Википедија

Jaguar (avion)

Jaguar je britansko-francuski borbeni avion, prvenstveno je namenjen za podršku. Korišćen je od strane britanskog i francuskog ratnog vazduhoplovstva u neposrednoj vazdušnoj podršci i namenjen za eventualne nuklearne napade. Kasnije je uveden u operativnu upotrebu indijskog i omanskog ratnog vazduhoplovstva.

Jaguar
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Dužina16,83
Razmah krila8,68
Visina4,89
Površina krila24,18
Prazan7.000
Normalna poletna10.954
Maks. masa pri uzletanju15.700 kg
Maks. spoljni teret4.500 kg
Turbo-mlazni motor2 h Dvoprotočna turbomlazna motora Adur Mk 102
Potisak TMM2 h 22,75 / 32,5 kN
Maks. brzina na Hopt1.699 km/h
Taktički radijus kretanja908 km
Dolet3.524 km
Plafon leta14.000 m
Brzina penjanja9.145 m/min

Koncipiran je 1960. godine, kao avion sa mlaznim motorom za obuku, sa mogućnošću lakog borbenog dejstva vazduh-zemlja, ubrzo su mu promenjeni zahtevi za namenu, pa su uključene nadzvučne performanse, izviđanje i taktički nuklearni napadi. Planirana je i mornarička varijanta i za francusku operativnu upotrebu, ali to je otkazano, u korist njihovog jeftinije Super etendarda. „Jaguar“ je proizvodila međudržavna korporacija SEPECAT (franc. Société Européenne de Production de l'avion École de Combat et d'Appui Tactique), osnovana na osnovu koperacije franckog Bregeja i britanskih vazduholovnih firmi, kao rezultat jedne od prvih saradnji ovih država na vojnim programima.[1]

„Jaguar“ je izvezen u Indiju, Oman, Ekvador i Nigeriju. Operativno je korišćen u brojnim sukobima i vojnim operacijama u Mauritaniji, Čadu, Iraku, Bosni i Pakistanu, a bio je potencijalno spreman za nuklearna dejstva snaga Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske i Indije tokom druge polovine Hladnog rata i šire. U Zalivskom ratu, „jaguar“ je pokazao svoju pouzdanost i bio dragocen resurs koalicije. Avion je služio francuskom vazduhoplovstvu kao glavni avion za jurišna dejstva, do 1. jula 2005. godine, a britanskom do kraja aprila 2007. Zamenjen je sa Panavija tornadom i Jurofajter tajfunom u britanskom vazduhoplovstvu, a u francuskom sa Rafalom. Indija planira da ga u doglednom roku zameni sa nekim modernijim avionom.[2][3]

Brege Br.121

Istorija i razvoj uredi

Program „jaguara“ je počeo u ranim šezdesetim godinama 20. veka, kao odgovor na zahtev britanskog vazduhoplovstva za obezbeđenje naprednog nadzvučnog aviona sa mlaznim motorom za obuku i francuskog zahteva za jeftin avion dvostruke namene, za obuku i za laku podršku.[4][5] U obema zemljama, učestvovalo je nekoliko kompanija na tenderu za projekat: Hoker Sidli i Foland iz Britanije, Brege, Potez, Nord, i Daso iz Francuske.[6] Međusobni memorandum o razumevanju, potpisan je u maju 1965. godine, o razvoju dva tipa aviona, za obuku (trenera) na osnovu zahteva ECAT (franc. École de Combat et d'Appui Tactique, i drugog većeg sa promenljivom geometrijom AFVG (engl. Anglo-French Variable Geometry).[6]

Detaljni pregovori na raznim nivoima su doveli do formiranja Evropskog udruženja za proizvodnju školskih i borbenih aviona i za taktičku podršku. Zatim je formirana „Evropska kompanija za proizvodnju borbenih i aviona za obuku za taktičku podršku“ SEPECAT (franc. Société Européenne de Production de l'Avion d'École de Combat et d'Appui Tactique – the "European company for the production of a combat trainer and tactical support aircraft)[2][7] U 1966. godini, sa zajedničkim ulaganjem između francuske firme Brege[a] i britanskih vazduhoplovnih korporacija za proizvodnju zmaja aviona. Brege je, koristeći svoje iskustvo sa Brege Br.121, predložio je francuski projekat sa karakterističnim stajnim organima, a Britanci su doprineli svojim rešenjima za posebno krilo sa visokom uzgonskom mehanizacijom.[1][2][8] Ostale vazduhoplovne komponente su podeljene između Bregeja i BAC-a, a avioni su finalno sklapani na dvema proizvodnim linijama, jedna u Britaniji, a jedna u Francuskoj.[9] Međutim, da ne bi bilo dupliranja posla, svaka komponenta je imala samo jedan izvor.[10] Britanski avion za obuku je bio zahtevniji, sa nadzvučnim performansama i naprednom i složenijom opremom, a kao rezultat toga, koncepcija Brege Br.121 je izmenjena na primenu tanjeg krila, povećanje nosivosti oružja i povećanje potiska motora i doleta do 4.200 km.[11] Posebna partnerstvo je napravljeno između firmi za proizvodnju motora Rojs-Rojsa i Turbomeke, za realizaciju odgovarajućeg pogona preko razvoja kooperacijskog motora Adur.[2][12][13]

Preuzimanjem Bregea od strane Dasoa, međunarodna saradnja je osigurala Dasou izvor finansiranja i za njegove nezavisne programe Super etandara i Miraža F1, te im je saradnja na „Jaguaru“ bila veoma važna.[14][15]

Približavanje oko prvih porudžbina se teško odvijalo, između kooperanata. Dileme su bile i o odnosu broja primeraka varijanti jadnoseda i dvoseda. Na neki način je ispalo olakšanje za prevazilaženje toga problema, nemačka zainteresovanost za varijantu za laku podršku.[2]

Do oktobra 1970. godine, Britanci su revidirali svoje zahteve na 165 primeraka jednoseda za podršku i 35 dvoseda za obuku.[16] Želeli su da „jaguarom“ zamene F-4 fantome u bliskoj vazdušnoj podršci, taktičkom izviđanju i taktičkim bombarderskim ulogama i da tako oslobode sve „fantome“ samo za namenu protivvazduhoplovne odbrane.[17] Zahtevi za dvoseda za obuku su značajno izmenjeni, uz saglasnost oba kooperanta, da budu značajno razvijeni, a prethodne uloge su prebačene na školske avione Alfa džeta i BAE sistems houka.[18] Francuzi su planirali da im „jaguar“ zameni Etandara, a povećali su svoju narudžbinu na 40 primeraka za mornaričku verziju, Jaguar M.[3][11] Od tih naizgled različitih ciljeva došlo se do zajedničkog kompromisa i definisan je nadzvučni avion relativno visoke tehnologije, optimiziran za napad vazduh-zemlja/more sa visokom pretnjom okruženju.[19]

Prototipovi uredi

 
„Jaguar“, dvosed britanskog vazduhoplovstva.

Razvijeno je osam prototipova, a prvi je poleteo francuski 8. septembra 1968. godine. To je bio dvosed sa motorima Adur prve proizvodne verzije.[1][3][20][21] Ovaj avion je kasnije, u treće letu, leteo većom brzinom od brzine zvuka, a izgubljen je na sletanju 26. marta 1970. godine, nakon požara na motorima.[22] Drugi prototip je poleteo u februaru 1969. godine. Ukupno tri prototipa su prikazana na izložbi u Parizu iste godine. Prvi francuski prototip jednoseda je poleteo u martu 1969. godine, a britanski u oktobru.[1][3][10]

 
Par indijskih „jagura“ lete sa drugim avionima njihove mornarice, za vreme vežbe.

Prototip mornaričke varijante, poleteo je u novembru 1969. godine. Ta varijanta je logično imala ojačane stajne organe (zbog većih vertikalnih brzina pri sletanju na brod), kuku za hvatanje užeta za zaustavljanje. Mornarički „Jaguar“ je izveden u varijantama jednoseda i dvoseda. Posle ispitivanja u Francuskoj, sledilo je i u američkom opitnom centru, za mornaričke avione, gde je ocenjivan na nosaču aviona i na zemaljskom katapultu za poletanje. U julu 1970. godine, demonstrirao je poletanje i sletanje sa francuskog nosača Klemansoa. Iz ovih ispitivanja otkriveno je više problema kod prekida poletanja, problem upravljanja avionom pri radu samo jednog motora. Iako su predložena rešenja za poboljšanja motora, mornarica je smanjila prvobitni plan nabavke od 100 na 60 primeraka.[3][15][23]

Osim toga, mornarički „jaguar“ je bio skup, relativno malo mornaričko vazduhoplovstvo Francuske nije ga moglo finansirati. Daso je 1971. godine predložio Super etandara, tvrdeći da je jednostavniji i jeftiniji njegov razvoj od postojećeg Etandara IV, a u 1973. godini, Francuska mornarica je odlučila da ga naruči umesto „jaguara“, iako rastući troškovi Super etendara su rezultovali sa porudžbinom samo 71 primerka, umesto planiranih 100.[15] Nabavku mornaričkih „jaguara“, Francuzi su otkazali u 1973. godini.[24]

Projekat uredi

Opšti opis uredi

 
Britanski „jaguar“ prima gorivo u letu.

„Jaguar“ je u osnovi jednosed, visokokrilac, dvomotorni avion, sa visokim stajnim organima tipa tricikl, glavne noge mu se uvlače u gondole centralnog dela trupa.[2][8] Krilo mu je tanko sa aeroprofilom NACA 65A007.[25] U svojoj originalnoj konfiguraciji, imao je maksimalnu masu u poletanju od 15.000 kg.[1] i posedovao borbeni radijus sa unutrašnjim gorivom do 850 km, što je bilo superiorno u odnosu na MiG-27 i Su-30MK.[26] Poseduje spoljne nosače opremljene za nošenje oružja i drugog tereta ukupne mase do 4.500 kg.[1] Tipično oružje koje nosi uključuje raketne lansere MATRA LR.F2, bombe BAP 100 mm, protiv radarske rakete MATRA AS37, IC rakete AIM-9 sajdvinder i kasetne bombe.[1][3][27] Britanski „jaguar“ je dobio dosta novog oružja tokom Zalivskog rata, uključujući protivoklopne rakete CRV7 velike brzine i američkih kasetne bombe CBU-87.[28] Konačno, „jaguar“ je opremljen sa dva francuska topa DEFA, ili alternativno britanski Aden topovima.[29][30]

Izvozni „jaguar“ imao neobično alternativno rešenje za spoljne nosače, koji se koriste za rakete kratkog dometa vazduh-vazduh, kao što je Matra R550 madžik ili AIM-9 sajdvinder. Ovim rešenjem su nosači sa gornje strane krila, tako da se oslobađaju nosači ispod krila za drugo oružje i terete.[31]

Motor uredi

 
Dvoprotočna turbomlazna motora
Adur Mk 102.

„Jaguar“ pokreće Dvoprotočni turbomlazni motor Adur Mk 102, koji je namenski razvijen prvenstveno za taj avion. Posebno partnerstvo je napravljen između motorskih firmi Rols-Rojsa i Turbomeke za razvij Adoura, dvovratilnog turboventilatorskog motora, opremljenog sa dopunskim sagorevanjem.[2][12] Za „jaguara“ je izabran pogon sa dva motora zbog veće pouzdanosti, odnosno zbog povećanja preživljavanja. Zbog svoje jednostavnosti i načina ugradnje, lako se održavaju i brzo se zamenjuju, za svega 30 minuta. Namenski je motor sa visokom dvoprotočnošću od 0,8, velikim potiskom u poletanju, nadzvučnom letu i sa smanjenim IC odrazom.[32][33]

Prvi let prototipa „jaguara“ 8. septembra 1968. godine, to je takođe bilo i „vatreno krštenje“ i za motor.[20] U svom početnom razvoju motor Adur je imao komplikacije sa stabilnosti rada na režimu dopunskog sagorevanja.[34] Ispitivanje na avionu je pokazalo spori odziv gasa, što je problematično napravilo probleme u situaciji jednog odustajanja od sletanja i produženja leta. Ovi nedostaci su otklonjeni pre uvođenja „jaguara“ u operativnu upotrebu.[15] U francuskoj operativnoj upotrebi, „jaguari“ su opremljeni sa originalnim Mk.101 motorima. U Britaniji „jaguari“ koriste Mk.102 motore, sa boljim karakteristikama upravljanja radom na režimu dopunskog sagorevanju.[35] U 1974. godini, Britanci su uveli njegovu dograđenu varijantu Mk.104. Ponovo su 1999. godine, uveli Mk.106, sa poboljšanim performansama.[36][37]

Adur je razvijen u obe varijante, sa dopunskim sagorevanjem i bez njega.[38] Motor Adur, u ovim opcijama, ima veći broj primena na letelicama različitih kategorija i namena, čak i na bespilotnoj letelici nEUROn.[33]

Oprema uredi

 
Kabina britanskog „jaguara“.

Dok se na operativnim pozornicama, kao što je Zalivski rat, „jaguar“ pokazao pouzdaniji i robusniji u mehaničkom segmentu od Panavia tornada, oprema mu je bila slaba strana za sprovođenje misija.[39] Zbog originalnih nedostataka u „jaguarovoj“ navigaciji i akviziciji ciljeva, francuske avione je morao „voditi“ u misijama Miraž F1CR, izviđač. Britanski „jaguari“ su mali vredan zajednički uspeh, odred od 12 aviona, napravio je 612 borbenih letova, bez gubitaka.[40] Međutim, značajne promene su napravljene tokom i neposredno posle rata.[41]

Zbog zastarelih navigacionih sistema nije bilo moguće obezbediti potrebnu tačnost, kako francuskih i britanskih „jaguara“, pa su isti ubrzo modifikovani sa uvođenjem GPS prijemnika.[42] Pre 1995. godine, za NATO bombardovanje u Bosni i Hercegovini, poznatom kao operacija Namerna sila, desetak „jaguara“ su nadograđeni sa mogućnošću da nose kontejner sa laserskim označivačem cilja TIALD.[43] Ubrzo nakon toga, Britanci su nadogradili svoje „jaguare“ na unifikovani standard, uključujući i TIALD. Ta dalja nadogradnja je obuhvatila i modernizaciju prikazivačkih sistema u kabini i na kacigi pilota.[41][44][45]

Jedan „jaguar“ je pretvoren u leteću laboratoriju istraživanja i dokazivanja „tehnologije aktivnog upravljanja“ (ACT) sa električnim komandama leta i sa automatskom izmenom aerodinamičke konfiguracije, koja podrazumeva i fenomen nestabilne aerodinamičke konfiguracije. Cilj tih istraživanja je bio dobijanje novih tehnologija i njihova primena na projektu Jurofajter tajfun.[46]

Varijante uredi

Jaguar A
Jednosed za taktičke napade, na zemaljske ciljeve, namenjen za francusko vazduhoplovstvo. Proizvedena su dva prototipa i 160 serijskih primeraka.[47]
Jaguar B / Jaguar T2
 
Jaguar GR3A opremljen radarom Agava i protivbrodskim raketama.
Dvosed verzija za obuku, namenjen za britansko vazduhoplovstvo. Razvijen jedan prototip i 38 serijskih primeraka. Sekundarna namena mu je za borbu vazduh-zemlja.[36][48] Dva lete u opitnoj pilotskoj školi i jedan u Institutu za vazduhoplovnu medicinu. Opremljen je sa sistemom za dopunu goriva u letu i sa jednim Aden topom.[49]
Jaguar T2A
Jaguar T2 nadogradnjom sličnom GR1A, realizovano je 14 primeraka konverzijom iz T2.[36]
Jaguar T2B
Dva Jaguara T2A, što je nezvaničan naziv, opremljena su sa sistemom TIALD.[50][51]
Jaguar T4
Jaguar T2A nadograđen u standard Jaguar 96.[52]
Jaguar E
Verzija dvoseda za francusko vazduhoplovstvo, razvijena su dva prototipa dvoseda i proizvedeno je 40 serijskih primeraka.[47]
Jaguar S / Jaguar GR1
Jednosed isključivo za napade vazduh-zemlja, proizvedeno je 165 primeraka za britansko vazduhoplovstvo.[36] Opremljen je sa sistemom navigacije i napadnim podsistemom (NAVWASS), bez upotrebe radara. To je Ferantijev „laserski pronalazač i obeleživač cilja“, dodat je u nosnom delu trupa u toku proizvodnje.[53] Integrisani su motori Adurr Mk 104 1978. godine.[49]
Jaguar GR1A
Jaguar GR1 sa navigacionim sistemom (NAVWASS II), nadograđen sa sistemima pasivne protiv IC i radarske zaštite i sa sistemom za elektronsko ratovanje. Konvertovano je 75 aviona u standard GR1.[36][51]
Jaguar GR1B
Deset primeraka GR1 je modifikovano da nosi kontejner sa sistemom TIALD.[50]
Jaguar GR3
Jaguar 96 nadograđena je oprema na GR1A.[52]
Jaguar GR3A
Jaguar 97, dobijen je nadograđivanjem opreme na GR1B/GR3.[52]
Jaguar M
Prototip mornaričkog jednoseda za podršku, za francusku mornaricu. Proizveden je samo jedan primerak.[47]
Jaguar avion laboratorija
Za istraživanje tehnologije aktivnog upravljanja konfiguracijom. Jedan primerak je konvertovan u taj avion laboratoriju.
Jaguar za izvoz (internacionalni)
Izvozne verzije bazirane na Jaguaru S ili Jaguaru B.
Jaguar ES
Izvozna verzija od Jaguara S za vazduhoplovstvo Ekvadora. Proizvedeno 10 primeraka.[54]
Jaguar EB
Izvozna verzija od Jaguara B, za vazduhoplovstvo Ekvadora. Proizvedeno dva primerka.[54]
Jaguar S(O)
Izvozna verzija od Jaguara S, za ratno vazduhoplovstvo Omana. Proizvedeno dvadeset primeraka.[55]
Jaguar B(O)
Izvozna verzija od Jaguara B, za ratno vazduhoplovstvo Omana. Proizvedeno četiri primerka.[55]
Jaguar IS
Jednosed za dejstvo vazduh-zemlja u svim vremenskim uslovima, za ratno vazduhoplovstvo Indije. Proizvedeno 35 primeraka, u BAe.[56] i 89 u Indiji.[57]
Jaguar IB
Dvosed za obuku, za indijsko vazduhoplovstvo. Proizvedeno 5 primeraka, u BAe[56] i 27 u Indiji.[57]
Jaguar IM
Mornarički jednosed, za protivbrodsku borbu, za indijsko vazduhoplovstvo. Opremljen Agava radarom i nosi protivbrodske rakete Si igl.[56] Proizvedena su 12 primeraka u Indiji.[57]
Jaguar SN
Izvozna verzija od Jaguara S, za ratno vazduhoplovstvo Nigerije. Proizvedeno 13 primeraka.[55]
Jaguar BN
Izvozna verzija od Jaguara B, za ratno vazduhoplovstvo Nigerije. Proizvedeno 5 primeraka.[55]

Operativna upotreba uredi

Francuska uredi

Francusko vazduhoplovstvo je primilo prvu isporuku jednog jednoseda, u januaru 1973. godine, od ukupne porudžbine 160 primeraka, a za prelaznu obuku primili su 40 dvoseda Jaguar E.[47] Nisu se oslanjali na „jaguara“ za nošenje nuklearne bombe, već na svoj Miraž IV, a kasnije na Miraž 2000N.[58]

Njihovi „jaguari“ su se koristili za dejstvo sa elektronskim kontra merama, posedujući opremu ometanje navođenja neprijateljskih raketa. Ti avioni su bili sposobni da se zadrže dugo u vazduhu, uzimajući gorivo u toku leta.[59]

 
Francuski „Jaguar“ na stajanci.

Francuskoj „jaguari“ su često bili raspoređeni u „odbrani nacionalnih interesa“ u Africi tokom sedamdesetih godine 20. veka. „Jaguarov“ borbeni debi je bio u borbi u Mauritaniji u decembru 1977. godine.[12] U avgustu 1978. godine, osnovana je eskadrila za brzo reagovanje i razmeštaj u podršci francuskih snaga, bilo gde u svetu.[59]

U sukobima u Čadu, Francuska je bila uključena nekoliko godina, sa 2.000 ljudi zajedno sa helikopterima i avionima tipa „jaguar“. „Jaguari“ su bili raspoređeni u Čadu u 1978. godini i angažovani u maju i junu, značajno doprinoseći u zaustavljanju ofanzive od protivničkih snaga. Tada je jedan avion oboren, ali pilot je pronađen i spašen helikopterom.[60]

U daljoj vojnoj akciji u regionu, „jaguari“ su raspoređeni u Bangui, Centralnoafrička Republika, u 1983. godini. „Jaguari“ su napali 25. januara 1984. godine, pobunjeničku kolonu koja se povlačila nakon napada na grad Zigei. Jedan avion je oboren i pilot, kapetan Mišel Kroki je ubijen. Libijci negiraju umešanost u te incidente.[61] Pokrenut je veći napad 16. februara 1986. godine, sa 11 „jaguara“, u pratnji lovaca Miraža F-1 i podržanih od strane aviona tankera za dolivanje goriva u vazduhu. Napad je izvršen na aerodrom u Vadi Doum, koji su Libijci koristili u Severnom Čadu.[62] U odgovoru na libijske upade, drugi udar je izvršen 7. januara 1987. godine, kada su „jaguari“ uništili libijske radare sa projektilima.[63] „Jaguari“ stacionirani u Ndžamena, bili su cilj libijske sabotaže zbog njihove efikasnosti protiv neprijateljskih snaga, ali su ti svi pokušaji bili neuspešni.[64]

