Andrej Čikatilo

Andrej Romanovič Čikatilo (rus. Андрей Романович Чикатило; Jabločnoj, 16. oktobar 1936 — Novočerkask, 14. februar 1994) je bio serijski ubica u Sovjetskom Savezu. Poznat je i po nadimcima „Građanin iks“ i „Monstrum iz Rostova“. Osuđen je za ubistvo 53 osobe. Pogubljen je puucanjem u potiljak 14. februara 1994. godine i zakopan je u neozančenom grobu na zatvorskom groblju.

Andrej Čikatilo
Puno ime	Andrej Romanovič Čikatilo
Datum rođenja	(1936-10-16)16. oktobar 1936.
Mesto rođenja	Jabločnoj, SSSR
Datum smrti	14. februar 1994.(1994-02-14) (57 god.)
Mesto smrti	Novočerkask, Rusija

O njemu je snimljeno nekoliko filmova, mini-serija i napisano je nekoliko knjiga.

Rani život

Andrej Čikatilo je rođen 16. oktobra 1936. u selu Jablučnoj u Sumskoj oblasti Ukrajinske SSR. U vreme njegovog rođenja, Ukrajina se oporavljala od perioda teške gladi izazvane prisilnom kolektivizacijom poljoprivrede koju je inicirao Josif Staljin. Čikatilovi roditelji su bili radnici na farmi. Živeli su u jednosobnoj kolibi. Za rad nisu primali platu, već su imali pravo da obrađuju plac iza porodične kolibe.

Porodica je retko imala dovoljno hrane; sam Čikatilo je kasnije tvrdio da nije jeo hleb do 12. godine. Tvrdio je da su on i njegova porodica često morali da jedu travu i lišće zbog gladi. Čikatilu je tokom svog detinjstva njegova majka Ana u više navrata govorila da je pre njegovog rođenja, da su njegovog starijeg brata po imenu Stepan, starog četiri godine, kidnapovale i kanibalizovale gladne komšije, iako nikada nije utvrđeno da li se ovo zaista dogodilo i da li je Stepan Čikatilo uopšte postojao. Nevezano za istinitost tvrdnje, Čikatilo je pamtio period detinjstva po lošem: siromaštvo, ismevanje, glad i rat.

Kada je Sovjetski Savez ušao u Drugi svetski rat, Čikatilov otac Roman je regrutovan u Crvenu armiju. Kasnije je bio zarobljen nakon ranjavanja u borbi. Između 1941. i 1944. Čikatilo je video posledice nacističke okupacije Ukrajine, koje je opisao kao „užase”, dodajući da je bio svedok bombardovanja, požara i pucnjave od čega su se on i majka skrivali po podrumima i jarcima. Jednom prilikom Čikatilo i njegova majka bili su primorani da gledaju kako njihova koliba gori do temelja. Sa ocem u ratu, Čikatilo i njegova majka delili su krevet. Kao dete je patio od hroničnog nedovljnog mokrenja, a majka ga je grdila i tukla kada pogreši.

Tokom 1943. Čikatilova majka je rodila devojčicu Tatjanu. Pošto je Čikatilov otac bio regrutovan 1941. godine, on nije mogao da bude otac Tatjane. Budući da su nemački vojnici tokom rata silovali mnoge Ukrajinke, spekuliše se da je Tatjana začeta kao rezultat silovanja koje je počinio nemački vojnik. Pošto su Čikatilo i majka živeli u jednosobnoj kolibi, ovo silovanje je možda izvršeno u Čikatilovom prisustvu.

Septembra 1944. godine Čikatilo je započeo školovanje. Iako je bio stidljiv i veoma marljiv kao dete, takođe je bio fizički slab i redovno je pohađao školu u odeći koju su sami napravili na selu. Stmak mu je često bio otečen zbog gladi koja je bila stalan problem u većem delu tadašnjeg Sovjetskog Saveza. U nekoliko navrata je padao u nesvest zbog gladi, kod kuće i u školi, i stalno je bio na meti nasilnika koji su mu se redovno rugali zbog njegovog fizičkog stasa i karaktera. Kod kuće, Čikatila i njegovu sestru je majka stalno kinjila. Tatjana se kasnije sećala da je, uprkos nedaćama koje su trpili kao porodica, njihov otac bio ljubazan čovek, dok je majka bila oštra prema deci.

Čikatilo je razvio strast za čitanjem i pamćenjem podataka, i često je učio kod kuće. Želeo je da tako poveća samovrednovanje i da umanji posledice kratkovidosti koja ga je često sprečavala da čita na tabli u učionici. Čikatilo je svojim učiteljima bio odličan đak koga su redovno hvalili i pohvalili.

Mladost

Čikatilo je u tinejdžerskom periodu bio i uzoran student i vatreni komunista. Imenovan je za urednika školskih novina sa 14 godina i za predsednika đačkog komiteta Komunističke partije dve godine kasnije. Bio je strastveni čitalac komunističke literature; imao je i zadatak da organizuje ulične marševe. Iako je Čikatilo tvrdio da mu učenje nije padalo lako zbog glavobolje i lošeg pamćenja, on je bio jedini student iz kolektivnoe farme koji je završio poslednju godinu studija i diplomirao sa odličnim ocenama 1954.

Na početku puberteta, Čikatilo je otkrio da ima hroničnu impotenciju, što je negativno uticalo na njegove socijalne interakcije i razvijanje samomržnje. Bio je stidljiv u društvu žena; njegova prva zaljubljenost, sa 17 godina, bila je u devojku po imenu Lilja Bariševa, sa kojom se upoznao preko svojih školskih novina, ali je bio hronično nervozan u njenom društvu i nikada je nije pozvao na sastank. Iste godine, Čikatilo je skočio na 11-godišnju prijateljicu svoje mlađe sestre i srušio je na zemlju. Imao je orgazam dok se devojčica mučila u njegovom stisku.

Nakon što je diplomirao, Čikatilo je aplicirao za stipendiju na Moskovskom državnom univerzitetu. Iako je položio prijemni ispit sa ocenama dobrim i odlčnim ocenama, to nije bile dovoljno da položi prijemni. Čikatilo je spekulisao da je njegova prijava za stipendiju odbijena zbog očevog ratnog dosijea (njegov otac je bio označen kao izdajnik jer je zarobljen 1943.) ali činjenica je da su drugi studenti imali bolje rezultate na primjemnom ispitu gde je bila velika konkurencija. Nije pokušao da se upiše na drugi univerzitet; umesto toga, otputovao je u grad Kursk, gde je tri meseca radio kao radnik, pre nego što je — 1955. godine — upisao stručnu školu sa ciljem da postane tehničar komunikacija. Iste godine, Čikatilo je uspostavio svoju prvu ozbiljnu vezu, sa dve godine mlađom devojkom. Par je u tri navrata pokušao da ima seksualni odnos, ali on svaki put nije mogao da održi erekciju. Posle osamnaest meseci, devojka je raskinula.

Vojska

Po završetku dvogodišnjeg stručnog usavršavanja, Čikatilo se preselio u uralski grad Nižnji Tagil gde je radio na dugoročnom građevinskom projektu. Dok je živeo u Nižnjem Tagilu, pohađao je i kurseve inženjerstva na daljinu, na Moskovskom elektrotehničkom institutu za komunikacije. Dve godine je radio na Uralu sve dok nije pozvan u Sovjetsku armiju 1957. godine. Čikatilo je odslužio vojnik rok između 1957. i 1960. godine, raspoređen je prvo da službuje pri graničnoj straži u Centralnoj Aziji, a zatim u jedinici za komunikacije KGB-a u Istočnom Berlinu. Ovde je njegov radni dosije bio neokaljan i on se pridružio Komunističkoj partiji nedugo pre nego što je 1960. završio odsluživanje vojnog roka.

Po završetku službe, Čikatilo se vratio u rodno selo da živi sa roditeljima, nakratko radeći sa njima na kolhozu. Ubrzo se upoznao sa jednom mladom razvedenom ženom. Njihova tromesečna veza prekinuta je nakon nekoliko neuspešnih pokušaja da imaju seks, nakon čega je žena bezazleno pitala svoje prijatelje za savet kako bi Čikatilo mogao da prevaziđe svoju nesposobnost da održi erekciju. Kao rezultat toga, većina njegovih vršnjaka otkrila je njegovu impotenciju. U intervjuu iz 1993. povodom ovog incidenta, Čikatilo je izjavio: „Devojke su me iza leđa ogovarale da sam impotentan. Bilo me je toliko sramota. Pokušao sam da se obesim. Majka i neke mlade komšije su me svukle sa omče, mislio sam da niko neće hteti takvog osramoćenog čoveka, pa sam morao da bežim odatle, iz svoje domovine.

Preseljenje u Rostov na Donu

Posle nekoliko meseci, Čikatilo je dodbio posao inženjera telekomunikacija u mestu koji se nalazi severno od Rostova na Donu. Preselio se u Rusku SFSR 1961. godine, iznajmio je mali stan blizu svog radnog mesta. Iste godine, njegova mlađa sestra Tatjana je završila školovanje i preselila se kod njega u stan (njegovi roditelji će se ubrzo nakon toga preseliti u Rostovsku oblast). Tatjana je živela sa bratom šest meseci pre nego što se udala za jednog mladića iz lokalnog mesta i preselila se kod njega; ona nije primetila ništa loše u vezi sa životnim stilom svog brata, osim njegove hronične stidljivosti u vezi sa ženama, i rešila je da pomogne bratu da pronađe ženu i zasnuje porodicu.

Godine 1963. Čikatilo se oženio ženom po imenu Feodosija Odnačeva, sa kojom ga je upoznala njegova mlađa sestra. Prema Čikatilu, iako ga je ona privlačila, njegov brak je zapravo bio dogovoren, oko dve nedelje nakon što su se upoznali, u čemu su odlučujuću ulogu igrali njegova sestra i njen muž.

