Generacija 1927.

Generacija 1927. je pojam pod kojim se podrazumeva grupa španskih pesnika XX veka koja se pojavila na kulturnoj sceni Španije oko 1927. godine. Naziv je dobila po godini u kojoj je, povodom tristote godišnjice smrti, u Ateneumu u Sevilji odata počast Luisu de Gongori, jednom od najvećih španskih pesnika. Tom svečanom događaju koji je organizovao Hose Marija Romero Martinez prisustvovala je većina onih koji se danas smatraju pripadnicima generacije 1927, među kojima se ističu Pedro Salinas, Visente Aleisandre, Horhe Giljen, Federiko Garsija Lorka, Luis Sernuda, Damaso Alonso, Herardo Dijego, Rafael Alberti, Emilio Prados i Manuel Altolagire.

Fontana u Sevilji posvećena pesnicima generacije 1927. Realizovao ju je Antonio Barionuevo Ferer 2011. godine, a skulpturu od makaelskog mermera je izradio Sesar Portela.

O pojmu generacije

Među stručnjacima se vodi polemika o tome da li ovu grupu književnih stvaralaca treba smatrati generacijom ako imamo u vidu da njeni predstavnici ne ispunjavaju u potpunosti kriterijume koje Julius Petersen pripisuje pojmu generacije, a oni su sledeći:

• Rođenje u razmaku od nekoliko godina
• Sličan intelektualni razvoj
• Lični odnosi između njih
• Učešće u kolektivnim istupima
• Postojanje »generacijskog događaja« koji povezuje njihove volje
• Prisustvo »predvodnika«
• Zajedničke stilske crte (»generacijski jezik«)
• Stagnacija prethodne generacije

Zaista je teško uočiti nedvosmislen obrazac na osnovu kog bi se tako heterogena grupa stvaralaca mogla uklopiti u generaciju 1927.

Tačno je da se rođenje gotovo svakog od njih može smestiti u jedan vremenski segment koji ne prelazi 15 godina, ali nisu svi stvaraoci rođeni u tom periodu bili pripadnici grupe.

Tačno je da je značajan broj njih imao solidan intelektualni razvoj, ali to opet ne znači da su svi oni pripadali istoj generaciji.

Ni u jednom trenutku se nije moglo uočiti postojanje predvodnika ili »generacijskog jezika«.

Međutim, postojali su lični odnosi između njih, makar između onih koji su živeli u istom kraju i bili svesni zajedništva usled sličnosti u iskustvu.

Iz tog razloga postoje stručnjaci koji smatraju da se pre radi o „generacijskoj grupi“, „konstelaciji“ ili „klasi“ stvaralaca. Na kraju je prihvaćena oznaka generacija 1927, mada je bilo i drugih predloga: generacija Giljen-Lorka (po dvojici od najznačajnijih predstavnika), generacija 1925 (aritmetička sredina između godina objavljivanja prve knjige svakog stvaraoca ponaosob), generacija avangarde, generacija prijateljstva, generacija diktature (diktatura Prima de Rivere u Španiji između 1923. i 1930), generacija Republike...

Prethodnici generacije 1927.

Književna grupa koja je došla posle modernista i generacije 1898, koja se odlikovala jasnom evropskom orijentacijom i shvatanjem umetnosti kao područja odvojenog od socijalnog i političkog života, poznata je pod nazivom novesentizam ili generacija 1914. Ova grupa je vremenski koincidirala sa avangardnim umetničkim pokretima koji su se razvijali u Evropi početkom XX veka, a koji su raskinuli kako sa temama karakterističnim za romantizam i realizam, tako i sa njihovim izražajnim tehnikama. Futuriste privlači tehnološki napredak i njegove mogućnosti, kubisti ispituju realnost rastavljajući je na sastavne delove, nadrealisti realnost zamenjuju oniričkim svetom... Ova vremenska koincidencija dovodi do toga da pripadnici grupe novesentizma u karakteristikama avangardnih pokreta vide opredeljenje za umetnost koja je proizvod igre i slobode i plod umetničke i ekspresivne sposobnosti umetnika, a to je ono što ih veoma privlači.

Dve osnovne crte pripadnika generacije 1914. ili novesentizma su: izražavanje subjektivnog, radi čega često koriste metaforu; i pojmovna preciznost, čime se manifestuje njihov solidan intelektualni razvoj. Imajući u vidu njene osnovne crte, ne čudi što se ti književnici uglavnom izražavaju kroz liriku i eseje koji se prevashodno objavljujuju u novinama i časopisima (jedan primer predstavlja seviljski časopis Grčka – osnovali su ga Isak del Vando-Viljar i Adrijano del Valje – koji je izlazio u periodu 1918-1920. i sa kojim su 1919. godine sarađivali pesnici ultraisti). I pored svega toga, u okviru novesentizma se javlja i poneki predstavnik romana koji se opredeljuje za subjetivizam i obnovu koju je započela generacija 1898, baratajući događajima kako bi mogao da izrazi svoje mišljenje o različitim temama.

