Руски олигарси

Људи са енглеског говорног подручја су позајмили израз руски олигарси са руског говорног подручја да објасне огромно, брзо стечено богатство неких бизнисмена бивше Совјетске републике (углавном Русије и Украјине) током приватизације у Русији након распуштања Совјетског савеза 1990. године. Бизнисмени са великим богатством из ових земаља су били обележени као “олигарси”, без обзира на то да ли су имали стварну политичку моћ, што израз олигархија може значити. Аналитичари су направили поређење између тренутног руског олигархијског система и система Бољара у средњевековној Великој Московској кнежевини.

Руски олигарси су предузетници који су се појавили за време либерализације тржишта, које је спровео Михаил Горбачов (Генерални секретар комунистичке партије Совјетског савеза 1985–1991).

Јељцинова олигархија

На крају Совјетске ере 1991. и током перестројке Михаил Горбачов, многи руски бизнисмени су увезли и прокријумчарили робу као што је персонални рачунари и фармерке у земљу и продали их, углавном на црном тржишту, за велики профит.

Током деведесетих, кад је Борис Јељцин (Руски председник из 1991) изабран за председника, олигарси су се појавили као група добро повезаних предузетника који су почели скоро ни од чега и обогатили се присуством на тржишту помоћу конекција са корумпираном владом Русије и КГБ током државне транзиције на тржишну економију. Такозвани програм ваучер приватизације омогућила је шачици младих људи да постану милијардери, посебно због монопола и велике разлике између старих цена руске робе (нпр. нафта, гас..) и ценама које преовлађују на светском тржишту. Зато што су сакрили милијарде долара на приватним рачунима у Швајцарској банци, а нису инвестирали у руску економију, они су названи “клептократе”. Ови олигарси су постали екстремно непопуларни међу Русима и обично су се посматрали као узрок многих немира у држави након распада Совјетског савеза 1991. године.

Након распада Совјетског савеза, пословни олигарси укључују рођаке или блиске сараднике државних званичника, па чак и владине службенике, као и криминалне босове који су добили велико богатство куповином државне имовине веома јефтино (или бесплатно) током процеса приватизације током Јељцинове владе 1991—1999. године. Специфичне оптужбе за корупцију често стижу Анатолију Чубајсу и Јегору Гајдару, двојици “Младих Реформатора” углавном одговорне за руске приватизације током раних 1990-их. Према Дејвид Сатеру, аутору књиге “Даркнесс ат Даwн”, оно што је гурало процес није била одлучност да се створи систем заснован на универзалним вредностима, већ жеља да се уведе систем приватног власништва што је у одсуству закона, отворило начин за нелегално богаћење и долажење до моћи. У неким случајевима, криминалне групе су како би одвратиле пажњу са себе постављали људе као директоре у предузећима које они контролишу.

Иако већина олигарха није била формално повезана са Комунистичком партијом Совјетског савеза, постоје тврдње да су промовисани (бар у почетку) од стране комунистичких апаратчика, са јаким везама са совјетским структурама моћи и приступу новчаних средствима Комунистичке партије. Званични руски медији често приказују олигархе као непријатеље “комунистичких снага”.

Током Јељциновог председавања (1991-1999), олигарси су постајали све утицајнији у руској политици и имали су значајну улогу у финансирању поновног избора Јељцина 1996. године. Са важним информацијама о финансијским одлукама владе, олигарси могу лако да повећају своје богатство. 1998. године, руска финансијска криза је јако погодила неке олигархе.

Најутицајнији олигарси из Јељцинове ере су Борис Березовски, Александар Смоленски, Михаил Кјодорковски, Алекс Конаникин, Михаил Фридман, Анатолиј Чубајс, Владимир Гусински, Витали Малкин и Владимир Потанин.

Олигарси за време Путиновог председништва

Најпознатији олигарси Путиновог времена су Роман Абрамович, Алезандер Абрамов, Олег Дерипаска, Михаил Фридман, Михаил Прокхоров, Алишер Усманов, Герман Хан, Виктор Векселберг, Леонид Микелсон, Вагит Алекперов, Владимир Потанин, Витали Малкин.