Kako Francuska nije bila članica NATO saveza, zajedničke operacije sa britanskim „jaguarima“ su bile ograničene u 1980. godini.[18] Međutim, „jaguari“ iz Francuske su bili poslati da učestvuju u nekoliko koalicionih kampanjama u 1990. godini, u ​​Zalivskom ratu 1991. godine, sve do agresije na Srbiju 1999. godine.[65] U operaciji NATO bombardovanja Republike Srpske u 1995. godine, šest „jaguara“, stacioniranih u Italiji, sprovedena je sa 63 napada.[29] Poslednji „jaguar“ iz operativne upotrebe u francuskoj je povučen 2005. godine i zamenjen je sa Rafalom.[66]

Velika Britanija uredi

 
Britanski Jaguar GR1 u Nemačkoj, u 1978.

Britansko vazduhoplovstvo je prihvatilo isporuke prvih 165 jednoseda Jaguar GR1 (zvanična oznaka Jaguar S) u 1974. godini. Ovo je dopunjeno sa 35 dvoseda za obuku, Jaguar T2 (prethodno Jaguar B). Jaguarr S i B je sveobuhvatniji za napadna dejstva od tipova A i E koji se koriste u francuskom vazduhoplovstvu.[30] Britanski „jaguari“ su korišćeni u brzoj primeni regionalnog jačanja,[67] a druga namena su taktički nuklearni udari, noseći WE.177 bombu.[68]

Počev od 1975. godine, u 6. eskadrili, zatim 54. eskadrili, iz rezervnog sastava i 226. eskadrili za preobuku u mirnodopskim uslovima, „jaguari“ su proglašeni operativnim sa britanskim nuklearnim oružjem WE.177.[69] Četrnaesta, 17., 20. i 31. eskadrila su oformljene i naoružane sa „jaguarima“, plus i centar za obuku, 1977. godine. Svaka eskadrila, od dvanaest aviona, bila je opremljena sa osam WE.177 atomskih bombi.[70][71] Dve ostale jedinice, 2. i 41. eskadrile, su prvenstveno imale namenu taktičkog izviđanja.[72] Posle 1975. godine, eskadrila za obuku je dobila borbenu namenu. Postala je operativna eskadrila prve linije, sa 12 aviona „jaguar“ i sa osam WE.177 nuklearnih bombi, kao i sa raznim ostalim konvencionalnim oružjem.[73]

 
„Jaguari“ tokom operacije u septembru 1999. godine.

U aprilu 1975. godine, jedan „jaguar“ je korišćen za ispitivanje mogućnosti sletanja izvan aerodromskih staza. U toj funkciji je više puta poletao i sletao koristeći autoput, pod punim opterećenjem sa naoružanjem. To je rađeno za slučaj upotrebe u većim evropskim sukobima, a ne za redovnu eksploataciju.[74] U pretpostavljenom evropskom ratu visokog intenziteta uloga „jaguara“ bi bila da se podrže snage na kontinentu u otporu sovjetima pri napadu na zapadnu Evropu. Očigledno nesrazmera između broja vazduhoplova i nuklearnih bombi je bila posledica pretpostavke da će biti jedna trećina „jaguara“ izgubljeni u ranoj fazi konvencionalnog dela sukoba, ostavljajući mogućnost da preživeli budu dovoljni da ponesu zalihu od 56 nuklearnih bombi.[73]

Od decembra 1983. godine, 75 Jaguara GR1 i 14 GR1 su ažurirani na standarde GR1A i T2A sa napada-navigacionim sistemima FIN1064, koji su zamenili prethodni NAVWASS. Otprilike u isto vreme, većina je bila, takođe opremljena motorima Adur 104 i raketama vazduh-vazduh AIM-9 sajdvinder, sa nosačima na gornjaci krila.[36]

Britanci su krajem 1984. godine, „jaguare“ zamenili u 17., 20. i 31 eskadrili sa avionima Tornado GR.1, sa zadržanom namenom za slučaj rata. U druge dve jedinice, stacionirane u Nemačkoj, 14. i 2. eskadrila, sledile su zamene sa avionima na isti način u 1985. i 1989. godini, te su ostali operativni „jaguari“ još u 6., 41. i 54. eskadrili.[75][76]

U 1991. godini, 12. britanskih „jaguara“ učestvovalo je u Zalivskom ratu. Zbog iskrsle potrebe, 1994. godine, u cilju osposobljavanja za dejstvo sa laserski vođenim bombama, 10 Jaguara GR1A i dva Jaguara T2A su nadograđeni sa tom mogućnošću i TIALD kontejnerima i ti reprojektovani Jaguar GR1B i Jaguar T2B, raspoređeni su u Italiji u avgustu da učestvuju u operaciji bombardovanja bosanskih Srba.[50] Tokom NATO bombardovanja Republike Srpske, „jaguari“ iz 41. eskadrile, privi bombarduju na tlu Evrope, posle Prvog svetskog rata, pedeset godina pre toga je bilo takvih operacija.[77]

Nakon uspešne nadogradnje u GR1B/T2B, Britanci su pokrenuli plan za modernizaciju svojih „jaguara“ na jedinstven standard, uključujući poboljšanja uvedena na nekim avionima tokom Zalivskog rata, zajedno sa dodavanjem doprinosa od TIALD i novog izviđačkog kontejnera. Nadogradnja je bila u dva dela, privremeni GR3 (Jaguar 96), dodat je novi gornji prikazivač (HUD), novo upravljanje nišanom, integrisan je GPS i sistem za merenje i prikazivanje visine terena i podaci za navigaciju TERPROM. To je izvedeno je u dva standarda.[41][44] Dodatno unapređen Jaguar GR3A (takođe poznat kao Jaguaru 97) je sa sistemom TIALD, digitalnim izviđanjem, sa prikazivačem na viziru šlema, poboljšanim prikazivačima u kabini, sloj vezama i sa poboljšanim noćnim naočarima.[45] Svi avioni GR3A su naknadno opremani sa novim motorom Adour 106.[37]

„Jaguari“ nisu imali borbenu upotrebu u Iračkom ratu 2003. Bili su planirali da se koriste iz Turskih baza, na severni deo Iraka, ali je Turska odbila korišćenje svojih aerodroma i napad sa severa je otkazan.[78] Zahtevi u Velikoj Britaniji da smanji vojni budžet, doveo je do detaljnih novih planova 21. jula 2004. godine, prema kojima je proizilazilo da se povuku iz upotrebe i Jaguari do 2007.[79] Poslednji zvanični vojni let toga aviona desio se 20. decembra 2007. godine.[80]

Indija uredi

 
Indijski „jaguar“ u letu..

