Aristotel

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Aristotel (opština).

Aristotel (grč. Ἀριστοτέλης; Stagira, 384. p. n. e. — 322. p. n. e.) bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli.

Aristotel
Aristotelova bista u Luvru
Lični podaci
Puno ime	Aristotel
Datum rođenja	384. p. n. e.
Mesto rođenja	Stagira,
Datum smrti	322. p. n. e.
Mesto smrti	Kalkis,
Filozofski rad
Epoha	Antička filozofija
Škola filozofije	Peripatetička škola Aristotelijanstvo
Interesovanja	fizika, metafizika, poezija, teatar, muzika, retorika, politika, vlast, etika, biologija, zoologija
Ideje	Zlatna sredina, razum, logika, strast
Uticaji od	Platon, Sokrat, Heraklit, Parmenid, Demokrit
Uticao na	Aleksandar Veliki, Avicena, Ibn Rušd, Majmonid, Albertus Magnus, Toma Akvinski, Duns Skot, Klaudije Ptolemej, Kopernik, Galileo Galilej i najveći broj jevrejskih, hrišćanskih i islamskih te zapadnih filozofa, naučnika itd.

Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen u makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347. p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343. p. n. e. Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“

Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma. On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova.

Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednjevekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku.

Biografija

Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca.

Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti.

Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju.

Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, oko 343. godine p. n. e. na poziv kralja Filipa II Makedonskog otišao je u makedonsku prestonicu Pelu da bi postao učitelj kraljevog sina Aleksandra III, koji je tad imao 13 godina.

Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom.

Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi.

Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma).

Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. — 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku.

U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove.

Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“.

Oblici državnog uređenja

Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na:

• dobra (monarhija, aristokratija i republika) i
• loša (tiranija, oligarhija i demokratija).

Aristotelovi spisi

Glavni članak: Aristotelovi spisi

Dela: "Organon" (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), "Retorika", "Nikomahova etika" (Nikomah je bio njegov otac), "Politika", "Metafizika", "Fizika", "O duši".

Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na "objektivno", jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao).

Logika

Aristotel je smatrao da ljudsko mišljenje ne može odražavati objektivnu stvarnost niti spoznati objektivnu istinu, ako samo nije postavljeno na sigurne principe. Pokazuje da je metoda indukcije put do spoznaje, da se od pojedinačne stvari dođe do određenog pojma. Kaže da svako živo biće ima sposobnost opažanja, ali ljudi se odlikuju još i time, da zapaženo mogu zadržati u sećanju. Dakle od zapažanja dolazi do sećanja, odatle usled čestog ponavljanja – iskustvo o dotičnom predmetu, a samim iskustvom čovek stiče praktično umeće i znanje. Predmet opažanja je samo pojedinačno, a pojam, kao opšte – odnosi se na mnoštvo pojedinačnog, i do njega se dolazi putem indukcije.

Međutim, spoznaja ne ostaje samo na pojmu, jer se pojmovi u nekom sudu mogu opet svrstati pod još uopštenije pojmove, čime Aristotel prelazi na učenje o kategorijama tj. o najopštijim predikatima. Aristotel ih je našao 10: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, mesto, vreme, položaj, posedovanje, delovanje i trpljenje. Da bi se ljudsko mišljenje moglo održati, ono mora imati osnovne principe, koji će biti opštevažeći i nije ih neophodno dokazivati. Aristotel ih svodi na ova tri:

• princip identiteta (sve što je istinito mora se potpuno samo sa sobom podudarati),
• princip kontradikcije (nemoguće je da se jednome i istome na isti način jedno i isto određenje dodaje i ne dodaje),
• te princip isključenja trećeg (između kontradiktornih stavova ne može biti trećeg).

Prema tome Aristotelova logika (on je zove analitika – veština razdvajanja) nije sama sebi svrha, niti se bavi praznim apstrakcijama, nego polazi od realnog, pojedinačnog predmeta, i proučava kako se on spoznaje u sadržajnom mišljenju. Dosledno tome, Aristotel kaže, da je objekt opažanja postojao pre samog opažanja te da će on i dalje postojati ako se to opažanje ukine. Stoga sudovi mogu biti pozitivni (istiniti) i negativni (lažni). Takođe je moguće iz opšteg, deduktivnim putem, doći do pojedinačnog, što se najbolje vidi u silogizmu:

„Ako se A iskazuje o svakom B i B iskazuje o svakom C, onda se A iskazuje o svakom C.“

Silogističkom formom zaključivanja se dva stava premise dovode u međusobni odnos, te se izvodi treći stav zaključak. Aristotel svuda upotrebljava četiri osnovne poznate vrste stavova:

• A – univerzalno pozitivan
• E – univerzalno negativan
• I – partikularno pozitivan
• O - partikularno negativan.