Istorija

U toj situaciji neprestane obnove i društvenih i političkih promena javljaju se mladi pesnici, esejisti, romanopisci i dramaturzi koji se po svojim karakteristikama teško uklapaju u postojeće grupe. Svi ti mladi pisci će, kao i pripadnci prethodne generacije, moći da računaju, s jedne strane, na izvanredan časopis koji će im omogućiti da se otvore ka svetu i prihvate novine spolja: na Zapadnu reviju španskog filozofa Hosea Ortege i Gaseta; a sa druge strane, na jednu tačku susreta i suživota: na Studentsku rezidenciju.

Na taj način je ova grupa novih pisaca objavljivala u najznačajnijim časopisima toga doba, kao što su pomenuta Zapadna revija ili Literarna gazeta (koju je uređivao Ernesto Himenez Kabaljero), ali i u mnogim drugim kao što su: Primorje iz Malage (koji su 1926. štampali Manuel Altolagire i Emilio Prados), Stih i proza iz Mursije (kao književni dodatak u Istini, koji su između 1923. i 1926. uređivali Hose Baljester Nikolas i Huan Gerero Ruiz), Podne iz Sevilje, Mezeta iz Valjadolida, Krst i crta iz Madrida (koji je od 1933. do 1936. uređivao Hose Bergamin), Karmen iz Santandera (koji je 1927. osnovao Herardo Dijego i koji je imao praznični dodatak Lola), Oktobar (časopis koji je uređivao Rafael Alberti) i Zeleni vitez poezije iz Madrida (koji je od 1935. uređivao Pablo Neruda).

I pored svega toga, za grupu je karakteristično da su svi njeni pripadnici posedovali prodornu ličnost koja je bila sposobna da sve uticaje ili lekcije bilo kog uzora transformiše na sebi svojstven način koji je potpuno drugačiji od onog ostalih pripadnika. Iz tog razloga se ne može govoriti ni o zajedničkom književnom stilu ili pravcu. Zato mnogi autori o njima radije govore kao o grupi 1927.

Članovi grupe

Spomenik Herardu Dijegu u Ulici Pija Barohe, ispred Kuće Kantabrije u Madridu.

U ovoj grupi pisaca ističu se pesnici Horhe Giljen, Pedro Salinas, Rafael Alberti, Federiko Garsija Lorka, Damaso Alonso, Herardo Dijego, Luis Sernuda, Visente Aleisandre, Manuel Altolagire i Emilio Prados; ima autora koji tu svrstavaju i Migela Ernandeza; ali njoj pripadaju i romanopisci, esejisti i dramaturzi kao što su Maks Aub, Fernando Viljalon, Hose Moreno Vilja ili Leon Felipe. Osim njih treba imati u vidu i ličnosti koje je kritika zaboravila, kao što je to slučaj sa većinom žena iz ove grupe: Konča Menendez Kuesta, pesnikinja i dramska spisateljica; Marija Teresa Leon, spisateljica; Ernestina de Čampursin, pesnikinja; Rosa Časel, pesnikinja, prozna spisateljica, esejistkinja, prevoditeljka; Hosefina de la Tore, pesnikinja, prozna spisateljica, lirska pevačica i glumica; Marija Zambrano, filozofkinja i esejistkinja; Margarita Hil Roset, vajarka, ilustratorka i pesnikinja. A takođe i druge autore kao što su Huan Larea, Maurisio Bakarise, Huan Hose Domenčina, Hose Marija Inohosa, Hose Bergamin ili Huan Hil-Albert.

Takođe se može uzeti u obzir i takozvana druga generacija 1927 (izraz koji je upotrebio jedan od njenih pripadnika, Hose Lopez Rubio) koju su činili učenici avangardnog umetnika Ramona Gomeza de la Serne, među kojima se ističu humoristi Enrike Hardijel Ponsela, Edgar Nevil, Migel Miura, Antonio Lara koji su po završetku Španskog građanskog rata postali članovi redakcije časopisa Prepelica.

Osim toga treba imati na umu da nije sva književna produkcija ove grupe pisana na španskom jeziku, niti je vezana samo za Španiju. Bilo je stvaralaca koji su pripadali ovoj grupi, a pisali su na drugim jezicima: to je bio slučaj sa Salvadorom Dalijem i Oskarom Domingezom, koji su pisali na francuskom, ili sa Felipeom Alfauom, koji je pisao na engleskom. Mnogi značajni pisci i umetnici koji su bili značajni u ovom pokretu, kao što su Pablo Neruda, Visente Uidobro, Horhe Luis Borhes ili Frensis Pikabija, nisu poticali iz Španije.