Indija se izjasnila kao mogući kupac „jaguara“, još 1968. godine, ali su čekali pošto još nije bila pouzdano jasna njegova budućnost.[81] Međutim, kasnije su postali najveći kupac, u 1978. godini. „Jaguar“ je dobio prednost ispred Miraža F-1 i Saba vigena, posle dugih i teških pregovora.[82][83] Ugovorena je saradnja za proizvodnju 40 „jaguara“ u Evropi, u Vortonu (britanija) i 120 u Bangaloru u Indiji, po licencnoj dokumentaciji.[82][84]

Kao privremenu meru, Britanci su pozajmili 18 primeraka „jaguara“ Indijskom vazduhoplovstvu. Prva dva aviona pozajmljena su još 27. jula 1979. godine.[85] Druga serija aviona, za indijsko vazduhoplovstvo, izgrađeni u Vortonu u 40 primeraka, a prvi avion od njih isporučen je u martu 1981. godine.[56] Prva indijska isporuka je bila u maju 1981. godine.[56] U sledećim fazama više aviona je izgrađeno u Indiji, u odnosu na Evropu.[56]

Indijski „Jaguari“ su korišćeni za izvršavanje misija izviđanja u podršci mirovnim snagama u Šri Lanki između 1987. i 1990.[86] Oni su kasnije imali aktivnu ulogu u 1999. U ratu sa Pakistanom, padajuće i laserski vođene bombe su korišćene u akciji „napadi aviona sa dubokim prodiranjem u neprijateljsku teritoriju“.[86][87] Jaguar se takođe koristi, sa manjim brojem primeraka, za protiv-brodsku namenu, opremljen je sa raketama Si igl.[84][88] Jaguar je i dalje važna karika odbrane indijske vojske, zajedno sa avionom Miraž 2000. Namenjen kao jedan od retkih aviona sposobnih za obavljanje uloge nuklearnih napada sa razumnim šansama za uspeh.[89] Međutim, ona je navodno odbačena od indijske vojske kao aktivna platforma za nuklearnu bombu zbog neispunjavanja uslova za visinu podvešavanja (klirens).[90]

Kao kod starih aviona, nedostaju odgovarajuće komponente za savremene misije napada sa male visine, kao što su praćenje terena, radar, GPS navigacija, i moderni sistemi za noćni let.[91] Prema tome, nekoliko nadogradnji su obavljene sredinom devedesetih godina 20. veka, uključujući i kontejner za pronalaženje i gađanje cilja.[82] Indija je naručila dodatnih 17 nadograđenih aviona „Jaguar“, kod svoje vazduhoplovne industrije u 1999. godini i dodatnih 20, u periodu 2001—2002.[57] Indijsko vazduhoplovstvo planira da unapredi do 120 primeraka „Jaguara“ postavljanjem moćnijih motora, Adur Mk821 ili Honevel F125IN, da bi im poboljšali performanse, posebno na srednjim visinama.[86]

Zalivski rat uredi

 
„Jaguar“ 41. eskadrile raspoređen na Bliskom istoku.
 
Britanski „jaguar“, posle punjenja goriva i pripreme za novi zadatak na Bliskom istoku.

Nakon invazije na Kuvajt, 9. avgusta 1990. godine, britanska vlada je raspodelila 12 primeraka Jaguar GR1A i 12 Tornado F3, na Bliski istok, u operaciji Granbi,[92] Ove letelice su bile raspoređene u aviobazama u Omanu i Bahreinu.[93] Eskadrila Tornada GR1 uvedena je u operacije u region 23. avgusta 1990. godine, čija efikasnost je dovedena u pitanje zbog visokih temperatura.[39] Stariji avioni Bukanir su otpremljeni u januaru 1991. godine da deluju kao laserski obeležači ciljeva, za vazduhoplovne napade vazduh-zemlja.[94] Britanski „jaguari“ su dobili određeno novo oružje tokom Zalivskog rata, uključujući brze rakete CRV7 i američke kasetne bombe CBU-87, pošto su postojeće britanske BL755 bombe projektovane za bacanje sa malih visina leta, te su bile nepovoljne za uslove dejstva. U toku toga rata dejstvovano je sa bezbednijih većih visina leta.[28] Britanski odred od 12 „jaguara“ je napravio 612 borbenih letova letova, bez ijednog gubitka.[40]

Francuska se takođe obavezala da angažovati vojne potencijale u koaliciji, u oktobru 1990. godine, 8 aviona „jaguar“, zajedno sa nekoliko izviđačkih aviona Miraža F1CR su razmešteni na Bliskom istoku. Ti avioni su posedovali naprednu opremu, delovali su kao vodiči za „jaguara“.[95] Zbog zastarelog sistema za navigaciju isti nisu bili u stanju da obezbede potrebnu tačnost, pa su francuski i britanski „jaguari“ ubrzo modifikovani sa GPS prijemnicima.[42] Francuski „jaguari“ su postali respektivna sila, u Saudijskoj Arabiji, do maksimalnog broja od 28 primeraka, koji su realizovali 615 borbenih letova. Pri izvršavanju tih zadataka jedan „jaguar“ je oštećen od strane iračke rakete zemlja-vazduh.[96] Tipični ciljevi su im bili iračke oklopne jedinice, položaji raketa Skad i brodovi.[27]

Francuski 12 jaguara su bombardovali vazduhoplovnu bazu Ahmed Al Džaber, 15. januara 1991. godine, tri su oštećena u toku napadu, ali su se svi vratili u bazu.[27] Britanski „jaguari“ i Panavija tornado napali su nekoliko raketnih baterija u Kuvajtu, 26. januara, u pripremi za oslobađanje od Iračana.[97] Na 30. dva RAF Britanska dva „jaguara“ su uništili brod, naoružan sa raketama i topovima.[98] Iračka republikanska garda, ukopana na Kuvajtsko-Saudijskoj granici, bila je izložena neprekidnom i intenzivnom bombardovanju nedeljama odstrane „jaguara“, da bih ih demoralisali.[99] „Jaguari“ su takođe obavljali dragoceno izviđanje u borbenoj zoni za koalicione snage.[99] Obe nacije su povukle „jaguare“ iz regije, u martu 1991. godine, na kraju kampanje.[99]

Ostali sukobi uredi

 
Omanski Jaguar S(O) presreće Il-38
u 1987. godini.

