Vajmarska republika

Vajmarska republika (nem. Weimarer Republik), bila je nemačka država u periodu od 1919. do 1933. Ime dolazi od grada Vajmara, gde je održana nacionalna skupština sazvana da donese novi ustav nakon što je nemačka monarhija ukinuta posle poraza u Prvom svetskom ratu. Službeni naziv države je bio Nemački rajh (nem. Deutsches Reich — „Nemačko carstvo“).

Nemački rajh Deutsches Reich
Zastava Grb
Himna Das Lied der Deutschen
Vajmarska republika 1930.
Geografija
Prestonica		Berlin
Društvo
Službeni jezik		nemački
Politika
Oblik države		parlamentarna republika
Vladari
— Predsednik		Paul fon Hindenburg
Istorija
Postojanje
— Osnivanje		11. avgust 1919.
— Ukidanje		23. mart 1933. (14 god.)
Geografske i druge karakteristike
Površina
— ukupno		468.787 km²
Stanovništvo		62.411.000 (1925)
Valuta		nemačka marka
Zemlje prethodnice i naslednice Nemačke
Prethodnice:		Naslednice:
	Nemačko carstvo	Nacistička Nemačka

Ovaj prvi pokušaj uspostavljanja liberalne demokratije u Nemačkoj, u vreme velikih tenzija i unutrašnjih konflikata, bio je bezuspešan i doživeo je konačnu propast dolaskom Adolfa Hitlera i Nacističke partije na vlast 1933. godine. Mada tehnički, ustav iz 1919. nije u potpunosti ukinut do kraja Drugog svetskog rata, pravne mere koje je preuzela nacistička vlada 1933. poznate pod imenom glajhšaltung (Gleichschaltung) su u stvari uništile sve mehanizme tipičnog demokratskog sistema, pa se kao uobičajeni kraj Vajmarske republike uzima 1933. godina.

Kontrolisana revolucija: uspostavljanje Republike (1918—1919)

Od 1916. na dalje Nemačkim carstvom iz 1871, je efektivno vladala vojska preko vrhovne vojne komande (na nemačkom: Oberste Heeresleitung, skraćeno OHL) sa komandantom štaba, Paulom fon Hindenburgom na čelu. Kada je postalo jasno da je Prvi svetski rat izgubljen, vrhovna komanda (OHL) je zahtevala da se uspostavi civilna vlada. Dalji nastavak rata, nakon što je Bugarska napustila Centralne sile imao bi za posledicu okupaciju nemačke teritorije. Novi rajhskancelar (Reichskanzler) princ Maks fon Baden je stoga ponudio primirje američkom predsedniku Vudru Vilsonu 3. oktobra, 1918. 28. oktobra, 1918, ustav iz 1871. je izmenjen da od rajha napravi parlamentarnu demokratiju, koja nije postojala pola veka: ubuduće je kancelar bio odgovoran parlamentu, Rajhstagu, a ne caru kao do tada.

Namera pobednika u Prvom svetskom ratu da se Nemačka transformiše u ustavnu monarhiju, sličnu Ujedinjenom Kraljevstvu i da se na taj način ubuduće otklone mogućnosti izbijanja ekspanzionističkog rata u Evropi je sa pogoršanjem političke i ekonomske situacije u Nemačkoj, izgubila na značaju i potisnuta je u drugi plan. Nemačka je bila preplavljena vojnicima koji su se vraćali sa fronta, mnogi od njih su bili ranjeni fizički, psihološki ili na oba načina. Nasilje je bilo rašireno, sa tučama koje su izbijale i između levičarskih grupa na sahranama vođa koje su ubijali desničarski protivnici.

Pobuna je izbila kada je 29. oktobra, vojska, bez konsultacije sa vladom naredila pokret nemačkoj floti — pokret koji nije samo bio potpuno beznadežan, već je bilo sigurno da bi zaustavio mirovne pregovore. Posade dva broda su se pobunile. Kada je vojska uhapsila oko 1000 mornara, i dala da se prebace u Kil, lokalna buna se pretvorila u globalnu pobunu, koja se brzo raširila po većem delu Nemačke. Drugi mornari, vojnici a onda i radnici su se solidarisali sa uhapšenima, započeli su da biraju radničke i vojničke savete po modelu sovjeta iz Ruske revolucije 1917. i preuzeli su vojnu i civilnu vlast u mnogim gradovima. 7. novembra je revolucija stigla do Minhena, i Ludvig III od Bavarske je pobegao.

U početku su zahtevi saveta bili skromni: tražili su da se uhapšeni mornari oslobode. Za razliku od Rusije godinu dana ranije, savete nije kontrolisala Komunistička partija. Ipak, zbog nastanka Sovjetskog Saveza, revolucija je veoma zastrašila vlast i srednju klase. Zemlja je bila na ivici da postane socijalistička republika.

U to vreme je političko predstavništvo radničke klase bilo podeljeno: jedna frakcija se odvojila od socijal-demokrata, nazvavši sebe nezavisnim socijal-demokratama (USPD, od Unabhängige Sozialdemokratische Partei Deutschlands), i oni su naginjali ka socijalističkom sistemu. Kako ne bi izgubila uticaj, preostala, većina socijal-demokrata (MSPD, koji su podržavali parlamentarni sistem) je odlučila da se stavi na čelo pokreta i takođe je 7. novembra zahtevala da car Viljem II Nemački abdicira. 9. novembra, 1918. Filip Šajdeman je proglasio republiku sa balkona zgrade Rajhstaga u Berlinu, dva sata pre nego što je Karl Libkneht proklamovao socijalističku republiku iza ugla, sa berlinskog zamka.

Ipak, 9. novembra, veoma kontroverznim aktom, rajhskancelar princ Maks fon Baden je preneo svoju vlast Fridrihu Ebertu, vođi MSPD-a. Bilo je jasno da ovaj akt neće biti dovoljan da zadovolji mase, pa je, dan kasnije, sazvana revolucionarna vlada zvana Savet narodnih predstavnika (Rat der Volksbeauftragten). Ona se sastojala od po tri člana MSPD-a i USPD-a. Ebert je predvodio MSPD, a Hugo Hase USPD. Mada je novu vladu priznao Berlinski radnički i vojnički savet, suprotstavila joj se Spartakistička liga koju su predvodili Roza Luksemburg i Karl Libkneht. Ebert je sazvao nacionalni kongres saveta, koji je održan od 16. do 20. decembra 1918, i u kome je MSPD imao većinu. Ebert je stoga uspeo da raspiše brze izbore za nacionalnu skupštinu kako bi bio donet ustav i uspostavljen parlamentarni sistem, marginalizujući pokret koji je pozivao na socijalističku republiku (vidi ispod).

Da bi omogućio svojoj tek nastaloj vladi da održi kontrolu u zemlji, Ebert je napravio pakt sa vrhovnom vojnom komandom koju je sada vodio Ludendorfov naslednik, general Vilhelm Grener. Ovaj pakt Ebert-Grener je u osnovi predstavljao sporazum između vlade koja se obavezala da neće pokušavati da reformiše vojsku i vojske koja se zauzvrat obavezala da će štititi vladu. Sa jedne strane, ovaj dogovor je simbolizovao prihvaćenost nove vlade od strane vojske, ublažavajući strahovanja srednje klase; sa druge strane, smatran je izdajom radničkih interesa od strane levog krila, i takođe je uspostavljao armiju kao nezavisnu i konzervativnu grupu u Vajmaru, koja će imati veliki uticaj nad sudbinom republike. Ovaj pakt je značio jedan od nekoliko koraka koji su doveli do permanentne podele među političkim predstavnicima radničke klase u SPD i komuniste.

Podela je postala konačna kada je Ebert pozvao OHL da pošalje trupe da uguše novu pobunu vojnika u Berlinu 23. novembra, 1918, u kojoj su pobunjeni vojnici zarobili komandanta grada, i zatvorili državnu kancelariju (Reichskanzlei) u kojoj je boravio savet narodnih predstavnika. Gušenje pobune je bilo oštro, sa nekoliko mrtvih i ranjenih. Ovo je uzrokovalo da levo krilo objavi raskid sa MSPD, koji je sa njihove tačke gledišta paktirao sa kontra-revolucionarnom vojskom da bi suzbio revoluciju. Zato je USPD napustio savet narodnih predstavnika posle samo sedam nedelja. Razdor se produbio kada je u decembru formirana Komunistička partija Nemačke (KPD) u koju su ušle pojedine grupe sa levog krila, uključujući levo krilo USPD-a i Spartakističku ligu.

Pokušaji ponovnog uspostavljanja proleterske diktature od strane radnika, koji su usledili tokom januara 1919. godine krvavo su ugušeni oružanom intervencijom pripadnika paravojne formacije frajkora sastavljene od vojnika dobrovoljaca. Ovo je kulminiralo ubistvom Roze Luksemburg i Libknehta, 15. januara. Uz podršku Eberta, ubicama nije suđeno pred civilnim, već pred vojnim sudom, zbog čega su osuđeni na blage kazne. Ovo naravno nije doprinelo Ebertovoj popularnosti u levom krilu.

Izbori za nacionalnu skupštinu održani su 19. januara, 1919. U ovo doba, nove partije levog krila, uključujući USPD i KPD su jedva bile sposobne da se organizuju, što je većinu mesta u parlamentu donelo umerenim snagama. Zbog tekućih borbi u Berlinu, nacionalna skupština je zasedala u Vajmaru, što je dalo budućoj republici nezvanično ime. Vajmarski ustav je stvorio republiku pod polu-predsedničkim sistemom gde su predstavnici u rajhstagu birani po proporcionalnom sistemu.

Za vreme debata u Vajmaru, borbe su se nastavile. Sovjetska republika je proglašena u Minhenu, a zatim su je ugušili frajkori i regularne vojne jedinice dok su sporadične borbe nastavljene širom zemlje.

Borbe su trajale i u istočnim pokrajinama Nemačke koje su bile lojalne caru, ali nisu htele da budu deo republike: Veliki poljski ustanak u pokrajini Pozen i 3 šleska ustanka u Gornjoj Šleskoj.

Za to vreme, nemačka mirovna delegacija u Francuskoj je potpisala Versajski sporazum, kojim su nemačkoj vojsci nametnuta znatna ograničenja u pogledu ljudstva i ratne tehnike dok se Nemačka obavezala da plati velike ratne reparacije i prihvati sramotnu „klauzulu o krivici za rat“. Adolf Hitler će kasnije kriviti republiku i njenu demokratiju za ovaj sporazum.

Prvi državni predsednik (Reichspräsident) republike, Fridrih Ebert iz MSPD-a je potpisao novi nemački ustav 11. avgusta, 1919.

Rane godine: Unutrašnji sukob (1919—1923)

Republika je od početka bila pod velikim pritiskom od ekstremista i sa levog i sa desnog krila. U suštini, levičari su optuživali socijal-demokrate za izdaju ideala radničkog pokreta paktiranjem sa snagama stare države umesto organizovanja komunističke revolucije; desno krilo se protivilo demokratskom sistemu, jer se zalagalo za očuvanje autoritarne države poput carstva iz 1871. Da bi podrilo kredibilitet republike, desno krilo (posebno vojska) je optužila republiku da je odgovorna za poraz Nemačke u Prvom svetskom ratu; vidi Legenda o ubodu u leđa (Dolchstoßlegende).

13. marta, 1920. se odigrao Kapov puč. Ovo je podrazumevalo da je grupa frajkora zauzela Berlin, i postavila Volfganga Kapa, desničarskog novinara za kancelara nove vlade. Nacionalna vlada je morala da pobegne u Štutgart, odakle je pozvala na generalni štrajk. Ovaj štrajk je u potpunosti blokirao ekonomiju, i Kapova vlada je doživela kolaps već 17. marta.

Inspirisan uspehom generalnih štrajkova, podignut je komunistički ustanak u Oblasti Rur, 1920. kada je 50.000 ljudi formiralo crvenu armiju i preuzelo kontrolu nad pokrajinom. Regularna vojska i frajkori su ugušili ustanak, bez primanja ikakvog naređenja od vlade. Još komunističkih pobuna je ugušeno u martu 1921. u Saksoniji i Hamburgu.

Do 1923. republika više nije mogla da priušti da plaća rate reparacije koje su proizlazile iz versajskog sporazuma, i vlada je prestala da plaća rate. Kao odgovor, francuske i belgijske trupe su okupirale Rur, nemačku najvažniju industrijsku regiju tog vremena, i preuzele kontrolu nad rudarskim i proizvodnim preduzećima u januaru, 1922. U januaru 1923, opet je pozvano na štrajkove, i ohrabrivan je pasivni otpor. Štrajkovi su trajali osam meseci, što je nanelo štetu nemačkoj ekonomiji, i započeo je uvoz. Kako je država isplaćivala platu štrajkujućim radnicima, štampan je dodatni novac, što je dovelo do hiperinflacije. Vrednost marke je opala od 4,2 za američki dolar, do 1.000.000 za dolar do avgusta 1923. i 4.200.000.000.000 za dolar 20. novembra. 1. decembra je uspostavljena nova valuta, po kursu od 1.000.000.000.000 starih maraka za 1 novu marku, (Rentenmark).

Isplaćivanje reparacija je nastavljeno, i Rur je vraćen Nemačkoj.

1923. se takođe dogodio napad desnice u vidu Pivnički puč, koji je organizovao Adolf Hitler u Minhenu. 1920. Nemačka radnička partija je postala Nacistička partija (NSDAP) i ona će biti glavna snaga koja će dovesti do kolapsa Vajmara. Hitler je postao predsednik partije u julu, 1921. Jurišni odredi su uspostavljeni u novembru, 1921. i oni će delovati kao hitlerova lična armija u njegovoj borbi za vlast. Onda je, 8. novembra, 1923, Kampfbund (borbeni savez) u savezu sa Erihom Ludendorfom preuzeo miting od bavarskog premijera, Gustava fon Kara, u pivskoj hali u Minhenu. Ludendorf i Hitler su proglasili novu vladu i planirali su da preuzmu kontrolu u Minhenu sledećeg dana. 3.000 demonstranata je razbilo 100 policajaca i Hitler je uhapšen i osuđen na 5 godina zatvora. Kazna je bila minimalna za tu optužbu, a Hitler je odslužio samo 9 meseci pre nego što je bio pušten.

Posle neuspeha Pivničkog puča, hapšenja i puštanja na slobodu, Hitler se fokusirao na legalne metode sticanja vlasti.

Štresemanova zlatna era (1923—1929)

Gustav Štreseman je bio kancelar Nemačke tokom kratkog perioda 1923, i služio je kao ministar spoljnih poslova od 1923. do 1929. Ovo je bio period relativne stabilnosti za Vajmarsku Republiku tokom koga je bilo manje pobuna i izgledalo je da ekonomija počinje da se oporavlja.

Štresemanov prvi potez je bilo izdavanje nove valute, retenmarke, kako bi zaustavio ekstremnu hiperinflaciju koja je gušila nemačko društvo i ekonomiju. Ovaj potez je bio uspešan jer je Štreseman uporno odbijao da štampa dodatni novac — što je bio početni uzrok inflatorne spirale. Kako bi dodatno stabilizovao ekonomiju, on je smanjio potrošnju i birokratiju.

Tokom ovog perioda je takođe stvoren Dejvsov plan koji je vezivao isplate reparacija za nemačku sposobnost da ih isplaćuje. Nemačka je primljena u Ligu naroda, napravljeni su dogovori o zapadnoj granici, potpisan sporazum o neutralnosti sa Rusijom i zaustavljeno je razoružavanje. Ipak, ovaj progres je finansiran pozajmicama iz inostranstva, što je povećavalo državni dug, dok je ukupna trgovina opadala, a nezaposlenost rasla.

Reforme koje je sproveo Štreseman nisu reformisale dubinske slabosti Vajmarske Nemačke, već su samo dale privid stabilne demokratije.

Štresemanova smrt 1929. je označila kraj zlatne ere Vajmarske Republike.

Tokom ovog perioda, Karl Severing je obavljao dužnost ministra unutrašnjih poslova (jun 1928 — mart 1930) i bio vršilac dužnosti ministra za okupirane teritorije (februar—april 1929).

Kolaps Vajmarske republike, i dolazak Hitlera na vlast

Poslednje godine Vajmarske Republike su bile politički čak nestabilnije nego prethodne godine. 29. marta, 1930, Paul fon Hindenburg je postavio finansijskog eksperta, Hajnriha Brininga za naslednika kancelara Milera posle nekoliko meseci lobiranja od strane generala Kurta fon Šlajhera u ime armije. Od nove vlade se očekivalo da napravi politički zaokret ka konzervatizmu, baziran na vanrednim ovlašćenjima datim rajhspredsedniku ustavom, kako nije imao većinsku podršku u Rajhstagu.

Kako nepopularni finansijski zakon nije dobio podršku u Rajhstagu, Hindenburg ga je doneo kao dekret baziran na Članu 48 ustava. 18. jula 1930. zakon je ponovo ukinut tankom većinom u parlamentu uz podršku SPD-a, KPD, tada malih — NSDAP-a i DNVP-a. Odmah potom je Brining predao Rajhstagu predsednički dekret u kome se on raspušta.