S obzirom na ovo može se reći da je Aristotelova logika u stvari teorija odnosa A, E, I i O. Aristotel takođe smatra, da dijalektički zaključak, zaključak iz verovatnih premisa, nije ni istinit ni lažan, već verovatan, ali ima svoju vrednost jer postavljanjem suprotnih teza vrši kontrolu samog mišljenja i njegovih tvrdnji.

Pored dijalektičkog zaključka, postoji još i sofistički koji je prema Aristotelu obmanjujući, jer je izveden iz pogrešnih premisa. Ističe da dijalektičar nije svestan svojih grešaka, dok sofist jeste. Uz te dve vrste zaključaka postoje i naučni zaključci, koji služe u nauci kao sigurno sredstvo za sticanje novih spoznaja.

Iako je Aristotelova logika, logika pojmova, on je poznavao i neke zakone logike stavova, kao npr. zakon kontrapozicije:

„Kada se dve pojave odnose jedna prema drugoj da, ako je jedna, onda je nužno i druga, onda ako nema druge, nema ni prve.“

Vrednost i značaj Aristotelove logike je jedinstvena, kako u istoriji tako i danas, te možemo reći da je ona ispunila svoj zadatak jer je postala sigurno sredstvo za ispitivanje tvrdnji i dokaza.

Metafizika

Prvobitna je metafizika bila tematski orijentisana na nadčulni svet, te je predstavljala čistu teologiju. To je bila nauka o čistom, savršenom postojanju i o najvišem dobru, a kasnije postaje učenje o svim vrstama i značenjima postojanja, odnosno opšta nauka o biću kao biću i o čulnim stvarima. Kod Aristotela postoje 4 dela metafizike, a to su ontologija (nauka o biću kao biću), psihologija (nauka o biću u odnosu na ljudsku dušu), kosmologija (biće u odnosu na svet) i teologija (biće u odnosu na božansko). Nazivi za metafiziku su varirali, zavisno od izdanja, često je korišćen termin „prva filozofija“ (filosofia prota), sofia (mudrost) ili teolog

Etika

Aristotel, za razliku od Platona, ceni umetnost a naročito grčke tragedije jer etički deluju na gledaoca (tvorac je termina katarza — pročišćenje putem straha i sažaljenja).

Za Aristotela, najveće dobro je sreća. Ona zavisi od naših umnih sposobnosti. Tvrdio je da je najveća vrlina sredina između dve krajnosti. Učenje o vrlini Aristotel je izložio u svom delu Nikomahova etika, gde je polazio od onoga u čemu se svi ljudi slažu, a to je da je cilj ljudskog života ili blaženstvo, koje nije površni hedonizam, niti materijalno bogatstvo ili slava, već je sreća ili blaženstvo - dobro po sebi ili samovrednost. Aristotel je tvrdio da je čovek po prirodi političko biće (zoon politikon) i da svoju suštinu izražava tek u zajednici.

Vrline je podelio u dve kategorije. Prva su etičke (praktičke) vrline, a druge dijanoetičke. Za prve je karakteristično to da se one temelje na sredini, tipa hrabrost koja je sredina između plašljivosti i potpune nesvesnosti opasnosti. Dijanoetičkih vrlina ima 5: episteme (znanje), sofia (mudrost), tehne (veština), nus (razum) i fronesis (životna mudrost).

Politička filozofija

Glavni članak: Politika (Aristotel)

Aristotel je podelio državne oblike na osnovne dve grupe: dobre i loše.

