Ljudmila Aleksejeva

Ljudmila Aleksejeva (engl. Lyudmila Alexeyeva; Jevpatorija, 20. jul 1927Moskva, 8. decembar 2018)[1] bila je ruska istoričarka i aktivistkinja za ljudska prava koja je osnivač grupe Moskovske Helsinske grupe,[2] i jedna od poslednjih sovjetskih disidenata koji su bili aktivni u modernoj Rusiji.[3]

Ljudmila Aleksejeva
Ljudmila Aleksejeva, 2005.
Datum rođenja(1927-07-20)20. jul 1927.
Mesto rođenjaJevpatorijaSovjetski Savez
Datum smrti8. decembar 2018.(2018-12-08) (91 god.)
Mesto smrtiMoskvaRusija
DržavljanstvoSovjetski Savez (1927—1977)
Sjedinjene Američke Države (1982—2018)
Rusija (1991—2018)
UniverzitetMoskovski državni univerzitet Lomonosov
ZanimanjeRuski istoričar
aktivista za ljudska prava
SupružniciNikolaj Vilijams
Veb-sajtlm-alexeeva.livejournal.com

Biografija

uredi

Sovjetski period

uredi

U aprilu 1968. godine Aleksejeva je isključena iz Komunističke partije i otpuštena sa posla, u izdavačkoj kući.[4] Ipak, nastavila je sa aktivnostima u odbrani ljudskih prava. Od 1968. do 1972. godine tajno je radila kao daktilografkinja prvog podzemnog biltena Hronika aktuelnih događaja posvećenog kršenju ljudskih prava u Sovjetskom Savezu.[5]

U februaru 1977, Aleksejeva je pobegla iz SSSR-a u Sjedinjene Američke Države, nakon što su sovjetske vlasti nasilno zaustavile pripadnike Hronike.[6] U SAD Aleksejeva je nastavila da se zalaže za unapređenje ljudskih prava u Rusiji i radila je na Radiju Slobodne Evrope/Glasu Amerike.[6] Postala je američka državljanka 1982.[7] Redovno je pisala o sovjetskom pokretu disidenata i za publikacije na engleskom i ruskom jeziku u SAD i drugim mestima, a 1985. objavila je prvu sveobuhvatnu monografiju o istoriji pokreta, Sovjetsko disidentstvo.[8] Pored toga, nakon preseljenja u Sjedinjene Američke Države, Aleksejeva se bavila slobodnim radio novinarstvom za Radio Slobodne Evrope i odeljenjem za ruski jezik Glas Amerike. Godine 1990. objavila je engl. The Thaw Generation; autobiografiju koja je opisala formiranje sovjetskog pokreta za disidente, a pisala je zajedno sa Polom Goldbergom.[9]

Povratak u Rusiju

uredi

Godine 1989. ponovo je pokrenula Moskovske Helsinske grupe, nakon njenog raspada 1982.[10] Godine 1993, posle raspada Sovjetskog Saveza, vratila se u Rusiju, a onda je postala predsedavajući Moskovske Helsinske grupe 1996.[6] Pridružila se 2000-ih komisiji koja je osnovana radi savetovanja predsednika Vladimira Putina o pitanjima ljudskih prava, što je pokrenulo kritike nekih drugih aktivista za prava.[3]

Aleksejeva je bila kritična prema moskovskim kremljskim evidencijama o ljudskim pravima i optužila je vladu za brojna kršenja ljudskih prava, uključujući redovne zabrane nenasilnih sastanaka i demonstracija i ohrabrivanje ekstremista svojom nacionalističkom politikom, poput masovnih deportacija Gruzijanca 2006. godine i policijskih racija protiv stranaca koji rade na uličnim pijacama.[11] Takođe, kritikovala je ponašanje policijskih snaga u Ingušetiji i upozorila da se sve veće nasilje u republici može proširiti na celu Rusku Federaciju.[12] Ruske vlasti su je 2006. optužile za umešanost u britanske obaveštajne službe i primala je pretnje od nacionalističkih grupa.[11][13]

Strategija 31

uredi
 
Aleksejeva u protestu Strategija 31, 2010.