Opšti izbori za Rajhstag koji su usledili 14. septembra, 1930. su doneli ogromnu promenu u političkim snagama: 18,3% glasova je otišlo NSDAP-u, što je pet puta veći procenat nego 1928. Ovo je imalo razorne posledice po republiku: nije više bilo većine u Rajhstagu čak ni za veliku koaliciju umerenih partija, i to je ohrabrilo pristalice NSDAP-a da iznesu svoje zahteve za vlašću povećavajući nasilje i teror. Posle 1930. republika je sve više klizila u stanje građanskog rata.

Od 1930. do 1932, Brining je pokušavao da uredi razorenu državu bez većine u parlamentu, vladajući pomoću hitnih predsedničkih dekreta. U ovo veme je velika depresija dostigla vrhunac. U skladu sa liberalnom ekonomskom teorijom koja tvrdi da će manja javna potrošnja podstaći ekonomski rast, Brining je drastično srezao državne troškove, uključujući socijalni sektor. Očekivao je i prihvatio da će ekonomska kriza, za određeno vreme, biti pogoršana pre nego što se stvari poprave. Između ostalog, rajh je u potpunosti zaustavio sve javne izdatke za obavezno osiguranje za nezaposlene (koje je uspostavljeno 1927), što je dovelo do većeg doprinosa radnika, i manjih beneficija za nezaposlene — ovo je naravno bila veoma nepopularna mera.

Ekonomski pad je trajao do druge polovine 1932. kada su se pojavile prve indikacije oporavka. Ipak, do tada je Vajmarska Republika izgubila sav kredibilitet među većinom Nemaca. Dok se naučnici ne slažu u oceni Brinigove politike, može se reći da je ona dovela do propadanja republike. Još uvek je diskutabilno da li su u tom trenutku postojale alternative.

30. maja, 1932, Brining je dao ostavku jer nije više imao hindenburgovu podršku. Pet nedelja ranije, Hindenburg je opet bio izabran za predsednika, uz aktivnu Briningovu podršku, a protivkandidat mu je bio Hitler. (Predsednik je bio direktno biran za razliku od rajhskancelara (premijera).)

Hindenburg je tada postavio Franca fon Papena za novog kancelara. Fon Papen je imao podršku Hitlera, ali po cenu serije zahteva:

• Rajhstag je imao da bude ponovo raspušten kako bi bili raspisani novi izbori;
• Zabrana Jurišnih odreda, doneta nakon uličnih nemira je morala da bude povučena;
• Socijal-demokratska Pruska vlada je morala da bude raspuštena hitnim dekretom.

Opšti izbori održani 31. jula 1932. su doneli 37,2% glasova NSDAP-u, što ju je učinilo najvećom partijom u Rajhstagu. Hitler je sada zahtevao da bude postavljen za kancelara, što je Hindenburg odbio 13. avgusta 1932. Ali ipak nije postojala većina u parlamentu ni za jednu vladu; zbog toga je parlament opet raspušten, i još jednom su organizovani izbori u nadi da će rezultovati stabilnom većinom.

Ovo se nije dogodilo. 6. novembra 1932, izbori su doneli 33% glasova NSDAP-u: partija je izgubila četiri procenta. Franc fon Papen je dao ostavku, i na mestu premijera ge je nasledio general fon Šlajher 3. decembra. Njegov smeli plan je bio da skupi većinu u Rajhstagu ujedinivši trgovačke unioniste levog krila iz raznih partija, uključujući struju NSDAP-a koju je vodio Gregor Štraser. Ni ovo nije bilo uspešno.

4. januara 1933. Hitler se tajno sastao sa fon Papenom u kući kelnskog bankara, Kurta fon Šredera. Oni su se dogovorili da formiraju zajedničku vladu; osim Hitlera, trebalo je da samo dva člana NSDAP-a budu članovi vlade (Vilhelm Frik kao ministar unutrašnjih poslova i Herman Gering kao komesar Pruske), a fon Papen bi bio hitlerov vice kancelar. U novi kabinet je ušao uticajni medijski mogul, Alfred Hugenberg, koji je u to vreme bio predsednik (takođe desničarske) DNVP.