Dobre oblike predstavljaju:

• monarhija
• aristokratija
• republika

Loše oblike predstavljaju:

• tiranija
• oligarhija
• demokratija

Razlika između Platonove i Aristotelove države

Platon je u svojoj „Državi“ pokušao da formuliše apsolutno najbolju državu, dok je Aristotel uočio da ne postoji apsolutno najbolja država već samo relativno najbolja država u odnosu na postojeće stanje. Kako ne bi došlo do zabune, Aristotel je stvorio svoju sliku koja je predstavljala "Aristotelovu najbolju državu" međutim bazirala se na realnim principima za razliku od Platonove, on svoju državu objašnjava kao onu koja stoji između Platonovog komunizma i principa laissez-faire krajnjeg individualizma. Platonova idealna država ima tri staleža (filozofi, vojnici, robovi), dok Aristotelova ima dva staleža i to: upravljački stalež i stalež robova. Aristotel je pogrešno formulisao početnu premisu o robovima a to je da su oni takvi po svojoj prirodi, dok su u stvarnosti oni takvi zato što ih takvim čini društvo. U samoj toj tvrdnji Aristotel je formulisao i rasnu teoriju društva.

Aristotel je bio realniji od Platona pošto se zalagao za državu po uzoru na Atinu. On je proučavao postojeće ustave grčkih država i iz njih izvlačio zaključke. Aristotel je, takođe, državu prikazivao u organizacijskom obliku.

Kritika

Zahvaljujući svojoj svestranosti i hrabrosti, Aristotel je uspeo da obuhvati i sintetizuje oba pravca u dotadašnjoj grčkoj filozofiji: učenje o prirodi i učenje o moralu; takođe je, na osnovu filozofske misli prethodnika svojih učitelja, pronašao izgubljenu nit naučnog razvoja „dosokratovske“ Grčke, nastavio to delo doslednim i detaljnim proučavanjima i sveobuhvatnim posmatranjima, te od dobijenih podataka sagradio veličanstvenu građevinu organizovane nauke.

Aristotel je imao običaj da u uvodima svojih dela navodi radove svojih prethodnika koji su se bavili istom temom kao i njegov aktuelni rad i da svakih takav rad argumentovano pobije i diskvalifikuje.

Aristotel je razmišljao na otomanski način: on bezbedno može da vlada tek pošto poubija svu svoju braću

— Bejkon

Ali, „bratoubilačka pomama“ omogućila nam je detaljnije upoznavanje sa dosokratovskom filozofijom.

Aristotelova astronomija nije preterano opširna i ne daje previše novog u odnosu na njegove prethodnike. On odbacuje Pitagorino učenje po kojem je Sunce središte našeg sistema i tu čast radije dodeljuje Zemlji. Ali, njegova mala rasprava o meteorologiji puna je briljantnih zapažanja i čak i njen spekulativni deo pokazuje svu blistavost Aristotelovog uma. Aristotel postavlja i neka u ono vreme vrlo lucidna pitanja iz nauke o nasleđu. Neka žena iz Elide udala se za Crnca; njihova deca bila su bela, ali se u sledećoj generaciji pojavila negroidnost. Tim povodom, Aristotel je postavio pitanje gde je u srednjoj generaciji bio sakriven nasledni element negroidnosti? Prudens quaestio dimidium scientiae — mudro pitanje jeste polovina znanja, ali samo polovina, a čovečanstvo je odgovor na to važno i inteligentno pitanje moralo čekati više od dva milenijuma do epohalnih eksperimenata Gregora Mendela (1822—1882).

Najpoznatiji i najoriginalniji Aristotelov doprinos filozofiji je njegovo učenje o silogizmima.