Zbog svega toga nema mnogo osnova da se na generaciju 1927. gleda kao na strogo madridski fenomen. Štaviše, može se uočiti postojanje drugih stvaralačkih nukleusa rasutih po čitavoj španskoj teritoriji, mada međusobno blisko povezanih. Tako da su se glavni nukleusi nalazili u Sevilji (oko časopisa Podne), na Kanarskim ostrvima (oko Umetničke gazete) i u Malagi (oko časopisa Primorje), ali to ne znači da nije bilo značajne aktivnosti u Kantabriji, Galiciji, Kataloniji i Valjadolidu.

Generacija 1927. u drugim umetničkim ispoljavanjima

Takođe se ne može izgubiti iz vida da su se drugi članovi grupe opredelili za umetničke aktivnosti drugačije od onih strogo književnih, kao što su Luis Bunjuel, reditelj; K-Hito, karikaturista i animator; nadrealistički slikari kao što su Salvador Dali i Remedios Varo; Maruha Maljo, slikarka i vajarka; Anheles Santos Toroelja, slikarka i grafičarka; slikari Benhamin Palensija, Gregorio Prijeto, Manuel Anheles Ortiz, Ramon Gaja i Gabrijel Garsija Maroto; ili kompozitor Rodolfo Halfter i muzikolog Hesus Bal i Gaj, članovi Grupe osmorice, muzičkog ekvivalenta književne generacije 1927, koju su činili: pomenuti Bal i Gaj, braća Ernesto i Rodolfo Halfter, Huan Hose Mantekon, Hulijan Bautista, Fernando Remača, Rosa Garsija Askot, Salvador Bakarise i Gustavo Pitaluga, kao i manje-više marginalni kompozitori kao što je Gustavo Duran.

U Kataloniji je postojala katalonska grupa koja se prvi put javno predstavila 1931. godine pod imenom Grupa nezavisnih katalonskih umetnika i koju su činili Roberto Gerhard, Baltasar Samper, Manuel Blankafort, Rikardo Lamote de Grinjon, Eduardo Toldra i Federiko Mompu.

Na drugim poljima, kao što je arhitektura, treba pomenuti generaciju 1925. Iako su neki autori predlagali da se takođe nazove generacija 1927, radi se o dve grupe koje se među sobom jasno razlikuju. Prema jednoj od najiscrpnijih studija o ovim arhitektama (Karlos Arničes i Martin Domingez, arhitekte generacije 1925), njen deo su bili Fernando Garsija Merkadal, Huan de Zavala, Manuel Sančez Arkas, Luis Lakasa, Rafael Bergamin (brat esejiste i pesnika Hosea Bergamina), Luis Blanko Soler, Migel de los Santos, Agustin Agire, Kasto Fernandez Šo, Eduardo Figeroa, Karlos Arničes Molto i Martin Domingez Estaban. Prema pomenutoj studiji, Teodoro de Anasagasti je jedan od učitelja te generacije, ključna ličnost za razumevanje suštine grupe i po čemu se razlikuje, a Luis Gutijerez Soto, najmlađi od svih, ne ispunjava vrednosti koje je ova grupa nametnula. Drugi, kao što su Hose de Aspiroz, Hose Borobio, Manuel Munjoz Kasajus, Fernando Salvador, Visente Esed, Bernardo Hiner de los Rios ili Ramon Duran Rejnals, smatraju se sporednim.

Pravci generacije 1927.

Generacija 1927. je u stvari bila veoma heterogena grupa; njeni pripadnici se obično dele u parove ili trijade. Tako, na primer, pesnici neopopularizma ili neopopularisti, Rafael Alberti i Federiko Garsija Lorka, unutar podgrupe koja je bilo posebno brojna, pokušavaju da se približe poeziji Hila Visentea i romansera ili kanconijerskoj lirici, tražeći narodne izvore u folkloru tradicionalne lirike; nešto od toga postoji i kod Herarda Dijega koji se nakon svoje kreacionističke faze približio lirici Lopea de Vege zahvaljujući izdanju koje je u to vreme sačinio Hose Fernandez Montesinos.

Nadrealistička grupa je bila najbrojnija, ali se posebno ističe nobelovac Visente Aleisandre, nesumnjivo najoriginalniji, budući da se, prema Sernudi, „njegov stih ne može uporediti ni sa čim“, kao i već pomenuti Luis Sernuda, koji je postao najuticajniji pesnik generacije tokom druge polovine XX veka. Međutim, bilo je i drugih pesnika generacije kod kojih se mogao uočiti nadrealistički uticaj i čije su razvojne faze obeležene tom estetikom: Rafael Alberti je, na primer, u poslednjim odeljcima svojih zbirki O anđelima i Besede i stanovi koristio nadrealistički slobodan stih, a kod Federika Garsije Lorke se taj uticaj može videti u Plaču za Ignasijem Sančez Mehijasom, Pesniku u Njujorku i u Sonetima o mračnoj ljubavi. Nadrealističku fazu su imali i, na primer, Hose Marija Inohosa u Cvetu Kalifornije i Emilio Prados. Ovi poslednji, zajedno sa Visenteom Aleisandreom, čije je detinjstvo proticalo u Malagi, Federiko Garsija Lorka, koji je dugo boravio na obali Malage, Hose Moreno Vilja i Manuel Altolagire čine takozvanu grupu iz Malage poznatu po po izdavanju niza časopisa, od kojih je najznačajniji Primorije, kao i po zbirkama poezije.

