Петар Грачанин

југословенски генерал

Петар Грачанин Перица (Јагодина, 22. јун 1923Београд, 27. јун 2004) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и генерал-армије Војске Југославије у резерви, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије. У периоду од 1982. до 1985. обављао је функцију начелника Генералштаба ЈНА, од 1987. до 1989. председника Председништва Социјалистичке Републике Србије, а од 1989. до 1992. године последњег Савезног секретара за унутрашње послове СФРЈ.

ПЕТАР ГРАЧАНИН
Petar Gracanin.jpg
Петар Грачанин
Датум рођења(1923-06-22)22. јун 1923.
Место рођењаЈагодина
 Краљевина СХС
Датум смрти27. јун 2004.(2004-06-27) (81 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 Србија и Црна Гора
СупругаОлга Грачанин
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Војска Југославије
19411985.
1999.
Чингенерал-пуковник ЈНА
генерал-армије ВЈ у резерви
Начелник Генералштаба ЈНА
Период24. мај 19821. септембар 1985.
ПретходникБранко Мамула
НаследникЗорко Чанади
Председник Председништва
СР Србије
Период17. децембар 198728. март 1989.
ПретходникИван Стамболић
НаследникСлободан Милошевић
Савезни секретар за
унутрашње послове СФРЈ
Период16. мај 198914. јул 1992.
ПретходникДоброслав Ћулафић
Наследникнико
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден југословенске заставе
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за храброст
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Партизански крст
PatrioticWarRibbon.jpg

БиографијаУреди

Рођен је 22. јуна 1923. године у Јагодини. Потиче из сиромашне сељачке породице. После завршене основне школе, учио је месарски занат. Радио је у Јагодини и Крагујевцу, а кратко време и у Београду. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је крајем 1940. године.

Јула 1941. године, када је ступио у Беличку партизанску чету и са њом учествовао у многим борбама — у нападу на магацин барута код села Винорача, септембра 1941. године, нападу на немачки транспортни воз, код села Гиље и другим акцијама. Приликом напада на Варварин, међу првима је упао у жандармеријску станицу, у којој су непријатељи савладани и разоружани.

Беличка чета је касније ушла у састав Другог шумадијског партизанског одреда, а марта 1942. године у састав Друге пролетерске ударне бригаде, у којој је Перица напредовао од десетара до команданта батаљона. Са само деветнаест година као десетар Прве десетине, у Трећој чети Трећег батаљона, Перица је успео, да у борбама с усташама, код Хан-Пијеска, уништи вишеструко јачег непријатеља и онемогући његово надирање ка Сокоцу. За тај успех Перици је одато признање, после чега је примљен у Комунистичку партију Југославије (КПЈ).

Учествовао је у свим борбама које је Друга пролетерска бригада водила против четника на Дурмитору, против усташа у Борачу, у бици за Купрес, где је био заменик командира чете. Борио се на планини Мањачи и другим местима тог дела Босне.

У Четвртој непријатељској офанзиви Перица се истакао у јуришима на четнике при форсирању Неретве, у борбама код Чичева и Главатичева, а потом код Калиновика. Истакао се и при форсирању Дрине у априлу 1943. године и борбама против Италијана и четника.

У јесен 1943. године млади капетан Перица постао је заменик, а потом командант батаљона Друге пролетерске бригаде. Командовао је батаљоном у борбама код Бијелог Поља, Берана, на Златибору, на Лиму, код Рудог, Ивањице, Косјерића и на многим другим местима.

У току рата је пет пута рањаван. Тешко је рањен у ногу 22. априла 1944. године и пребачен на лечење у Италију. Вративши се из Италије, краће време је провео у јединици, а потом је упућен у родни крај где постаје шеф одељења у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) за Моравски округ. Под његовим руководством уништене су заостале четничке групе.

Током 1946. године био је слушалац Курса за преквалификовање Тенковског војног училишта. Обављао је дужности команданта Тенковске бригаде, начелника Штаба, и уједно заменика команданта оклопне дивизије и начелник Школског центра оклопно-механизованих јединица. Завршио је Вишу војну академију ЈНА.

У Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО) био је начелник одсека и начелник одељења Персоналне управе. У Седмој армији био је начелник Штаба и заменик команданта. Такође је вршио дужност начелника Командно-штабне академије (1974—1978), када је постављен за команданта Прве армије. Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије 1978. и 1982. године.

Био је Начелник Генералштаба Југословенске народне армије од 24. мајa 1982. до 1. септембра 1985. године.

Грачанинова активна војна служба престала је 31. децембра 1985. године. Након тога обављао је високе државне функције, као што су — председник Председништва СР Србије, од 17. децембра 1987. до 28. марта 1989. године и последњи Савезни секретар за унутрашње послове СФРЈ, од 16. маја 1989. до 14. јула 1992. године.

Први официрски чин је добио маја 1943. године. Чин генерал-мајора је добио 1970, чин генерал-потпуковника 1974, а чин генерал-пуковника 1978. године.

Последње војно ангажовање имао је за време НАТО агресије, 1999. године, када се поштујући свој високи чин и звање и иако није имао ратни распоред — добровољно јавио у Министарство одбране и ставио се на располагање војним властима. Био је активиран и до краја НАТО агресије носио је униформу иако му није одобрена жеља да оде на фронт. Због тог личног чина, унапређен је у највиши чин резервног старешине — чин генерала-армије Војске Југославије у резерви.

Преминуо је 27. јуна 2004. године у Београду, кремиран је и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

ОдликовањаУреди

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су:

Од иностраних одликовања одликован је пољским Партизанским крстом, 1947. и бугарском Медаљом отачаствене војне 1944/45, 1948. године.

ЛитератураУреди

  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Војни лексикон. „Војноиздавачки завод“ Београд, 1981. година.
  • Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА.