Bečki kongres

Bečki kongres je bio skup ambasadora velikih sila kojim je predsedavao austrijski državnik Klemens Meternih. Održan je u Beču od 1. septembra 1814. do 9. juna 1815. godine.

Bečki kongres, rad Žan-Baptist-Isabeja 1819.

Svrha kongresa je iscrtavanje političke mape Evrope nakon Napoleonovog poraza. Skup je bio nastavljen iako se tokom rada kongresa Napoleon vratio na vlast u Francuskoj u martu 1815. godine. Konačni dokument kongresa potpisan je devet dana nakon Napoleonova poraza u bici kod Vaterloa 18. juna 1815. godine. Tehnički govoreći može se primetiti da kongres nikad nije održavao plenarne sesije, nego se većina diskusija dešavala kroz neformalne sastanke velikih sila.

Bečki kongres se bavio određivanjem celokupnog političkog oblika Evrope nakon Napoleonovih ratova. Jedini izuzetak je bila Francuska, sa kojom je potpisan Pariski mirovni sporazum 30. maja 1814. godine.

Učesnici

• Veliku Britaniju je predstavljao ministar spoljnih poslova vikont Kestlerej (Castlereagh), od februara 1815. vojvoda od Velingtona, a zadnjih sedam dana i grof od Klankartija.
• Austriju je predstavljao knez Klemens fon Meternih i njegov zamenik baron Vesenberg
• Prusku je predstavljao kancelar Karl August fon Hardenberg i diplomata i naučnik Vilhelm fon Humbolt.
• Francusku je predstavljao ministar spoljnih poslova Šarl Moris de Taleran
• Rusiju je službeno predstavljao ministar spoljnih poslova grof Neselrod, ali car Aleksandar I Romanov je sam delovao.

Predstavnici 4 velike sile pobednice nastojali su da isključe Francusku iz ozbiljnih pregovora, ali Taljeran je vešto uspeo da se ubaci u unutrašnje krugove savetovanja u prvim nedeljama pregovora. Predstavnici 4 velike sile bili su neodlučni kako da sprovode pregovore, a da ne izazovu zajednički protest manjih sila. Zbog toga su 30. septembra 1814. na preliminarnu konferenciju o protokolu pozvali Taljerana i španskog predstavnika Markiza od Labradora.

Većinu rada na kongresu uradile su 4 velike sile (Velika Britanija, Rusija, Pruska, Austrija) i Francuska. Po nekim pitanjima sarađivali su sa

• Španijom, koju je predstavljao markiz od Labradora
• Portugalijom
• Švedskom
• Po pitanjima Nemačke razgovaralo se sa Hanoverom, Bavarskom i Virtembergom

Teritorijalne promene

Državne granice dogovorene Bečkim kongresom 1815.

