Zoran Pjanić
Zoran Pjanić (Bitolj, 3. jul 1922 — Beograd, 21. jun 1991) bio je učesnik Narodnooslobodilačkog rata, ekonomista, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije i rektor Univerziteta u Beogradu.
| zoran pjanić | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 3. jul 1922. |
| Mesto rođenja | Bitolj, Kraljevina SHS |
| Datum smrti | 21. jun 1991. (68 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Srbija, SFR Jugoslavija |
| Profesija | ekonomista |
| Delovanje | |
| Član KPJ od | 1945. |
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba |
| Služba | NOV i PO Jugoslavije |
| Rektor Univerziteta u Beogradu | |
| Period | 1985 — 1987. |
| Prethodnik | Vojislav M. Petrović |
| Naslednik | Slobodan Unković |
Biografija uredi
Rođen je 3. jula 1922. u Bitolju, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, omeo ga je u nameri da maturira i upiše fakultet. Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP) priključio se 1942. i otišao u partizane. Godine 1944. postao je član Saveza komunističke omladine (SKOJ), a 1945. član Komunističke partije (KPJ). Nakon završetka rata, upisa je Ekonomski fakultet u Beogradu.[1][2][3]
Od 1947. radio je kao načelnik Planskog odeljenja Komiteta za kinematografiju Vlade FNRJ, a zatim kao direktor Višeg ekonomskog kursa Privrednog saveta Vlade FNRJ. Od 1949. do 1951. nalazio se na usavršavanju na Institutu društvenih nauka, gde je bio član Katedre za političku ekonomiju. Godine 1951. izabran je za predavača predmeta Politička ekonomija na Poljoprivrednom i Pravnom fakultetu u Beogradu. Godine 1956. odbranio je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu doktorsku disertaciju Problem stanovništva u ekonomskoj teoriji i iste godine bio je izabran za docenta. Godine 1960. postao je vanredni, a 1965. redovni profesor Ekonomskog fakulteta.[1][2]
U početku je držao nastavu iz predmeta Politička ekonomija II, a potom iz predmeta Teorija i politika cena. Bio je šef Katedre za Opštu ekonomsku teoriju na Ekonomskim fakultetu, a od 1976. šef odseka opšte ekonomije na Fakultetu. Od 1975. do 1977. bio je predsednik Saveta Ekonomskog fakulteta, a 1979. je osnovao poslediplomski kurs iz Opšte teorijske ekonomije.[2][3]
Od 1957. do 1962. radio je i kao generalni sekretar Zajednice jugoslovenskih univerziteta. Učestvovao je u osnivanju međunarodnog seminara Univerzitet danas i u pokretanju istoimenog časopisa. Bio je predsednik komisija za osnivanje Ekonomskog fakulteta u Nišu, Subotici i Titogradu. Od 1963. do 1968. bio je predsednik Ekonomskog saveta Saveznog izvršnog veća (SIV), čiji je predsednik bio Petar Stambolić. U više mandata je biran za poslanika u Skupštini SR Srbije, gde je bio predsednik Odbora za visoko školstvo i nauku, a od 1967. do 1969. predsednik Prosvetno-kulturnog Veća i član Predsedništva Skupštine SR Srbije, čiji je predsednik bio Miloš Minić. Od 1969. kada je osnovana Republička zajednica za naučni rad, pa do 1974. bio je član Republičkog saveta za naučni rad i član Jugoslovenskog odbora za koordinaciju nauke i tehnologije.[1][2]
Član Izvršnog odbora i potpredsednik Srpske književne zadruge, bio je od 1969. do 1972, a bio je i član Saveznog komiteta za društveno planiranje i član Ustavne komisije Skupštine SR Srbije. Od 1974. do 1977. bio je predsednik Udruženja nauka i društvo. Prilikom osnivanja Evropska naučna fondacija u Strazburu, sa ciljem da se vodi zajednička naučna politika u Evropi, postao je 1974. član njenog Izvršnog odbora i bio do 1981. godine. Početkom osamdesetih (1981—1983) aktivno je učestvovao u izradi Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije SFRJ.[2]
Pored naučnog rada na Univerzitetu, delovao je i u Institutu društvenih nauka, gde je u prve četiri godine njegovog postojanja vodio Odeljenje ekonomskih nauka. Saradnju sa Institutom je nastavio i kasnije, pa je organizovao rad na dva velika projekta - o specifičnij ceni proizvodnje i obrazovanju cena u privrednom sistemu Jugoslavije.[2][3]
Prilikom pokretanja akcije za izradu Ekonomskog leksikona, u kojoj je učestvovalo preko dvesta saradnika iz čitave Jugoslavije, izabran je za glavnog redaktora. Ova publikacija je na sajmu knjiga u Beogradu 1975. dobila prvu nagradu grada Beograda. Potom je bio glavni redaktor Ekonomske eniklopedije, kapitalnog dela u dva toma, koja je objavljena 1984. i takođe dobila prvu nagradu na beogradskom sajmu knjiga. Godine 1984. dobio je Ninovu nagradu za knjigu Samoupravni privredni sistem.[2][3]
Član Predsedništva Socijalističke Republike Srbije bio je od maja 1986. do decembra 1989. godine. U ovom mandatu predsednici Predsedništva bili su Ivan Stambolić, Petar Gračanin i Slobodan Milošević.[3] Novembra 1989, na predlog Kandidacione komisije Republičke konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije, bio je jedan od četiri kandidata na izborima za predsednika Predsedništva SR Srbije. Slobodan Milošević odneo je na ovim izborima ubedljivu pobedu, a Pjanić je osvojio 404.853 glasova (7,3%).
Odlikovan je sa više jugoslovenskih i inostranih odlikovanja, a dobitnik je brojnih plaketa i spomenica. Više puta je biran za člana žirija za dodelu Oktobarske i Sedmojulske nagrade, a bio je i predsednik Odbora za Nagradu AVNOJ-a. Počasni član je nekoliko instututa i naučnih udruženja.[2]
Umro je 21. juna 1991. u Beogradu, gde je i sahranjen.[4]
