Википедија

Јужна туна плавоперка

Južna tuna plavoperka ili tuna južnih mora (Thunnus maccoyii) је туна из породице Scombridae, koja nastanjuje vode južne hemisfere. Veličine su do 2,5 metara a mogu da budu teške do 260 kilograma i nalaze se među većim košljoribama. Ova vrsta kao i druge vrste tuna deo su grupe košljoriba koje mogu da održavaju telesnu temperaturu do 10°C, nezavisno od temperature u okolini kojoj se nalaze. Ova prednost im omogućava da pobegnu predatorima i da mogu često da migriraju. Južna tuna plavoperka često lovi velike ribe, rakove, glavonošce i druge morske životinje.

Južna tuna plavoperka
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Actinopterygii
Red: Perciformes
Porodica: Scombridae
Rod: Thunnus
Podrod: Thunnus (Thunnus)
Vrsta:
T. maccoyii
Binomno ime
Thunnus maccoyii
(Castelnau, 1872)[3]
Sinonimi[4]
  • Thynnus maccoyii Castelnau, 1872
  • Thunnus phillipsi Jordan & Evermann, 1926

Opšte karakteristike uredi

Južna tuna plavoperka je grabljivica sa velikom metaboličkom potrebom. Spada u pelagične vrste, ali živi na dubini i do 2.500 metara. Ova vrsta migrira između tropskih i hladnih umerenih voda u potrazi za hranom.[5] Sezonske migracije su u vodama Indijskog okeana i u vodi oko Australije. Iako je njen poželjni temperaturni opseg 18—20°C, one mogu podneti i temperaturu od 3°C, na malim dubinama i 30°C, kada se mreste.[6] Široki raspon promena temperatura predstavlja izazov za respiratorni i krvožilni sistem. Ova vrsta pliva kontinuirano i velikim brzinama, stoga imaju potrebu za kiseonikom. Koncentracija kiseonika u vodi menja se sa promenom temperature (niža je na višim temperaturama).[6] Tune međutim pokreće dostupnost hrane, a ne toplotna svojstva vode. Južna tuna plavoperka za razliku od ostalih vrsta tune ima konstantu temperaturu tela, dakle osim što su endotermi, one su i termoregulatori.[7] Vrsta je navedena kao kritično ugrožena od strane Međunarodne unije za zaštitu prirode.

Respiratorni sistemi južne tune plavoperke prilagođeni su njihovim visokim potrebama za kiseonikom.[8] Za razliku od ostalih pravih košljoriba, ovoj vrsti nije potreban poseban mehanizam pumpanja, da bi pumpala vodu kroz škrge. Sve druge vrste tuna su izgubile ovaj mehanizam. Tuna ima visoko specijalizovane škrge, čije je površina od 7 do 9 puta veća nego kod drugih organizama u njenom okruženju.[8] Krv južne tune plavoperke sastoji se od eritrocita, limfocita, trombocita, granulocita i monocita.[9] Ova vrsta ima visoki sadržaj hemoglobina u krvi (13,25—17,92 d/dl) i prema tome visoku nosivost kiseonika. Sadržaj eritrocita u krvi kreće se u rasponu od 2,13-29 m/l što je najmanje dvostruko više od atlanskog lososa.[10][9]

Pošto im je prosečna koncentracija hemoglobina visoka, višak krvi se može isporučiti u tkiva bez povećanja energije koja se koristi za pumpanje krvi. Za ovu vrstu to je od izuzetnog značaja kada migrira u hladnije okruženje.[10] Tune su pokretnije od svih kopnenih životinja i jedne od najaktivnijih riba. Njihov respiratorni sistem se prilagodio da brzo preuzima kiseonik iz vode.[7]

Južna tuna plavoperka migrira između različitih okeanskih regiona i obitava u oblastima koja su relativno slanija.[11] Ova vrsta takođe održava konstantnu koncentraciju jona, zbog čega je klasifikovana kao osmoregulator.[7] Zbog velikih metaboličkih potreba, južna tuna plavoperka mora prihvatati jone relativno brzo, da bi se obezbedile dovoljne koncentracije za ćelijsku funkciju. Južna tuna plavoperka može da pije morsku vodu dok pliva kako bi obezbedila dovoljne količina jona svom organizmu.