Hindenburg je postavio Hitlera za novog kancelara 30. januara, 1933. Mada je bio protiv nacista, i porazio je Hitlera na predsedničkim izborima, složio se sa fon Papenovom teorijom, da se uz opadajuću podršku nacistima u narodu, Hitler može kontrolisati kao kancelar. Ovaj datum koji je nacistička propaganda nazvala Machtergreifung — sticanje moći, se smatra početkom Nacističke Nemačke.

Razlozi za slom republike

Zašto je Vajmarska Republika imala tako katastrofalan kraj i ustupila mesto nacističkoj diktaturi je i danas tema debata. Sa jedne strane, Hitler je postao rajhskancelar legalno kroz mehanizme postavljene ustavom, i NSDAP je osvojila relativnu većinu u parlamentu na dva izbora 1932. Sa druge strane, Hitler je postavljen za premijera u trenutku kada je bilo jasno da njegova partija nije imala dovoljnu moć da preuzme vlast.

Naučnici su načinili mnoge pokušaje da daju razne razloge, i zavisno od ličnog političkog stanovišta, jedna analiza više podvlači određene razloge nego neke druge. Situacija na određeni način još više iskomplikovana činjenicom da su tokom Hladnog rata, istorijske analize bile u određenom stepenu zamagljene pokušajima da se opravdaju određene ideologije.

Osim toga, potpuno je hipotetička tvrdnja da bi nacizam mogao biti izbegnut, da su određene odluke bile drugačije. Uticaj na rast popularnosti nacizma je imao čitav splet činjenica — jedna od njih su bile i visoke reparacije koje su Nemačkoj nametnute od strane sila pobednica u Prvom svetskom ratu. Još tokom Versajske konferencije su određeni stručnjaci (vidi: Džon Mejnard Kejns) izražavali zabrinutost kako bi visoke reparacije mogle ojačati ekstremne struje u Nemačkoj.

Razlozi za jačanje nacizma su između ostalih i oni ekonomskog, institucionalnog i ličnog karaktera.

Ekonomski problemi

Vajmarska Republika je imala neke od najozbiljnijih ekonomskih problema koje su ikada iskusile zapadne države. Neobuzdana hiperinflacija, visoka stopa nezaposlenosti i veliki pad životnog standarda kad se uporedi sa periodom pre Prvog svetskog rata su bili glavni ekonomski razlozi kolapsa republike. Do Velike depresije 1930-ih, institucija republike kao takve je okrivljavana za većinu ekonomskih problema; ovo se može zaključiti ako se posmatraju izborni rezultati gde su političke partije koje su se borile protiv republike (zajedno levo i desno krilo) učinile demokratsku većinu u parlamentu nemogućom.

U ovom kontekstu, Versajski sporazum su Nemci smatrali kažnjavajućim (što je u određenoj meri i bio) i degradirajućim dokumentom, koji ih je prisilio da predaju zone bogate resursima i da plate velike kompenzacije. Ove kaznene reparacije su uzrokovale veliko zaprepašćenje i srdžbu nemačkog naroda. Stvarnu ekonomsku štetu koju je Versajski sporazum naneo nemačkoj ekonomiji nije lako utvrditi. Mada su zvanične reparacije koje je Nemačka imala da plati bile značajne, u stvarnosti je ona platila samo mali deo ovog duga. U stvari, više novca je ušlo u Nemačku od savezničkih zajmova, nego što je Nemačka platila reparacija. Ipak, reparacije su štetile nemačkoj ekonomiji, jer su obeshrabrivale zajmove, i stoga primoravale vajmarsku vladu da finansira deficit štampajući novac — što je dovelo do hiperinflacije.

Danas se većina istoričara slaže da su mnoge industrijske vođe poistovećivale republiku sa radničkim sindikatima i socijal-demokratama, jer su one uspostavile socijalne koncesije iz 1918/1919. Ali iako su neki videli Hitlera kao sredstvo da se ovo prekine, republika je bila nestabilna i pre nego što su određene industrijske vođe podržale Hitlera. Osim toga, postoji stanovište da čak i neki od onih koji su podržavali hitlerovo imenovanje nisu želeli nacizam u njegovoj celosti i smatrali su Hitlera samo privremenim rešenjem u njihovom nastojanju da se ukine republika. Sigurno je da podrška industrijalaca sama po sebi nije dovoljna da se objasni podrška koju je Hitler imao u velikim delovima populacija, što je podrazumevalo i mnoge radnike koji su se okrenuli od levih partija.

