Gijom de Mašo

Gijom de Mašo (franc. Guillaume de Machault) bio je francuski srednjovekovni književnik, teoretičar i kompozitor.

Gijom de Mašo
Gijom de Mašo, francuski književnik (desno)
Lični podaci
Datum rođenja	oko 1300.
Mesto rođenja	Rems, Srednjovekovna Francuska
Datum smrti	1377.
Mesto smrti	Rems, Srednjovekovna Francuska

Biografija

Rođen je oko 1300. godine u skromnoj građanskoj porodici, a njegovo prezime potiče od imena malog mesta u Šampanji, u kome je rođen. Bio je veoma obrazovan i, slično Vijonu i de Menu, nosio titulu »magistar umetnosti« (franc. maitre es arts). Pored književnosti, bavio se i komponovanjem. Kao i mnogi njemu savremeni pisci, zavisio je od pomoći i zaštite velikaša. Služio je kao sekretar kod Jovana Luksemburškog, češkog kralja, i pratio ga po njegovim putovanjima i ratnim pohodima, a jedno vreme je bio i kanonik u Remsu. Umro je 1377. godine.

Književni rad

Shvatanje poezije

Svoje viđenje poezije Mašo je najjasnije izložio u alegoričnom Prologu, napisanom pred kraj života, mada je i pre toga pisao teorijske radove o poeziji.

Govoreći o sebi kao pesniku, smatra da ga je priroda predodredila da opeva ljubav, božansku i ljudsku, i da mu je u tu svrhu dala razum koji stvara i sređuje misli i osećanja. Pored razuma, u pravljenju poezije, učestvuje »retorika«, pod kojom podrazumeva poetsku veštinu koja mislima i osećanjima daje savršen oblik, i muzika, koju smatra sestrom poezije.

Ovako shvaćena poezija, kojoj je ljubav glavni i jedini predmet, za Mašoa je i izvor i plod radosti. On je protiv onih pesnika koji inspiraciju traže u tuzi, a ako je predmet ipak tužan, način na koji se on tretira treba da bude veseo.

Za njega pisanje pesama nije zabava i usputno beleženje misli i osećanja, već nauka koja zahteva mnogo znanja, rada i koncentracije. On sa ponosom ističe svoje veliko teorijsko znanje, što potvrđuje kultom forme koji gaji.

Pesme

Dajući prvenstvo formi, nad sadržinom i iskrenošću, Mašo je doveo do savršenstva mnoge već postojeće pesničke oblike sa strogo utvrđenim rasporedom i brojem stihova, strofa i rima (le, balada, kraljevska poema, rondo, tužbalica, virle). Zanimljivo je da je, muzički obrazovan, sam komponovao melodije za svoje pesme, u kojima je istinska emocija retka, a fabula podređena formi.

Kao lirski pesnik Mašo je napisao oko 400 sastava. Zajednički naslov jedne veće grupe tih pesama je Pohvala damama (franc. Louange des Dames). To je klasična kurtoazna poezija, u kojoj se na bezbroj načina slavi voljena žena, pre svega njena lepota, ali i svaki detalj koji je vezan za nju. Mašo, u službi plemića, pisao je ove pesme da bi se izabranicama njegovih gospodara izrazili duboko poštovanje i ljubav. Međutim, i pored namenskog karaktera i strogih poštovanja versifikacijskih normi, neki lirski intonirani pasaži poseduju iskrenost i originalnost.

Pisao je i lirsko-epske poeme, u didaktično-alegorijskom duhu, pod velikim uticajem Romana o Ruži. Taj uticaj se najviše ogleda u učenim raspravama, najčešće o pitanjima ljubavne kazuistike, i u brojnim književnim reminiscencijama, pogotovo na Bibliju i antičku književnost.

U poemi Slovo o Lavu (franc. Dit dou Lyon) Mašo zahvata i u oblast fantastičnog, mešajući ga sa viteškim doživljajima i kurtoaznim poukama. Pričajući o ratnim pohodima Žana Luksemburškog po Litvaniji, u kojima je i sam učestvovao, on priča o fantastičnom ostrvu i neobičnom lavu, simbolu dvorskog ljubavnika, koji ga vodi jednoj dami, dok se oko njih skupljaju divlje zveri, simboli zavisti. Ovakav postupak kombinovanja fantastičnog i realnog, podseća na neke romane Kretjena de Troe.

Najličniji i najbliži stvarnosti je u poemi Istinito kazivanje (franc. Le Voir Dit), što je i samim naslovom hteo da predoči čitaocu. To je istorija jednog književnog prijateljstva, zrelog pesnika sa jednom mladom književnicom. Prijateljstvo se vremenom pretvara u ljubav koja dolazi do granica čulnih doživljaja. Iako je i ovde teško odvojiti fikciju od stvarnosti, ipak se pesnikov lik jasno izdvaja. U literaturi kojom defiluju nadljudi i njihovi fantastični podvizi, lik čoveka koji je svestan svojih vrednosti i svojih slabosti, deluje osvežavajuće i moderno.

Istoriografija

Mašo je autor i jedne istorijske poeme Zauzeće Aleksandrije (franc. La Prise d'Alexandrie) u kojoj, posle mitološkog uvoda, priča o životu i ratovima Pjera I de Luzinjana, kralja Kipra i Jerusalima, ubijenog na Kipru 1369. Kao materijal su mu poslužila kazivanja očevidaca i dokumenta.

Uticaj Mašoove poezije

Mašoova samouverena nastojanja da svoja teorijska načela pretoči u poeziju i veliki dar za versifikaciju učinili su ga predvodnikom pesničke škole čiji će uticaj, preko pisaca rane renesanse iz grupe »Velikih retoričara«, dopirati do Plejade. On je među svojim savremenicima imao veliki ugled i bio neka vrsta pesničkog učitelja. Njegov uticaj se najviše zapaža u stvaralaštvu Estaša Dešana i Kristine de Pizan.

Literatura

• Francuska književnost, knjiga prva, u okviru Edicije strane književnosti, Izdavačko preduzeće „Nolit“, Beograd, 1976.
• Mulder, Etty Martha (1978). Guillaume de Machaut entre deux mondes. Stichting Musicater. ISBN 978-90-70227-01-2. 
• Cerquiglini-Toulet, Jacqueline (2001). "Un engin si soutil": Guillaume de Machaut et l'écriture au XIVe siècle. H. Champion. ISBN 978-2-7453-0584-8. 
• Leach, Elizabeth Eva (15. 3. 2011). Guillaume de Machaut: Secretary, Poet, Musician. Universitaire Pers Leuven. ISBN 978-90-5867-876-8. 
• Earp, Lawrence (21. 8. 2013). Guillaume de Machaut: A Guide to Research. Routledge. ISBN 978-1-136-78177-3.