Unošenje natrijuma i hlorida zajedno sa nižim relativnim koncentracijama jona kalijuma i kalcijuma u ​​morskoj vodi, omogućavaju ovoj vrsti da generiše akcione potencijalne potrebne za kontrakciju mišića.[7] Južna tuna plavoperka ima veliku površinu šrkga, što je važno u potrošnji kiseonika i što je ujedno povezano sa njenim brzim metabolizmom.[12] Mogu se prilagoditi povećanju slanosti vode.[7]

Komercijalni ribolov uredi

Južna tuna plavoperka često se lovi u velikom broju država i regija, najviše u vodama Australije, Novog Zelanda, Indonezije i Južne Afrike. Početak masovnog lova ove vrste započeo je pedesetih godina 20. veka. Novom tehnologijom, tražilicama, satelitskim snimcima i poznavanjem rute kretanje ove ribe, dovelo je do eksplotacije ove ribe u celom njenog opsegu. Tokom šezdesetih godina lovljeno je 80.000 tona južne tune plavoperke godišnje i 40.000 tona godišnje do osamdesetih godina.[13] Ulov u Australiji dostigao je vrhunac 1982. godine kada je ulovljena 21.500 tona ove vrste, a populacija se od tada smanjila za oko 92%.[14] Sredinom osamdesetih godina javila se neodložna potreba da se smanji ribolov ove vrste, što je i urađeno ali bez napismenih pravila o broju ulova.

Konvencija za očuvanje ove vrste održana je 1994. godine i ona je predstavljala formalizaciju postojećih mera za upravljanje brojnim stanjem vrste koje se međusobom dogovorile Australija, Novi Zeland i Japan. Konvencijom je stvorena Komisija za očuvanje južne tune plavoperke sa sedištem u Australiji, a njen cilj bio je da se smanji lov na ovu vrstu u njenom celom arealu. Komisiji su se naknadno pridružile Južna Koreja, Tajvan, Indonezija i Evropska unija. Limit za lov na ovu vrstu smanjen je 2010. godine kako bi se održala njena rasprostranjenost,[15] a naredne godine donete su još rigoroznije mere.

Dozvoljeni ulov južne tune plavoperke u tonama po državama uredi

Država Status Godina prijema 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016-2017 2018-2020
 Japan Članica 1994[16] 3.403[17] 4.847[17] 4.737[17] 6.117[18]
 Australija Članica 1994[16] 4.015[19] 4.015[19] 4.528[19] 4.698[19] 5.193[17] 5.665[17] 5.665[17] 6.165[18]
 Koreja Članica 2001[16] 1.045[17] 1.140[17] 1.140[17] 1.240,5[18]
 Tajvan Članica 2002[16] 1.045[17] 1.140[17] 1.140[17] 1.240.5[18]
 Novi Zeland Članica 1994[16] 918[17] 1.000[17] 1.000[17] 1.088[18]
 Indonezija Članica 2008[16] 750[17] 750[17] 750[17] 1.023[18]
 Evropska unija Članica 2015[16] 10[17] 10[17] 10[17] 11[18]
 Južna Afrika Članica 2016[16] 40[17] 40[17] 40[17] 450[18]
 Filipini Saradnici[20] 45[17] 45[17] 45[17] 0[18]

Rekreativni ribolov uredi

Južna tuna plavoperka takođe se lovi i rekrativno u vodama Australije. Dozvoljeni ulov regulisan je zakonodavstvom i varira od države do države. Godišnje se održi nekoliko takmičenja u ribolovu na ovu vrstu. Godine 2015. održano je takmičenje u Viktor Haruburu, a manifestacija je privukla 165 takmičara i 54 broda. Tokom turnira ulovljeno je 2.500 kilograma ove vrste, a prosečna težina ribe bila je 14,76 kilograma.[21]