Vidi još

• Nepokrenuti pokretač
• Aristotelovi spisi
• Aristotelizam
• Entelehija

Literatura

• Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 67. ISBN 86-331-2075-5. 
• Britannica, Encyclopædia (2008). The Britannica Guide to the 100 Most Influential Scientists. Running Press. str. 12. ISBN 9780762434213. 
• McLeisch, Kenneth Cole (1999). Aristotle: The Great Philosophers. Routledge. str. 5. ISBN 978-0-415-92392-7. 
• J. L. Ackrill (1997). Essays on Plato and Aristotle, Oxford University Press, USA.
• Ackrill, J. L. (1981). Aristotle the Philosopher. Oxford and New York: Oxford University Press. 
• Adler, Mortimer J. (1978). Aristotle for Everybody. New York: Macmillan. ISBN 9780025031005.  A popular exposition for the general reader.
• Ammonius (1991). Cohen, S. Marc; Matthews, Gareth B., ur. On Aristotle's Categories. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-2688-9. 
• Aristotle (1908). The Works of Aristotle Translated into English Under the Editorship of W. D. Ross, 12 vols. Oxford: Clarendon Press.  These translations are available in several places online; see External links.
• Bakalis Nikolaos. Handbook of Greek Philosophy: From Thales to the Stoics Analysis and Fragments. Handbook of Greek Philosophy: From Thales to the Stoics Analysis and Fragments. Trafford Publishing. 2005. ISBN 978-1-4120-4843-9. 
• Barnes J. (1995). The Cambridge Companion to Aristotle, Cambridge University Press.
• Bocheński, I. M. (1951). Ancient Formal Logic. Amsterdam: North-Holland Publishing Company. 
• Bolotin, David (1998). An Approach to Aristotle's Physics: With Particular Attention to the Role of His Manner of Writing. Albany: SUNY Press. . A contribution to our understanding of how to read Aristotle's scientific works.
• Myles Burnyeat et al. (1979). Notes on Book Zeta of Aristotle's Metaphysics. Oxford: Sub-faculty of Philosophy.
• Cantor, Norman F.; Klein, Peter L., ur. (1969). Ancient Thought: Plato and Aristotle. Monuments of Western Thought. 1. Waltham, Mass: Blaisdell Publishing Co. 
• Chappell, V. (1973). Aristotle's Conception of Matter. Journal of Philosophy. 70: 679—696.  .
• Code, Alan. (1995). Potentiality in Aristotle's Science and Metaphysics, Pacific Philosophical Quarterly 76.
• Ferguson, John (1972). Aristotle. New York: Twayne Publishers. ISBN 9780805720648. 
• De Groot, Jean (2014). Aristotle's Empiricism: Experience and Mechanics in the 4th Century BC. Parmenides Publishing. ISBN 978-1-930972-83-4. 
• Frede, Michael (1987). Essays in Ancient Philosophy. Minneapolis: University of Minnesota Press. 
• Fuller, B.A.G. (1923). Aristotle. History of Greek Philosophy. 3. London: Cape. 
• Eugene Gendlin (2012). Line by Line Commentary on Aristotle's De Anima. , Volume 1: Books I & II; Volume 2: Book III. Spring Valley, New York: The Focusing Institute. „Available online in PDF.”. Arhivirano iz originala 27. 03. 2017. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• Gill, Mary Louise (1989). Aristotle on Substance: The Paradox of Unity. Princeton: Princeton University Press. 
• Guthrie, W. K. C. (1981). A History of Greek Philosophy, Vol. 6. Cambridge University Press. 
• Halper, Edward C. (2009). One and Many in Aristotle's Metaphysics, Volume 1: Books Alpha – Delta. Parmenides Publishing. ISBN 978-1-930972-21-6. 
• Halper, Edward C. (2005). One and Many in Aristotle's Metaphysics, Volume 2: The Central Books. Parmenides Publishing. ISBN 978-1-930972-05-6. 
• Terence Irwin . Aristotle's First Principles. Aristotle's First Principles. Oxford: Clarendon Press. 1988. ISBN 978-0-19-824290-1. 
• Alberto, Jori. (2003). Aristotele. Milano: Bruno Mondadori Editore (Prize 2003 of the "International Academy of the History of Science". ISBN 978-88-424-9737-0. 
• Jaeger, Werner (1948). Robinson, Richard, ur. Aristotle: Fundamentals of the History of His Development (2nd izd.). Oxford: Clarendon Press. 
• Kiernan, Thomas P., ur. (1962). Aristotle Dictionary. New York: Philosophical Library. 
• Knight, Kelvin (2007). Aristotelian Philosophy: Ethics and Politics from Aristotle to MacIntyre. Polity Press. 
• Lewis, Frank A (1991). Substance and Predication in Aristotle. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Lloyd, G. E. R. (1968). Aristotle: The Growth and Structure of his Thought. Cambridge: Cambridge University Pr. ISBN 978-0-521-09456-6. 
• Lord, Carnes. (1984). Introduction to The Politics, by Aristotle. Chicago: Chicago University Press.
• Loux, Michael J. (1991). Primary Ousia: An Essay on Aristotle's Metaphysics Ζ and Η. Ithaca, NY: Cornell University Press.