Damaso Alonso i Herardo Dijego činili su jezgro onih koji su ostali u Španiji posle građanskog rata, više ili manje integrisani u frankistički režim. Ovaj poslednji je ostvario dugu pesničku karijeru (u kojoj je kombinovao tradiciju i avangardu) i tematski raznoliku (koja obuhvata koridu, muziku, religiozne nemire, pejzaže i egzistencijalne probleme). Ostali koji nisu napustili zemlju postali su učitelji i predvodnici potpuno nove generacije pesnika, kao Visente Aleisandre, ili su se opredelili za unutrašnji egzil, kao Huan Hul-Albert.

Homoseksualnost je takođe bila povremena tema, što se može zapaziti u delima Luisa Sernude, Visentea Aleisandrea, Federika Garsije Lorke, Emilija Pradosa ili Huana Hila-Alberta, kao i u delu slikara Gregorija Prijeta.

Estetika i evolucija

Za stvaraoce generacije 1927. značajna je tendencija ka ravnoteži, sintezi suprotstavljenih polova, čak i kod istog stvaraoca:

Između intelektualnog i osećajnog. Emocija teži da bude zauzdana intelektom. Pre biraju inteligenciju, osećanja i senzibilitet nego intelektualizam, sentimenzalizam i senzibilizam. (Hose Bergamin)

Zapaža se vrlo jasno kod Salinasa.

Između romantičarske koncepcije umetnosti (zanos, inspiracija) i klasične koncepcije (napor, disciplina, savršenstvo). Lorka je govorio da je pesnik ne samo „po milosti božjoj (ili đavoljoj)“, nego i „zahvaljujući tehnici i naporu“.

Između estetske čistoće i ljudske autentičnosti, između čiste poezije (umetnost radi umetnosti; žudnja za lepotom) i autentične poezije, humane, zakupljene problemima čoveka (posebno nakon rata: Giljen, Aleisandre...)

Između umetnosti za manjinu i umetnosti za većinu. Smenjuju se hermetičnost i jasnoća, kulturno i narodno (Lorka, Alberti, Dijego). Uočava se prelazak sa »ja« na »mi«. „Pesnik peva svima“, rekao bi Aleisandre.

Između univerzalnog i španskog, između uticaja evropske poezije toga doba (nadrealizam) i najbolje španske poezije od pamtiveka. Snažno ih privlači narodna španska poezija: kanconijeri, romansera...

Između tradicije i obnove. Bliska im je avangarda (Lorka, Alberti, Aleisandre i Sernuda imaju nadrealističke knjige, a Dijego kreacionističke) i prethodna generacija (dive se Huanu Ramonu Himenezu, Migelu de Unamunu, braći Mačado, Ruben Dariju...); dive se XIX veku i Gustavu Adolfu Bekeru (Alberti: Omaž Bekeru, Sernuda: Gde obitava zaborav...); gaje autentičnu strast prema klasicima: Hoseu Manrikeu, Garsilasu de la Vegi, Sveti Jovan od Krsta, Fra Luisu de Leonu, Fransisku de Kevedu, Lopeu de Vegi i, pre svih, Luisu de Gongori.

Institucije

Većina ovih stvaralaca, prevashodno liričara, stupila je u vezu sa književnom tradicijom preko Centra za istorijske studije kojim je upravljao otac španske filologije Ramon Menendez Pidal, a sa avangardom preko putovanja, širenja ideja Ramona Gomeza de la Serne i drugih novesentista i, pre svega, kroz aktivnosti i predavanja u Studentskoj rezidenciji, instituciji inspirisanoj krausizmom Institucije za slobodno obrazovanje i pod upravom Alberta Himeneza Frauda.

Pripadnici generacije 1927.

Pripadnici generacije 1927, po hronološkom redu:

Rohelio Buendija (1891–1969, 78) Valentin Andres (1891–1982, 91) Pedro Salinas (1891–1951, 60) Huan Gerero Ruiz (1893–1955, 62) Horhe Giljen (1893–1984, 91) Migel Valdivijeso (1897–1966, 69) Žosep Moreno Gans (1897–1976, 79) Antonio Espina (1894–1972, 78) Maurisio Bakarise (1895–1931, 36) Rafael Lafon (1895–1978, 83) Huan Larea (1895–1980, 85) Herardo Dijego (1896–1987, 91) Antonio de Lara (1896–1978, 82) Hose Fernandez Montesinos (1897–1972, 75) Agustin Espinosa (1897–1939, 42) Amado Alonso (1897–1952, 55) Damaso Alonso (1898–1990, 92) Huan Hose Domenčina (1898–1959, 61) Koča Mendez (1898–1986, 88) Federiko Garsija Lorka (1898–1936, 38) Rosa Časel (1898—1994, 95) Visente Aleisandre (1898–1984, 86) Ernesto Himenez Kabaljero (1899–1988, 89) Edgar Nevil (1899–1967, 67) Paulino Masip (1899–1963, 64) Rafael Porlan (1899–1945, 46) Emilio Prados (1899–1962, 63) Rafael Dijeste (1899–1981, 82) Fransisko Madrid (1900–1952, 52) Huan Čabas (1900–1954, 54)