Limiti za rekreativni ribolov u Australiji uredi

Država Status očuvanja Limit vreće Limit brodova Posedovanje Minimalna veličina Reference
 Južna Australija Nema 2 6 nije dostupno Nema [22]
 Viktorija Pretnja 2 nije dostupno 2 Nema [23]
 Novi Južni Vels Ugroženost 1 nije dostupno nije dostupno Nema [24]
 Zapadna Australija Nema 3 nije dostupno nije dostupno Nema [25]
 Tasmanija Nema 2 4* 2 Nema [26]

Akvakultura uredi

Uzgoj uredi

Zbog malog broja ulovljenih primeraka, mnoge ribare u Australiji naterao je da počnu sa uzgajanjem ove vrste. Uzgoj u Australiji koncentrisan u oblasti grada Port-Linkoln, gde se od sedamdesetih godina 20. veka nalaze skoro sva preduzeća koja se bave lovom na ovu vrstu.[27] Uzgoj je počeo 1990-ih, a industrijska proizvodnja je neprestano rasla do sredine dvehiljaditih godina, od kada se održava na nivou od 7.000 do 10.000 tona godišnje.[28] Kada su uvedeni zakoni i kada je opao broj južnih tuna plavoperki u vodama Australije. Vrsta se mresti između septembra i aprila svake godine u jedinom poznatom mrestilištu u Indijskom okeanu, koje se nalazi između severozapadne obale Australije i Indonezije. Procenjuje se da se jaja izležu u roku od dva do tri dana, a da naredne dve godine mladi primerci dostižu težinu do 15 kilograma. Seksualnu zrelost dostižu između 9 i 12 godina starosti.[27] Mladi primerci južne tune plavoperke, predmet su lova uglavnom na kontinentalnom pragu, u oblasti Velikog australijskog zaliva od aprila do decembra svake godine.

Svake godine u aprilu lovi se veliki broj primeraka ove ribe, nakon čega se zamrznu i avionima odvoze u Tokio. Australija izvozi 10.000 tona ove vrste u vrednosti od 200 miliona dolara.[29] Južna Australija godišnje zaradi između 200 i 300 miliona australijskih dolara od prodaje ove ribe. Vrhunac je bio 2004. godine, kada je ova država zaradila 290 miliona australijskih dolara.[30] Ulov i transport južne tune plavoperke u blizini Port Linkolna prikazan je u dokumentarnom filmu Tuna Wranglers iz 2007. godine.

Prehrana uredi

Naučnici već dugo pokušavaju da stvore jeftinu hranu za ovu ribu, kako bi se omogućio njen uzgoj u veštačkim bazenima. Godišnji troškovi za ovo istraživanje iznose 100.000 američkih dolara.[31] Južne tune plavoperke koje se uzgajaju veštački uglavnom imaju veći sadržaj masti u odnosu na tune iz okeana. Ovoj vrsti, dužine jednog metra potrebno je oko 15 kilograma žive ribe za dobijanje masti od 1 kilograma, a oko 1,5 do 2 tone lignji i skuše za dobijanje mase od 100 kilograma.[29]

Dijetetski suplementi uredi

Rezultati studije Južnoaustralijskog instituta za razvoj i istraživanje (SARDI) pokazali su da se prihranjivanje riba, hranom koja je oko 10 puta bogatija prehrambenim antioksidantima povećao nivo vitamina E i vitamina C, ali ne i selena u mesu tune, dok se povećao i rok trajanja.[32]

Paraziti i patologija uredi

Rizik od parazita i širenja bolesti južne tune plavoperke je nizak i zanemarljiv, smrtnost je samo 2-4%.[33] Primećen je raznoliki spektar parazita, a većina njih predstavlja mali ili nikakav rizik po njihovo zdravlje.