• Rusija je dobila većinu Varšavskog vojvodstva kao Kongresnu Poljsku i dozvoljeno je da zadrži Finsku, koju je anektirala 1809. od Švedske (Finska je ostala u sastavu Rusije do 1917)
• Pruska je dobila 40% Saksonije, delove Varšavskog vojvodstva (Poznanj), Dancig (Gdanjsk), Porajnje i Vestfaliju.
• Nemačka konfederacija je stvorena od 39 nemačkih država (od prethodnih 300) pod predsedništvom austrijskog cara. Samo su delovi Pruske i Austrije bili u konfederaciji.
• Dinastiji Oranje-Nasau dodeljuje se Nizozemska republika i Austrijska Nizozemska (približno današnja Belgija) da bi tim područjem vladala kao Nizozemskim kraljevstvom. Dodeljuje im se i Veliko vojvodstvo Luksemburg (sa Luksemburgom kao delom Nemačke konfederacije)
• Norveška je pripala Švedskoj (u personalnoj uniji)
• Švedska Pomeranija je pripala Pruskoj
• Švajcarskoj se garantuje nezavisnost
• Vojvodstvo Lauenberg (dotad u sastavu Hanovera) pripada Danskoj, a Hanover postaje kraljevstvo i kompenzira se teritorijama Minsterske biskupije i pruske Istočne Frizije
• Priznaje se većina teritorijalnih dobitaka Bavarske, Virtemberga, Badena, Hesen-Darmštata i Nasaua. Bavarska takođe dobija Rajnski Palatinat i delove vojvodstva Vircburg i velikog vojvodstva Frankfurt. Hesen-Darmštat je Pruskoj predao vojvodstvo Vestfaliju, pa je dobio grad Majnc.
• Austrija je dobila Tirol i Salcburg, bivše Ilirske provincije i Lombardija-Veneciju u Italiji. Bivše austrijske teritorije u jugozapadnoj Nemačkoj ostale su pod kontrolom Virtemberga i Badena, a Austrija je izgubila i austrijsku Nizozemsku.
• Habzburzi su dobili i veliko vojvodstvo Toskanu i vojvodstvo Modenu
• Vojvodstvo Parme, Pjačence i Guastele predaje se Mariji Lujzi, Napoleonovoj ženi iz porodice Habzburga.
• Papska država je povratila svoj nekadašnji opseg, sa izuzetkom Avinjona i Komtat Venesena
• Britaniji je potvrđena kontrola nad Južnom Afrikom, kolonijom Kejp, Tobagom, Cejlonom i različitim kolonijama Afrike i Azije. Druge kolonije, a posebno Holandska istočna Indija i Martinik vraćaju se prethodnim vlasnicima
• kralj Sardinije ponovo dobija Pijemont, Nicu i Savoju i kontrolu nad Đenovom
• Burbonac Ferdinand IV, kralj Dve Sicilije dobija ponovo Napuljsko kraljevstvo
• ukida se trgovina robljem
• Sloboda plovidbe uvodi se za mnoge reke, uključujući Rajnu

Poljsko-saksonska kriza

Najteže pitanje kongresa je bila Poljsko-saksonska kriza. Rusi i Prusi su predložili da pruski i austrijski deo pri deobi Poljske pripadne Rusiji, koja će stvoriti nezavisno poljsko kraljevstvo u personalnoj uniji sa Rusijom sa Aleksandrom I Romanovom kao kraljem. Kao kompenzaciju Pruska je trebalo da dobije Saksoniju. Austrijanci, Francuzi i Britanci nisu se slagali sa tim planom pa su na nagovor Talerana potpisali tajni sporazum 3. januara 1815. da ratuju, ako je potrebno, da bi sprečili rusko-pruski plan. Iako nijedna od tri sile nije bila spremna za rat, Rusi su malo popustili i stvoren je kompromis. Rusija je dobila većinu Napoleonovog Varšavskog vojvodstva kao "Kongresnu Poljsku", ali nisu dobili Veliko vojvodstvo Poznanj, koje je pripalo Pruskoj, a nisu dobili ni Krakov, koji je postao slobodan grad. Pruska je dobila 40% Saksonije, a ostatak je vraćen kralju Fridriku Augustu I od Saksonije.

Druge promene

Knez Meternih

Glavni rezultati kongresa:

• potvrda da Francuska gubi sve teritorije osvojene od 1795. do 1810.
• Uvećanje Rusije, koja je dobila većinu Varšavskog vojvodstva
• Uvećanje Pruske, koja je dobila Vestfaliju i severnu Rajnsku oblast
• Konsolidacija Nemačke konfederacije od 39 država, kojom je bilo mnogo lakše upravljati nego sa prethodnih 300 država. Nemačkom konfederacijom su upravljale Austrija i Pruska.