Čikatilo je kasnije tvrdio da je njegov seksualni život tokom braka bio minimalan i da su se, nakon što je njegova žena shvatila da nije u stanju da održi erekciju, dogovorili da će zatrudneti tako što će on ejakulirati van nje i da će odmah potom prstima gurnuti svoju spermu u njenu vaginu. Feodosija je 1965. rodila ćerku Ljudmilu. Četiri godine kasnije, 1969. godine, rodio im se sin Jurij.

Nastavnička karijera

Čikatilo je da kao vanredni student otpočne studije na Univerzitetu u Rostovu 1964, gde je studirao rusku književnost i filologiju; diplomu iz ovih predmeta stekao je 1970. godine. Nedugo pre sticanja diplome, zaposlio se kao menadžer regionalnih sportskih aktivnosti. Čikatilo je na ovoj funkciji ostao godinu dana, pre nego što je otpočeo posao nastavnika ruskog jezika i književnosti u Strukovnoj školi broj 32 u Novošahtinsku.

Čikatilo je bio uglavnom neefikasan kao prdavač; iako je dobro vladao materijom iz predmeta koje je predavao, retko je bio u stanju da održi disciplinu na časovima i redovno su mu se đaci rugali. On je tvrdio da su koristili njegovu skromnost.

Jedna od Čikatilovih dužnosti u ovoj školi bila je da obezbedi da učenici koji su bili u školi naveče budu u đačkim domovima; u više navrata je poznato da je ulazio u delove doma za devojke u nadi da će ih videti nage. Otkrivao je đake, adolescente, koji su imali seks. Kasnije je izjavio da ga je prizor adolescenata uključenih u snošaj „uznemirio“ jer je bio suočen sa prizorom „dece koja rade ono što ja nisam radio ni kada sam imao trideset godina“.

Seksualni napadi

Tehnička škola br. 33, Šahti. Čikatilo je radio u ovoj školi u vreme prvog ubistva.

U maju 1973. Čikatilo je počinio svoj prvi (poznati) seksualni napad na jednog od učenika. On je plivao prema petnaestogodišnjoj devojčici i ispipao je njene grudi i genitalije i imao je orgazam dok se devojčica borila protiv njegovog stiska. Nekoliko meseci kasnije, Čikatilo je seksualno napao i pretukao još jednu tinejdžerku koju je zaključao u svojoj učionici. Nije bio kažnjen ni za jedan od ovih incidenata, kao ni za situacije u kojima su ga kolege nastavnici videli kako se miluje u prisustvu svojih učenika.

Kao odgovor na sve veći broj pritužbi koje su podnosili učenici, direktor škole je pozvao Čikatila na zvanični sastanak i obavestio ga da treba ili dobrovoljno da podnese ostavku ili da bude otpušten. Čikatilo je diskretno napustio posao i našao drugi posao kao nastavnik u drugoj školi, u Novošahtinsku januara 1974. godine. Ovaj posao je izgubio zbog smanjenja osoblja u septembru 1978. godine, pre nego što je ponovo našao drugo mesto nastavnika u Tehničkoj školi br. 33 u Šahtiju, gradu u kojem je glavna industrija bila rudarstvo. Mesto je bilo udaljeno sedamdeset i pet kilometara severno od Rostova.

Po Čikatilovom priznanju, sredinom 1970-ih, njegova želja da gleda golu decu naterala ga je da se šeta oko javnih toaleta, gde je često špijunirao mlade devojke. Kupio je i žvake koje je davao ženskoj deci na koju je naišao u nastojanju da uspostavi kontakt i zadobije njihovo poverenje. Poznato je da je Čikatilo seksualno napao najmanje tri devojke sa kojima se susreo.

Čikatilov nastavni posao završio se u martu 1981. nakon nekoliko pritužbi na zlostavljanje dece oba pola. Istog meseca je počeo da radi kao referent za snabdevanje u fabrici u Rostovu koja je proizvodila građevinski materijal. Ovaj posao je zahtevao od Čikatila da obiđe veći deo Sovjetskog Saveza, bilo da bi fizički kupio sirovine potrebne za ispunjavanje proizvodnih kvota, ili da bi pregovarao o ugovorima o snabdevanju.

Prva ubistva

Ubistvo Jelene Zakotnove

Most sa pogledom na reku Gruševku. Telo Jelene Zakotnove pronađeno je na ovoj lokaciji 24. decembra 1978. godine.

Septembra 1978. Čikatilo se preselio u Šahti, gde je počinio svoje prvo zabeleženo ubistvo. Uveče 22. decembra namamio je devetogodišnju devojčicu po imenu Jelena Zakotnova u staru, oronulu kolibu koju je te godine tajno kupio; pokušao je da je siluje, ali nije uspeo da ima erekciju. Kada se devojčica branila, on ju je davio i ubo tri puta u stomak, pri čemu je imao orgazam dok ju je ubadao. U intervjuu nakon hapšenja 1990. godine, Čikatilo se kasnije prisećao da je devojka odmah nakon što je izbo „rekla nešto veoma promumlim glasom“, nakon čega ju je zadavio i bacio je njeno telo u obližnju reku Gruševku. Njeno telo je pronađeno ispod obližnjeg mosta dva dana kasnije.

Brojni dokazi povezivali su Čikatila sa ubistvom: mrlje krvi pronađene su u snegu blizu ograde ispred kuće koju je Čikatilo kupio; komšije su primetile da je Čikatilo bio prisutan u kući 22. decembra uveče; Školski ranac Zakotnove pronađen je na suprotnoj obali reke na kraju ulice (što ukazuje da je devojčica bačena u reku na ovoj lokaciji); a svedok je policiji dala detaljan opis čoveka koji je veoma ličio na Čikatila, koga je videla kako razgovara sa Zakotnovom na autobuskoj stanici gde je devojka poslednji put viđena živa. Uprkos ovim činjenicama, 25-godišnji radnik po imenu Aleksandar Kravčenko, koji je prethodno služio zatvorsku kaznu zbog silovanja i ubistva tinejdžerke, je uhapšen zbog zločina. Pretresom Kravčenkovog doma otkrivene su mrlje krvi na džemperu njegove supruge: utvrđeno je da krvna grupa odgovara krvnoj grupi žrvte ali i grupe Kravčenkove žene.

Kravčenko je imao veoma jak alibi za popodne 22. decembra 1978: bio je kod kuće sa svojom ženom i njenom prijateljicom celo popodne, a komšije su to mogle da potvrde. Ipak, policija je kroz pretnje Kravčenkovoj supruzi da je saučesnik u ubistvu i njenoj prijateljici tužbom za lažno svedočenje, došla do novih izjava u kojima su žene tvrdile da se Kravčenko nije vratio kući do kasno uveče na dan ubistva. Suočen sa novim optžbama, Kravčenko je priznao ubistvo. Za ubistvo mu je suđeno 1979. godine. Na suđenju, Kravčenko je povukao svoje priznanje i ostao pri tvrdi da je nevin, navodeći da je njegovo priznanje dobijeno pod ekstremnom prinudom . Uprkos njegovom povlačenju, Kravčenko je osuđen za ubistvo i osuđen na smrt. Vrhovni sud je u decembru 1980. godine preinačio ovu kaznu na petnaest godina zatvora (maksimalna moguća dužina zatvora u to vreme). Pod pritiskom žrtvinih rođaka, Kravčenku je ponovo suđeno, osuđen je i na kraju streljan zbog ubistva Zakotnove u julu 1983.

Posle ubistva Zakotnove, Čikatilo je uspeo da postigne seksualno uzbuđenje i orgazam samo ubadanjem i sečenjem žena i dece nožem, dok ne umru, a kasnije je tvrdio da ga je obuzela želja da ponovo proživi to iskustvo. Bez obzira, Čikatilo je naglasio da se u početku borio da se odupre ovim porivima, često prekidajući kratka poslovna putovanja da bi se vratio kući umesto da se suoči sa iskušenjem da traži žrtvu.

Naredna ubistva

Spomen-obeležje Čikatilovoj sedmoj žrtvi Irini Karabelnikovoj. Ovaj spomenik je podigao otac Karabelnikove na mestu njenog ubistva.

Trećeg septembra 1981. Čikatilo je naišao na 17-godišnju učenicu Larisu Tkačenko, kako stoji na autobuskoj stanici, kada je izlazio iz javne biblioteke u centru Rostova. Prema njegovom naknadnom priznanju, Čikatilo ju je namamio u šumu blizu reke Don pod izgovorom da idu da piju votku i „opuštaju se“. Kada su stigli do zabačenog mesta, on je bacio devojku na zemlju pre nego što joj je pocepao odeću i pokušao da ima snošaj, dok je Tkačenkova izražavala protivljenje. Kada Čikatilo nije uspeo da postigne erekciju, ugurao je blato u njena usta ne bi li utišao njene vriske, pre nego što ju je pretukao i zadavio do smrti. Pošto nije imao nož, Čikatilo je unakazio telo zubima i štapom dužien metar i osamdeset takođe joj je zubima otkinuo jednu bradavicu, pre nego što je ugrubo prekrio njeno telo lišćem, granama i pocepanim stranicama novina. Telo žrve je pronađeno sledećeg dana.

Devet meseci nakon ubistva Tkačenka, 12. juna 1982, Čikatilo je putovao autobusom u Bagajevski okrug Rostova da kupi povrće. Pošto je morao da promeni autobus u selu Donskoj, odlučio je da nastavi put peške. Udaljavajući se od autobuske stanice, naišao je na 13-godišnju devojčicu, Ljubov Birjuk, koja se vraćala kući iz kupovine. Njih dvoje su zajedno hodali oko pola kilometra, dok nisu bili zaklonjeni od pogleda potencijalnih svedoka žbunjem, nakon čega je Čikatilo nasrnuo na Birjuk, odvukao je u obližnju šikaru, nasilno joj svukai haljinu i ubio je ubodom nožem i isekao je do smrti, dok je imitirao snošaj. Kada je njeno telo pronađeno 27. juna, medicinski islednik je otkrio dokaze o dvadeset i dve rane nanešene nožen na glavi, vratu, grudima i u predelu karlice. Dodatne rane pronađene na lobanji sugerišu da je ubica napao Birjuka s leđa drškom i oštricom noža. Pored toga, otkriveno je nekoliko pruga na Birjukovim očnim dupljama.