Razvoj veštačkog uzgoja uredi

U početku je veštačko uzgajanje ove vrste bilo izuzetno teško, ali 2007. godine koristeći hormonsku terapiju razvijenu u Evropi[34] i Japanu[35], uspelo se sa proizvodnjom prirodnog hormona ove ribe i aktiviran je mrest u zatvorenim rezervoarima.[36] Jedna kompanija sakupila je oplođena jajašca matičnog jata od 20 jedinki u težini od 160 kilograma.[29]

Upotreba u ljudskoj ishrani uredi

Hrana koja se sprema od mesa južne tune plavoperke je gurmanska, neka od ovih jela su suši i sašimi. Sadrži srednje aromatizovano meso, a japanski i zapadni kuvari smatraju ovu vrstu najukusnijom sirovom ribom na svetu. Najveći potrošač ove ribe je Japan, a iza njih su Sjedinjene Američke Države, a nakon njih Kina. Japanski uvoz tri vrste tune plavoperke porastao je sa 957 na 5.235 tona 1993. godine. Cena ove ribe je dostigla vrhunac 1990. kada je iznosila 34 dolara za kilogram.[13] Od 2008. godine, ova vrsta prodavala se za 23 dolara po kilogramu. Pad vrednosti i snabdevanja ovom vrstom tune usledio je zbog povećanja snabdevanja atlantskom tunom plavoperkom iz Sredozemnog mora.[13] Ribarnica Cukidži najveće je veleprodajno mesto južne tune plavoperke, kroz koju prođe oko 2.400 tona ove ribe na dnevnom nivou u vrednosti od 20 miliona dolara.[37] Za najkvalitetnije komade južne tune plavoperke cene su mnogo veće.[38][39]

Ugroženost uredi

Međunarodna unija za zaštitu prirode klasifikovala je južnu tunu plavoperku kao krajnje ugrožen takson.[1] U Australiji postoji zasebna zaštita prema zakonu te države, a ovaj zakon omogućava komercijalno iskorišćavanje ove vrste,[40] uprkos njenoj ugroženosti na nivou sveta.[41] Vrsta je takođe navedena kao ugrožena prema Zakonu o upravljanju ribarstvom iz 1994. godine u Novom Južnom Velsu i kao ugrožena Zakonom flore i faune iz 1998. godine u Viktoriji. Rekreativni ribolov na ovu vrstu dozvoljen je u svim državama i teritorijama.

Godine 2010. Grinpis dodao je na svoju crvenu listu južnu tunu plavoperku, na kojoj se nalaze vrste za koje se smatra da imaju visok rizik od istrebljenja.[42] Druge organizacije za zaštitu životne sredine i životinja osporile su održivost ribolova na ovu vrstu, njenog veštačkog uzgajanja i ribarenja, uključujući i Australijsko društvo za zaštitu mora,[43] društvo za zaštitu Morski pastir [44] i Savet za očuvanje Južne Australije[45]. Pokušaj proširenja uzgoja ove vrste u vodama kod ostrvlja Sir Jozef Benks, ostrva Kengur,[46] Lot[45] i Granit,[47] naišli su na javno protivljenje mnogih organizacija iz ekoloških razloga. Predmet je završio na sudu i slučaj je rešen u korist onih koji su se protivili ovome.

Negativni uticaj uredi

Zagađenje uredi

Veštački bazeni u kojima se uzgaja ova vrsta nalaze se na više kilometara od obale, pa veća dubina okeana u tim oblastima doprinosi ublažavanju negativnog uticaja na bentos. Zbog visokog metabolizma južne tune plavorepke, prisutan je mali stepen zadržavanja azota u njenom tkivu, zbog čega od 86 do 92% azota završava u okruženju.[33] Tokom dvehiljadedesetih ova industrija je u Australiji dala doprinos u zagađenju nutrijentima na godišnjem nivou u iznosu od 1.946 tona.