Od 31. avgusta 2009. godine, Aleksejeva je bila aktivni učesnik u Strategiji 31 — redovni protest građana na moskovskom Trijumfalnom trgu, u odbrani 31. člana (o slobodi okupljanja) iz ruskog ustava.[14] Tokom jednog od ovih protesta, 31. decembra 2009. godine, Aleksejevu je policija uhapsila (OMON) i odvela sa gomilu drugih u policijsku stanicu. Ovaj događaj izazvao je snažne reakcije u Rusiji i inostranstvu. Jerzi Buzek, predsednik evropskog parlamenta, bio je „duboko razočaran i šokiran" postupanjem Aleksejeve, kao i policije.[15] Savet za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Američkih Država izrazio je „negodovanje“ zbog pritvora.[16] Njujork tajms objavio je članak na naslovnoj strani o protestnom skupu Ispitivani od strane mnogih neprijatelja, strasti ruskog disidenta.[17]

Aleksejevu je 30. marta 2010. godine napao muškarac na stanici park Kulture, pošto je odavala poštovanje žrtvama bombaških napada u moskovskom metrou 2010. godine.[18][19] U omladinskom logoru na jezeru Seliger,[20][21][22][23][24] omladinski pokret Naši nazvao ju je „nacistkinjom" i neprijateljem ruskog naroda.[25]

Aleksejeva se usprotivila ruskoj aneksiji Krima 2014. godine rekavši „oduzimanje Krima sramoti moju zemlju".[25] Na njen devedeseti rođendan posetio ju je ruski predsednik Vladimir Putin (u pratnji kamermana), uprkos dugogodišnjoj kritici prema njemu.[25]

Umrla je u moskovskoj bolnici 8. decembra 2018. iz nepoznatih razloga.[26] Poslednje reči Aleksejeve objavljivanje i napisane su na proslavi sedamdesete godišnjice Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, iako je umrla dva dana pre te godišnjice. Ona je žalila za slabljenjem civilnog društva državnom propagandom i manipulacijama i skrenula je pažnju na slabost pravne kulture i demokratskih institucija u savremenoj Rusiji, kao i na politički cinizam i populizam koji, ne samo u Rusiji, nepažljivo tretiraju sisteme i institucije neophodne za podršku ljudskim vrednostima.[27]

Nagrade i priznanja

uredi
 
Ljudmila Aleksejeva 27. januara 2014.

Aleksejeva je dobila sledeće nagrade i priznanja za svoj rad u oblasti ljudskih prava:

Knjige, članci i intervjui

uredi

Reference

uredi
  1. ^ „V Moskve umerla pravozaщitnica Lюdmila Alekseeva”. BBC Russian Cervice. 8. 12. 2018. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  2. ^ New politics. New Politics Associates. 1989. str. 133. 
  3. ^ a b Danilova, Maria (15. 6. 2004). „Lyudmila Alexeyeva Speaks Her Mind”. The St. Petersburg Times (#977 (45)). Associated Press. Arhivirano iz originala 10. 6. 2007. g. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  4. ^ „Lyudmila Alexeyeva, Russian Champion of Human Rights, Dies at 91”. www.bloomberg.com. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  5. ^ Barry, Ellen (11. 1. 2010). „Russian Dissident’s Passion Endures Despite Tests”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  6. ^ a b v „The Doyenne Of Russia's Human Rights Movement”. Radio Free Europe/Radio Liberty (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  7. ^ „Alekseeva otvergla nameki TV na ee svяzь so špionami”. BBC News Russkaя služba (na jeziku: ruski). Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  8. ^ Noble, Barnes &. „Soviet Dissent: Contemporary Movements for National, Religious, and Human Rights|Paperback”. Barnes & Noble (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  9. ^ Alexeyeva, Ludmilla; Goldberg, Paul (1990). The thaw generation: coming of age in the post-Stalin era. Pittsburgh: University of Pittsburgh Press. ISBN 978-0822959113. 
  10. ^ Bloomberg, Henry Meyer. „Lyudmila Alexeyeva, Russian champion of human rights, dies at 91”. Herald-Mail Media (na jeziku: engleski). [mrtva veza]
  11. ^ a b Gregory Feifer (March 7, 2007), Russia's New Dissidents Defend Human Rights. National Public Radio.
  12. ^ Situation in Ingushetia Threatens All of Russia – Alexeyeva. The Other Russia website. September 22, 2008.
  13. ^ Russian NGO rejects spy 'smear'. The BBC News. 24.4.2020.
  14. ^ „Lyudmila Alexeyeva is 85”. Human Rights in Ukraine. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  15. ^ Buzek: The EP appeals for the release of 2009 Sakharov Prize Winner Lyudmila Alexeyeva and other Russian human rights activists 24.4.2020.
  16. ^ Russia: Rights Protesters Detained The New York Times, 24.4.2020.
  17. ^ Russian Dissident’s Passion Endures Despite Tests The New York Times, 24.4.2020.
  18. ^ Uzel, Kavkazskiй. „Liudmila Alekseeva was attacked during the memory action at Moscow metro station”. Caucasian Knot. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  19. ^ „What is Strategy 31?”. openDemocracy (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 09. 12. 2018. g. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  20. ^ Bäckman, Johan (23. 7. 2010). „Päivi Hirvelä on natsi, Naši-nuorten mielestä” (na jeziku: Finnish). Finnish Anti-Fascist Committee. Pristupljeno 24. 4. 2020.  Lay summary
  21. ^ Na molodežnom forume "Seliger-2010" glavu Moskovskoй Helьsinkskoй gruppы Lюdmilu Alekseevu priravnяli k fašistam (na jeziku: ruski). Echo of Moscow. 27. 7. 2010. Pristupljeno 24. 4. 2020. Generalni sažetak. 
  22. ^ V Seligere na kol nasadili golovы эstonskih gosdeяteleй (na jeziku: ruski). Delfi.ee. 26. 7. 2010. Arhivirano iz originala 04. 03. 2012. g. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  23. ^ Tael, Triin (26. 7. 2010). „Vene noortelaagris aeti Eesti poliitikute pead teibasse”. Õhtuleht (na jeziku: Estonian). Arhivirano iz originala 29. 7. 2010. g. 
  24. ^ Orehъ, Anton (29. 7. 2010). Ždem otveta. Ežednevnый žurnal (na jeziku: ruski). 
  25. ^ a b v „Putin And Alekseyeva: A Study In Contrasts”. Radio Free Europe/Radio Liberty (na jeziku: engleski). 21. 7. 2017. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  26. ^ Lyudmila Alexeyeva: Russian human rights activist dies aged 91, BBC News (24.4.2020)
  27. ^ Lюdmila Alekseeva / Lyudmila Alexeyeva (9. 12. 2018). „"Beskompromissno zaщiщatь žertv i stoяtь drug za druga" / "Uncompromising championing of victims and mutual solidarity". Poslednee slovo Lюdmilы Mihaйlovnы Alekseevoй. Publikuem ee obraщenie k pravozaщitnikam / The last words of Lyudmila Alexeyeva: We publish her appeal to defenders of human rights. "Novaя gazeta" / "Novaya Gazeta". Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  28. ^ „Prize recipients”. Olof Palmes Minnesfond (na jeziku: švedski). Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  29. ^ „Stranica ne naйdena!”. www.feor.ru. Arhivirano iz originala 19. 7. 2011. g. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  30. ^ „Légion d'Honneur pour Lioudmila Alexeeva, critique de Poutine”. 7 Sur 7. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  31. ^ Sinelschikova, Yekaterina (28. 9. 2015). „Russia’s oldest human rights activist is awarded Vaclav Havel Prize”. Russia Beyond the Headlines. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  32. ^ Sakharov Prize 2009 awarded to Memorial
  33. ^ The Republic of Estonia honours 99 people with decorations on the eve of Independence Day Arhivirano 2012-04-12 na sajtu Wayback Machine
  34. ^ Václav Havel Human Rights Prize 2015 awarded to Ludmilla Alexeeva Arhivirano 2015-09-30 na sajtu Wayback Machine
  35. ^ „Podpisan Ukaz o prisuždenii premiй za dostiženiя v oblasti pravozaщitы i blagotvoritelьnosti”. Prezident Rossii (na jeziku: ruski). Pristupljeno 24. 4. 2020. 

Spoljašnje veze

uredi