Giljermo de Tore (1900–1971, 71) Alehandro Koljantes de Teran (1901–1933, 32) Enrike Hardijel Ponsela (1901–1952, 50) Pedro Garfijas (1901–1967, 66) Ramon H. Sender (1901–1982, 81) Andres Karanke de Rios (1902–1936, 34) Pedro Perez-Klotet (1902–1966, 64) Rafael Alberti (1902–1999, 97) Luis Sernuda (1902–1963, 61) Felipe Alfau (1902–1999, 97) Luis Amado-Blanko (1903—1975, 71) Agustin de Foksa (1903–1959, 56) Maks Aub (1903–1972, 69) Hose Lopez Rubio (1903–1996, 93) Antonio Oliver (1903–1968, 65)

Alehandro Kasona (1903–1965, 62) Marija Teresa Leon (1903—1988, 85) Hose Marija Inohosa (1904–1936, 32) Huan Hil-Albert (1904–1994, 90) Hoakin Romero Murube (1904–1969, 65) Hose Marija Suviron (1904–1973, 69) Hose Marija Luelmo (1904–1991, 87) Marija Zambrano (1904—1991, 87) Ernestina de Čampursin (1905–1999, 94) Migel Miura (1905–1977, 72) Pedro Garsija Kabrera (1905–1981, 76) Emeterio Gutijerez Albelo (1905–1969, 64) Manuel Altolagire (1905–1959, 54) Fransisko Ajala (1906—2009, 103) Gustavo Duran (1906—1969, 63) Hosefina de la Tore (1907—2002) Rafael de Leon (1908–1982, 74) Migel Ernandez (1910–1942, 31)

Poezija generacije 1927.

Poezija ove generacije ne može da se ujednači, čak ni u slučaju svakog pesnika pojedinačno. Ali kod svih njih se može pronaći volja za obnovom, prevazilaženje „izama“ koji su nastali u prethodnim epohama, što je podrazumevalo prevazilaženje ikonoklastnog i destruktivnog duha koji ih je odlikovao. To ih nije sprečilo da raskinu sa akademizmom i pokažu, u određenim trenucima, izvesnu iracionalnost u korišćenju metafora i slika, što im je omogućilo da zadrže svoju originalnu i nezavisnu individualnost, bez ikakvih stega.

Mogu se izdvojiti različite faze u razvoju poezije ove grupe; neki autori govore o dve faze, a neki se opredeljuju za tri:

• Do 1927. Ova prva faza se odlikovala uticajem prvih avangardnih pokreta, usled čega su pesnici na prvo mesto stavljali estetska postignuća i u velikoj meri koristili slobodan stih. Tako se u ovoj fazi mešaju odlike čiste i konceptualne poezije Huana Ramona Himeneza, odlike ranijeg avangardizma i, na kraju, odlike koje proističu iz tradicionalne poezije sakupljene u kanconijerima i romanserima, koja je imala ogroman uticaj na njih, paralelno sa uticajem klasičnih stvaraoca kao što je Gongora.
• Od 1927. do građanskog rata (1936). U ovoj fazi određeni stvaraoci se bave ljudskim bićem i izvesnim društvenim situacijama u koje je uronjeno. Može se reći da počinje proces rehumanizacije koji se poklapa sa prodorom nadrealizma, što otvara prostor da se u poeziji pojave lepe, mada uznemirujuće slike, u mnogo slučajeva slične oniričkim predstavama.
• Posle građanskog rata (1939). Nacionalni sukob iz 1936. izazvao je rasipanje grupe; jedni su otišli u egzil, kao što je bilo u slučaju Pedra Salinasa, Horhea Giljena, Lusa Sernude i Rafaela Albertija; drugi su, kao Federiko Garsija Lorka, ubijeni; treći su, poput Damasa Alonsa, Visentea Aleisandrea i Herarda Dijega, ostali u Španiji. Ovo rasipanje je otvorilo prostor za različite teme: dok su oni koji su život nastavili u egzilu pažnju usmerili na iskustvo izgnanika i osećanja koje u njima izaziva takav položaj, oni koji su ostali u zemlji usmerili su je na egzistencijalnu teskobu koja je postala najvažnija tema u njihovima delima.