Institucionalni problemi

Opšte je stanovište da je ustav iz 1919. imao veliki broj fundamentalnih slabosti, koje su uspostavljanje diktature učinile isuviše lakim. Da li bi drugačiji ustav sprečio treći rajh je doduše diskutabilno; u svakom slučaju, zapadnonemački ustav iz 1949. je prihvatio ovaj prigovor, i može se u velikoj meri posmatrati kao snažna reakcija na ove mane.

• Institucija predsednika države (Reichspräsident) je često bila nazivana terminom Ersatzkaiser (republikanski car) — pokušaj da se zameni car koji je abdicirao 1918. sa autoritarnom institucijom slične snage. Ovo je najvidljivije u Članu 48, ustava koji je predsedniku davao ovlašćenje da preduzme sve neophodne korake ako su javni red i bezbednost ozbiljno narušeni ili u opasnosti. Mada je planiran samo kao vanredna klauzula, ovaj član je korišćen u mnogo prilika čak i pre 1933. kako bi se izdali dekreti bez podrške parlamenta (vidi iznad); i učinio je glajhšaltung lakšim. Na primer, dekret o požaru u Rajhstagu je izdat na bazi Člana 48.
• Upotreba gotovo čistog proporcionalnog predstavljanja je značila da je bilo koja partija sa malom podrškom mogla da uđe u rajhstag — republički parlament. Ovo je dovelo do velikog broja malih partija, od kojih su neke imale ekstremističke ideologije, i dozvolilo im da izgrade političku bazu unutar sistema.
• Rajhstag je mogao da ukloni kancelara, čak i ako poslanici nisu sposobni da se dogovore oko njegovoga naslednika. Ova destruktivna klauzula je dovela do toga da dođe do brze promene velikog broja kancelara i političke nestabilnosti republike (vidi kancelar nemačke za spisak). Kao rezultat, ustav iz 1949. (Grundgesetz) utvrđuje da kancelar može biti smenjen samo ako se u isto vreme izabere njegov naslednik.
• Ustav je nalagao da u slučaju smrti ili ostavke predsednika, kancelar Nemačke preuzima njegovu dužnost (i najvažnije sva njegova ovlašćenja) do izbora novog predsednika. Ovo je omogućilo Hitleru da ujedini pozicije rajhskancelara i rajhspredsednika posle smrti Hindenburga 1934. Ipak, do tada je diktatura već bila čvrsto uspostavljena, i ova klauzula se stoga ne može u velikoj meri okriviti za nacizam.

Personalistički pogledi

Neki istoričari preferiraju da posmatraju određene pojedince i njihove odluke. Ovo iznosi problematično pitanje alternativa koje su bile dostupne u to vreme, i vodi ka spekulacijama i hipotezama.

Za početak, Briningova ekonomska politika od 1930. do 1933. je bila tema mnogih debata. Može se reći da je ona uzrokovala da mnogi identifikuju republiku sa smanjivanjem socijalnih davanja i ekstremno liberalnom ekonomijom; da li su postojale alternative ovom kursu u doba kada je Velika depresija dostigla svoj vrhunac je drugo pitanje.

Još jedan fokus je Paul fon Hindenburg, koji je postao predsednik 1925. On je sigurno bio predstavnik starog, autoritarnog carstva iz 1871 i teško mu je podariti epitet demokrate koji je podržavao republiku iz 1919. Takođe je poznato da je barem tokom kasnijih godina kad je bio znatno stariji od 80 godina bio senilan. Ipak, on nije bio nacista. Može se postaviti pitanje da li bi drugačiji predsednik sa čvrstim demokratskim uverenjima dozvolio da se parlament toliko često bude zaobilažen upotrebom dekreta po Članu 48; još preciznije, da li bi drugačiji predsednik potpisao dekret o požaru u Rajhstagu? Takođe se spekuliše o pitanju zašto je Hindenburg uopšte postavio Hitlera za premijera 30. januara 1933; na kraju, Hindenburg je čekao jednu i po godinu pre nego što je doneo ovu odluku. Neki tvrde da bi nacizam izgubio mnogo od javne podrške da Hitler nije postao kancelar.

Spoljašnje veze

• Audio: Obrazovna rep pesma o Vajmarskoj Republici Džonatana Pejdžela, OGG format (2,14Mb) MP3 (4.33Mb)