Nakon što je ubio Birjukovu, Čikatilo više nije pokušavao da se odupre svojim nagonima: između jula i septembra 1982. ubio je još pet žrtava u dobi od 9 do 18 godina. Ustanovio je obrazac približavanja deci, posebno onim koji su pobegli od kuće, mladim skitnicama na autobuskim ili železničkim stanicama, mamio ih je u obližnju šumu ili drugu zabačenu oblast, i ubijajao ih, obično ubadanjem i sečenjem nožem; iako su neke žrtve, osim što su zadobile mnoštvo rana od noža, bile i zadavljene ili isprebijane na smrt.

Mnoga tela žrtava imala su tragove sakaćenja očnih duplji. Patolozi su zaključili da su ove povrede nanete nožem, što je navelo istražitelje na zaključak da je ubica kopao oči žrtvama. Čikatilove žrtve odrasle dobi su često bile prostitutke ili beskućnice koje je namamio u osamljena područja obećavajući alkohol ili novac. Obično bi pokušavao da ima odnos sa ovim žrtvama, ali obično ne bi mogao da postigne ili održi erekciju; ovo bi ga dovelo so ubilačkog besa, posebno ako bi se žena rugala njegovoj impotenciji. Doživeo bi orgazam tek kada bi žrtvu izbo nožem i na smrt isekao. Čikatilovo žrtve (deca i adolescenti) bili su oba pola; namamljivao je žrtve u zabačena područja koristeći različite trikove, kao što je obećanje pomoći ili društva, ili nuđenje da im pokaže prečicu, priliku da vide retke poštanske marke, filmove ili novčiće, ili im je nudio hranu ili slatkiše. Obično bi nadjačao ove žrtve kada bi bile same, često bi im vezivao ruke na leđima konopcem pre nego što bi žrtvama utrpao blato ili ilovaču u usta kako bi utišao njihov vrisak, a zatim je nastavio da ih ubije. Posle ubistva, Čikatilo je ulagao osnovne, premda retko ozbiljne forenzičke napore da sakrije telo žrtve pre nego što je napuštao mesto zločina.

Čikatilo je 11. decembra 1982. naišao na 10-godišnju devojčicu po imenu Olga Stalmačenok, koja se vozila autobusom do roditeljskog doma u Novošahtinsku. Ubedio je dete da napusti autobus i pođe sa njim. Poslednji put ju je video saputnik, koji je prijavio da je sredovečni muškarac odveo devočicu držeći je čvrsto za ruku. Čikatilo je devojku namamio na kukuruzište na periferiji grada, ubo je više od pedeset puta po glavi i telu, rasparao joj grudni koš i isekao joj donji deo creva i matericu.

Istraga

Do januara 1983. četiri do tada ubijene žrtve bile su ugrubo dovedene u vezu sa istim ubicom. Tim moskovske policije, na čelu sa majorom Mihailom Fetisovim, poslat je u Rostov da rukovodi istragom, koja je među istražiteljima postepeno postala poznata kao Operacija Šumski put. Fetisov je osnovao tim koji je činilo deset istražitelja sa sedištem u Rostovu, zaduženih za rešavanje sva četiri slučaja. U martu je Fetisov odredio novoimenovanog forenzičkog analitičara Viktora Burakova da vodi istragu. Sledećeg meseca pronađeno je Stalmačenkovo telo. Burakov je pozvan na mesto zločina, gde je pregledao brojne rane po stomaku deteta kao i brazde na njenim očnim dupljama. Burakov je kasnije izjavio da je nakon analize očnih duplji, nestala svaka sumnja da imaju posla sa serijskim ubicom.

Čikatilo nije ponovo ubio sve do juna 1983. godine, kada je ubio 15-godišnju Jermensu Laura Sarkisian; njeno telo je pronađeno blizu zabačene železničke platforme u blizini Šahtija. Do septembra je ubio još pet žrtava. Rastući broj pronađenih tela i sličnosti između nanetih rana na žrtvama primorali su sovjetske vlasti da priznaju da je u pitanju serijski ubica. Šestog septembra 1983. državni tužilac Sovjetskog Saveza je zvanično povezao šest ubistava sa istim ubicom.

Zbog velikog divljaštva tokom ubistava i preciznosti rezova na telu žrtava, policija je teoretisala da je ubistva vršila grupa koja je uzimala organe da bi ih prodala za transplantaciju, što su po njihovoj teoriji bili zločini satanističkog kulta, ili mentalno bolesna osoba. Veliki deo policijskih napora bio je koncentrisan na teoriju da je ubica mentalno bolestan, homoseksualac, ili pedofil, a proveravan je alibi svih pojedinaca koji su proveli neko vreme na psihijatrijskim odeljenjima ili su bili osuđeni za homoseksualizam ili pedofiliju. Registrovani seksualni prestupnici su takođe ispitivani i, ako je njihov alibi imao potvrdu, bili su eliminisani iz daljeg toka istrage.

Počevši od septembra 1983. godine, nekoliko mladića je priznalo ubistva, iako su ti pojedinci često bili mladići sa poremećajima intelektualnog razvoja koji su zločine priznavali samo uz dugotrajno i često brutalno ispitivanje. Trojica poznatih homoseksualaca i osuđeni seksualni prestupnik izvršili su samoubistvo kao rezultat žestoke taktike istražitelja. Kao rezultat istrage, rasvetljeno je više od 1.000 nepovezanih zločina, uključujući devedeset pet ubistava, 140 teških napada i 245 silovanja.

Međutim, dok je policija dobijala priznanja osumnjičenih, tela novhi žrtava su se otkrivana, što je dokazivalo da osumnjičeni koji su priznali ne mogu biti ubica za kojim se traga. Tridesetog oktobra 1983. godine, u Šahtiju je pronađeno iznutrice 19-godišnje prostitutke Vere Ševkun. Ševkun je ubijen 27. oktobra. Iako su sakaćenja na Ševkunovom telu inače bila karakteristična za one pronađene na drugim žrtvama povezanim sa nepoznatim ubicom, žrtvine oči nisu imale jezgru ili na drugi način povređene. Dva meseca kasnije, 27. decembra, 14-godišnji učenik iz Gukova, Sergej Markov, namamljen je iz voza i ubijen na seoskoj stanici u blizini Novočerkaska. Markovu je ubica odsekao penis i zadobio je preko sedamdeset rana nanetim nožem u predelu vrata i gornjeg dela torza, pre nego što je rasporen.

1984.

Tokom januara i februara 1984. Čikatilo je ubio dve žene u Parku avijatičara u Rostovu. On je 24. marta namamio desetogodišnjeg dečaka Dmitrija Ptašnjikova u Novošahtinsku. Dok je šetao sa dečakom, Čikatila je videlo nekoliko svedoka koji su istražiteljima mogli da daju detaljan opis ubice. Kada je telo dečaka pronađeno tri dana kasnije, policija je takođe pronašla otisak stopala ubice i uzorke sperme i pljuvačke na odeći žrtve. 25. maja 1984. Čikatilo je ubio mladu ženu po imenu Tatjanu Petrosjan i njenu 10-godišnju ćerku Svetlanu u šumovitoj oblasti izvan Šahtija; Petrosjan je od ranije poznavala Čikatilo. Do kraja jula ubio je još tri mlade žene između 19 i 21 godine i 13-godišnjeg dečaka.

U leto 1984. Čikatilo je dobio otkaz zbog krađe dve rolne linoleuma. Optužba je protiv njega podignuta u februaru i zatraženo je diskretno da otkaz, što je on to odbio, pošto je negirao optužbe. Čikatilo je prvog avgusta našao drugi posao referenta za nabavke u Rostovu.

Drugog avgusta ubio je 16-godišnju devojčicu Nataliju Golosovsku u Parku avijatičara. On je 7. avgusta namamio 17-godišnju devojku Ljudmilu Aleksejevu na obalu reke Don pod izgovorom da joj pokazuje prečicu do autobuske stanice. Aleksejeva je zadobila trideset devet rana po telu nanetih nožem, pre nego što ju je Čikatilo unakazio i izvukao joj utrobu, namerno nanevši rane za koje je znao da neće odmah dovesti do smrti. Njeno telo je pronađeno sledećeg jutra; sa odsečenom gornjom usnom u ustima.

Nekoliko sati nakon ubistva Aleksejeve, Čikatilo je odleteo u glavni grad Uzbekistana Taškent na službeni put da kupi električne prekidače. Do povratka u Rostov 15. avgusta, ubio je neidentifikovanu mladu ženu i desetogodišnju devojčicu Akmaral Sejdalijevu. U roku od dve nedelje, golo telo 11-godišnjeg dečaka po imenu Aleksandra Čepela otkriveno je na obali reke Don, utvrđeno je da je bio zadavljen i kastriran, sa izvađenim očima, samo nekoliko metara od mesta gde je ranije pronađeno telo Aleksejeve. Šestog septembra Čikatilo je u Parku avijatičara ubio mladu bibliotekarku, 24-godišnju Irinu Lučinsku.