Među stvaraocima se ističu:

Pedro Salinas

Rođen u Madridu, bio je profesor književnosti na nekoliko univerziteta. Pod uticajem dela Huana Ramona Himeneza neguje čistu poeziju. Po ugledu na Ramona Himeneza, nastoji da prodre u skrivenu suštinu stvari intelektualizovanom, naoko jednostavnom poezijom. Njegovo stvaralaštvo se deli u tri faze:

• 1. faza: meša čistu poeziju i futurističke teme (električna sijalica, automobil...). Ističu se: Predskazanja, Siguran slučaj i Priča i znak.
• 2. faza: najvažnija. Pažnju obraća na intimni svet i na ljubav kao prijatno iskustvo. Preovlađuje dijalog i konceptualni jezik. Karakteristična je upotreba sedmerca i silve (strofa sastavljena od jedanesteraca i sedmeraca sa slobodnom rimom). Ističu se: Glas tebi namenjen, naslov preuzima iz Garsilasove Ekloge, ljubav se javlja esencijalizovana u zamenicama »ja« i »ti« i odnosi se na par ti-ja, čiji je centar žena; Uzrok ljubavi, nastavak pretodne knjige, u njoj sledi dalja racionalizacija ljubavnog procesa; i Duga žalost, zbirka pesama o odljubljivanju i smrti ljubavi, koja živi kroz rezignaciju i zahvalnost za proživljeno.
• 3. faza: pesme nastale u Americi. Ističu se: Posmatrač, aludira na more koje je njegov sagovornik; Sve mnogo jasnije, nemir koji u njemu izaziva savremena tehnološka civilizacija i užasi Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata; i Poverenje, koje zaokružuje njegovo pesničko delo.

Horhe Giljen

Rođen u Valjadolidu. Izbegao u SAD i bio profesor španske književnosti kao i njegov prijatelj Pedro Salinas, s kojim je održavao dugogodišnju prepisku. Vratio se u Španiju nakon Frankove smrti i dobio Nagradu Servantes. Njegova posebnost je u tome da je ostao veran idealu čiste poezije. Ponudio je optimističnu i smirenu viziju sveta, koja je u suprotnosti sa kosmološkim pesimizmom Visentea de Aleisandrea.

Čitavo njegovo delo je okupljeno pod opštim nazivom Naš vazduh i obuhvata pet knjiga: Kantiko, Žamor, ... I druge pesme, Završetak. Njegov jezik je vrlo razrađen, u potrazi za maksimom i sažetošću; preferira kratak stih i jedanaesterac. Njegova poezija je plod strogog procesa odabira reči u kom se potiskuje uzgredno kako bi se saopštila suštinska ideja ili sentiment. Njegove teme su pobednička afirmacija bića; mnoštvo; vreme koje prolazi i poziva na uživanje u životu; slučaj i haos koji proizvode nesigurnost ili patnju.

Herardo Dijego

Rođen u Santanderu i držao katedru za književnost na Institutu za srednje obrazovanje u Soriji. Dobio Nacionalnu nagradu za književnost, zajedno sa Rafaelom Albertijem, i Nagradu Servantes. Njegova poezija se razvija u dva paralelna aspekta: tradicionalnom i avangardnom (skoro uvek kreacionističkom). Kreacionističkom aspektu pripada Slika i pripučnik od pene. Iz tradicionalne estetike izdvajaju se: Ljudski stihovi i Sorija i ševa istine, zbirka soneta. Teme ovog drugog nivoa su ljubav, Bog, muzika, priroda, bikovi, forma, ikonografija, lepota.

Damaso Alonso

Rođen u Madridu, rukovodio Španskom kraljevskom akademijom. U njemu se sustiču tri vokacije: pesnika, lingviste i književnog kritičara. Među njegovim knjigama o književnosti ističu se Gongorin pesnički jezik i izvrsne studije o modernim liričarima (od Bekera do pisaca njegovog doba) koje čine Savremene španske pesnike. Izdao je Gongorina dela i sebe je unutar generacije 1927. smatrao samo kritičarem, a kao pesnik se svrstao u prvu posleratnu pesničku generaciju koju je on sam nazvao obeskorenjena poezija.

Rat iz 1936. ga je naterao da odbaci čistoću koju je zastupao Ramon Himenez. Njegova najvažnija dela smeštaju se u posleratni period: Sinovi gneva (1944), delo pod velikim uticajem egzistencijalizma i biblijske poezije pokajničkih Psalama, čime je u Španiji nastala pesnička struja obeskorenjene poezije.

Visente Aleisandre Rođen u Sevilji, prijateljstvo sa Damasom Alonskom probudilo je njegovu pesničku vokaciju. Za delo Razaranje ili ljubav dobio je Nacionalnu nagradu za književnost 1935. godine. Izabran je za člana Španske kraljevske akademije, a 1977. godine je dobio Nobelovu nagradu.