Predstavnici na kongresu su se složili sa brojnim teritorijalnim promenama. Norveška, koja je dotad bila deo Danske ulazi u personalnu uniju sa Švedskom. Austrija je dobila Lombardiju-Veneciju u severnoj Italiji, dok je većina severne središnje Italije pripala Habzburškoj dinastiji (Veliko vojvodstvo Toskana, vojvodstvo Modena i vojvodstvo Parma). Papa je ponovo uspostavio Papsku državu. Kraljevina Pijemont-Sardinija je povratila svoje kopnene posede, a dobilo je i kontrolu nad Đenovom. U južnoj Italiji Žoašen Mira je najpre dobio pravo na Napuljsko kraljevstvo, ali pošto je podržao Napoleona u Sto dana bio je svrgnut, a na presto je vraćen Ferdinand IV. Stvorena je velika Ujedinjena Kraljevina Nizozemska. Velika Britanija je dobila protektorat nad Jonskim ostrvima i nad Sejšelima po odluci Pariskog mirovnog sporazuma iz 1814. godine.

Kasnija kritika

Kongres u Beču je često kritikovan u 19. veku, a i od strane novijih istoričara, da je zanemario nacionalne i slobodarske težnje. Smatralo se da je Bečki kongres integralni deo konzervativnog reda, u kome se primat stavlja na mir i stabilnost na račun sloboda i građanskih prava, koji asociraju na američku i francusku revoluciju.

U 20. veku mnogi istoričari su se počeli diviti državnicima Bečkog kongresa, koji su za oko 100 godina (1815—1914) sprečili jedan opšti evropski rat. Među takvima se nalazi i Henri Kisindžer, čija doktorska teza je bila o Bečkom kongresu.