Uticaj na sardine uredi

 
Ukupan ulov sardina u južnoj Australiji (1990-2012)

Najveći ribolov (po obimu) jedne vrste u Australiji razvijen je od 1991. godine, sa ciljem da se obezbedi hrana za južne tune plavoperke u ribnjacima. Ulov sardina je od tada povećan sa 3.241 tona 1995. godine na 42.475 tona u 2005. godini.[48] Prema južnoaustralijskom udruženju industrije sardina 94% godišnjeg ulova se koristi kao hrana za južne tune plavoperke, a ostatak kao hrana za ljude, mamce i kao hrana za kućne ljubimce.[49] Najviše se lovi u zalivu Spenser i u blizini ostrva Kengur u vodama Južne Australije. Takođe značajan ulov ove vrste je u Velikom australijskom zalivu.[48]

Poznato je da smanjenje populacije vrsta koje se koriste kao mamci u značajnoj meri utiče i na ptice.[50]

Film i televizija uredi

O lovu na južne tune plavoperke snimljeno je nekoliko dokumentarnih filmova uključujući Tuna Cowboys (2003) i Tuna Wranglers (2007). Neki od filmova gde se prikazuje lov na ovu vrstu su Port Lincoln home of the bluefin tuna (2007)[51] i Sushi: The Global Catch (2012).