Владимир Путин, председник Русије

Између 2000. и 2004, Путин је био ангажован у борби за власт са неким олигарсима, склапајући "велики посао" са њима. Ова погодба је омогућила олигарсима да одржавају своју моћ у замену за њихову отворену подршку и усклађивање са Путиновом владом.

Много више пословних људи су постали олигарси у време Путинове власти, обично због личних односа са Путином, као што је ректор института где је Путин дипломирао 1996, Владимир Литвиненко, и Путинов тренер џудоа из детињства, Аркади Ротенберг.

Током Путиновог мандата, бројни олигарси су се нашли на удару због разних незаконитих активности, нарочито утаје пореза у пословању. Међутим, широко се спекулисало и веровало да су оптужбе и политички мотивисане. Владимир Гусински и Борис Березовски су избегли судски поступак напуштајући Русију, и најистакнутији, Михаил Кјодорковски, ухапшен је у октобру 2003. и осуђен на 9 година, што је касније продужено на 14 година (Путин га је, међутим, помиловао и он је пуштен 20. децембра 2013)

Термин "олигарх" је такође коришћен за технолошке инвеститоре као што је Јури Милнер.

Браниоци олигарха тврде да су компаније које су стекли нису биле јако цењене у то време, јер они су и даље радили по Совјетским принципима, са непостојећом контролом акција, огромним платним списковима, без извештавања о финансијама и недовољним освртом на профит. Они су заокретали послове - често велике, и стварали вредности за акционаре.

У 2004, Руски Форбс побројао је 36 милијардера руског држављанства уз коментар: "Ова листа обухвата привреднике руског држављанства који су стекли највећи део свог богатства приватно не држећи се владине позиције." У 2005, број милијардера пао је на 30, углавном због случаја Yукос.

Руски олигарски потичу из широког спектра различитих етичких и културних средина: Руси, Украјинци, Јевреји, Литванци, Летонци, Грузијци, Јермени и Татари.

Милијардер, филантроп, љубитељ уметности и бивши агент КГБ-а Александер Лебедев је критиковао олигархе, говорећи "Мислим да је материјално богатсво за њих веома емотивна и духовна ствар. Они троше много новца за личне потребе." Лебедев их је такође описао као гомилу некултурних незналица, говорећи "Они не читају књиге. Немају времена. Они не посећују уметничке изложбе. Мисле да је једини начин да некога одушеве да купе јахту." Он такође наводи да олигарси немају интереса у друштвеним неправдама.

Олигарси у Лондону

Значајан број руских олигарха је купио куће у богатим деловима Лондона у Великој Британији, који је назван "Москва на Темзи". Неки, као Лен Блаватник, Еуген Швидлер, Александер Кнастер, Константин Кагаловски и Абрам Резников су емигранти који су узели трајни боравак у Лондону. Ова заједница је навела новинаре да назову град "Лондонград". Већина у свом власништву има куће у обе државе и стекли су водеће интересе у већини европских компанија. Они редовно путују између ЕУ и Русије. У многим случајевима њихове породице живе у Лондону и њихова деца ту похађају школу. У 2007. Абрам Резников купио је једну од највећих компанија за рециклажу у Шпанији, "Аламак Еспана Траде СЛ", док је Роман Абрамович купио енглески фудбалски клуб Цхелсеа Ф.C. у 2003. години и на плате играча потрошио рекордне износе.

У 2013. емигрант Леонард Блаватник је обновио кућу која је вероватно била најскупља кућа у Лондону.

Глобална рецесија и кредитна криза 2008. године

Према новинској агенцији Блумберг, 25 најбогатијих људи у Русији су колективно изгубили 230 милијарди долара (146 милијарди фунти) од јула 2008. За пад богатства олигарха заслужан је слом руске берзе, али и одлив капитала након рата у Грузији у августу 2008.

Види још

• Семибанкиршћина, група седам руских олигарха која је имала важну улогу у политичком и привредном животу Русије

Спољашње везе

• Митови и чињенице о олигарсима Русије
• (језик: енглески) Руски олигарси деведесетих година Архивирано на сајту Wayback Machine (6. август 2020)