Vaclav IV

Vaclav IV (češ. Václav, nem. Wenzel; 26. februar 1361 — 16. avgust 1419) bio je kralj Nemačke od 1376. i kralj Češke od 1378. godine. Bio je treći kralj Češke i drugi kralj Nemačke iz dinastije Luksemburga. Iako je bio izabran za kralja Nemačke nikada nije bio krunisan za cara Svetog rimskog carstva. Kneževi izbornici su ga 1400. svrgnuli sa pozicije kralja Nemačke, ali je Vaclav sve do smrti vladao Češkom.

Vaclav IV
Vaclav IV, na minijaturi iz Biblije Vaclava IV iz 14. veka
Lični podaci
Datum rođenja	(1361-02-26)26. februar 1361.
Mesto rođenja	Nirnberg,
Datum smrti	16. avgust 1419.(1419-08-16) (58 god.)
Mesto smrti	Prag,
Porodica
Supružnik	Johana od Bavarske, Sofija od Bavarske
Roditelji	Karlo IV, car Svetog rimskog carstva Ana Svidnicka
Dinastija	Luksemburzi
Prethodnik	Karlo IV, car Svetog rimskog carstva
Naslednik	Žigmund Luksemburški, Rupreht od Nemačke

Dolazak na presto

Vaclav je bio rođen kao sin Karla IV, kralja Češke i cara Svetog rimskog carstva, i njegove treće supruge Ane od Svidnica. Vaclav je imao i stariju sestru Elišku (Jelisavetu) (rođ. 1358) koja je udata za austrijskog vojvodu Alberta III iz dinastije Habzburga. Eliška je preminula bez poroda 1373. godine. Karlo IV se oženio i po četvrti put pomeranijskom vojvotkinjom Elizabetom, unukom Kazimira III Velikog. Car je ovoga puta dobio šestoro dece među kojom je najznačajnija ličnost bio Vaclavov polubrat Žigmund Luksemburški.

Karlo je 1373. omogućio da njegov sin Vaclav postane jedan od kneževa izbornika, kao markgrof od Brandenburga. Pošto je i Karlo kao kralj Češke bio jedan od sedam kneževe izbornika, Vaclav je 1376. izabran za kralja Nemačke čime je bio određen da nasledi carsku krunu Svetog rimskog carstva. Ipak, car Karlo je pristanak plemstva obezbedio tako što je povukao ranije privilegije gradova koje je prepustio vlasti plemstva. Međutim, kako je car ranije organizovao gradove u saveze, pokazalo se da udruženi gradovi poseduju znatnu vojnu silu. Svega dva dana nakon izbora Vaclava za kralja Nemačke, 4. jula 1376. četrnaest gradova iz Švapske se udružilo u Švapski savez kako bi zaštitili svoja prava od novoizabranog vladara. Sve do 1389. Švapski savez je de facto delovao kao nezavisna država unutar Svetog rimskog carstva.

Vaclav je najposle nasledio svog oca na češkom prestolu nakon Karlove smrti 1378. godine

Problematična vladavina

Vaclav IV, kao kralj Rimljana tj kralj Nemačke, detalj sa votivne slike praškog nadbiskupa Jana Očka iz Vlašima nastale pre 1380. godine.

Vladavina Češkom Vaclava bila je period velikih sukoba između vladara i plemstva. Pored toga, iako je bio kralj Nemačke, Vaclav usled brojnih nemira u samoj Češkoj, kao i sukoba u okviru dinastije Luksemburga, nikada nije uspeo da se kruniše za cara Svetog rimskog carstva. Međutim, za razliku od vremena Karla IV vladaru su na raspolaganju bili manji posedi, a samim tim i ljudski i materijalni resursi. Vaclavov polubrat Žigmund proglašen je za markgrofa Brandenburga, ali je posle 1378. živeo na ugarskom dvoru kod svoje verenice Marije, ćerke Lajoša I Velikog. Moravska je bila podeljena između Vaclavove braće od strica, Jobsta i Prokopa, dok je grof Luksemburga još od 1355. bio Vaclavov istoimeni stric. Kako je Žigmund 1386. postao kralj Ugarske zainteresovao se za prilike u jugoistočnoj Evropi i Vaclav je ostao bez bratovljeve podrške i pomoći.

U prilike u Nemačkoj Vaclav se uspešno umešao samo jednom. Usled sukoba između bavarskog vojvode i nadbiskupa Salcburga u Švapskoj je došlo do opšteg sukoba. Tokom ovih nemira, Eberhard II, grof od Virtemberga je pokušao da ostvari svoju višedecenijsku ambiciju i nametne svoju vlast gradovima Švapskog saveza. Udružene vojske švapskih gradova pretrpele su poraz u bici kod Dofingena 1388, ali ni Eberhard II ni tada nije mogao da ih potčini. Vaclav je kao posrednik uspeo da nametne sporazum u Hebu kojim je gradovima zabranjeno da sklapaju saveze, ali je njihova nezavisnost potvrđena. Sporazum je u narednim decenijama poštovan i omogućio je ravnotežu snaga u Švapskoj.