Reference uredi

  1. ^ a b „Thunnus maccoyii (Southern Bluefin Tuna) - IUCN Red List”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 
  2. ^ Collette, B.; Chang, S.-K.; Di Natale, A.; Fox, W.; Juan Jorda, M.; Miyabe, N.; Nelson, R.; Uozumi, Y. & Wang, S. (2011). „Thunnus maccoyii”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2011: e.T21858A9328286. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T21858A9328286.en  . 
  3. ^ „Thunnus maccoyii”. Integrated Taxonomic Information System. Pristupljeno 9. 12. 2012. 
  4. ^ Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ur. (2018). Thynnus maccoyii” na FishBase-u. [verzija na datum: februar 2018]
  5. ^ Clark, T.D.; Seymour R.S.; Wells R.M.G.; Frappell P.B. (2008). „Thermal effects on the blood respiratory properties of southern bluefin tuna, Thunnus macoyii”. Comparative Biochemistry and Physiology A. 150 (2): 239—246. PMID 18514558. doi:10.1016/j.cbpa.2008.03.020. 
  6. ^ a b Patterson, T.A.; Evans K.; Carter T.I.; Gunn J.S. (2008). „Movement and behavior of large southern bluefin tuna (Thunnus macoyii) in the Australian region determined using pop-u satellite archival tags”. Fisheries Oceanography. 17 (5): 352—367. doi:10.1111/j.1365-2419.2008.00483.x. 
  7. ^ a b v g d Hill, R. (2012). Animal Physiology (3rd izd.). Sinauer Associates, Inc. 
  8. ^ a b Brill, Richard W.; Bushnell, Peter G. (2001). The cardiovascular system of tunas. Fish Physiology. 19. str. 79—120. ISBN 9780123504432. doi:10.1016/s1546-5098(01)19004-7. 
  9. ^ a b Rough, K.M.; Nowak B.F.; Reuter R.E. (2005). „Haematology and leucocute morphology of wild caught Thunnus maccoyii”. Journal of Fish Biology. 66 (6): 1649—1659. doi:10.1111/j.0022-1112.2005.00710.x. 
  10. ^ a b Bushnell, P.; Jones, D. (1994). „Cardiovascular and respiratory physiology of tuna: adaptations for support of exceptionally high metabolic rates”. Environmental Biology of Fishes. 40 (3): 303—318. S2CID 34278886. doi:10.1007/bf00002519. 
  11. ^ Anderson, Genny. „Seawater Composition”. 
  12. ^ Fitzgibbon, Q.P.; Baudinette, R.V.; Musgrove, R.J.; Seymour, R.S. (2008). „Routine metabolic rate of southern bluefin tuna (Thunnus maccoyii)”. Comparative Biochemistry and Physiology A. 150 (2): 231—238. PMID 17081787. doi:10.1016/j.cbpa.2006.08.046. 
  13. ^ a b v „Clean Seas Southern Bluefin Tuna: Sustainable Luxury”. cleanseas.com.au. Arhivirano iz originala 16. 2. 2011. g. 
  14. ^ Harden, Blaine (11. 11. 2007). „Japan's Sacred Bluefin, Loved Too Much”. Washington Post. 
  15. ^ „Commission for the Conservation of Southern Bluefin Tuna”. Arhivirano iz originala 21. 8. 2010. g. Pristupljeno 2. 5. 2020. 
  16. ^ a b v g d đ e ž „Origins of the Convention”. Pristupljeno 24. 6. 2017. 
  17. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c „Total Allowable Catch”. Pristupljeno 22. 12. 2015. 
  18. ^ a b v g d đ e ž z „Total Allowable Catch | CCSBT Commission for the Conservation of Southern Bluefin Tuna”. www.ccsbt.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 3. 2018. 
  19. ^ a b v g „Welcome to Our New Home on the Web - Australian Southern Bluefin Tuna Industry Association LTD (ASBTIA)”. Australian Southern Bluefin Tuna Industry Association LTD. (ASBTIA) (na jeziku: engleski). 15. 9. 2013. Pristupljeno 22. 12. 2015. 
  20. ^ Kelly, Ben (4. 2. 2015). „Victor Harbor to host Coast 2 Coast Tuna Tournament”. The Times. Arhivirano iz originala 16. 02. 2016. g. Pristupljeno 9. 2. 2016. 
  21. ^ Media, Fairfax Regional (8. 2. 2015). „Coast 2 Coast Tuna Tournament | PHOTOS, RESULTS”. The Times. Arhivirano iz originala 16. 02. 2016. g. Pristupljeno 9. 2. 2016. 
  22. ^ Department of Primary Industries and Regions, South Australia. „Southern Bluefin Tuna”. pir.sa.gov.au (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 11. 2015. 
  23. ^ Department of Economic Development, Jobs, Transport and Resources. „Tuna (Southern bluefin, yellowfin and big eye)”. agriculture.vic.gov.au (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 08. 12. 2015. g. Pristupljeno 27. 11. 2015. 
  24. ^ „Bag and size limits - saltwater | NSW Department of Primary Industries”. www.dpi.nsw.gov.au. Pristupljeno 27. 11. 2015. 
  25. ^ „Large pelagic finfish”. www.fish.wa.gov.au. Arhivirano iz originala 08. 12. 2015. g. Pristupljeno 27. 11. 2015. 
  26. ^ „Bag and Possession Limits - Scalefish”. dpipwe.tas.gov.au. Arhivirano iz originala 8. 12. 2015. g. Pristupljeno 27. 11. 2015. 