U ranom razvoju, „jaguar“ je bio namenjen za izvoz u inostranstvo, između ostalih i za potrebe zemalja u razvoju. Za vreme prototipskog razvoja 1969. godine, formalni kontakti su učinjeni sa Švajcarskom, Indijom, Japanom, Australijom, Holandijom, Belgijom i Nemačkom.[100] Japan je počeo pregovore za licencnu proizvodnju „jaguara“,[101] ali su ti planovi propali delom zbog visokih finansijskih potraživanja, korporacije SEPECAT.[101] Pokušaj da Turska proizvodi „jaguare“ po licenci za svoje potrebe takođe je propao.[102] Pokušaji za izvoz u Kuvajt i Pakistan nisu realizovani.[103] Kuvajt je prvobitno bio planirao 50 „jaguara“ i 16 Miraža 5.[104] Pakistan je želeo „jaguara“ posle odbijanja Amerike da im proda svoje letelice A-7 kursera II, zbog embarga na njihov uvoz oružja. Na kraju se Pakistan opredelio za francuski Miraž 5.[104]

„Jaguari“ su uspešno prodati i prekomorskim zemljama, kao što je Indija. Izvozna verzija je prodata Ekvadoru, Nigeriji i Omanu. Ekvador je jedina latinoamerička država koja ga je kupila i to 10 jednoseda i 2 dva dvoseda, koji su zvanično nazvani varijante, zvanično označeni Jaguars ES and EB.[104] Prvi je isporučen u januaru 1977. godine, od dvanaest ugovorenih aviona.[104] Ovi avioni su uglavnom korišćeni za kopnene napade i povremene zadatke odbrane vazdušnog prostora, tokom krize sa Peruom u 1995. godini, ali glavni deo flote držan kao borbena rezerva, u slučaju proširenja sukoba.[105] Nigerija je naručila 13 jednoseda Jaguar SN i 5 dvoseda Jaguar BN, dostavljen im je prvi u maju 1984. godine.[104] Kasnije je poručeno još 18 primeraka, što je posle otkazano.[104] Neki od ovih aviona su povučeni iz operativne upotrebe zbog ekonomske krize, a preostali su pripremljeni za preprodaju.[104] Omansko, kao i Ekvadorsko vazduhoplovstvo, naručilo je 10 jednoseda i 2 dva dvoseda, u varijantama Jaguar OS i Jaguar OB, prva isporuka je bila u martu 1977. godine.[104]

Korisnici uredi

Sadašnji korisnici uredi

 
Indijski „jaguari“ u grupnom letu.
  •   Indija
    • 5. eskadrila, proizvedeni u Britaniji Jaguar IS i IB, od avgusta 1981. godine.[106]
    • 6. eskadrila, (Jaguar IM, IS, IB) od 1987. godine.[107]
    • 14. eskadrila, operativna od septembra 1980. godine, pozajmljeni od Britanaca Jaguari GR1 i T2, i zamenjeni sa direktnim snabdevanjem sa Jaguarima IS i IB od marta 1981. godine.[106]
    • 16. eskadrila, iz indijske proizvodnje Jaguari IS i IB od oktobra 1986. godine.[106]
    • 27. eskadrila, iz indijske proizvodnje Jaguari IS i IB od juna 1985. godine.[106]
    • 224. eskadrila.[86]
  •   Oman – je kupio 10 Jaguara OS i dva Jaguara OB 1974. godine, identično i 1980. Posle su im dodali britanske avione Jaguare T2 i GR1 u 1982. godini i 1986.[55][108] Omanski Jaguari su dovedeni na standard GR3A, tokom 1990. godine.[109]

Bivši korisnici uredi

 
Jaguar S (O)
  •   Ekvador – je naručio 10 jednoseda EB i dva dvoseda ES u 1974. godini, koji su isporučeni u u 1977. godini. Takođe je kupio 3 bivša britanska Jaguara GR.1 u 1991. godini.[54][108]
    • 2111. bombarderska eskadrila.[54]
 
Ekvadoski dvosed Jaguar EB.
  •   Francuska – je povukla iz upotrebe svog vazduhoplovstva, odnosno iz njenih jedinica:
    • Eskadrila iz 3/3 u Nensiju (1977–1987)[110]
    • Lovačka eskadrila 1/7 u Provansi. Opremljena jaguarima u maju 1973. godine, a proglašeni operativnim u septembru 1974.[110] Izbačen je iz naoružanja u julu 2005. godine.[111]
    • Eskadrila 2/7, sa Jaguarima OCU, formirana je u oktobru 1974. godine.[112] Izbačeni su iz naoružanja u junu 2001. godine.[111]
    • Eskadrila 3/7, je primila prve Jaguare u martu 1974. godine, a uvedeni su u operativnu upotrebu u julu 1975. godine.[113] Ta jedinica je rasformirana u julu 1997. godine.[111]
    • Eskadrila 4/7, formirana je u aprilu 1980. godine, a rasformirana je u julu 1989. godine.[114]
    • Eskadrila 1/11, bila je operativna marta 1976. godine.[115] Rasformirana je u julu 1994. godine.[111]
    • Eskadrila 2/11, bila je operativna juna 1977. godine.[116] Rasformirana je u julu 1996. godine.[111]
    • Eskadrila 3/11, prihvatila je Jaguare u februaru 1975. godine.[116] Rasformirana je u julu 1997. godine.[111]
    • Eskadrila 4/11, formirana je u avgustu 1978. godine, a rasformirana je u junu 1992.[117]
  •   Nigerija – je naručila 13 Jaguara SN i 5 Jaguar BN u 1983. godini, sa isporukom u 1984, sa njima su opremili jednu eskadrilu.[55][108] Povučeni su iz operativne upotrebe u 1991. godini, iz ekonomskih razloga.[55]
 
Jaguar GR1
  •   Ujedinjeno Kraljevstvo – ratno vazduhoplovstvo je povuklo iz upotrebe sve avione tipa „Jaguar“:
    • 2. eskadrila, u njemu su „Jaguari“ zamenili avione F-4 fantome u Nemačkoj u 1976. godini, sa glavnom namenom taktičkog izviđanja. Oni su zatim zamenjeni sa Panavija tornadom u 1988.[36]
    • 6. eskadrila u oktobru 1974. godine, prekvalifikovana je namenu podrške vazduh.zemlja.[118] U maju 2007. godine je rasformirana.[119]
    • 4. eskadrila je opremljena sa „Jaguarima“ u 1974. godini, sa lociranjem u Nemačkoj. Ti „Jaguari“ su zamenjeni sa Panavija tornadom u 1985. godini.[118]
    • 16. eskadrila je formirana, a rasformirana u martu 2005. godine.[120][121]
    • 17. eskadrila je prenaoružana sa „Jaguarima“ umesto F-4 fantoma 1975. i 1976. godine, a kasnije sa Panavija tornadom u 1984–1985. godini.[118]
    • 20. eskadrila je formirana u februaru 1977. godine, u ulozi podrške, rasformirana je u junu 1984.[120]
    • 31. eskadrila je zamenila F-4 fantome, sa „Jaguarima“, pa posle je uvela Panavija tornado u 1984.[120]
    • 41. eskadrila se opremila 1976. godini za namenu izviđanja.[120] Izbacila ih je iz upotrebe u 2006. godini.[122]
    • 54. eskadrila se oprema u martu 1974. godine, u ulozi podrške, premešta se 1974.[120] Ukida se u martu 2005.[121]
    • 226. eskadrila je operativna jedinica za preobuku, u oktobru 1974. godine i promenjena je u 16. eskadrilu u septembru 1991.[120]
    • Grupa za preobuku na „Jaguaru“.[120]
    • Škola za probne pilote.[123]

Karakteristike (Jaguar A) uredi

Podaci su i iz poznatog internacionalnog vazduhoplovnog godišnjaka Jane's, za avione u svetu 1980—1981 godine,[b][124] Odeljak vazduhoplovstava NATO i drugih država zapadnog sveta, za avione u periodu Hladnog rata[72]