Prvo hapšenje i oslobađanje

Trinaestog septembra 1984, Čikatilo su primetila dva detektiva u civilu dok je pokušavao da razgovara sa mladim ženama na autobuskoj stanici u Rostovu. Detektivi su ga pratili dok je lutao gradom, pokušavajući da priđe ženama i vršeći froterizam (trljanje polnog organa o drugu osobu bez dozvole) na javnim mestima. Čikatilo je po dolasku na centralnu gradsku pijacu uhapšen i zadržan. Pretresom njegovih stvari pronađen je nož koji je imao sečivo dugo 20 centimetara, nekoliko komada užeta i tegla vazelina. Takođe je otkriveno da je pod istragom zbog manje krađe kod bivšeg poslodavaca, što je istražiteljima dalo zakonsko pravo da ga duže zadrže. Istražitelji su doznali detalje iz njegove sumnjive lične istorije, a fizički opis se poklapao sa opisom čoveka koji je viđen kako hoda pored Dmitrija Ptašnjikova pre ubistva dečaka. Uzet je uzorak Čikatilove krvi; i utvrđeno je da pripada A krvnoj grupi, dok je na osnovu uzoraka sperme pronađenih kod ukupno šest žrtava koje je nepoznati ubica ubio tokom proleća i leta 1984. utvrđeno da ubica ima krvnu grupu tip AB. Čikatilovo ime je dodato u kartoteku koju su koristili istražitelji; međutim, rezultati analize krvne grupe su doveli do toga da se smatra da nije ubica.

Čikatilo je proglašen krivim za krađu imovine od prethodnog poslodavca. Isključen je iz Komunističke partije i osuđen na godinu dana zatvora. Pušten je iz pritvora 12. decembra 1984. nakon što je odležao tri meseca. Osmog oktobra 1984, šef ruskog javnog tužilaštva je formalno povezao dvadeset tri Čikatilova ubistva u jedan slučaj i odbacio sve optužbe pokrenute protiv mentalno hendikepiranih mladića koji su ranije priznali ubistva.

Dalja ubistva

Po izlasku iz zatvora u decembru 1984, Čikatilo je pronašao novi posao u odeljenju za snabdevanje fabrike lokomotiva u Novočerkasku, gde je radio određeno vreme. Nije ponovo ubio sve do prvog avgusta 1985. kada je na službenom putu u Moskvi naišao na 18-godišnju ženu Nataliju Pokhlistovu, kako stoji na železničkom peronu u blizini aerodroma Domodedovo . Pokhlistova je namamljena sa voza u šumu u blizini sela Vostrjakovo gde je bila vezana, ubodena trideset osam puta u vrat i grudi, a zatim zadavljena.

Na osnovu hipoteze da je ubica avionom putovao iz Rostovske oblasti u Moskvu, istražitelji su proverili sve letove Aeroflota sa podacima o putnicima koji su putovali između Moskve i Rostovske oblasti od kraja jula do početka avgusta. Ovom prilikom, međutim, Čikatilo je putovao u Moskvu vozom i, shodno tome, nije postojala nikakva dokumentacija koju bi istražitelji mogli istražiti. Četiri nedelje kasnije, 27. avgusta, Čikatilo je u Šahtiju ubio još jednu mladu ženu, Irinu Guljajevu. Kao što je bio slučaj sa Pokhlistovom, rane koje su nanete žrtvi povezale su ubistvo sa tekućom potragom za serijskim ubicom.

Novembra 1985. Isa Kostojev je imenovan za specijalnog prokurista. Imao je zadatak da nadgleda istragu; u ovoj fazi je na potrazi za serijskim ubicom radilo petnaest prokurista i dvadeset devet detektiva koji su isključivo radili na ovom slučaju. Poznata ubistva povezana sa istim ubicom pažljivo su ponovo istražena, a policija je započela još jedan krug ispitivanja poznatih seksualnih prestupnika i homoseksualaca. Sledećeg meseca, milicija je nastavila sa patroliranjem železničkih stanica oko Rostova, a službenicama u civilu je naređeno da se šetaju po autobuskim i železničkim stanicama.

Na Burakov zahtev, policija se takođe konstultovala sa psihijatrom, dr Aleksandrom Buhanovskim, što je bila prva konsultacija tog tipa u istrazi serijskih ubica u Sovjetskom Savezu. Svi izveštaji sa mesta zločina i izveštaji lekara stavljeni su na raspolaganje Buhanovskom, pod uslovom da će istražiteljima izraditi psihološki profil nepoznatog ubice.

Psihološki profil

Dr Buhanov je izradio psihološki profil na 65 stranica opisao je ubicu kao povučenog čoveka između 45 i 50 godina koji je preživeo bolno i izolovano detinjstvo i koji nije bio u stanju da flertuje ili se udvara ženama. Naveo je da je verovatno dobro obrazovan, verovatno je oženjen i ima decu. U izveštaju je navedeno da je bio sadista koji je patio od impotencije i mogao je da postigne seksualno uzbuđenje i oslobađanje samo gledajući svoje žrtve kako pate. Sama ubistva bila su analogna seksualnom odnosu koji ova osoba nije mogla da izvede, a njegov nož je postao zamena za penis koji nije normalno funkcionisao. Pošto su se mnoga ubistva dešavala radnim danima u blizini čvorišta masovnog transporta i širom Rostovske oblasti, Buhanovski je takođe tvrdio da je počinilac imao posao zahtevao da redovno putuje, a na osnovu dana u nedelji kada su se ubistva dogodila tvrdio je da je ubica najverovatnije bio vezan za raspored proizvodnje.

Čikatilo je pažljivo pratio istragu, čitao je novinske izveštaje o potrazi za ubicom i držo je pod kontrolom svoje nagone. Skoro godinu dana nakon ubistva Guljajeve u avgustu 1985. godine, nijedna žrtva nije pronađena ni u Rostovskoj ni u Moskovskoj oblasti,. Istražitelji su probno povezivali ubistvo 33-godišnje žene po imenu Ljubov Golovaha — pronađena izbodena nožem u Mjasnikovskom okrugu u Rostovu 23. jula 1986. — sa istragom. Žrtva nije bila raskomadana ili na drugi način osakaćena, niti je viđena u blizini linija javnog prevoza. Zbog ovih činjenicaa, mnogi istražitelji su izrazili ozbiljne sumnje u to da li je ubistvo Golovahina počinio ubica kojeg su tražili.

Teorije istražitelja

Osamnaestog avgusta 1986, žrtva je pronađena zakopana duboku u zemlji, u krugu kolektivne farme u gradu Batajsku. Rane nanete ovoj žrtvi pokazivale su patern sakaćenja žrtava povezanih sa istragom ubistava počinjenih između 1982. i 1985. godine. Žrtva je bila 18-godišnja sekretarka suda Irina Pogorjelova. Njeno telo je bilo rasečeno od vrata do genitalija, jedna dojka joj je odresa a oči iskopane. Pošto je ubica uložio ozbiljne napore da zakopa telo, neki istražitelji su teoretizirali da to objašnjava iznenadni pad broja pronađenih žrtava.

Pošto su žrtve ubijene u Rostovskoj oblasti 1985. i 1986. umrle u julu i avgustu, do jeseni 1986. neki istražitelji su verovali u mogućnost da se počinilac preselio u drugi deo Sovjetskog Saveza i da se vraćao u Rostovsku oblast samo tokom leta. Rostovska policija je sastavila biltene koji su poslati svim snagama sile širom Sovjetskog Saveza, u tekstu je opisan obrazac rana koje je nepoznati ubica naneo žrtvama i zahtevane su povratne informacije od policije ako je imala ili ako pronađe žrtve ubistava sa ranama koje se podudaraju sa ranama na žrtvama pronađenim u Rostov Oblast. Odgovor policijskih snaga iz drugih krajeva SSSR na ovaj upit je bio negativan.

1987.

Čikatilo je 1987. ubio tri puta. Sva tri ubistva je izvršio dok je bio na službenom putu daleko od Rostovske oblasti, a nijedno od ovih ubistava nije bilo povezano sa poterom u Rostovu. Čikatilo je prvo ubistvo te godine počinio 16. maja, kada je na železničkoj stanici u uralskom gradu Revda naišao na 12-godišnjeg dečaka Olega Makarenkova. Makarenkov je namamljen sa stanice obećanjem da će deliti obrok sa Čikatilom u njegovoj dači; ubijen je u šumi blizu stanice, iako će njegovo telo ostati neotkriveno do 1991. U julu je ubio dvanaestogodišnjeg dečaka Ivana Bilovetskog u ukrajinskom gradu Zaporožju a 15. septembra ubio je 16-godišnjeg učenika stručne škole Jurija Terešonoka u šumi na periferiji Lenjingrada.

Nastavak ubijanja

Čikatilo je ubio tri puta 1988; ubio je neidentifikovanu ženu u Krasnom Sulinu u aprilu i dva dečaka u maju i julu. Njegova prva žrtva ubistva bila je namamljena iz voza u Krasnom Sulinu pre nego što joj je Čikatilo vezao ruke iza leđa i napunio joj usta prašinom, pre nego što joj je odsekao nos i naneo brojne rane nožem na vratu. Čikatilo ju je zatim nasmrt pretukao betonskom pločom; telo je pronađeno 6. aprila. Istražitelji su primetili da su rane nanete žrtvi nožem bile slične onima koje su nanete žrtvama koje su povezane sa poterom i ubijene između 1982. i 1985. godine, ali pošto je žena ubijena betonskom pločom, nije bila izvađena, a njen ubica nije ranila oči ili genitalije, istražitelji nisu bili sigurni da li da povežu ovo ubistvo sa istragom. U maju je Čikatilo ubio devetogodišnjeg dečaka po imenu Aleksej Voronko u ukrajinskom gradu Ilovajsku. Dečakove rane nisu ostavljale sumnju da je ubica ponovo napaoo, a ovo ubistvo je povezano sa drugima iz tekuće istrage. Čikatilo je 14. jula ubio petnaestogodišnjeg Jevgenija Muratova na stanici Donleshoz blizu Šahtija. Ubistvo Muratova je takođe povezano sa istragom, iako je njegovo telo pronađeno tek u aprilu 1989. godine. Iako su njegovi ostaci uglavnom bili skeletni, Muratovljeva obdukcija je pokazala da mu je odsečen polni organ i da je zadobio najmanje trideset rana nanetim nožem.

Andrej Čikatilo nije ubijao sve do 28. februara 1989, kada je ubio šesnaestogodišnju devojčicu Tatjanu Rižovu u praznom stanu svoje ćerke. Raskomadao je njeno telo i sakrio ostatke u obližnju kanalizaciju. Pošto je žrtva bila raskomadana, policija nije povezala ubistvo sa istragom. Između maja i avgusta, Čikatilo je ubio još četiri žrtve, od kojih su tri ubijene u Rostovu i Šahtiju, iako su samo dve od ovih žrtava bile povezane sa istragom.

