле Еаст: фром тхе рисе оф Ислам то модерн тимес(Метхуен, 1964)
Монрое, Елизабетх. Бритаин'с Момент ин тхе Миддле Еаст, 1914–1956 (1963) онлине Архивирано на сајту Wayback Machine (21. септембар 2018)
Мансфиелд, Петер; Пелхам, Ницолас (2013), А Хисторy оф тхе Миддле Еаст (4 изд.), Пенгуин Боокс, ИСБН 978-0-7181-9967-8
Роган, Еугене (2009), Тхе Арабс: А Хисторy
Qуатаерт, Доналд (2000), Тхе Оттоман Емпире, 1700–1922, Цамбридге Университy Пресс, ИСБН 978-1-139-44591-7
Флетцхер, Сир Банистер; Цруицксханк, Дан (1996). Сир Банистер Флетцхер'с а Хисторy оф Арцхитецтуре (20тх изд.). Арцхитецтурал Пресс. ИСБН 978-0-7506-2267-7.
Wиллиам W. Халло & Wиллиам Келлy Симпсон, Тхе Анциент Неар Еаст: А Хисторy, Холт Ринехарт анд Wинстон Публисхерс. (2nd изд.). 1997. ISBN 978-0-15-503819-6. .
Јацк Сассон, Тхе Цивилизатионс оф тхе Анциент Неар Еаст, Неw Yорк, 1995
Марц Ван де Миерооп, Хисторy оф тхе Анциент Неар Еаст: Ца. 3000-323 Б.C., Блацкwелл Публисхерс,, 2006 (фирст публисхед 2003). (2nd изд.). ISBN 978-1-4051-4911-2. .
Pittman, Holly (1984). Art of the Bronze Age: southeastern Iran, western Central Asia, and the Indus Valley. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 9780870993657.
Richard, Suzanne (2003). Near Eastern Archaeology: A Reader (Illustrated изд.). EISENBRAUNS. стр. 69. ISBN 978-1-57506-083-5.
Semino, Ornella; Magri, Chiara; Benuzzi, Giorgia; Lin, Alice A.; Al-Zahery, Nadia; Battaglia, Vincenza; MacCioni, Liliana; Triantaphyllidis, Costas; Shen, Peidong; Oefner, Peter J.; Zhivotovsky, Lev A.; King, Roy; Torroni, Antonio; Cavalli-Sforza, L. Luca; Underhill, Peter A.; Santachiara-Benerecetti, A. Silvana (2004). „Origin, Diffusion, and Differentiation of Y-Chromosome Haplogroups E and J: Inferences on the Neolithization of Europe and Later Migratory Events in the Mediterranean Area”. The American Journal of Human Genetics. 74 (5): 1023—1034. PMC 1181965  . PMID 15069642. doi:10.1086/386295.
Gérard, Nathalie; Berriche, Sala; Aouizérate, Annie; Diéterlen, Florent; Lucotte, Gérard (2006). „North African Berber and Arab Influences in the Western Mediterranean Revealed by Y-Chromosome DNA Haplotypes”. Human Biology. 78 (3): 307—316. PMID 17216803. S2CID 13347549. doi:10.1353/hub.2006.0045.