Kada je 1376. otvorena Zapadna šizma Karlo IV je podržao rimskog papu Urbana VI, dok su Francuska, Napuljska kraljevina i Aragon, između ostalih, podržavali protivpapu Klementa VII iz Avinjona. Vaclav IV je, za razliku od oca, pružio podršku avinjonskom papi što ga je dovelo u sukob sa kraljevskim kancelarom Janom iz Jenštajna, nadbiskupom Praga, koji je bio pristalica Urbana VI. Jan iz Jenštajna je 1384. podneo ostavku na položaj kancelara i povukao se iz političkog života. Nadbiskup je 1393. za svog vikara postavio Jana iz Nepomuka sa kojim se Vaclav sukobio oko pitanja upražnjenog mesta opata bogate benediktinske opatije Kladrubi. Opat Kladrubija je istovremeno raspolagao i velikim feudalnim posedima čiji su prihodi u tom trenutku bili neophodni kruni u borbi sa plemstvom. Kada je Jan iz Nepomuka za opata potvrdio kandidata koga je odredio nadbiskup Praga, kraljevi ljudi su ga uhvatili i, posle torture, bacili u Vltavu sa Karlovog mosta 20. marta 1393. godine. Izmučeni Jan iz Nepomuka se udavio u reci, a nadbiskup Jan iz Jenštajna i novi opat Kladrubija su pobegli iz Praga i čitav slučaj prijavili papi u Rimu. Jan iz Jenštajna je ostatak života proveo u Italiji, a Vaclav je 1396. na mesto nadbiskupa Praga postavio Janovog sinovca Olbrana iz Škvorce koji je bio lojalan vladaru.

Svrgavanje sa prestola

Žigmund Liksemburški, Vaclavov polubrat, saveznik i povremeni protivnik, naslednik češke krune. Portret je izrađen 1433. godine.

Smrt Jana iz Nepomuka u koji su bili umešani kraljevi ljudi raspalila je nezadovoljstvo češkog plemstva i izazvala pobunu protiv kralja. Plemstvo je u pomoć pozvalo vladara Moravske Jobsta, tako da je Vaclav 1394. privremeno bačen u tamnicu, dok je Jobst proizveden u regenta Češke. Ipak, sukob je razrešen 1396. uz posredovanje ugarskog kralja Žigmunda. Zauzvrat, češko plemstvo je priznalo Žigmunda za naslednika bezčednog Vaclava.

Usled neprilika u Češkoj, Vaclav IV nije desetak godina posećivao nemačke zemlje. Plemstvo Svetog rimskog carstva, okupljeno na dijeti u Nirnbergu (1397) i Frankfurtu (1398) otvoreno je iskazalo nezadovoljstvo. Rajnski kneževi izbornici, nadbiskupi Majnca, Trira i Kelna, kao i grof od Palatinata, optuživali su Vaclava da nije u stanju da održi red i mir u carstvu i da praktično ništa ne čini na zalečenju Zapadne šizme. U junu 1400. kneževi izbornici su zahtevali da se Vaclav pojavi pred njima i odgovori na optužbe. Ipak, iako se Vaclav protivio pozivu kneževa izbornika, ni objektivne okolnosti u Češkoj, uzrokovane obnovom neprijateljstva između krune i plemstva, nisu išle u korist rešenja sukoba. U avgustu 1400. Vaclav se nije pojavio pred kneževima izbornicima koji su zauzvrat objavili da je dotadašnji kralj Nemačke svrgnut zbog nesposobnosti i alkoholizma. Izbornici su za protivkralja izabrali Ruprehta III, palatinskog grofa iz porodice Vitelsbaha.

Vaclav IV je odbio da prihvati svrgavanje sa trona Nemačke i nije priznao Ruprehta za kralja. Međutim, Vaclav je tokom novog sukoba sa češkim plemstvom ponovo utamničen 1402, pri čemu je kraljeve protivnike ovoga puta podržao i Žigmund Luksemburški. Vaclav je interniran u Beč gde je ostao zatočen sve do jeseni 1403. godine. Vaclava je najposle oslobodio Johan, knez Lihtenštajna zajedno sa svojim vitezovima. Nakon toga, Vaclav se sklonio na Johanov posed u Mikulovu u Moravskoj gde je knez Lihtenštajna imao svoj zamak.

Poslednje godine

Diebold Šiling Stariji, Spaljivanje Jana Husa, minijatura iz 1485. godine, u švajcarskoj ilustrvanoj hronici Špajcer Šiling

U međuvremenu, pokazalo se da ni Rupreht III nije u stanju da reši Zapadnu šizmu. Vaclavov rival je sazvao 1409. sazvao sabor u Pizi na kome su se okupili uglavnom otpadnici i od rimskog i od avinjonskog papstva. Ovaj sabor je samo pogoršao prilike pošto je izabrao još jednog antipapu Aleksandra V, čiji je naslednik Jovan XXIII pobrao nešto podrške širom Evrope. Rupreht III je na kraju umro 1410, ali su međusobno podeljeni kneževi izbornici izabrali dva kralja Nemačke, Vaclavovog brata od strica Jobsta Moravskog i polubrata Žigmunda. Međutim, kada je Jobst preminuo 1411. Vaclav se složio da polubratu Žigmundu prepusti krunu Nemačke ukoliko mu se ostavi vlast nad Češkom.