Uz pojavljivanje žrtava koje su definitivno povezane sa istragom u toku i činjenicom da je većina tela ovih žrtava otkrivena u blizini železničkih stanica, istražitelji su dodelili brojne policajce u civilu da diskretno snimaju i fotografišu putnike u vozovima širom Rostovske oblasti. Nekoliko vozova je takođe opremljeno skrivenim kamerama sa namerom da snime ili fotografišu žrtvu u društvu ubice.

Čikatilo je 14. januara 1990. sreo jedanaestogodišnjeg Andreja Kravčenka kako stoji ispred pozorišta . Kravčenka je namamio iz pozorišta pod izgovorom da će da mu pokaže uvezene zapadni filmovi, za koje je Čikatilo tvrdio da ih ima kod kuće; njegovo izbodeno telo pronađeno je u osamljenom delu šume sledećeg meseca. Sedam nedelja nakon ubistva Kravčenka sedmog marta, Čikatilo je namamio desetogodišnjeg dečaka Jaroslava Makarova sa železničke stanice u Rostovu u Botaničku baštu u Rostovu. Njegovo telo sa izvađenim stomakom je pronađeno sledećeg dana.

Pritisak javnosti i političara

Jedanaestog marta, čelnici istrage, na čelu sa Fetisovim, održali su sastanak na kojem su razgovarali o napretku koji je postignut u poteri. Fetisov je bio pod intenzivnim pritiskom javnosti, štampe i sovjetskog Ministarstva unutrašnjih poslova da se slučaj reši; i on i Viktor Burakov su posvetili mnogo vremena i truda tokom prethodnih sedam godina u svojim naporima da uhapse počinioca. Intenzitet potrage u godinama do 1984. je u izvesnom stepenu opao između 1985. i 1987. godine, kada je Čikatilo počinio samo tri ubistva koja su istražitelji definitivno povezivali sa ubicom — sva su ubijena do 1986. Međutim, do marta 1990. još šest žrtava je bilo povezano sa ubicom. Pored toga, nakon uvođenja veće slobode medija kao rezultat glasnosti, sovjetski mediji su bili mnogo manje potisnuti nego što je to bio slučaj u prvim godinama lova na ljude i shodno tome su posvetili opsežan publicitet ovom slučaju. Fetisov je takođe primetio labavost u nekim oblastima istrage i upozorio da će ljudi biti otpušteni ako ubica uskoro ne bude uhvaćen.

Čikatilo je ubio još tri žrtve do avgusta 1990. Četvrtog aprila, namamio je 31-godišnju ženu, Ljubov Zujevu, izašli su iz voza i Čikatije ubio Zujevu u šumi nedaleko od stanice Donleshoz. Njeno telo je pronađeno tek 24. avgusta. Dvadeset i osmog jula, namamio je trinaestogodišnjeg dečaka Viktora Petrova sa železničke stanice u Rostovu i ubio ga u Botaničkoj bašti u Rostovu; i 14. avgusta ubio je jedanaestogodišnjeg dečaka Ivana Fomina u trsci blizu plaže Novočerkask.

Zamka

Otkrivanje još tela žrtava uticalo je na pokretanje velike policijske operacije. Pošto su tela nekoliko žrtava otkrivena na železničkim stanicama na jednoj železničkoj trasi kroz Rostovsku oblast, Burakov je predložio plan da u svim većim stanicama u regionu postave uniformisane policajce. Namera je bila da se ubica obeshrabri od pokušaja napada na bilo kojoj od ovih lokacija, i da se policajci i inspektori koji nisu bili uniformirani postave u manje prometne stanice, gde bi aktivnosti ubice bile verovatnije primećene. Plan je odobren, a i uniformisani i milicioneri u civilu su dobili instrukcije da ispitaju svakog odraslog muškarca u društvu mlade žene ili deteta i zabeleže njegovo ime i broj pasoša. Raspoređeno je 360 policajaca na svim stanicama u Rostovskoj oblasti, ali su samo neuniformisani službenici bili postavljeni na tri najmanje stanice na ruti kroz oblast gde je ubica najčešće udarao — Kundrjuča, Donleshoz i Lesostep. Operacija je sprovedena 27. oktobra 1990.

Policija je 30. oktobra pronašla telo šesnaestogodišnjeg dečaka Vadima Gromova u stanici Donleshoz. Zbog tipa rana na dečakovom telu, istražitelji su odmah povezali ubistvo sa poterom: mladić je zadavljen, izboden dvadeset sedam puta i kastriran, sa odsečenim vrhom jezika i izbodenim u levo oko. Gromov je ubijen 17. oktobra, deset dana pre početka inicijative. Istog dana kada je Gromovljevo telo pronađeno, Čikatilo je namamio drugog šesnaestogodišnjeg dečaka, Viktora Tiščenka, iz voza na stanici Kirpičnaja i ubio ga u obližnjoj šumi. Tiščenkovo telo — sa četrdeset rana nanetih nožem — pronađeno je 3. novembra.

Poslednje ubistvo

Šestog novembra 1990. Čikatilo je ubio i osakatio 22-godišnju ženu Svetlanu Korostik u šumi blizu stanice Donleshoz. Vraćajući se na železnički peron, primetio ga je prikriveni oficir po imenu Igor Ribakov, koji je primetio kako Čikatilo prilazi jednom bunaru i pere ruke i lice. Kada je prišao stanici, Ribakov je takođe primetio da Čikatilov kaput ima mrlje od trave i zemlje na laktovima; Čikatilo je imao i malu crvenu mrlju na obrazu i nešto što je izgledalo kao tešku ranu na jednom prstu. Ribakovu je izgledao sumnjivo. Jedini razlog zbog kojeg su ljudi u to doba godine ulazili u šumu blizu stanice Donleshoz bio je radi sakupljanja divljih pečurki (što je popularan hobi u Rusiji), ali Čikatilo nije bio obučen kao osoba koja bi se bavila branjem pečurki; nosio je svečaniju odeću. Štaviše, imao je najlonsku sportsku torbu, koja nije bila pogodna za nošenje pečuraka. Ribakov je zaustavio Čikatila i proverio njegove lične isprave, ali nije imao formalnog razloga da ga uhapsi. Kada se Ribakov vratio u svoju kancelariju, podneo je rutinski izveštaj, koji je sadržao ime osobe koju je zaustavio u stanici i ono što je potencijalno ostatak krvi, što je primetio na obrazu zaustavljenog lica.

Trinaestog novembra pronađeno je telo Korostikove; ona je bila trideset osma žrtva povezana sa istragom. Policija je pozvala službenika zaduženog za nadzor u stanici Donleshoz i pregledala izveštaje o svim muškaracima zaustavljenih i ispitanih prethodne nedelje. Ne samo da je Čikatilovo ime bilo među izveštajima, već je bilo od ranije poznato nekolicini oficira uključenih u slučaj, pošto je Čikatilo bio ispitan 1984. i bio je na listu osumnjičenih iz 1987. sastavljenu i distribuiranu širom Sovjetskog Saveza. Posle provere sa ubicnim sadašnjim i prethodnim poslodavcima, istražitelji su uspeli da ga povežu sa raznim gradovima u vreme kada je nekoliko žrtava koje su povezane sa istragom buki ubijeno. Ispitivanje bivših kolega iz perioda kada je radio kao nastavnik pokazalo je da je bio primoran da podnese ostavku u dve škole zbog uzastopnih pritužbi učenika na razvratno ponašanje i seksualno zlostavljanje.

Nadzor i drugo hapšenje

Policija je Čikatila stavila pod nadzor 14. novembra. U nekoliko slučajeva, posebno u vozovima ili autobusima, primećen je kako prilazi usamljenim mladim ženama ili deci i otpočinje razgovor sa njima. Ako bi žena ili dete prekinuli razgovor, Čikatilo je sačekao nekoliko minuta i onda tražio drugog sagovornika. Dvadesetog novembra, posle šest dana praćenja, Čikatilo je izašao iz kuće sa velikom posudom, koju je napunio pivom na malom kiosku u lokalnom parku pre nego što je lutao Novočerkaskom, pokušavajući da stupi u kontakt sa decom koju je sreo usput. Čikatila su po izlasku iz kafića uhapsila četiri policajca u civilu. Nije pružio otpor pošto su mu stavljene lisice na ruke i stavljen je u neobeleženi policijski automobil.

Po hapšenju je dao izjavu u kojoj je tvrdio da je policija pogrešila i požalio se da je i on 1984. godine uhapšen zbog iste serije ubistava. Pretragom osumnjičenog otkriven je još jedan dokaz: jedan Čikatilov prst imao je duboku ranu oju je sam tretirao jodom. Medicinski stručnjaci su zaključili da je rana nastala od ujeda čoveka. Čikatilova pretposlednja žrtva, Viktor Tiščenko, bio je fizički jak mladić. Na mestu zločina policija je pronašla brojne znakove žestoke fizičke borbe između žrtve i ubice. Iako je kasnije utvrđeno da je kost prsta slomljena i da mu je nokat odgrizao, Čikatilo nikada nije tražio medicinsku pomoć.

Pretresom Čikatilovih stvari otkriveno je da poseduje nož na sklapanje i konopac. Uzet mu je uzorak krvi, i smešten je u ćeliju unutar sedišta KGB-a u Rostovu sa policijskim doušnikom, koji je dobio instrukcije da animira Čikatila u razgovor i da od njega izvuče sve informacije koje može. Sledećeg dana, 21. novembra, počelo je formalno ispitivanje Čikatila. Ispitivanje je obavio Isa Kostojev. Strategija koju je policija odabrala za izvlačenje priznanje bila je da navedu Čikatila da veruje da je veoma bolesna osoba kojoj je potrebna medicinska pomoć. Namera je bila da se Čikatilu pruži nada da, ako prizna, neće biti krivično gonjen zbog toga što će biti proglašen neuračunljivim. Policija je znala da je njihov slučaj protiv Čikatila bio uglavnom posredan, a prema sovjetskim zakonima, imali su deset dana u kojima su mogli legalno zadržati osumnjičenog pre nego što ga optuže ili puste.