Najveći deo njegove poezije je na tragu nadrealizma i postaje veliki pesnik ove estetike; koristi slobodan stih i vizionarske slike u Sablje kao usne i Razaranje ili ljubav. Evoluira ka nekoj vrsti poezije komunikacije, u skladu sa socijalnom poezijom koja preovladava u lirici 50-ih godina XX veka. Senka raja (1944), zajedno sa Sinovima gneva Damasa Alonsa, inauguriše posleratnu obeskorenjenu pesničku struju. Sa Istorijom srca započeo je solidarnu poeziju, a sa velikom trilogijom koju čine Završne pesme, Dijalozi o spoznaji i U velikoj noći vratio se osobenom nadrealizmu, sa dubokim filozofskim implikacijama i naglaskom na konceptima.

Federiko Garsija Lorka

Rođen u Fuente Vakerosu (Granada) 1898. godine. Studije književnosti i prava nisu ga toliko interesovale kao muzika; bio je blizak prijatelj sa Manuelom de Faljom, od kojeg se kasnije udaljio. Nastanio se u Studenstkoj rezidenciji, u kojoj je živeo sa brojnim umetnicima (među kojim se ističu Salvador Dali i Luis Bunjuel). Nakon vremena provedenog u Njujorku, vraća se u Španiju i 1939. osniva „La Baraku“, univerzitetsku pozorišnu grupu s kojom obilazi Španiju i predstavlja klasična pozorišna dela. Učestvuje u javnim aktivnostima levičarskog usmerenja. Nacionalisti su ga ubili u Viznaru (Granada). Njegovo ubistvo je izazvalo veliki odjek u svetu.

U Lorkinom delu se spaja kulturno i narodno, tradicionalno i avangardno. Poznavao je tradicionalne pesme i usmenu poeziju andaluzijskog naroda. Njegova tema je bila frustracija u ontološkom i socijalnom smislu; razvija ovu temu u bogatom poetskom stilu, sa jednim od najsloženijih simboličkih sistema u španskoj književnosti koji se sastoji od elemenata poreklom iz narodnog sujeverja, Šekspira i Biblije. Opsedaju ga teme kao što su samoća ili tragična sudbina i borba marginalizovanih bića (homoseksualac, žena, dete, invalid, impotentni starac, usedelica, neplodna žena, Ciganin, crnac...) protiv represivnog društva zasnovanog na konvencionalizmima. Njegovo delo se deli u dve faze: jedna je neopopularistička, a druga se približava nadrealizmu.

U prvoj fazi se ističu:

• Poema o kante hondu, pripada neopopularističkoj liniji generacije 1927, čine je kratke pesme koje mogu da se čitaju nezavisno ili kao odlomci jednog dugačkog niza. Koristi se osmerac.
• Ciganski romansero, takođe pripada neopopularističkoj liniji, sastavljen je od 18 romansi. Protagonista je Ciganin koji simbolizuje čistog i nevinog čoveka u sukobu sa zakonom i društvenim normama oličenim u Civilnoj gardi (njegovom antagonisti).

U drugoj fazi se ističu:

• Pesnik u Njujorku, pesnik se guši u svetu koji čoveka pretvara u zupčanik ogromne mašine. Koristeći se nadrealističkom tehnikom, Lorka podiže glas usred kraha berze iz 1929. i protestuje protiv neljudske košnice; Crnci posebno zaslužuju samilost.
• Plač za Ignasijem Sančez Mehijasom, elegija u kojoj je opevao smrt svog prijatelja torera kojeg je ubio bik.
• Soneti o mračnoj ljubavi, objavljeni posthumno, izraz su dramatičnog homoseksualnog erotizma.

Rafael Alberti

Rođen u mestu Puerto de Santa Marija kod Kadiza. Sa porodicom se seli u Madrid. Napušta fakultet i posvećuje se slikarstvu. Prišao je komunističkoj partiji i aktivno učestvovao u politici tokom Španskog građanskog rata. Po njegovom završetku izbegao je u Argentinu. Vratio se u Španiju posle ponovnog uspostavljanja demokratije i dobio je Nagradu Servantes.

U njegovoj poeziji se spajaju narodno i kulturno, jednostavno i barokno, tradicionalno i novo. Njegova prva knjiga, Mornar na zemlji, pripada neopopularizmu. To su pesme koje evociraju izgubljeni raj, koji pesnik poistovećuje sa Kadizom iz detinjstva, a more i solane sa najsrećnijim trenucima iz tog doba. Slede Zora šeboja i Zapečaćeno, u stilu teško razumljivog neogongorizma ili kulteranizma. Godine 1929. objavio je svoje remek-delo, O anđelima, nastalo usled duboke krize vere; to je knjiga iz tri dela; prva dva su inspirisana Bekerovom poezijom; poslednji koristi pun nadrealizam u kom do izražaja dolazi slobodan stih. Koristi simbole kao što su anđeli, duhovi i demoni. Među knjigama iz drugog perioda ističe se Pesnik na ulici, delo angažovane književnosti.