Opšte karakteristike uredi

 
„Jaguar“ u tri projekcije.
  • Posada: Jedan / Dva
  • Dužina: 16,83 m
  • Razmah: 8,68 m
  • Visina: 4,89 m
  • Površina: 24,18 m²
  • Vitkost: 3,12:1
  • Masa praznog: 7.000 kg
  • Masa u normalnom poletanju: 10.954 kg
  • Mah masa u poletanju: 15.700 kg
  • Pogon: 2 motora × Rols-Rojs/Turbomeka Adur Mk 102
    • Potisak bez dopunskog sagorevanja: 2 × 22,75 kN
    • Potisak sa dopunskim sagorevanjem: 2 × 32,5 kN

Performanse uredi

  • Maksimalna brzina: 1.699 km/h M=1,6 (let na visini 11.000 m)
  • Borbeni radijus: 908 km (let sve nisko, sa spoljnim rezervoarima goriva)
  • Dolet: 3.524 km
  • Plafon leta: 14.000 m
  • Dostiže visinu od 9.145 m, za: 1 min i 30 sec

Naoružanje uredi

  • Top: 2× 30 mm DEFA bojevi komplet 150 granata/po topu
  • Spoljnih nosača: 5 ukupno: 4× ispod krila i 1× u ravni simetrije ispod trupa nosivosti 4.500 kg. Kombinacije nosivosti su:
    • Nevođene rakete: 8× Matra lanseri, sa po 18× projektila od 68 mm
    • Vođene rakete: AS.37. martel protiv-radarske ili
    • AS-30L laserski vođene vazduh zemlja.
    • 2× R550 madžik vazsuh-vazduh IC rakete kratkog dometa, nosači su iznad krila.
    • Bombe:
    • Ostalo: kontejneri sa: ECM opremom za protivelektronska dejstva, izviđačkom opremom, ATLIS laserski/elektrooptički tragač, rezervoari dopunskog goriva.