Analiza krvne grupe

Ponovljeni rezultati analize krvi Čikatilova utvrdili su da je njegova krvna grupa A, ne AB. Zbog količine fizičkih i posrednih dokaza koje su istražitelji do sada prikupili, a koji su ukazivali na to da je Čikatilo zaista ubica, uz činjenice da su istražitelji prethodno utvrdili krvnu grupu ubice koju su tražili koristeći uzorke sperme dobijene iz odeće i sa tela četrnaest žrtava, za razliku od stvarnih uzoraka krvi, istražitelji su uzeli uzorak Čikatilove sperme da bi testirali njegovu krvnu grupu. Rezultati su potvrdili da je Čikatilova sperma bila tip AB, dok su njegova krv i pljuvačka bili A grupe.

Čikatilo je tokom čitavog ispitivanja više puta negirao da je počinio ubistva, iako je priznao da je maltretirao nekoliko svojih učenika dok je radio u školi. Takođe je napravio nekoliko pisanih eseja za Kostojeva koji, iako izbegavajući u vezi sa stvarnim ubistvima, otkrivaju psihološke simptome koji su se poklapali sa svim što je napisao dr Buhanovski u psihološkom profilu iz 1985. koji je napisao za istražitelje. Taktika ispitivanja koju je koristio Kostojev takođe je možda dovela do toga da Čikatilo postane defanzivniji; doušnik koji je sa osumnjičenim delio ćeliju KGB-a prijavio je policiji da mu je Čikatilo kazao da mu je Kostojev više puta postavljao direktna pitanja u vezi sa sakaćenjima nanetim žrtvama.

Priznanje

Dvadeset i devetog novembra, na zahtev Burakova i Fetisova, dr Buhanovski je pozvan da pomogne u ispitivanju osumnjičenog. Buhanovski je Čikatilu pročitao odlomke iz psihološkog profila od 65 stranica koji je ranije sastavio na zahtev istražitelja. U roku od dva sata Čikatilo je briznuo u plač i priznao je Buhanovskom da je zaista kriv za zločine zbog kojih je uhapšen. Posle večernjeg razgovora, Buhanovski je izvestio Burakova i Fetisova da je Čikatilo spreman da prizna.

Uz korišćenje pisanih beleške koje je Buhanovski pripremio, Kostojev je pripremio zvaničnu optužbu za ubistvo počinjeno 29. novembra – uoči isteka desetodnevnog perioda tokom kojeg je Čikatilo mogao legalno da bude zadržan pre nego što bude optužen. Sledećeg jutra Kostojev je nastavio ispitivanje. Čikatilo je priznao trideset šest od trideset osam ubistava koja je policija povezala s njim, iako je negirao dva dodatna ubistva počinjena 1986. godine za koja je policija u početku verovala da je počinio. Jedna od ovih žrtava bila je Ljubov Golovaha, koja je pronađena izbodena na smrt 23. jula 1986. i za koju su mnogi istražitelji sumnjali da li ima veze sa istragoms druga je bila Irina Pogorjelova, pronađena ubijena u Batajsku 18. avgusta 1986. i čija su sakaćenja u velikoj meri odgovarala onima nanetim drugim žrtvama.

Čikatilo je dao potpun, detaljan opis svakog ubistva, koji su svi bili u skladu sa poznatim činjenicama o svakom ubistvu. Kada se to od njega zatraži, mogao je da nacrta grubu skicu različitih mesta zločina, ukazujući na položaj tela žrtve i razne referentne tačke koje se nalaze u blizini mesta zločina. Dodatni detalji bili su samo dokaz više o njegovoj krivici: jedna žrtva na spisku optužbi bila je 19-godišnja studentkinja Ana Lemeševa, koju je Čikatilo ubio 19. jula 1984. u blizini stanice Šahti. Čikatilo se prisetila da je, pošto se borio da je savlada, izjavila da će mu čovek po imenu „Bars“ („Leopard“) uzvratiti za to što ju je napao. Njen verenik je na ruci istetovirao nadimak „Bars”.

Tokom opisa žrtava, Čikatilo ih je lažno nazvao „déclassé elementima“ koje bi namamio u osamljena područja pre nego što ih je ubijao. U mnogim slučajevima, posebno (mada ne isključivo) sa svojim muškim žrtvama, Čikatilo je izjavio da će žrtvama vezati ruke iza leđa konopcem pre nego što ih ubije. Obično bi žrtvi naneo mnoštvo rana nožem; u početku nanevši plitke rane nožem u predelu grudnog koša, pre nanošenja dubljih uboda i reznih rana – obično od trideset do pedeset – pre nego što se nastavljao sa vađenjem utrobe žrtve dok je Čikatilo postizao orgazam. Čikatilo je, kako je naveo, postao vešt u izbegavanju mlaza krvi iz tela žrtava dok im je nanosio rane, i redovno bi sedeo ili čučao pored žrtava sve dok njihova srca nisu prestajala da kucaju, dodao je da su mu plakanje, krv i agonija žrtava pružili opuštanje i izvesno zadovoljstvo.

Kada su ga pitali zašto je većina očiju kasnijih žrtava bila izbodena ili izrezana, ali žrtvama nije izvadio oči, što je radio u početnim ubistvima, Čikatilo je rekao da je u početku verovao u staro rusko sujeverje da slika ubice ostaje utisnuta u očima žrtve. Međutim, kako je naveo, u kasnijim godinama se uverio da je ovo samo priča starih žena i prestao je da vadi oči svojim žrtvama.

Čikatilo je takođe obavestio Kostojeva da je često konzumirao krv žrtava, od čega je „osećao jezu“ i da se „ceo treso“. Takođe je priznao da je zubima kidao genitalije, usne, bradavice i jezik žrtve. U nekoliko slučajeva, Čikatilo bi odsekao ili odgrizao jezik svojoj žrtvi dok je vadio utrobu, a zatim bi — bilo tokom umiranja ili ubrzo nakon smrti — trčao oko tela dok je držao jezik podignut u jednoj ruci. Iako je takođe priznao da je žvakao odsečenu matericu ženskih žrtava i testise muškaraca, izjavio je da je kasnije bacao te delove tela. Takođe je priznao da je progutao bradavice i jezike nekih svojih žrtava.

Tridesetog novembra, Čikatilo je zvanično optužen za svako od trideset šest ubistava koja je priznao a koja su sva počinjena između juna 1982. i novembra 1990. Tokom narednih nekoliko dana, Čikatilo je priznao još dvadesetak ubistava koja nisu bila ranije dovođena u vezu sa njim, bilo zato što su ubistva počinjena van Rostovske oblasti, jer tela nisu pronađena ili, u slučaj Jelene Zakotnove, jer je za ubistvo osuđen i streljan nevin čovek. Čikatilo je davao inspektorima detalje o ovim ubistvima koje je samo počinilac mogao da zna: jedna od ovih žrtava, četrnaestogodišnja Ljubov Volobujeva, živela je u jugozapadnom Sibiru i ubijena je u polju prosa u blizini aerodroma Krasnodar 25. jula 1982. Čikatilo se prisetio da je Volobujevu ubio u polju prosa i da je prišao devojci dok je sedela u čekaonic na aerodromu u Krasnodaru. Volobujeva ga je, kako je naveo Čikatilo, obavestila da živi u sibirskom gradu Novokuznjecku i da čeka presedajući let na aerodromu da bi posetila rodbinu.

U decembru 1990. Čikatilo je odveo policiju do tela Alekseja Hobotova, dečaka čije ubistvo je priznao u avgustu 1989. i koga je pokopao na periferiji groblja u Šahtiju, nedvosmisleno dokazavši da je on ubica. Kasnije je odveo istražitelje do tela dve druge žrtve. Tri od pedeset i šest žrtava za koje je Čikatilo priznao da je ubica, policijske snage nisu uspele da identifikuju ili pronađu tela, ali je optužen za ubistvo pedeset i troje ljudi, žena i dece, između 1978. i 1990. Bio je zatvoren u isstoj ćeliji u Rostovu gde je bio zatočen 20. novembra da čeka suđenje.

Procena psihijatra

Dvadestig avgusta 1991, nakon što je policija završila ispitivanje, uključujući i rekonstrukciju svih ubistava na svakom mestu zločina, Čikatilo je prebačen u Institut Serbski u Moskvi da bi prošao šezedesetodnevnu psihijatrijsku procenu, kako bi se utvrdilo da li je mentalno sposoban i da li mu se može suditi. Čikatilo je analizirao viši psihijatar Andrej Tkačenko, koji je primetio da Čikatilo ima različite fiziološke probleme, koje je pripisao prenatalnim oštećenjima mozga. Doktor Tkačenko je 18. oktobra zaključio da je pacijent, pored toga što je patio od graničnog poremećaja ličnosti sa sadističkim crtama, sposoban da mu se sudi. U decembru 1991. godine policija je nedavno privatizovanim ruskim medijima objavila detalje o Čikatilovom hapšenju i kratak sažetak zločina koje je počinio.

Suđenje

Andrej Čikatilo je izveden na suđenje u Rostovu 14. aprila 1992. godine, optužen je za pedeset i tri tačke za ubistvo, uz pet optužbi za seksualno zlostavljanje maloletnik, tokom perioda kada je radio u nekoliko škola. Suđeno mu je u sudnici broj 5 Pokrajinskog suda u Rostovu, pred sudijom Leonidom Akubžanovim.