Luis Sernuda

Bio je učenik Pedra Salinasa i profesor na mnogim evropskim i američkim univerzitetima. Objedinio je svoje pesničko delo pod naslovom Stvarnost i želja; to je zbirka knjiga kojoj pripadaju Obris vazduha, Ekloga, elegija, oda, Zabranjena zadovoljstva, Gde obitava zaborav, Jedna reka, jedna ljubav i Oblaci, a u egzilu je nastala Neutešnost mašte. Takođe je značajan njegov kritičarski i esejistički rad objavljen u dvotomnoj Poeziji i književnosti.

Njegova poezija se udaljava od naglašavanja forme i traga za nedokučivim, neuhvatljivim. Zato odbacuje strofizam i rimu, a kada je koristi, uvek je asonantna jer nudi više slobode. Usredsređuje se na ljudsko iskustvo, ali se kloni specifičnog i osobitog kako bi čitalac mogao da se poistoveti sa pesnikom. Peva o sudaru želje i stvarnosti, što pesnika ostavlja da pronađe elegičnu utehu u sećanjima ili u trenucima vanvremenskog zadovoljstva koje on naziva akordima.

Istoriografija o generaciji 1927.

Kako bi se rekonstruisalo živo sećanje na ono što je poznato kao Srebrno doba španske književnosti, treba pročitati seriju memoarističkih knjiga koje su napisali stvaraoci više ili manje povezani sa generacijom 1927. Zaboravljeni gaj od Albertija, na primer. To je slučaj i sa Pablom Nerudom koji je u to doba došao u Madrid i ojačao nadrealističku grupu svojim doprinosima, posebno izdanjem svoje knjige Boravak na zemlji, i koji je u svoje dve knjige sećanja, Priznajem da sam živeo i Rođen sam da stvaram, posvedočio i dao obaveštenja o aktivnostima grupe tokom tih godina i kasnijeg egzila, posebno o Lorki i Albertiju. Visente Aleisandre u Susretima govori o prvim susretima sa svakim od relevantnih ličnosti generacije; Bunjuelov Moj poslednji uzdah, najpre objavljen na francuskom, uključuje brojne anegdote o pesnicima generacije 1927.

Reference

Bibliografija

• Mainer, José-Carlos, La Edad de Plata (1902–1936). Ensayo de interpretación de un proceso cultural. Madrid: Cátedra, 1983.
• Díez de Revenga, Francisco Javier, Panorama crítico de la generación del 27, Madrid, Castalia, 1987.
• Alonso, Dámaso, «Una generación poética (1920–1936)», Poetas españoles contemporáneos, Madrid, Gredos, 1965, págs. 155–177.
• Anderson, A., El Veintisiete en tela de juicio, Madrid, Gredos, 2006.
• Diego, Gerardo, Antología de Gerardo Diego. Poesía española contemporánea, Ed. de A. Soria Olmedo, Madrid, Taurus, 1991.
• Cano, José Luis, La poesía de la generación del 27, Madrid, Guadarrama, 1970.
• González Muela, Joaquín, El lenguaje poético de la generación Guillén-Lorca, Madrid, Ínsula, 1954.
• González Muela, Joaquín y Rozas, Juan Manuel, La generación del 27. Estudio y antología, Madrid, Istmo, 1986, 30 ed.
• Gullón, Ricardo, «La generación poética de 1925», La invención del 98 y otros ensayos, Madrid, Gredos, 1969, págs. 126–161.
• Rozas, Juan Manuel, La generación del 27 desde dentro (Textos y documentos), Madrid, Alcalá, 1974.
• Rozas, Juan Manuel, El 27 como generación, Santander, La Isla de los Ratones, 1978.
• Torre, Guillermo de, Literaturas europeas de vanguardia, Ed. de J. M. Barrera López, Sevilla, Renacimiento, 2001.
• Ilie, Paul, Los surrealistas españoles, Madrid, Taurus, 1972.
• Geist, A. L., La poética de la generación del 27 y las revistas literarias: de la vanguardia al compromiso (1918–1936), Barcelona, Labor, 1980.
• Cernuda, Luis, «Generación de 1925», Estudios sobre poesía española contemporánea, Madrid, Guadarrama, 1957, págs. 181–196.
• Cirre, J. F., Forma y espíritu de una lírica española (1920–1935), México, Gráficas Panamericana, 1950.

Spoljašnje veze

• Virtualni arhiv Srebrnog doba (zbirka dokumenata za pročavanje generacije 1927. iz Studentske rezidencije)
• Poetike generacije 1927. (pesnici generacije 1927. rašmišljaju o pesničkom stvaralaštvu u svojim stihovima)
• Portal posvećen generaciji 1927.
• Portal Veća Andaluzije posvećen generaciji 1927.
• «Generacija 1927.» (članak)
• Webquest o generaciji 1927.