  27. ^ a b „Australian Seafood Cooperative Research Centre”. Arhivirano iz originala 27. 5. 2010. g. Pristupljeno 2. 5. 2020. 
  28. ^ „Tuna Industry Background”. AUSTRALIAN SOUTHERN BLUEFIN TUNA INDUSTRY ASSOCIATION LTD. (ASBTIA). AUSTRALIAN SOUTHERN BLUEFIN TUNA INDUSTRY ASSOCIATION LTD. (ASBTIA). Pristupljeno 7. 8. 2015. 
  29. ^ a b v „Bluefin Tuna Fishing and Japan”. Arhivirano iz originala 9. 10. 2010. g. Pristupljeno 2. maj 2020. 
  30. ^ Austin, Nigel (25. 4. 2012). „Harvest to the tuna of $200 million”. The Advertiser. Pristupljeno 2. 1. 2016. [mrtva veza]
  31. ^ Glencross, B.; Carter, C.; Gunn, J.; Van Barneveld, R.; Rough, K.; Clarke, S. (2002). Nutrient Requirements and Feeding of Finfish for Aquaculture. CAB International. str. 159—171. 
  32. ^ Buchanan, J.; Thomas, P. (2008). „Improving the colour shelf life of farmed southern bluefin tuna (Thunnus maccoyii) flesh with dietary supplements of vitamins E and C and selenium”. Journal of Aquatic Food Product Technology. 17 (3): 285—302. doi:10.1080/10498850802199642. 
  33. ^ a b Nowak, B. (2003). „Assessment of health risks to southern bluefin tuna under current culture conditions”. Bulletin of European Association of Fish Pathologists. 24: 45—51. 
  34. ^ „European breakthrough on bluefin tuna boosts Clean Seas' artificial breeding regime” (PDF). cleanseas.com.au. 9. 7. 2008. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 03. 2017. g. Pristupljeno 10. 12. 2017. 
  35. ^ „Completely farm-raised bluefin tuna | Aquaculture Research Institute, Kindai University”. www.flku.jp. Pristupljeno 2. maj 2020. 
  36. ^ Schuller, K.; Korte, A.; Crane, M.; Williams, A. (jun 2006). „Immortal tuna created”. Australasian Science: 9. 
  37. ^ „Daito Gyorui Tuna Wholesalers”. Arhivirano iz originala 18. 4. 2009. g. Pristupljeno 2. 5. 2020. 
  38. ^ „Japan: World's Most Expensive Fish Sold for .8 Million – TIME.com”. Time. 7. 1. 2013. 
  39. ^ „About Tukiji wholesale market”. Arhivirano iz originala 13. 10. 2018. g. Pristupljeno 11. 5. 2020. 
  40. ^ Environment, jurisdiction=Commonwealth of Australia; corporateName=Department of the. „Thunnus maccoyii — Southern Bluefin Tuna”. www.environment.gov.au. Pristupljeno 27. 11. 2015. 
  41. ^ „Southern Bluefin Tuna”. www.fish.gov.au. Arhivirano iz originala 29. 1. 2016. g. Pristupljeno 2. 1. 2016. 
  42. ^ „Greenpeace International Seafood Red List”. Arhivirano iz originala 5. februar 2010. g. Pristupljeno 2. maj 2020. 
  43. ^ „Southern bluefin tuna · Fisheries · Australian Marine Conservation Society”. www.marineconservation.org.au. Arhivirano iz originala 28. 02. 2016. g. Pristupljeno 2. 2. 2016. 
  44. ^ „Sea Shepherd Australia - Chapters | Australia | Page 11”. www.seashepherd.org.au. Arhivirano iz originala 3. 2. 2016. g. Pristupljeno 2. 2. 2016. 
  45. ^ a b „7.30 Report - 5/1/2000: Environmental ruling on tuna may risk aquaculture industries”. www.abc.net.au. Pristupljeno 16. 2. 2016. 
  46. ^ Kennett, Heather (20. 9. 2012). „Kangaroo Island residents reject plan to relocate a tuna pen and pontoon from Port Lincoln”. The Advertiser. Pristupljeno 16. 2. 2016. [mrtva veza]
  47. ^ Debelle, Penny (10. 1. 2016). „Hundreds gather at Victor Harbor to protest against tuna pen development near Granite Island”. The Advertiser. Pristupljeno 16. 2. 2016. 
  48. ^ a b Hamer, Derek J.; Ward, Tim M.; McGarvey, Richard (2008). „Measurement, management and mitigation of operational interactions between the South Australian Sardine Fishery and short-beaked common dolphins (Delphinus delphis)” (PDF). Biological Conservation. 141 (11): 2865—2878. ISSN 0006-3207. doi:10.1016/j.biocon.2008.08.024. 
  49. ^ South Australian Sardine Industry Association Inc. > Sardines Arhivirano 2014-01-25 na sajtu Wayback Machine South Australian Sardine Industry Association Inc., South Australia. Accessed 1. 3. 2014.
  50. ^ Shanks, Steve "Management Plan for the South Australian Pilchard Fishery" Arhivirano 2014-01-25 na sajtu Wayback Machine Primary Industries & Resources South Australia, Government of South Australia, South Australia (2005-11). Retrieved 13. 3. 2014.
  51. ^ „Port Lincoln home of the bluefin tuna.”. Flinders University. Pristupljeno 15. 1. 2015. [mrtva veza]

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Južna tuna plavoperka na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Južna tuna plavoperka.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јужна_туна_плавоперка&oldid=26799588”