Suđenje Čikatilu bio je prvi veliki medijski događaj u postsovjetskoj Rusiji. Ubrzo nakon obavljene psihijatrijske procene na Institutu Serbski, istražitelji su održali konferenciju za štampu na kojoj je predstavljena celovita lista Čikatilovih zločina, ali ne i puno ime ili fotografiju optuženog. Mediji su Čikatila prvi put videli prvog dana suđenja, kako je ušao u gvozdeni kavez posebno napravljen u uglu sudnice. Kavez je imao funkciju da ga zaštiti od napada razjarenih i histeričnih rođaka žrtava. U prvim nedeljama suđenja, ruska štampa je redovno objavljivala preuveličane i često senzacionalističke naslove o ubistvima, pozivajući se na to da je Čikatilo „ljudožder” ili „manijak” i da fizički podseća na demonizovanu osobu obrijane lobanje.

Prva dva dana suđenja je Akubžanov čitao dugačak spisak tački optužnice protiv Čikatila. O svakom ubistvu se razgovaralo pojedinačno, a u nekoliko navrata rođaci prisutni u sudnici su se rasplakali ili bi se onesvestili kada su se otkriveni detalji ubistva njihovih rođaka. Nakon što je pročitao optužnicu, Akubžanov je prisutnim novinarima u sudnici najavio nameru da održi otvoreno suđenje, rekavši: „Neka nas ovo suđenje barem nečemu nauči, da se to više nikada i nigde ne ponovi“. Akubžanov je zatim zamolio Čikatila da ustane, identifikuje se i navede gde i kada se rodio. Čikatilo je odgovorio, što je bila jedna od retkih pristojnih razmena između sudije i Čikatila.

Čikatilo je bio detaljno ispitan o svakoj tački optužnice. Postao je ogorčen samo kada bi ga optužili za krađu ličnih stvari od žrtava, ili da su mu organi za zadržavanje izrezani sa žrtava nestalih sa mesta zločina. Jednom prilikom, upitan da li je naizgled ravnodušan prema načinu života i polu ljudi koje je ubio, Čikatilo je odgovorio: „Nisam morao da ih tražim. Na svakom koraku koji sam napravio, bili su tu“.

Akubžanov je tokom suđenja više puta grdio Čikatila, dok ga je detaljno ispitivao u vezi sa optužbama; naredio m jeu da začepi usta, pre nego što je dodao Nisi lud! pošto su Čikatilovi odgovori na pitanja skretali diskusiju na teme kao što su represija koju je njegova porodica trpela tokom njegovog detinjstva i tvrdio je da su navodi optužbe protiv njega lažni. Do ovih verbalnih razmena dolazilo je nevezano da li je Čikatilo bio kooperativan ili nekooperativan tokom trajanja postupka. Način na koji je sudija ispitivao Čikatila više puta je naveo branioca Marata Khabibulina da protestuje protiv optužujuće prirode sudskog postupka. U delovima suđenja u kojima je Čikatilo bio nekooperativan tokom ispitivanja, on je jednostavno vikao na sudiju, tvrdio da je sud farsa i mrmljao je nejasno i neuračunljivo. Čikatilo je povremeno pokazivao genitalije sudu ili je pevao himne socijalističkog pokreta tokom čitavog postupka. Ove ludosti su redovno dovele do toga da je bio vraćen u ćeliju a e sudski postupak je bio nastavljen u odsustvu.

Čikatilov branilac je 21. aprila zatražio da se Buhanovskom dozvoli da svedoči o sadržaju psihološkog profila iz 1985. koji je napisao, kao i o njegovim naknadnim konsultacijama sa Čikatilom, dodajući da bi Buhanovski mogao da utiče na Čikatila i, samim tim, može uticati na sudski postupak. Ovaj zahtev je odbijen. Čikatilo je istog dana počeo da odbija da odgovara na pitanja sudije, tužioca ili svihug branioca. Odbijao je da odgovara na pitanja tri dana pre nego što je izjavio da mu je sudija nepopravljivo prekršio pretpostavku nevinosti i da ne namerava da daje dalje svedočenje. Sledećeg dana, postupak je odložen za dve nedelje. Čikatilo je povukao ranije priznanje za šest ubistava za koja je optužen 13. maja i takođe je tvrdio da je ubio još četiri žrtve koje nisu obuhvaćene optužnicom. Istog dana, Khabibulin je ponovo podneo zahtev da se njegov klijent podvrgne drugoj psihijatrijskoj proceni. Sudija je predlog odbacio kao neosnovan, Khabibulin je zbog toga osudio rad suda i tvrdio je da sudija nije sposoban da nastavi da predsedava slučajem. Čikatilo je i sam ponovio svoje ranije opaske da je sudija izneo brojne ishitrene primedbe koje prejudiciraju njegovu krivicu. Tužilac Nikolaj Gerasimenko je izrazito podržao tvrdnju odbrane, navodeći da je sudija zaista dao previše ovakvih komentara i da je učinio brojne proceduralne povrede svojim predavanjima i vređanjem okrivljenog. Gerasimenko je dalje tvrdio da je tokom trajanja otvorenog procesa Čikatilo unapred osudila štampa. On je zatražio da se postavi novi sudija. Sudija Akubžanov će kasnije doneti odluku da se imenuje novi tužilac. Kratko je vodio suđenje u odsustvu tužioca dok se ne pronađe zamenjeni tužilac, Anatolij Zadorožni.

Trećeg jula, Buhanovskom je bilo dozvoljeno da bude svedok i govori o analizi Čikatila koju je obavio, premda isključivo u svojstvu svedoka. Buhanovski je tri časa davao iskaz svedoka o psihološkom profilu Čikatila iz 1985. io razgovorima koje je vodio sa Čikatilom nakon hapšenja, a koji su kulminirali njegovim priznanjem. Četiri veštaka psihijatra sa Instituta Serbski takođe su svedočila o rezultatima analize ponašanja koju su uradili u maju, nakon pauze tokm suđenja. Svi eskperti su svedočili da je njegovo ponašanje u sudnici upadljivo u suprotnosti sa ponašanjem u ćeliji i da su smatrali da su njegove demonstracije neuračunljivog ponašanja sračunati pokušaji u cilju da dobije oslobađajuću presuda na osnovu ludila.

Završne reči i presuda

Odbrana je 9. avgusta iznela završnu reč pred sudijom. Na početku svoje 90-minutne završne reči, Khabibulin je prvo izjavio da nema poverenja da će se njegov glas čuti iznad „opšteg povika“ za odmazdom; doveo je u pitanje pouzdanost forenzičkih dokaza predstavljenih na suđenju i smatrao je da su delovi Čikatilovog priznanja „bez osnova“. Takođe je doveo u pitanje objektivnost sudije i osvrnuo se na odluku suda da ne dozvoli odbrani da iznese svedočenje nezavisnih psihijatara; ističući da zločine ove prirode nije mogao počiniti pojedinac zdravog uma. Khabibulin je tada zvanično zatražio od sudije da proglasi njegovog klijenta nevinim.

Sledećeg dana, tužilac Anatolij Zadorožni izneo je završnu reč pred sudijom. Pozivajući se na ranija svedočenja psihijatara na suđenju, Zadorožni je tvrdio da je Čikatilo u potpunosti razumeo šta radi, da je bio u stanju da se odupre ubistvenim impulsima i da je uložio brojne svesne napore da izbegne otkrivanje. Štaviše, Zadorožni je naglasio da je u 19 optužbi materijalne dokaze o zločinima pružio sam Čikatilo. Zadorožni je zatim izrekao svaku od optužbi pre nego što je zvanično zatražio smrtnu kaznu.

Nakon završetka iznošenja završne reči tužioca, Akubžanov je pozvao Čikatila u sudnicu pre nego što ga je zvanično pitao da li bi želeo da da završnu izjavu. Čikatilo je samo nemo sedeo. Akubžanov je tada najavio da je 15. septembar prvi rok za njega i dva zvanična porotnika da pregledaju dokaze i izreknu konačnu kaznu. (Kasnije je rok odložen za 14. oktobar.) Kako je sud najavio pauzu, brat Ljudmile Aleksejeve, sedamnaestogodišnje devojke koju je Čikatilo ubio u avgustu 1984, bacio je težak komad metala na Čikatila i udario ga u grudi. Kada je obezbeđenje pokušalo da uhapsi mladića, rođaci drugih žrtava su ga zaštitili.

Četrnaestog oktobra, sud je ponovo zasedao radi formalnog izricanja kazne (što neće biti završeno do sledećeg dana). Akubžanov je počeo izricanje kazne tako što je Čikatilo proglasio krivim za pedeset dva od pedeset i tri ubistva za koja mu je suđeno. Za svako krivično delo osuđen je na smrt. Čikatilo je takođe proglašen krivim po pet tačaka optužnice za seksualni napad počinjen tokom godina dok je radio kao nastavnik 1970-tih. U završnoj reči, sudija je ponovo pročitao spisak ubistava, pre nego što je kritikovao i policiju i tužilaštvo zbog raznih grešaka u istrazi koje su omogućile Čikatilu da ostane na slobodi do 1990. Posebne kritike bile su upućene ne lokalnoj policiji, već tužiocima — pre svega tužiocu Isi Kostojevu — koga je Akubžanov ocenio kao „nemarnog“ i koji je odbacio Čikatilovo uvrštavanje na listu osumnjičenih iz 1987. koju je sastavila policija. Akubžanov je takođe odbacio brojne tvrdnje koje je Kostojev izneo u medijima u mesecima pre suđenja, poput toga da je policija namerno zatajila od tužilaštva dokumenta koja se odnose na Čikatila kao dokazivo neosnovane.

Akubžanov je 15. oktobra zvanično osudio Čikatila na smrt uz osamdeset i šest godina zatvora za pedeset dva ubistva i pet tačaka za seksualni napad za koje je proglašen krivim. Čikatilo je šutnuo svoju klupu preko kaveza kada je čuo presudu i počeo da vređa. Međutim, kada je dobio priliku da održi govor kao odgovor na presudu, ponovo je zaćutao. Po izricanju konačne presude, Akubžanov je dao sledeću primedbu:

Uzimajući u obzir grozna zlodela za koje je kriv kriv, ovaj sud nema drugog izbora nego da donese jedinu presudu koju zaslužuje. Zato ga osuđujem na smrt.