• Maso, Stefano (Ed.), Natali, Carlo (Ed.), Seel, Gerhard (Ed.). Reading Aristotle: Physics. VII.3: What is Alteration? Proceedings of the International ESAP-HYELE Conference. Reading Aristotle's Physics VII.3: "what is Alteration?" : Proceedings of the European Society for Ancient Philosophy Conference: Organized by the HYELE Institute for Comparative Studies, Vitznau, Switzerland, 12/15 April 2007. Parmenides Publishing. 2012. ISBN 978-1-930972-73-5. 
• McKeon, Richard (1973). Introduction to Aristotle (2d izd.). Chicago: University of Chicago Press. 
• Owen, G. E. L. (1965). „The Platonism of Aristotle”. Proceedings of the British Academy. 50: 125—150.  [Reprinted in J. Barnes, M. Schofield, and R. R. K. Sorabji, eds. Articles on Aristotle. 1975.  Vol 1. Science. London: Duckworth 14–34.]
• Pangle, Lorraine Smith (2003). Aristotle and the Philosophy of Friendship. Cambridge: Cambridge University Press. . Aristotle's conception of the deepest human relationship viewed in the light of the history of philosophic thought on friendship.
• Plato (1979). Allen, Harold Joseph; Wilbur, James B, ur. The Worlds of Plato and Aristotle. Buffalo: Prometheus Books. ISBN 9780879751159. 
• Reeve, C. D. C. (2000). Substantial Knowledge: Aristotle's Metaphysics. Indianapolis: Hackett.
• Rose, Lynn E. (1968). Aristotle's Syllogistic. Springfield: Charles C Thomas Publisher. 
• Ross, Sir David (1995). Aristotle (6th izd.). London: Routledge.  A classic overview by one of Aristotle's most prominent English translators, in print since 1923.
• Scaltsas, T. (1994). Substances and Universals in Aristotle's Metaphysics. Ithaca: Cornell University Press.
• Strauss, Leo (1964). "On Aristotle's Politics", in The City and Man, Chicago; Rand McNally.
• Swanson, Judith (1992). The Public and the Private in Aristotle's Political Philosophy. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 9780801423192. 
• Taylor, Henry Osborn (1922). „Chapter 3: Aristotle's Biology”. Greek Biology and Medicine. Arhivirano iz originala 11. 2. 2006. g. 
• Veatch, Henry B. (1974). Aristotle: A Contemporary Appreciation. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 9780253308900.  For the general reader.
• Woods, M. J (1991). „Universals and Particular Forms in Aristotle's Metaphysics”. Aristotle and the Later Tradition. Oxford Studies in Ancient Philosophy. Suppl. str. 41—56. 
• John Lloyd Ackrill. Aristoteles. Eine Einführung in sein Philosophieren. Berlin. . De Gruyter. Ackrill, John L. (1985). Aristoteles: Eine Einführung in sein Philosophieren. ISBN 978-3-11-008915-8.  (knappe Einführung vor allem in die theoretische Philosophie)
• Jonathan Barnes. Aristoteles. Eine Einführung. . Reclam, Stuttgart 1999. Barnes, Jonathan (1992) [1982]. Aristoteles: Eine Einführung. Reclam. ISBN 978-3-15-008773-2.  (knappe Einführung; Biographisches und Naturwissenschaftliches relativ ausführlich, wenig zur praktischen Philosophie)
• Thomas Buchheim. Aristoteles. . Herder, Freiburg i. Br. Buchheim, Thomas (1999). Aristoteles. Herder. ISBN 978-3-451-04764-0.  (Einführung mit Schwerpunkt auf dem Organon, der Naturphilosophie und Metaphysik; wenig praktische Philosophie, keine Rezeption; kommentierte Bibliografie)
• Wolfgang Detel. Aristoteles. . Reclam, Leipzig. Detel, Wolfgang (2005). Aristoteles. Reclam. ISBN 978-3-379-20301-2.  (Einführung mit hohem systematischem Anspruch, insbesondere zu Wissenschaftstheorie und Metaphysik; Kapitel zum Neoaristotelismus des 20. Jahrhunderts)
• Otfried Höffe: Aristoteles.. 3. izdanje. Beck. Höffe, Otfried (2006). Aristoteles. München. ISBN 978-3-406-54125-4.  (Biographisches, praktische Philosophie und Rezeption ausführlich; Bezüge zu anderen Epochen, insbesondere der Neuzeit)
• Christof Rapp. Aristoteles zur Einführung. . 4. izdanje. Junius, Hamburg. Rapp, Christof (2012). Aristoteles zur Einführung. Junius. ISBN 978-3-88506-690-3.  (singuläre Darstellung der Handlungstheorie, der Semantik, Dialektik und Rhetorik sowie Ontologie; nichts zur Person; hilfreiche, thematisch gegliederte Bibliografie)
• Christopher Shields (2014). Aristotle. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-28332-8. Arhivirano iz originala 13. 08. 2010. g.  (umfangreiche thematisch gegliederte Einführung) („Review”. Arhivirano iz originala 13. 08. 2010. g.  )
• Wolfgang Welsch. Der Philosoph: Die Gedankenwelt des Aristoteles. . Fink (Wilhelm), München. Welsch, Wolfgang (2012). Der Philosoph: Die Gedankenwelt des Aristoteles. ISBN 9783-7705-5382-2. 
• Ingemar Düring: Aristoteles. Darstellung und Interpretation seines Denkens. Winter, Heidelberg 1966