Napomene uredi

  1. ^ Brege se kasnije integrisao sa Marsel Dasoom, u jedinstvenu firmu Masel avioni.
  2. ^ Konsultovani su i poznati vazduhoplovni sajtovi.[1][2][3]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž „Jaguar” (na jeziku: (jezik: engleski)). fas.org. 17. 6. 2000. Pristupljeno 27. 12. 2012. „Jaguar u FAS”  Tekst „ Military” ignorisan (pomoć)
  2. ^ a b v g d đ e ž „The SEPECAT Jaguar” (na jeziku: (jezik: engleski)). airvectors.net. Pristupljeno 21. 12. 2012. „Jaguar u vektorsajtu” 
  3. ^ a b v g d đ e „Jaguar” (na jeziku: (jezik: ruski)). Ugolok neba. Pristupljeno 21. 12. 2012. „Jaguar u Ugolok neba” 
  4. ^ „Military Dassault aircraft Jaguar” (na jeziku: (jezik: engleski)). dassault-aviation.com. Arhivirano iz originala 20. 6. 2008. g. Pristupljeno 21. 12. 2012. „Vojni avion jaguar” 
  5. ^ Bowman 2007, str. 12–13.
  6. ^ a b Jackson 1992, str. 56
  7. ^ Wagner 2009, str. 122
  8. ^ a b Jackson 1992, str. 58, 71
  9. ^ Bowman 2007, str. 14–17.
  10. ^ a b Flight 16 October (1969). str. 600.
  11. ^ a b Bowman 2007, str. 21
  12. ^ a b v Taylor 1980, str. 105
  13. ^ Taylor 1980, str. 708
  14. ^ Wallace 1984, str. 27
  15. ^ a b v g Jackson 1992, str. 77
  16. ^ Jackson 1992, str. 58
  17. ^ Hobbs 2008, str. 37
  18. ^ a b Wallace 1984, str. 28
  19. ^ Wagner 2009, str. 122–123.
  20. ^ a b Flight 12 September (1968). str. 391.
  21. ^ Taylor 1971, str. 107
  22. ^ „The Year 1970” (na jeziku: (jezik: engleski)). ejection-history.org.uk. Arhivirano iz originala 4. 10. 2012. g. Pristupljeno 26. 12. 2012. „Stradao jaguar na sletanju” 
  23. ^ Bowman 2007, str. 23–27.
  24. ^ Bowman 2007, str. 26.
  25. ^ „The carrier-based SEPECAT Jaguar M a missed opportunity” (na jeziku: (jezik: engleski)). http://forum.keypublishing.com. 9. 1. 2007. Pristupljeno 3. 2. 2013. „Krilo”  Spoljašnja veza u |publisher= (pomoć)[mrtva veza]
  26. ^ Tellis 2001, str. 535.
  27. ^ a b v Glenn 2005, str. 40
  28. ^ a b Jackson 1992, str. 63–66
  29. ^ a b Owen 2000, str. 217
  30. ^ a b Wagner 2009, str. 123
  31. ^ Ripley, Tim (25. 7. 2000). „Mixed news for contractors in UK defence spending plans” (na jeziku: (jezik: engleski)). flightglobal.com. Pristupljeno 29. 12. 2012. „Britanski prilaz” 
  32. ^ Bowman 2007, str. 19–20.
  33. ^ a b „Adour” (na jeziku: (jezik: engleski)). rolls-royce.com. Pristupljeno 3. 2. 2013. „Adur” 
  34. ^ Gunston, Bill (9. 12. 1971). „The Phoenix of Derby”. New Scientist. 52 (773): 76. 
  35. ^ Ford, T. "Rolls-Royce Adour." Aircraft Engineering and Aerospace Technology, 51(3), (1979). str. 2-5.
  36. ^ a b v g d đ e Jackson 1992, str. 94
  37. ^ a b Thomas, Geoff. "More bite for Jaguars with upgraded Adour." Flight Daily News, 16 June 1999.
  38. ^ „Adour” (na jeziku: (jezik: engleski)). rolls-royce.com. Pristupljeno 29. 12. 2012. „Adur” 
  39. ^ a b Donald & Chant 2001, str. 34
  40. ^ a b Jackson 1992, str. 93
  41. ^ a b v Barrie Flight International via flightglobal.com, 8–14 April (1998). str. 30-32.
  42. ^ a b Russell & Hasik 2002, str. 151
  43. ^ Lake Air International October (1997). str. 226-228.
  44. ^ a b Lake Air International November (1997). str. 274-276.
  45. ^ a b Lake Air International December (2000). str. 359-360.
  46. ^ „SEPECAT Jaguar ACT Demonstrator” (na jeziku: (jezik: engleski)). rafmuseum.org. 2. 1. 2011. Arhivirano iz originala 5. 1. 2011. g. Pristupljeno 31. 12. 2012. „Jaguar laboratorija” 
  47. ^ a b v g Jackson 1992, str. 99
  48. ^ Bowman 2007, str. 237.
  49. ^ a b Bowman 2007, str. 113
  50. ^ a b v Lake Air International October (1997). str. 228.
  51. ^ a b Bowman 2007, str. 117
  52. ^ a b v Lake Air International December (2000). str. 359.
  53. ^ Bowman 2007, str. 112.
  54. ^ a b v g Jackson 1992, str. 107
  55. ^ a b v g d đ e ž z Jackson 1992, str. 111
  56. ^ a b v g d đ Jackson 1992, str. 108
  57. ^ a b v g Wilson & McBride 2009, str. 68
  58. ^ Croddy & Wirtz 2005, str. 276, 361.
  59. ^ a b Glenn 2005, str. 8
  60. ^ Burr & Collins 2008, str. 119, 124.
  61. ^ Shaked & Dishion 1984, str. 589.
  62. ^ Burr & Collins 2008, str. 201.
  63. ^ Cooper, Tom (13. 11. 2003). „Libyan Wars, 1980-1989” (na jeziku: (jezik: engleski)). acig.org. Pristupljeno 5. 1. 2013. 
  64. ^ Burr & Collins 2008, str. 124.
  65. ^ „NATO air armada begins wave of attacks on Serbian targets” (na jeziku: (jezik: engleski)). flightglobal.com. 31. 3. 1999. Pristupljeno 5. 1. 2013. „Agresija na Srbiju” 
  66. ^ „Rafale squadron inaugurated” (na jeziku: (jezik: engleski)). flightglobal.com. 4. 7. 2006. Arhivirano iz originala 3. 11. 2012. g. Pristupljeno 5. 1. 2013. „Rafal zamenjuje jaguara” 
  67. ^ Eden 2004, str. 404.
  68. ^ Cirincione et al. (2005). str. 199.
  69. ^ „RAF nuclear front line Order-of-Battle 1975” (na jeziku: (jezik: engleski)). nuclear-weapons.info. Pristupljeno 6. 1. 2013. „Atomsko oružje” 
  70. ^ „RAF nuclear front line Order-of-Battle 1976” (na jeziku: (jezik: engleski)). nuclear-weapons.info. 15. 11. 2010. Pristupljeno 6. 1. 2013. „WE.177” 
  71. ^ „RAF nuclear front line Order-of-Battle 1977-78” (na jeziku: (jezik: engleski)). nuclear-weapons.info. 15. 11. 2010. Pristupljeno 6. 1. 2013. „Nuklearna bomba” 
  72. ^ a b Wagner 2009, str. 124
  73. ^ a b „Brian Burnell's nuclear weapons history site under construction.” (na jeziku: (jezik: engleski)). nuclear-weapons.info. 6. 12. 2012. Pristupljeno 6. 1. 2013. „Nuklearno naoružanje” 
  74. ^ Glenn 2005, str. 19
  75. ^ „RAF nuclear front line Order-of-Battle 1984” (na jeziku: (jezik: engleski)). nuclear-weapons.info. 15. 11. 2010. Arhivirano iz originala 10. 10. 2017. g. Pristupljeno 7. 1. 2013. „Jaguarovo naoružanje” 
  76. ^ „RAF nuclear front line Order-of-Battle 1985.” (na jeziku: (jezik: engleski)). 15. 11. 2010. Pristupljeno 7. 1. 2013. „Poslednji Jaguari” 
  77. ^ „XLI Squadron” (na jeziku: (jezik: engleski)). Royal Air Force, 2011. 16. 1. 2011. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 7. 1. 2013. „16. eskadrila” 
  78. ^ „Cold War Squadrons: No. 41 Squadron” (na jeziku: (jezik: engleski)). Royal Air Force Museum. 16. 1. 2011. Arhivirano iz originala 27. 7. 2011. g. Pristupljeno 7. 1. 2013. 
  79. ^ „RAF News: RAF Jaguars leave service after 33 years.” (na jeziku: (jezik: engleski)). Royal Air Force. 4. 6. 2011. Arhivirano iz originala 20. 10. 2012. g. Pristupljeno 7. 1. 2013. „Kraj upotrebe Jaguara u Britaniji” 
  80. ^ Millard, Douglas (15. 11. 2010). „QinetiQ says farewell with last ever UK Jaguar flight.” (na jeziku: (jezik: engleski)). qinetiq.com. „Poslednji službeni let Jaguara u Britaniji”  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  81. ^ Cohen & Dasgupta 2010, str. 77.
  82. ^ a b v Barau 2005, str. 274
  83. ^ Air International October (1988). str. 177-181.
  84. ^ a b Eden 2004, str. 400–401
  85. ^ Green et al. (1982). str. 16.
  86. ^ a b v g Wilson & McBride 2009, str. 71
  87. ^ Abbas, Ahmed. "Indian Ambitions for Aerospace Supremacy: Options for Pakistan." Institute of Strategic Studies Islamabad, Pristupljeno 2 January 2011.
  88. ^ Barau 2005, str. 378
  89. ^ Tellis 2001, str. 533.
  90. ^ Tellis 2001, str. 542.
  91. ^ Tellis 2001, str. 546.
  92. ^ Donald & Chant 2001, str. 32.
  93. ^ Donald & Chant 2001, str. 33.
  94. ^ Donald & Chant 2001, str. 35
  95. ^ Donald & Chant 2001, str. 39–40
  96. ^ Jackson 1992, str. 92
  97. ^ Glenn 2005, str. 41
  98. ^ Bowman 2007, str. 174–175.
  99. ^ a b v Glenn 2005, str. 44
  100. ^ Flight 16 October (1969). str. 604.
  101. ^ a b Lake 1994, str. 139
  102. ^ Segell 1998, str. 168
  103. ^ Glenn 2005, str. 32
  104. ^ a b v g d đ e ž Eden 2004, str. 398
  105. ^ Cooper, Tom. (1. 9. 2003). „Peru vs. Ecuador; Alto-Cenepa War, 1995” (na jeziku: (jezik: engleski)). Air Combat Information Group. Pristupljeno 5. 2. 2013. „Jaguar u sukobu Ekvador peru” 
  106. ^ a b v g Lake Air International December (2001). str. 345-346.
  107. ^ Lake Air International December (2001). str. 346.
  108. ^ a b v Taylor 1989, str. 143
  109. ^ „Omani air force to upgrade Jaguars” (na jeziku: (jezik: engleski)). flightglobal.com. 16. 11. 1997. Pristupljeno 4. 1. 2013. „Jaguar u Omanu” 
  110. ^ a b Jackson 1992, str. 100
  111. ^ a b v g d đ Francillon 2005, str. 25
  112. ^ Jackson 1992, str. 100–101
  113. ^ Jackson 1992, str. 101
  114. ^ Jackson 1992, str. 102
  115. ^ Jackson 1992, str. 103
  116. ^ a b Jackson 1992, str. 104
  117. ^ Jackson 1992, str. 105
  118. ^ a b v Jackson 1992, str. 95
  119. ^ „RAF Leuchars Welcomes the Typhoon.” (na jeziku: (jezik: engleski)). Royal Air Force. 7. 9. 2010. „Britanci uvode Tufon” 
  120. ^ a b v g d đ e Jackson 1992, str. 96
  121. ^ a b „RAF starts disbanding Jaguar squadrons ahead of Typhoon” (na jeziku: (jezik: engleski)). 15. 3. 2005. „Tajfun zamenjuje jaguara”  Nedostaje ili je prazan parametar |url= (pomoć)
  122. ^ „JAGUARS DEPART” (na jeziku: (jezik: engleski)). flightglobal.com. 11. 4. 2006. Pristupljeno 4. 1. 2013. „Izbačeni jaguari” 
  123. ^ Jackson 1992, str. 98
  124. ^ Taylor 1980, str. 106–107

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Jaguar na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јагуар_(авион)&oldid=27717047”