Čikatilo je odveden iz sudnice u ćeliju u zatvoru Novočerkask da čeka pogubljenje. On je uložio žalbu na presudu Vrhovnom sudu Rusije, ali je žalba odbijena u leto 1993.

Akubžanov je na suđenju oslobodio Čikatila za ubistvo 15-godišnje Laure Sarkisjan zbog nedovoljnih dokaza. Sarkisjan je pobegla od kuče iz Sovjetske Jermenije a porodica je je poslednji put videla 18. juna. U svojim priznanjima policiji, Čikatilo je izjavio da je ubio jermensku devojku u rano leto 1983. i da je ona ubijena u delu šume u blizini železničke stanice Kirpičnaja.

Iako nije mogao da identifikuje žrtvu na osnovu slike, vreme njenog nestanka i Čikatilov fizički opis žrtve, njena odeća i mesto gde ju je ubio su se poklapali sa razbacanim, delimičnim ostacima skeleta i ličnim stvarima koji su, iako utvrđeni kao da li su žene u ranim i srednjim tinejdžerskim godinama, ne mogu se precizno identifikovati. Uprkos činjenici da je u jednom trenutku negirao da je počinio šest ubistava za koja je izveden pred sud, Čikatilo nikada nije direktno osporio da je Sarkisjan bila jedna od žrtava.

Dodatne potencijalne žrtve

• Čikatilo je priznao još tri ubistva koja policija nije mogla da potvrdi. Izneo je tvrdnju da je ova tri ubistva počinio u gradu Šahtiju i njegovoj okolini između 1980. i 1982. godine. Uprkos priznanju, policija nije uspela da uporedi njegove opise ovih žrtava sa bilo kojim izveštajem o nestalim osobama, niti da locira bilo kakve ljudske ostatke, uprkos tome što je detaljno pretražila lokacije koje je ubica opisao. Stoga, on nikada nije optužen za ova tri ubistva za koja je tvrdio da ih je počinio.
• Čikatilo je glavni osumnjičeni za ubistvo osamnaestogodišnje Irine Pogorjelove, sekretarke suda iz Batajska, koja je nestala 11. avgusta 1986. i čije je telo pronađeno zakopano u krugu kolhoza 18. avgusta. Na telu Pogorjelove su bila potpuno ista sakaćenja pronađena na žrtvama koje je Čikatilo ubio i pre i posle 1986. godine. U svom prvobitnom priznanju, Čikatilo je negirao da je ubio Pogorjelovu, ali je kasnije na suđenju insistirao da ju je zaista ubio.
• Čikatilo je na suđenju tvrdio da je počinio još četiri ubistva, pored pedeset tri za koja mu je suđeno. Pretpostavlja se da su tri od ovih žrtava bile tri za koje je prvobitno priznao da ih je počinio 1990. godine i koje policija nije mogla ni da locira ni da pronađe u evidenciji o nestalim licima. Četvrtu osobu koju je posebno nazvao Irina Pogorjelova. Ako su njegove tvrdnje da je ubio još četiri žrtve tačne, ukupan broj žrtava za koje je Čikatilo tvrdio je pedeset sedam.

Izvršenje smrtne kazne

Nakon što je odbijena njegova žalba Vrhovnom sudu, Čikatilo je podneo poslednju žalbu za pomilovanje predsedniku Borisu Jeljcinu. Ova konačna žalba je odbijena 4. januara 1994.

Četrnaestog februara 1994, Čikatilo je odveden iz ćelije osuđenika na smrt u zvučno izolovanu prostoriju u zatvoru Novočerkask i pogubljen je jednim hicem iza desnog uha. Sahranjen je u neobeleženom grobu na zatvorskom groblju.

Prikazi u popularnoj kulturi

Filmovi

• Film Građanin X (1995) direktno je zasnovan na ubistvima koje je počinio Čikatilo. U ovom filmu glume Stiven Ri kao Burakov, Džefri DeMan kao Čikatilo, Donald Saterlend kao pukovnik Mihail Fetisov i Maks fon Sidov kao dr Aleksandar Buhanovski. Jedna od centralnih tema filma je odbijanje sovjetske vlade da prizna postojanje serijskog ubice u SSSR-u do perestrojke.
• Film Evilenko (2004) je labavo zasnovan na ubistvima koje je počinio Čikatilo. U ovom filmu glume Malkolm Mekdauel kao Andrej Evilenko i Marton Čokaš kao inspektor Lesev.
• Film Dete 44 (2015) zasnovan je na romanu Dete 44 Toma Roba Smita, koji je i sam inspirisan slučajem Čikatilo.

TV

• The Hunt for the Red Ripper (1993)
• Criminal Russia: In the Wake of Satan (1997). Dokumentarac produkcije NTV.
• Inside Story: The Russian Cracker (1999). Dokumentarac BBC produkcije.
• The Butcher of Rostov (2004)
• Chikatilo (2021). Ruska mini-serija premijerno prikazana marta 2021.

Knjige

O slučaju Čikatilo napisane su četiri knjige:

• Conradi, Peter (1992). The Red Ripper: Inside the Mind of Russia's Most Brutal Serial Killer. True Crime. ISBN 0-86369-618-X. 
• Cullen, Robert (1993). The Killer Department: Detective Viktor Burakov's Eight-Year Hunt for the Most Savage Serial Killer of Our Times. Orion Media. ISBN 1-85797-210-4. 
• Krivich, Mikhail; Olgin, Olgert (1993). Comrade Chikatilo: The Psychopathology of Russia's Notorious Serial Killer. Barricade Books. ISBN 0-942-63790-9. 
• Lourie, Richard (1993). Hunting The Devil: The Pursuit, Capture and Confession of the Most Savage Serial Killer in History. HarperCollins. ISBN 0-586-21846-7. 

Vidi još

• Spisak slučajevaa kanibalizma

Literatura

• Berry-Dee, Christopher (2011). Cannibal Serial Killers: Profiles of Depraved Flesh-eating Murderers. New York: Ulysses Press. ISBN 978-1-569-75902-8. 
• Conradi, Peter (1994) [1992]. The Red Ripper: Inside the Mind of Russia's Most Brutal Serial Killer. London: True Crime. ISBN 0-440-21603-6. 
• Cullen, Robert (1994) [1993]. The Killer Department: Detective Viktor Burakov's Eight-Year Hunt for the Most Savage Serial Killer of Our Times. London: Orion Media. ISBN 1-85797-210-4. 
• Fido, Martin (1995). Twentieth-Century Murder. London: Bracken Books. ISBN 978-1-858-91390-2. 
• Hall, Allan (1993). The Power and The Evil. Leicester: Blitz Editions. str. 82—86. ISBN 978-1-856-05208-5. 
• Giannangelo, Stephen J. (2012). Real-Life Monsters: A Psychological Examination of the Serial Murderer. Santa Barbara: Praeger Publishing. ISBN 978-0-31-339784-4. 
• Hickey, Eric W. (2003). Encyclopedia of Murder and Violent Crime. California: SAGE Publishing. ISBN 978-0-761-92437-1. 
• Kalman, Robert (2014). Born to Kill in the USSR: True Stories of Soviet Serial Killers. Canada: Friesen Press. str. 177—198. ISBN 978-1-460-22730-5. 
• Krivich, Mikhail; Olgin, Olgert (1993). Comrade Chikatilo: The Psychopathology of Russia's Notorious Serial Killer. New Jersey: Barricade Books. ISBN 0-942-63790-9. 
• Lane, Bran (1994). Real-Life Crimes. London, England: Eaglemoss Publications Ltd. ISBN 978-1-856-29960-2. 
• Lane, Brian; Gregg, Wilfred (1992). The Encyclopedia of Serial Killers. London: Headline Books. str. 96—98. ISBN 978-0-7472-3731-0. 
• Lourie, Richard (1993). Hunting the Devil: The Pursuit, Capture and Confession of the Most Savage Serial Killer in History. London: Grafton. ISBN 0-06-017717-9. 
• Marriner, Brian (1992). Cannibalism: The Last Taboo. London: Arrow Books. str. 237—247. ISBN 1-859-58495-0. 
• Philbin, Thomas; Philbin, Michael (2009). Killer Book of Serial Killers: Incredible Stories, Facts, and Trivia from the World of Serial Killers. Illinois: Sourcebooks, Inc. ISBN 978-1-402-22647-2. 
• Ramsland, Katherine M. (2011). The Mind of a Murderer: Privileged Access to the Demons that Drive Extreme Violence. Santa Barbara: Praeger Publishing. str. 135—144. ISBN 978-0-313-38672-5. 
• Slovenko, Ralph (1995). Psychiatry and Criminal Culpability. New Jersey: Wiley Publishing. ISBN 978-0-471-05425-2. 
• Wilson, Colin (ur.). „Murder in Mind – Andrei Chikatilo”. Murder in Mind. London: Marshall Cavendish (7). ISSN 1364-5803. 
• Wilson, Colin; Wilson, Damon (2006). The World's Most Evil Murderers: Real-Life Stories of Infamous Killers. Trowbridge: Paragon Publishing. str. 117—134. ISBN 978-1-405-48828-0. 
• Wynn, Douglas (1996). On Trial for Murder: Over 200 of the Most Dramatic Trials of the 20th Century. London: Pan Books. str. 51—54. ISBN 0-330-33947-8. 

Spoljašnje veze

• Biografija Čikatila Arhivirano 5 maj 2012 na sajtu Wayback Machine
• Rostovski kasapin: Psihobiografijska studija Andreja Čikatila na researchgate.net
• Hronologija ubistava Andreja Čikatala (jezik: ruski)
• Andrej Čikatilo (Andrey Chikatilo) (jezik: ruski)
• Spisak žrtava Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. avgust 2013) (jezik: ruski)
• BBC Case Closed: Andrei Chikatilo (jezik: engleski)