Vidi još

• Berlinski kongres

Literatura

• Chapman, Tim (1998). The Congress of Vienna 1814–1815. Routledge. 
• Dakin, Douglas (1979). „The Congress of Vienna, 1814–1815 and its Antecedents”. Ur.: Sked, Alan. Europe's Balance of Power 1815–1848. London: Macmillan. str. 14—33. 
• Ferraro, Guglielmo. (1941). The Reconstruction of Europe; Talleyrand and the Congress of Vienna, 1814–1815. 
• Forrest, Alan. "The Hundred Days, the Congress of Vienna and the Atlantic Slave Trade." in Napoleon's Hundred Days and the Politics of Legitimacy (Palgrave Macmillan, Cham, 2018) pp. 163–181.
• Gabriëls, Jos. "Cutting the cake: the Congress of Vienna in British, French and German political caricature." European Review of History: Revue européenne d'histoire 24.1 (2017): 131–157. illustrated
• Gulick, E. V. "The final coalition and the Congress of Vienna, 1813–15" in C. W. Crawley, ed., The New Cambridge Modern History, vol 9, 1793–1830 (1965) pp. 639–667.
• Jarrett, Mark (2013). The Congress of Vienna and its Legacy: War and Great Power Diplomacy after Napoleon. London: I.B. Tauris & Company, Ltd. ISBN 978-1780761169.  online review
• King, David. Vienna, 1814: How the conquerors of Napoleon made love, war, and peace at the congress of Vienna (Broadway Books, 2008), popular history
• Kissinger, Henry A. (1956). „The Congress of Vienna: A Reappraisal”. World Politics. 8 (2): 264—280. JSTOR 2008974. S2CID 153666035. doi:10.2307/2008974. 
• Kissinger, Henry A. (1957). A World Restored; Metternich, Castlereagh and the Problems of Peace, 1812–22. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-1626549784. 
• Kohler, Max James. "Jewish Rights at the Congresses of Vienna (1814–1815) and Aix-la-Chapelle (1818)" Publications of the American Jewish Historical Society, No. 26 (1918), pp. 33–125 online
• Kraehe, Enno E. Metternich's German Policy. Vol. 2: The Congress of Vienna, 1814–1815 (1984)
• Kwan, Jonathan. "The Congress of Vienna, 1814–1815: diplomacy, political culture and sociability." Historical Journal 60.4 (2020) online.
• Lane, Fernanda Bretones, Guilherme de Paula Costa Santos, and Alain El Youssef. "The Congress of Vienna and the making of second slavery." Journal of global slavery 4.2 (2019): 162–195.
• Langhorne, Richard. "Reflections on the Significance of the Congress of Vienna." Review of International Studies 12.4 (1986): 313–324.
• Lockhart, J. G. (1932). The Peacemakers 1814–1815. Duckworth. 
• Nicolson, Harold. (1946). The Congress of Vienna: a Study in Allied Unity, 1812–1822. .
• Oaks, Augustus; R. B. Mowat (1918). The Great European Treaties of the Nineteenth Century. Oxford: Clarendon Press.  ("Chapter II The restoration of Europe")
• Peterson, Genevieve. "II. Political inequality at the Congress of Vienna." Political Science Quarterly 60.4 (1945): 532–554. online
• Schenk, Joep. "National interest versus common interest: The Netherlands and the liberalization of Rhine navigation at the Congress of Vienna (1814–1815)." in Shaping the International Relations of the Netherlands, 1815–2000 (Routledge, 2018) pp. 13–31.
• Schroeder, Paul W. (1992). „Did the Vienna Settlement Rest on a Balance of Power?”. The American Historical Review. 97 (3): 683—706. JSTOR 2164774. doi:10.2307/2164774. 
• Schroeder, Paul W. The Transformation of European Politics, 1763–1848 (1996), pp. 517–582 online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. јул 2017)
• Sluga, Glenda. "'Who Hold the Balance of the World?' Bankers at the Congress of Vienna, and in International History." American Historical Review 122.5 (2017): 1403–1430.
• Vick, Brian. The Congress of Vienna. Power and Politics after Napoleon. Harvard University Press, 2014. ISBN 978-0674729711.
• Webster, Charles (1913). „England and the Polish-Saxon problem at the Congress of Vienna”. Transactions of the Royal Historical Society. 7 (7): 49—101. JSTOR 3678416. S2CID 153829065. doi:10.1017/S0080440100014468. 
• Webster, Charles (1922). „IV. The pacification of Europe”. Ur.: Ward, A.W.; Gooch, G. P. The Cambridge history of British foreign policy, 1783–1919. 1. Cambridge University Press. str. 392—521. ISBN 978-1108040150. 
  • also published as Webster, Charles (1919). The Congress of Vienna, 1814–1815. 
• Webster, Charles (1931). The Foreign Policy of Castlereagh, 1812–1815, Britain and the Reconstruction of Europe. Arhivirano iz originala 24. 07. 2020. g. Pristupljeno 06. 07. 2023. 
• Zamoyski, Adam (2007). Rites of Peace; the Fall of Napoleon and the Congress of Vienna. HarperCollins Publishers. ISBN 978-0060775186. 
• British diplomacy, 1813–1815: Select Documents Dealing with the Reconstruction of Europe. 1921. 
• Spiel, Hilde (1968). The Congress of Vienna; an Eyewitness Account. Philadelphia: Chilton Book Co. 
• Walker, Mack, ur. (1968). Metternich's Europe. Palgrave Macmillan UK. str. 352. ISBN 978-0802720146. 
• Supplementary despatches and memoranda of the Duke of Wellington, K. G. Volume 9, South of France, Embassy to Paris and Congress of Vienna – April 1814 to March 1815. Some letters of the Prince Regent, the Emperor Alexander, Louis XVIII., Murat King of Naples, the Earl of Liverpool, Viscount Castlereagh, Earl Bathurst, and other distinguished persons, are given for the elucidation of diplomatic and public transactions in which the Duke of Wellington was engaged [as British Plenipotentiary at the Congress of Vienna]. Edited by his son, the [second] Duke of Wellington, K.G. London: John Murray. 1862. 
• Ghervas, Stella (2008). Réinventer la tradition. Alexandre Stourdza et l'Europe de la Sainte-Alliance. Paris: Honoré Champion. ISBN 978-2745316691. 

Spoljašnje veze

• Animated map Europe and nations, 1815–1914
• Final Act of the Congress of Vienna
• Map of Europe in 1815
• Congress of Vienna (1814–1815) Search Results at Internet Archive