• Hellmut Flashar (2004). Aristoteles. In: Hellmut Flashar (ed): Grundriss der Geschichte der Philosophie. Die Philosophie der Antike, Band 3: Ältere Akademie, Aristoteles, Peripatos. str. 167—492. ISBN 978-3-7965-1998-7. . 2. izdanje. Schwabe, Basel.
• Hellmut Flashar. Aristoteles: Lehrer des Abendlandes. , Mü. Aristoteles: Lehrer des Abendlandes. nchen: Beck. 2013. ISBN 9783-406-64506-8. 
• William K. C. Guthrie: A History of Greek Philosophy.. Bd. 6: Aristotle. An Encounter.. A History of Greek Philosophy: Volume 6, Aristotle: An Encounter. Cambridge: Cambridge University Press. 1981. ISBN 978-0-521-23573-0.  (sehr gut lesbar, aber nichts zur Logik)
• John M. Rist (1989). The Mind of Aristotle: A Study in Philosophical Growth. University of Toronto Press. . Toronto. Rist, John M. (1989). The Mind of Aristotle: A Study in Philosophical Growth. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-2692-7.  (behandelt die Entwicklung von Aristoteles’ Denken)
• William David Ross (1949). Aristotle (6th izd.). London: Routledge. ISBN 978-0-415-32857-9.  (solide und ausführliche Darstellung, besonders für Naturphilosophie und Biologie wertvoll)
• Christian Jung. Die doppelte Natur des menschlichen Intellekts bei Aristoteles. . Königshausen&Neumann, Würzburg. Jung, Christian (2011). Die doppelte Natur des menschlichen Intellekts bei Aristoteles. Königshausen & Neumann. ISBN 978-3-8260-4407-6.  (grundlegend zur Lehre vom aktiven und passiven Intellekt)
• Georgios Anagnostopoulos (ed): A Companion to Aristotle. Wiley-Blackwell, Malden. Anagnostopoulos, Georgios (2009). A Companion to Aristotle. Wiley. ISBN 978-1-4051-2223-8. 
• Jonathan Barnes (ed): The Cambridge Companion to Aristotle.. The Cambridge Companion to Aristotle. Cambridge: Cambridge University Press. 1995. ISBN 978-0-521-41133-2.  (gute Einführung mit einer umfangreichen, thematisch gegliederten Bibliografie)
• Otfried Höffe (ed): Aristoteles-Lexikon.. Kröner. Höffe, Otfried; Geiger, Rolf; Brüllmann, Philipp (2005). Aristoteles-Lexikon. Stuttgart. ISBN 978-3-520-45901-5.  (Rezension)
• Olof Gigon u. a.: Aristoteles/Aristotelismus. In: Theologische Realenzyklopädie.. Band 3, de Gruyter. Krause, Gerhard; Müller, Gerhard (1978). Theologische Realenzyklopädie. Berlin. str. 726–796. ISBN 978-3-11-007462-8. , hier: 760–796.
• François Queyrel u. a., Band Supplément, CNRS Éditions, Paris. Aristote de Stagire. In: Richard Goulet (ed): Dictionnaire des philosophes antiques.. 2003. str. 109—654. ISBN 978-2-271-06175-1. .
• Christoph Horn, Ada Neschke-Hentschke (ed): Politischer Aristotelismus. Die Rezeption der aristotelischen Politik von der Antike bis zum 19. Jahrhundert. Metzler. Horn, Christoph; Neschke-Hentschke, Ada (2008). Politischer Aristotelismus: Die Rezeption der aristotelischen Politik von der Antike bis zum 19. Jahrhundert. Stuttgart. ISBN 978-3-476-02078-9. 
• Joachim Knape, Thomas Schirren (ed): Aristotelische Rhetorik-Tradition. Franz Steiner. Knape, Joachim; Schirren, Thomas (2005). Aristotelische Rhetorik-Tradition: Akten der 5. Tagung der Karl und Gertrud Abel-Stiftung vom 5.-6. Oktober 2001 in Tübingen. Stuttgart. ISBN 978-3-515-08595-3. 
• Cees Leijenhorst u. a. (ed): The Dynamics of Aristotelian Natural Philosophy from Antiquity to the Seventeenth Century.. Brill, Leiden. Leijenhorst, Cornelis Hendrik; Lüthy, Christoph Herbert (2002). The Dynamics of Aristotelian Natural Philosophy from Antiquity to the Seventeenth Century. Brill. ISBN 978-90-04-12240-6.  (Medieval and Early Modern Science Band 5)
• Jürgen Wiesner (ed): Aristoteles. Werk und Wirkung.. Band 2: Kommentierung, Überlieferung, Nachleben. De Gruyter. Wiesner, Jürgen (1987). Aristoteles, Werk und Wirkung: Kommentierung, Überlieferung, Nachleben. Berlin. ISBN 978-3-11-010976-4. 
• Paul Moraux: Der Aristotelismus bei den Griechen. 3 Bände, de Gruyter, Berlin 1973–2001.
• Richard Sorabji (ed): Aristotle Transformed. The ancient commentators and their influence. Duckworth. Sorabji, Richard (1990). Aristotle Transformed: The Ancient Commentators and Their Influence. London. ISBN 978-0-7156-2254-4. 
• Edward Grant. Das physikalische Weltbild des Mittelalters. . Artemis, Zürich. Grant, Edward (1980). Das physikalische Weltbild des Mittelalters. Artemis-Verlag. ISBN 978-3-7608-0538-2. 
• Ludger Honnefelder u. a. (ed), Aschendorff, Münster. Albertus Magnus und die Anfänge der Aristoteles-Rezeption im lateinischen Mittelalter.. 2005. ISBN 978-3-402-03993-9. 
• Thomas Buchheim u. a. (ed): Kann man heute noch etwas anfangen mit Aristoteles?. Meiner, Hamburg. Buchheim, Thomas (2003). Kann man heute noch etwas anfangen mit Aristoteles?. Meiner, F. ISBN 978-3-7873-1630-4. 