Vaclav je 1409. podržao izbor Aleksandra V za papu, a osoblju i studentima Praškog univerziteta je naložio da budu neutralni po pitanju Zapadne šizme. Jedino su predavači i studenti koji su zastupali Češku naciju na univerzitetu pristali da se pokore kraljevom naređenju. Zauzvrat, kralj je bio tolerantan prema vođi Čeha na univerzitetu, Janu Husu, poznatom verskom reformatoru. Vaclav je u Kutnoj Hori 1409. izdao dekret kojim je upravu na univerzitetu predao Česima tako što su Česi sada dobili tri glasa u upravi univerziteta, dok su pripadnici tri strane nacije, zastupljene na univerzitetu (Bavarska, Saksonci i Poljaci) imali po jedan. U znak protesta, većinski Nemci su napustili univerzitet i vremenom po Evropi preneli vesti o Husovom učenju koje je, kao blisko učenju Džona Viklifa, po ondašnjim shvatanjima, bilo jeretičko. Aleksandar V je osudio Viklifovo učenje, ekskomunicirao Husa i njegove pristalice i stavio interdikt na Prag. Hus se založio da se verske osude u Češkoj primenjuju jedino uz odobrenje svetovnih vlasti. Vaclav je pružio zaštitu husitima, ali su u Češkoj izbili verski nemiri. Vaclav IV je 1412. sazvao sabor na nivou Češke kraljevine, ali na njemu nije usvojeno kompromisno rešenje. Najposle, Žigmund Luksemburški je 1414. sazvao sabor u Konstanci na kome je trebalo rešiti problem Zapadne šizme, Husovog učenja i drugih problema u okviru Rimokatoličke crkve. Iako je Žigmund garantovao Husu bezbednost, češki reformator je u Konstanci uhapšen, osuđen za jeres i 1415. spaljen na lomači.

Husova smrt je pogoršala ionako teške prilike u Češkoj. Vaclav se sada, pod uticajem Žigmunda, okrenuo protiv husita. Ipak, 30. jula 1419. došlo je do obračuna između husita, predvođenih Janom Žižkom, i njihovih protivnika na ulicama Praga. Žižka i njegovi ljudi su pobili katolike koji su ih kamenovali iz gradske većnice tako što su ih bacili kroz prozore (Praška defenstracija 1419). Vaclav IV je uskoro iznenada umro 16. avgusta 1419. od srčanog udara dok je lovio u blizini svog zamka Novi Hradek u blizini Praga. Po nekim vestima umro je kada su mu saopštili vesti o tadašnjim verskim nemirima. Vaclavova smrt uticala je na produbljivanje verskih podela u Češkoj i ubrzala je izbijanje Husitskih ratova.

Porodica

Sofija Bavarska, Vaclavova druga supruga, minijatura u Bibliji Vaclava IV iz 14. veka

Vaclav IV se ženio dva puta, oba puta sa bavarskim vojvotkinjama iz porodice Vitelsbah. Ni u jednom ni u drugom braku nije imao dece.

• Johana Bavarska (oko 1362. – 1386), ćerka bavarskog vojvode Albrehta I, bila je udata za Vaclava od 1370. godine.
• Sofija Bavarska (1376. – 1425), ćerka bavarskog vojvode Johana II, bila je udata za Vaclava od 1389. godine. Posle muževe smrti upravljala je Češkom kao regentkinja sve dok Žigmund nije preuzeo vlast.

Porodično stablo

16. Henrik VI, grof od Luksemburga

8. Hajnrih VII, car Svetog rimskog carstva

17. Beatrice d'Avesnes

4. Jovan Slepi

18. Jovan I, vojvoda Brabanta

9. Margareta od Brabanta

19. Margareta od Flandrije

2. Karlo IV, car Svetog rimskog carstva

20. Otakar II Pšemisl

10. Vaclav II Pšemisl

21. Kunigunda od Slavonije

5. Elizabeta od Češke

22. Rudolf I Habzburški

11. Judita od Habzburga

23. Gertrude of Hohenburg

1. Vaclav IV

24. Bolko I, Duke of Jauer

12. Bernard of Świdnica

25. Beatrice of Brandenburg

6. Henry II, Duke of Świdnica

26. Vladislav I Kratki

13. Kunigunda od Poljske

27. Jadviga od Kališa

3. Ana Svidnicka

28. Karlo Martel Anžujski

14. Karlo Robert

29. Klementia of Habsburg

7. Katarina od Ugarske

30. Casimir of Bytom

15. Maria of Bytom

31. Helena NN

Vidi još

• Dinastija Luksemburga
• Husitski ratovi