Spoljašnje veze

• O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Aristotel”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
• {„Aristotelova ontologija”. 
• -author= -
• At the Internet Encyclopedia of Philosophy:

  • Aristotle (general article)
  • Biology
  • Ethics
  • Logic
  • Metaphysics
  • Motion and its Place in Nature
  • Poetics
  • Politics

• From the Stanford Encyclopedia of Philosophy:

  • Aristotle (general article)
  • Aristotle in the Renaissance
  • Biology
  • Causality
  • Commentators on Aristotle
  • Ethics
  • Logic
  • Mathematics
  • Metaphysics
  • Natural philosophy
  • Non-contradiction
  • Political theory
  • Psychology
  • Rhetoric

• General article at The Catholic Encyclopedia
• -author= -
• „Milan Uzelac, Istorija filozofije I”. Pristupljeno 8. 1. 2021. 

Kolekcije radova

• At the „Massachusetts Institute of Technology”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2011. г.  (primarily in English).
• Aristotle na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• (jezik: engleski) Perseus Project at Tufts University.
• At the „University of Adelaide”. Архивирано из оригинала 19. 02. 2009. г. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза) (primarily in English).
• (jezik: francuski) P. Remacle
• The 11-volume 1837 Bekker edition of Aristotle's Works in Greek („PDF”. Архивирано из оригинала 24. 11. 2022. г.  „DJVU”. Архивирано из оригинала 16. 08. 2005. г. )
• (jezik: engleski) Aristotle Collection (translation).